Александар Обреновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар I Обреновић
AleksandarObrenovic.jpg
Влахо Буковац: Александар I Обреновић, 1900. (Народни музеј у Београду).
Пуно имеАлександар Обреновић
Датум рођења(1876-08-14)14. август 1876.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти29. мај 1903.(1903-05-29) (26 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија
ГробЦрква светог Марка у Београду
ДинастијаОбреновићи
Породицаполубрат: Ђорђе Обреновић
ОтацМилан Обреновић
МајкаНаталија Обреновић
СупружникДрага Обреновић
Потомствоније имао
краљ Србије
Период6. март 1889 — 29. мај 1903.
ПретходникМилан Обреновић
НаследникДруга влада Јована Авакумовића (привремено)
Петар I Карађорђевић
ЧинSerbian Voivode rank insignia tilted.PNG Војвода
(фелдмаршал)
Royal Monogram of King Alexander I of Serbia.svg
Монограм Александра, краља Србије
Standard of the King of Serbia (1882-1918).svg
Стандарта краља Србије

Александар I Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био краљ Србије (1889—1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Након абдикације свог оца Милана Обреновића 1889, требало је да Србијом влада Намесништво до Александровог пунолетства. 1893. се прогласио пунолетним, укинуо Намесништво и преузео сву власт у своје руке. Овај потез га је начинио популарним. Друга одлука, која је дубоко озлоједила многе људе, је било укидање слободоумног устава из 1888. и враћање апсолутистичког устава из 1869. За време Александрове владавине, Србија је била у хаосу.[1] 1897. године је довео свог оца Милана у Србију. Милан није остао само као краљев отац, већ је добио титулу врховног заповедника војске. Русија је била нарочито неповерљива због ове одлуке, пошто је Милан био познати аустрофил. Десет пута је мењао владу, три пута је мењао устав, а једном је накратко увео неуставно стање. Незадовољства је било и што се оженио удовицом Драгом Машин.

Незадовољство Александровом владавином је врхунац имало у мају 1903. када је група завереника предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом убила краљевски пар и бацила кроз прозор у двориште. Након смрти краља Александра, на трон Србије је дошла династија Карађорђевић.

Био је први српски краљ који се родио у Београду.[а] За време његове владавине је Никола Тесла први и једини пут посетио Србију и Београд 1. јуна (17. маја) 1892. године,[2] а Александар га је и лично дочекао сутрадан са министром просвете Андром Митровићем.[3] За време његове владавине су отворене и прве електране у Србији. Прва јавна електрана у Србији, Термоелектрана на Дорћолу, почела је са радом 5. октобра (23. септембра) 1893. године. Прва хидроелектрана, Мала хидроелектрана на реци Градац код Ваљева, отворена је 9. маја 1900. године, чиме је Ваљево постало први град са електричном енергијом у Србији. Такође је и у Ужицу 2. августа 1900. отворена прва хидроелектрана саграђена по Теслиним принципима — Мала хидроелектрана Под градом.[4]

Први је српски владар који се сусрео са кнезом Николом у Србији, на Видовдан 1896. године, а био је миропомазан за краља, и учествовао је у прослави 500. годишњице боја на Косову у Крушевцу 27. (14) јуна 1889. године.[5] Са краљицом Викторијом Хановерском је уговорио споразум о међусобном изручењу криминалаца Србије и Велике Британије, који је начињен је 6. децембра (23. новембра) 1900. године у два примерка у Београду. Споразум је са српске стране потписао тадашњи председник Владе и министар спољних послова Алекса Јовановић, а са британске амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији Џорџ Франсис Бонхам.[6] Званично је објављен 25. (13) фебруара 1901. године у службеним Српским новинама.[7]

Детињство на двору краља Милана[уреди | уреди извор]

После убиства кнеза Михаила Обреновића 29. маја 1868. његов рођак Милан Обреновић је изабран за новог кнеза Србије. Милан се оженио Наталијом Кешко, кћерком молдавског бојара. Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Бригу о младом Александру је искључиво водио краљ Милан. По узрастању младог краљевића, краљ Милан је наредио да се пошаље на школовање у Париз о његовом трошку. Заједно са младим краљевићем тада су се у Паризу налазили њему у помоћ и два истакнута пријатеља куће Обреновића - Јован Ристић и Коста Протић, који ће касније, за време Александровог малолетства, бити намесници. На Лицеју је стекао солидно образовање, научио је француски и руски језик.

