Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje

Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje osnovano je 26. decembra 1881, a počelo je sa radom 3. januara 1892, na inicijatvu doktora Vladana Đorđevića, nekadašnjeg učenika Steve Todorovića, osnivača Prvog srpskog društva za gimnastiku i borenje (1857—1864)

Predistorija

Posle gašenja Prvog srpskog društvo za gimnastiku i borenje Ministarstvo prosvete Srbije je 3. decembra 1863. potpisalo ugovor sa nemačkim turnmajstorom Aksanijusom Sedlmajerom iz Landshuta u Bavarskoj da napravi „Projekat fizičkog vaspitanja i gimnastike u Kneževini Srbiji“ o čemi je obavestilo sve beogradske škole i preporučilo Sedlmajera. Po njegovom planu i zahtevima u proleće 1864, uređeno je i opremljeno vežbalište kod Delijske česme (na mestu današnje SANU), koje je uklonjeno 1881, kad je ta parcela ustupljena Akademiji.

Dana 10. decembra 1868. ministar prosvete Dimitrije Matić je izdao Uputstvo, koje je uneto u Zakon 17. septembra 1871, kojim je gimnastika postala obavezan predmet u svim školama u Kneževini.

Rad društva

Pošto je u međuvremenu umro Sedlmajer, Vlada je 1883. angažovala drugog Nemca Ledermajera da radi na školskom programu, pa ga je angažovalo i novosnovano Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje. Društvo se pridržavalo postojećnjeg nemačkog gimnastičkog sistema koji je u Srbiji uveo Sedlmajer.

U okolnim slovenskim krajevima (Slovenija, Hrvatska, Vojvodina i dr.) sve više je jačao uticaj češkog sokolstva i Tiršov sistem.

Društvo je posle devet godina 7. aprila 1891. promenilo ime u Beogradsko gimnastičko društvo Soko i prihvatilo Tiršov sistem. To je dovelo do razilaženja u Društvu, pa su pristalice starog načina rada osnovale 1892. Građansko gimnastičko društvo „Dušan Silni“, koje je 1907. promenilo naziv u Viteško društvo „Dušan Silni“.

Soko je iz Češke doveo dva stručnjaka za rad u sokolstvu Antonjina Majera (1894) i Gustava Fejfera (1895) U svojim redovima Soko je imao dosta intelektualaca, koji su se školovali u inostranstvu: advokat Jovan Stojanović, profesor Atanasije-Tasa Popović, hemičar dr Dobrosav Knez-Milojković, arhitekt Emerih Štajlehner, hemičar dr Aleksandar Zega, koji je u Švajcarskoj položio stručni ispit i bio prvi kvalifikovani nastavnik gimnastike itd. Učitelji gimnastike i mačevanja su bili Ferdo Mihoković, Ljubomir Ilić i dr Dragiša Stranojević, a žensko odeljenje je vodila Stanislava Višekova, prva žena predavač gimnastike i mačevanja u Srbiji.

„Dušan Silni“ se posvetio školovanju kadrova kroz kurseve, pa je zabeleženo da je pred državnom komisijom prvi položio ispit Kosta Jovanović 26. marta 1897..

U krilu Sokola javljaju se i prve sportske organizacije, čemu doprinosi naglo interesovanje za sport, naročiti posle održavanja prvih Letnjih olimpijskih igara 1896.. Tome je doprinela i poseta kralja Aleksandra Obrenovića na otvaranju Igara u Atini, što je bio politički čin, ali i povod za propagandu sporta i fizičke kulture. U tome je bio aktivan Soko koji je statutom društva predvideo osnivanje više klubova. Pored gimnastike to su bili klubovi: za borenje (mačevanje), za vožnju na točkovima (velosipedski klub), streljački, jahački, veslarsko-plivački i „odeljenje za loptanje“ (fudbal). Svi ti klubovi su nosili ime Soko.

Netrpeljivost i trzavice između „Sokola” i „Dušana Silnog“ trajala je dosta dugo, što je donosilo štetu, ali je i podsticalo na takmičenje koje je bilo i korisno. Bilo je više pokušaja da se objedini rad ova dva drušva, što je i uspelo 1910. kada je nastao Savez sokolskih društava Dušan Silni.

Koliko je sokolstvo uzelo maha u Srbiji potvrđuje podatak da su pred rat 1914. postojala 122 društva sa 7.940 članova, 465 članica i 2.998 naraštajaca (mlađih kategorija).

Literatura

• Radivoje Marković: Encikolpedija fizičke kulture JLZ Zagreb 1977, tom 2 str. 124.
• Istorija Beograda, SANU, Prosveta 1974.