Краљ Милан и Александар Обреновић 1888. године

Детињство краљевића Александра је било обележено свађама његових родитеља.[8] Милан Обреновић је био аутократски владар и био је врло непопуларан међу народом. За време његове владавине Србија је постала независна држава и добила је територијално проширење на Берлинском конгресу. Пошто је Русија подржавала Бугарску и издејствовала Санстефански мир, краљ Милан се у спољној политици ослањао на Аустроугарску. Уз аустроугарску подршку се 1882. прогласио краљем. Војни пораз у Српско-бугарском рату и Тимочка буна, коју су водили неки чланови Народне радикалне странке, били су тежак ударац Милановом угледу. Ни на приватном плану краљу Милану није ишло. Након десет година брака, свађе између краља и краљице су постајале све чешће и оштрије. Краљ Милан није био веран супруг, а краљица Наталија је била под јаким руским утицајем. Пар се 1886. разишао и приватно и политички. Краљица Наталија је напустила Србију и са собом повела десетогодишњег краљевића Александра.

Александар се вратио у Београд 1887. године, са непуних 11 година и стално се налазио на Двору, где је о његовом васпитању бринуло више гувернанти. Ту је научио да свира клавир, да пише поезију, да пеца, да иде у лов. Углавном се налазио под надзором свога оца, краља Милана Обреновића.

Абдикација краља Милана и Треће намесништво (1889-1893)[уреди | уреди извор]

Биста престолонаследника Александра, радионица Х. Зиманија, 1889. (Историјски музеј Србије)
Слика Александра Обреновића из 1890. године

Треће Намесништво[уреди | уреди извор]

Треће намесништво је, по Уставу из 1889. године, образовао краљ Милан и оно је ступило на дужност одмах по абдикацији, 6. марта 1889. године. У време израде устава (октобар—децембар 1888) краљ је већ био сигуран да ће напустити престо. Зато је брижљиво радио на члановима устава којима је дефинисана изборна процедура и надлежности намесника. На основу члана 70 Устава, краљ Милан је себи обезбедио право да изабере трочлано намесништво. Његов избор пао је на два генерала, јована Белимарковића и Косту Протића, и на шефа Либералне странке, Јована Ристића, који је вршио намесничку дужност и за време малолетства Милана Обреновића. Такав избор намесника много говори о погледима краља Милана како да осигура опстанак династији, која је његовом абдикацијом остала да почива на једној личности – дванаестогодишњем престолонаследнику, Александру Обреновићу. Повлачењем са сцене стожера те династије Милана Обреновића било је сасвим извесно да ће антидинастичке струје ојачати, чиме ће на дневни ред бити постављено династичко питање. Непосредно после абдикације бројни извори сведоче о томе да је било озбиљних настојања да се Обреновићи уклоне с престола. За очување династије били су неопходни доказани обреновићевци. Јован Ристић је испливао у први план као централна личност Намесништва. Сходно његовој прошлости у погледу очувања престола за време Другог намесништва и богатог искуства у државним пословима, по оцени краља Милана, он је био најподеснија личност и за Треће намесништво, без обзира на лични анимозитет који је одраније постојао између њих. С друте стране, генерали Белимарковић и Протић требало је да обезбеде династији подршку и поверење војске, која ће постати њен главни стожер. Белимарковић је био генерал, најстарији по рангу. Војска, коју је краљ Милан створио, имала је на својим најважнијим местима одане људе. То је требало да делује на радикале, ултраше, који су одбијали сваки споразум са двором. Краљ Милан је инсистирао на томе да се приликом предаје власти најпре официри закуну на верност новом владару и зато је официрски кор био 6. марта у сали Новог двора. У свом обраћању официрима, подофицирима и војницима краљ Милан је изјавио да је српска војска била непоколебљив стуб за време његове владавине и да јој он захваљује на верности и врховно командовање над српском војском преноси на свога сина, краља Александра, а до његовог пунолетства војска ће извршавати заповести краљевског Намесништва.[9]

Намесништво је, примивши вршење краљевске власти, издало Прокламацију народу, у којој је истакло правац свог рада: уставност, законитост, рад и штедњу, ред и мир. Уставна овлашћења Намесништва била су веома велика; оно је, у име краља, имало важне компетенције у сфери законодавне и извршне власти. У законодавству је било равноправно с другим законодавним телом, Скупштином, док је извршну власт вршило преко владе, која је била подједнако одговорна и Намесништву и Скупштини. Владар, односно вршиоци краљевске власти, требало је да постављају све чиновнике. Намесници су, уместо краља, имали искључиво право потврђивања и проглашавања закона, те ниједан закон није имао снагу док га Намесништво не прогласи.

Портрет младог краља Александра у париској ревији LES ANNALES POLITIQUES ET LITTERAIRES. Revue Populaire paraissant le Dimanche 1891, Париз. Овај рад доспео је у колекцију Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу путем поклона 2008. године.

Радикалске владе које су добиле мандат на основу изборних резултата и огромне премоћи радикала у Скупштини намеравале су, као и страначка већина, да Намесништву уделе ограничену и титуларну функцију, идентичну оној коју су наменили касније и за владара. Парламентарни поредак уведен Уставом из 1889. године био је непознат српској политичкој и друштвеној сцени. Утолико је задатак Намесништва био тежи. Оно је требало да затупа уставна права Круне у време када су радикали, после деценијског сузбијања, тријумфално ступили на политичку сцену, журећи да поставе своје људе у све сфере државног и јавног живота. Равнотежу између представника Круне, с једне, и Скупштине и министара, с друге стране, а коју је краљ Милан имао у виду приликом писања Устава било је, због силине Радикалне странке, тешко, можда чак и немогуће постићи. Пред намесницима је била озбиљна и неравноправна борба, понајвише у дневној и унутрашњој политици уотиште, Нестабилност система унутрање политике огледао се и у чињеници да је промењено пет влада за нешто више од четири године, зито значи да су владе у просеку биле на управи мање од годину дана (9,8 месеци). Намесништво је састав владе, у складу с новим Уставом, поверило најјачој странци, која је имала највећи број посланика у Скупштини, а то је била Радикална странка. Радикали су, за време трајања Намесништва имали две владе Саве Грујића (1889-1890. и 1890-1891) и две владе Николе Пашића (1891–1892) – укупно три године и седам месеци на власти и, до краја Намесништва, владу либерала Јована Ђ. Авакумовића (1892-1893) у трајању од непуних осам месеци.[10]

Од унутрашњих питања, три су била приоритетна: борба с антидинастичким струјама, израда органских закона којима се Устав уводи у живот и сређивање финансија. Ипак, пре свих побројаних задатака, испливало је на прво место дневног реда елиминисање утицаја краљевих родитеља на постојећи режим. И за намеснике и за министре, то је био хитан посао који је окончан тек у лето 1891. године. Да би учврстили своје положаје, Намесништво и влада били су приморани да раде договорно и проналазе компромисе. У спољној политици примат су имала питања која су се односила на сређивање односа с Русијом и Аустро-Угарском, узнемиреном због последњих промена у Србији, као и питање агилнијег рада на пољу националне политике.[11]

Радикалске владе[уреди | уреди извор]

На изборима 26. септембра 1889. године радикали су освојили убедљиву већину и Намесништво им је поверило састав владе. Владу је 23. фебруара 1889. године образовао генерал Сава Грујић и она се сврстава у ред умеренорадикалских влада. Она је била на управи до 28. марта 1890. године, када је шест њених чланова било изабрано у састав Државног савета. Реконструисана, с истим председником, друга Грујићева влада била је на управи од 28. марта 1890. до 23. фебруара 1891. године. Законодавство прве Грујићеве владе означава почетак реализације програма радикалне странке. Реч је о следећим законима: Закон о пословном реду у Народној скупштини 1889. којим је усложњена законодавна процедура; Закон о општинама 1889. – мале општине, по жељи сељака (200–300 пореских глава) и слободан избор органа локалне самоуправе; Закон о општинским кошевима 1889, обнова установе кошева, запостављене после ратова са Турском 1876–78, за неродне године; Измене и допуне Закона о непосредном порезу 1889 – смањење оптерећења на земљишни посед. Радикалска скупштинска већина често је била веома незадовољна законским предлозима, будући да се тај програм остваривао постепено и није био апсолутно доследан програмским начелима.[12]

Ристићеве страначке колеге биле су врло незадовољне држањем Намесништва по питању поделе службених положаја како на државном, тако и на локалном нивоу. Ристић се привремено одрекао председништва у странци, Народно-либералној, јер високи положај намесника није дозвољавао ангажовање на страначком пољу. Његове страначке колеге су му то озбиљно замериле, пребацивши му да их се он одриче пошто је захваљујући странци достигао високу позицију, а да се претходно с њом није ни консултовао. Када је шеф либерала поверио састав владе радикалима дошло је до озбиљних знакова расцепа у странци. Одмах су почеле да се " шире вести да Главни одбор Радикалне странке тражи из унутрашњости спискове чиновника које из партијских обзира треба отпустити из државне службе и да по варошима раде тајни одбори Радикалне странке који већају о отпуштању чиновника и постављању нових. Старо неповерење између радикала и либерала, тим отпуштањима с посла, само је више продубљено. Нове позиције запосели су заслужни кадрови Радикалне странке. Смене у чиновничком апарату либерали су прихватали са страхом за сопствени опстанак. Намесништво је било немоћно да се томе супротстави. Најпре је за пет месеци извршена комплетна замена у полицијској струци, до писара најнижег ранга. Остала је само полиција Града Београда, јер су намесници одбили све кандидате министра унутрашњих дела Таушановића. Таушановић је, тако велике промене у ресору полиције правдао „интересима службе“, разумом и намером да поврати ауторитет властима, који је систематски у претходној деценији урушаван, док је Сава Трујић чиновнички размештај објашњавао потребама за „подобним и савесним“ чиновницима који ће владу помоћи у спровођењу реформи. Следила су наименовања за важне државне институције, Државни савет и Главну контролу, која врши преглед завршних рачуна, упоредо с променама у судској и војној струци. Пензионисања чиновника нису престајала ни после више од годину дана. Пензионисања тих размера у Србији до тада нису практикована, а била су погубна по већ изузетно лоше финансије јер су оптеретила државну касу.[13]

Постављање нових чланова Државног савета било је прво критично питање око којег су Намесништво и влада озбиљно поделили мегдан. По Уставу, требало је да краљ (односно намесници) и Скупштина дају своје листе кандидата, од којих Скупштина бира са намесничке листе осам, а Намесништво са скупштинске листе исто толико чланова. Будући да је било речи о врло заштићеној државној служби, место државног саветника је било пожељно за многе. Такође, Државни савет је по новом уставу имао врло важна административна овлашћења, те није било упутно да постане партијско тело. Настао је неспоразум кад је било речи о избору личности које је Намесништво предложило, тако да је личило на право ценкање, јер радикали нису пристајали на поделу пола-пола. Они су тражили да и у намесничкој листи буду два радикала, који би са скупштинских осам чинили десет од укупно шеснаест чланова. Први намесник није био спреман на попуштање, међутим, слабост либерала који би ушли у комбинацију за нову владу била је таква да на новим изборима они вероватно. не би добили већину. Намесништво је на крају морало да попусти, а у Државни савет изабрано је десет радикала од којих су чак шесторица били чланови владе, пет либерала и један напредњак. Установу Главне · контроле попунили су такође радикали, у Касацији и у Апелацији су били у већини. Међу именованима је било и људи који су тако високе положаје заузели не по способностима и заслугама, већ по партијској основи. А, било је и случајева где се нису поштовале уставом прописане квалификације. Чак је и председник владе Сава Грујић сам себи потписао Указ којим се поставља за члана Савета, и то по сопственом предлогу, а затим Указ којим се поставља и даље за министра председника. Влада је намеравала да размести многе судије на друга места, али су на интервенцију Намесништва одустали. После годину дана од преузимања власти радикали су постигли несумњиву превласт у кадровским питањима у врху државе, као и на локалним нивоима. Напредњаци су, слично као 1887. године, били изложени јавном терору и линчу. Због непостојања личне безбедности, Намесништво и влада су озбиљно критиковани.[14]

Друга Грујићева влада је у редовном скупштинском зазиву у 1890. и 1891. години остварила видне резултате у законодавству. У скупштини су усвојени: Закон о изборима народних посланика, Закон о министарској одговорности, Закон о уређењу округа и срезова– установљени органи окружне самоуправе, Закон о истражним судијама– по први путу Србији; Измене и допуне Закона о Војсци (Редовна војска у једном позиву и Народна у I и II позиву, али без права држања оружја); Закон о првом српском Бродарском друштву 1890, Измене и допуне Закона о сеоским дућанима (изричито назначени предмети продаје и забрањена продаја луксузне робе). Резултат новог законодавства је након две године био видан: децентрализација управе, ослобађање полицијског притиска не само у изборном поступку већ и у страначком животу уопште и концентрација власти у рукама Радикалне странке. Она је била господар ситуације како у локалној самоуправи, тако и у Скупштини, у влади, у Државном савету, судовима.[15]

Потреба Намесништва да истиче хармонију и слогу између њега и владе сигурно је проистекла из обостране жеље да се стане у чврст фронт према краљу Милану и краљици Наталији, будући да управо у то време пада расплет у односима Намесништва и владе према краљевим родитељима. Међутим, то није било довољно да се Грујић одржи. Његова вледа. имала је све време проблема у Скупштини, а трзавице с краљевим родитељима достигле су врхунац. Грујић се повукао, а Намесништво је мандат за састав нове владе понудило тадашњем председнику Скупштине, Николи Пашићу. Прва Пашићева влада образована је 23. фебруара 1891. године и била је на управи до 2. априла 1892, а друга од 2. априла до 21. августа исте године. Мотив Намесништва да се определи за вођу Радикалне странке, чије се присуство у земљи није до тада нарочито осећало, били су понајпре „дворски рачуни“ које је ваљало рашчистити.[15]

За време трајања прве и друге Пашићеве владе односи са Намесништвом били су веома складни. У унутрашњој и спољкој политици није дошло до промене правца. У законодавству се наставило с тенденцијама децентрализације власти и обезбеђивања политичких права грађана. Скупштина је у априлу 1891. године усвојила два важна политичка закона: Закон о зборовима и удружењима утврђена је слобода сваке врсте јавног удруживања и отклоњена је могућност полицијског надзора; Законом о штампи била је онемогућена цензура, а за учињене кривице одговарало се пред редовним судовима. Исте године влада је успешно радила са Скупштином на привредним, финансијским и пореским законима: закон о трошарини (повећање трошарине на луксузне производе); Закон о Привредном савету; Пореска реформа 1891. којом је повећан порески терет високим чиновницима и трговцима; Закон о шумама којим је забрањено крчење шума. Следеће године, тј. 1892, донети су важни закони: Закон о Трговачкој школи 1892, Закон о уређењу Државног сточарског завода 1892, Закон о занатлијским школама 1892, као и Закон о Главној контроли 1892. године, Уочљиво је да нема закона о чиновницима, као ни просветних закона. Ипак, рад радикалских влада може да се оцени као реформаторски и успешан у стварању основа за привредно и финансијско оздрављење земље. Буџетски дефицити су за време радикалских влада смањени, али не и уклоњени. Обновљени трговински уговор с Аустроугарском из 1892. није поправио положај Србије у трговинској размени с Аустроугарском монархијом, док је нови трговински уговор с Русијом ступио на снагу тек у децембру 1893. године.[16]

Положај династије Обреновић након абдикације краља Милана[уреди | уреди извор]

Династија Обреновић је, нема сумње, знатно ослабила после абдикације краља Милана. За доказ је довољна и сама чињеница да је династија почивала на једној личности – малолетном краљу Александру. Јован Ристић је био свестан свих околности, те су мере безбедности подигнуте на највиши ниво, због чега су савременици стекли утисак да малолетни краљ живи у некој врсти кућног притвора.[17]

Иницијатива да се миропомаже малолетни владар, у години у којој се обележава пет векова од Косовске битке, и да се тај чин обави у манастиру Жичи, где су крунисани сви владари Немањића, од Првовенчаног па надаље, може да има врло јасну намеру: да се осигура легитимитет власти и нагласи сакрални карактер владара. Подршка православног руског цара, који је наредио посланику да лично присуствује чину миропомазања, била је више него драгоцена за стишавање антидинастичког покрета, Чин миропомазања, који је у својој суштини значајнији од крунисања јер је јединствен и непоновљив, требало је да у очима Срба, али и шире, макар донекле поврати пољуљани престиж династије.[17]

У делокруг рада Намесништва, стицајем околности, нашли су се и послови који су се тицали уређења односа у Краљевском дому. Намесници, по Уставу, нису могли за време краљевог малолетства решавати законским путем питања која се непосредно тичу самог краља, Међутим, зарад стабилности у земљи и учвршћивања стања после абдикације, морало се стати на пут даљем ломљењу копаља између бивших краљевских супружника, које је увек ишло на штету престола, земље, па и угледа намесника. Односи Намесништва с краљем Миланом били су прецизирани Уставом и нарочитим актом с бившим краљем, потписаним 7. марта 1889, дан после абдикације. Међутим, за односе Намесништва с краљевом мајком није утврђен ниједан акт, тим пре што се краљица у Уставу не спомиње и што она нема никаква уставна права. Опасност је била тим већа, јер краљица није признавала законитост развода од октобра 1888. година и тражила је начине да га правно обори. Зато су намесници одмах преузели улогу посредника између краља Милана и краљице Наталије, покушавајући да одиграју вешто и безболно по обе стране и да писменим аранжманима свака страна ужива своја права.[18]

Споразум краља Милана и намесника од 7. марта 1889. године регулише поједина врло важна питања у односима у краљевском дому, задирући дубље у дефинисање односа између Намесништва и бившег краља. Споразум се састоји из више тачака, а седмом тачком овог договора Намесништво се обавезало да краљица неће виђати сина у Србији, али јој оно по уставу није могло забранити повратак у земљу. Чак су се намесници и оградили од могућих накнадних жеља краља Милана да према краљици предузму било какве насилне мере. Намесништво није крило ту тачку споразума од краљице. До лета 1889. године прошло је годину дана како краљица није видела сина. Издало ју је стрпљење и прорадили су јој пркос и инат, који су само отежавали покушаје Намесништва и Владе да изађу из зачараног круга. Постојала је озбиљна опасност да се краљичино питање пренесе на тло Србије. У том случају Намесништво не би могло да учврсти своју власт, чиме би његова мисија одржања реда и мира у земљи, као и очувања престола, била немогућа. Преговори с краљицом нису дали никакве резултате. Краљица је инсистирала на томе да се са сином види или у Београду, или на Јалти, а краљ Милан није дозвољавао ни једно, ни друго.[19]

До августа, уз подршку званичне Русије, краљица је задржавана на Јалти од самовољног доласка у Србију. После тога, она је решила да крене пут Србије, о чему је писмом известила шефа руске дипломатије. Краљица је, не прихватајући да преговара с Намесништвом и владом и не обавештавајући их о свом доласку, пристигла 29. септембра у Београд. Због самовољног доласка није било званично организованог дочека, а капије двора су биле затворене. Краљичин долазак је узбунио целокупну јавност. Из првог виђења председника владе с краљицом било је јасно да краљица и даље не пристаје на било какве преговоре, и да намерава трајно да остане у Београду, за зиму да изнајми кућу, а на пролеће да себи сазида дом у Београду. После неуспешне Грујићеве посете, краљицу је походио намесник Јован Белимарковић. Он јој је предочио колико је њен положај незавидан и понудио јој новчану помоћ ако пристане на погодбу. Она и даље није била спремна да преговара. Јавност је била раздражена што се сусрет мајке и сина онемогућава, а агитације су, констатовао је Ристић, ишле на штету и слабљење државног ауторитета. Став Скупштине, која је требало да почне с радом, био је услед таквих околности непредвидив. Стога је он, по ко зна који пут, молио краља Милана да дозволи сину да посети мајку и тако прекрати даље муке Намесништву. Краљ Милан је на крају попустио и 13. октобра краљ Александар је посетио мајку у пратњи гувернера Докића. Видевши да даље неће моћи да балансирају између краљевих родитеља, намесници су наговестили краљевом оцу да ће се односи родитеља према краљу вероватно регулисати посебним законом. Краљ Милан је пристао на такво решење. Он је чак и пожуривао и корио намеснике зашто краљичином питању не приступе ревносније.[20]

Намесништво је сматрало да треба избегавати изношење питања Краљевског дома пред Скупштину, зарад угледа престола и династије и нерасположења радикалског скупштинског клуба према краљу Милану. Намесништво се погодило с владом да интерпелација по том питању не буде, а ако се ипак десе, спремљен је одговор који ће Скупштина примити на знање без даљих последица. Уз напомену да у Скупштини оба родитеља краљева имају своје противнике, Намесништво и Влада су закључили да би свака дискусија створила само још веће трзавице у земљи. Намесништву је било јасно да влада нема контролу над Скупштином и да министри и намесници не могу спровести своју замисао о законском решењу у врло важном питању односа у Краљевском дому.[21]

Краљица је, међутим, мировала још врло кратко време и на измаку 1889. година повела је праву хајку против Намесништва. Она га је оптужила да се несавесно стара о краљевом васпитању, да му ускраћује „мајчински нежност" и угађа краљу Милану. Краљичине претензије су постајале све уочљивије јер се она није задовољавала својим титуларним краљевским положајем, заобилазила је на јавним местима своје почасно место заседајући поред краља као краљица – владарка, ишла је у посете школама без знања и одобрења министра просвете, примила је италијанског принца у аудијенцију пре него што је он посетио уставне носиоце краљевске власти намеснике, и настојала је да се по сваку цену стално настани у двору. Иритиран проблемима које је краљица изазвала својим понашањем, Јован Ристић је, у име своје и својих другова намесника, разменио неколико оштрих писама с краљицом, да би 1. марта 1890. године Намесништво прекинуло с њом све односе, одрекло се било каквог посредништва између краља и краљице како по питању краља Александра, тако и по свим другим питањима.[21]

У мају 1890. године краљ Милан је дошао у Србију, захтевајући од Намесништва да раскрсти односе с краљицом и стане јој на пут. Краљица је као „прави политички борац" отпочела снажну кампању против бившег мужа. Револтиран таквим понашањем краљице, Милан јој је ускратио виђања с краљем Александром, на шта се она жалила Народној скупштини. Тако се мимо своје воље Намесништво поново нашло на почетку у краљичином питању, сада већ уверено да је односе између краљевих родитеља немогуће решити мирним и договорним путем. Увлачење Скупштине у лични спор бивших краљевских супружника био је несуставан чин, јер, по Уставу, Скупштина није била надлежна да се меша и уређује односе у краљевском дому. На залагање председника владе, Скупштина је 12. децембра 1890. године изјавила да није надлежна да доноси одлуке по предмету краљичине жалбе. Велики помак у краљичином питању догодио се након ступања Николе Пашића на чело владе. Већ у априлу, он се споразумео са краљем Миланом у вези с одласком из земље, а 19. маја исте године краљица Наталија је напустила земљу уз интервенцију полиције. Пашић је деловао по изреци: Свако чудо за три дана и оно што је Намесништво без успеха покушавало да реши у току две године, Пашић је, по свом рецепту, завршио за пет недеља. Краљ Милан се за обећани новац одрекао припадништва краљевском дому, одрекао се својих уставних права и српског држављанства и обећао је да неће долазити у Србију до пунолетства краља Александра. Окуражени Пашићевим успехом у преговорима с Миланом, намесници су пожурили да помогну влади да се тај споразум што пре реализује. Чим је краљева писмена изјава пред Народном скупштином примљена, донета је Резолуција и прочитан већ спремљени Указ којим су намесници овластили владу да стараоцима краљевим изда милион динара, тј. целокупни износ апанаже који му следује до краљевог пунолетства. Народна скупштина је Законом од 12. априла 1891. године дала одрешене руке радикалској влади да до краљевог пунолетства удаљи краљеву мајку из земље. Тако је земљу прво напустио краљев отац, а убрзо и мајка. Од тада, старање о васпитању краља Александра, које је по члану 72 Устава припадало краљу Милану, прешло је на намеснике.[22]

Закони о удаљавању краљевих родитеља из Србије, без обзира на околности под којима су настали, донети су за време краљевог малолетства. Они вређају права владара, зато што решавају породичне односе без њега. Намесници су се огрешили о своју дужност, јер у том питању нису били краљеви заступници. Штавише, протеривањем краљеве мајке повређен је члан 14 Устава, према којем ниједан српски грађанин није могао бити прогнан из земље. Ти закони, такође, нису обавезивали краља да их, по пунолетству, мора поштовати. Они га нису могли спречити да родитеље позове к себи, ако то жели. Најједноставније речено, о члановима краљевског дома закони не могу да се доносе без пристанка краља. Такође, Скупштина је за основ Закона из 1892. о краљевом оцу узела изјаву Милана Обреновића дату намесницима, и без икаквог правног основа оденула је ту изјаву у плашт закона. Дакле, намесници нису извршавали своје уставне обавезе, штавише кршили су их заједно с министрима и Скупштином.[23]

Преузевши васпитање краља Александра на себе Намесништво је постало значајан чинилац у одређивању правца краљевог образовања, које је од школске 1892. године требало да са средњошколског пређе на академски ниво. Намесништво је истовремено преузело на себе контролу над финансијама и буџетом краљевог двора.[23]

Стање у војсци[уреди | уреди извор]

По новом уставу, уз Редовну, требало је вратити и формације Народне војске. Војска је била једина сфера у којој су намесници очували свој доминантан положај. Радикали су испрва попустали њиховом захтеву да министар војни буде личност од поверења и намесника и Радикалне странке. Приликом реконструкције кабинета често је, међутим, долазило до сукоба намесника и владе у вези с избором министра војног и први нису увек односили превагу, Намесништво се, ипак, изборило за право командовања трупама, истичући да је краљ на основу уставног одређења врховни командант војске, те да њима као вршиоцима краљевске власти то право припада.[24]

Радикалске владе нису успеле да донесу нови закон о устројству војске, а разлози су били углавном политичке природе. Намесништво је, као раније краљ Милан, настојало да умањи значај и улогу Народне војске, јер се сматрало да је то, у ствари, војска радикала. У старом закону (из 1883, и допунама из 1886) учињене су измене и допуне 1890. године. Војна обавеза је смањена уместо од 20. до 50. године живота, на 21. до 45. године старости. Редовна војска служила се од 21. до 31. године живота, док је Народна имала два позива – први од 31. до 37. и други од 37. до 45. године, Намесништво је с будном пажњом пратило и надгледало реформе у војсци. Како је влада у том послу била врло ревносна, организујући Народну војску у позиве, делећи наоружање и набављајући оно које недостаје, Намесништво је контролисало расподелу оружја народу, које ће се после тодишњих вежбања враћати на складиштење и чување у месним магацинима, Намесник Ристић спречио је настојања владе и Скупштине да народна војска задржи оружје за стално, због чега је влада претрпела озбиљне критике у Скупштини. Тако је Народна војска уведена формално, али није обновљена. Старешине Редовне војске командовале су и јединицама Народне војске, а народне старешине заузеле су само нижи командни положај, и то у случајевима када су недостајали професионални официри Редовне војске.[24]

Издаци за војску су са 14 скресани на близу 10 милиона. Та уштеда је директно слабила стање приправности у војсци, јер су уштеде постигнуте прећутним скраћењем службе у сталном кадру и нередовним одржавањем годишњих вежбања за резервисте. Скупштина је у априлу 1890. усвојила привремени прирез за војску, за који је Ристић рекао у Скупштини да је патриотски, али је све то било далеко испод стварних потреба за ваљану спрему војске. Русија је Пашићу, који је 1890. године са специјалним задатком посетио Петроград и био примљен код цара, поклонила Србији 75.000 пушака, и то је било све од војне набавке за време Намесништва. Намесништво је спречило намеру министра војног да указним путем изврши преустројство Министарства војног, упутивши министра на законодавну процедуру. Оно се успротивило и министровој амбицији да укине артиљеријске и инжењеријске инспекције, јер су захваљујући њима то постали најнапреднији родови српске војске. Компромисан став владе према захтевима Намесништва у војном питању заснивао се на давању велике предности Редовној војсци, која је била вођена бољим стручњацима и боље наоружана.[25]

Међутим, већ тада су се јавиле симптоматичне појаве у војсци, попут недисциплине и бахатости, претресања политичких питања и скупштинских решења, чак и сукоба с грађанима. Такво стање може да иде у прилог констатацијама о слабости државне власти у земљи. Краљ Милан је посебно вршио притисак на Намесништво да војску сачува од утицаја радикала. Он је малолетном краљу уместо дотадашњег гувернера, умереног радикала Докића, поставио пуковника Јована Мишковића. При томе, Намесништво је потписало читав низ указа којима су у војску враћени официри које је краљ Милан својевремено отпустио као неспособне. Влада је спроводила акцију „пречишћавања“ официрског кора, али тада нису удаљени само неспособни, који су у време рата против Бугарске 1885. стицајем околности, мање-више случајно, добили официрске чинове већ и способни и поуздани људи краља Милана. Борба Намесништва и владе око првенства у војсци понајвише је допринела попуштању дисциплине и стварања осећаја у војсци да она може да постане значајан чинилац у политичком животу. Та тенденција је нарочито постала видљива после пада Пашићеве владе 1892. године. Одговорност за уплитање војске у политику сноси посебно намесник Белимарковић. Од оснивања Авакумовићеве владе, у августу 1892, он је на јавним местима, пред официрима грдио радикале и уочи избора апеловао на њену спремност да се бори против њих. Намесништво је подржало премештаје и смену у војсци у Смедереву, Чачку, Пожаревцу и Крагујевцу. Жестоки сукоби између либерала и радикала у унутрашњости земље пренети су и на војску, а подела у војсци постпено је почела да се уочава у њеном односу према династији. Преторијанске тежње у војсци, евидентне у време Намесништва, доћи ће до изражаја у првом државном удару краља Александра и непрестано ће јачати на измаку 19. и почетком 20. века.[26]

Криза Намесништва и државни удар 1. априла 1893. године[уреди | уреди извор]

Смрћу намесника Косте Протића, у лето 1892, отворено је питање избора нове личности за ту функцију. Устав је том случају био јасан: члан 71 каже да до сазива прве скупштине друга двојица намесника врше власт, када ће та прва нова скупштина изабрати трећег члана. Логика Намесништва, а и бившег краља, говорила им је да Намесништво као вршилац краљевске власти треба да се састоји од људи беспрекорно оданих династији. Ако су радикали заузели позиције у свим системима државне управе и локалне самоуправе, Намесништво је сматрало оправданим да оно, равнотеже ради, треба да буде хомогено. Испрва су кандидати Намесништва за трећег члана били либерали попут Јеврема Грујића, Јована Авакумовића, Алимпија Васиљевића. Међутим, убрзо се председник владе Пашић појавио као најозбиљнији фаворит за место намесника. Белимарковић се томе оштро супротставио. Од тог тренутка, Ристићев колега заузима отворен антирадикалски став, што је изазвало кризу владе. Та криза је само заоштрена Пашићевим и Ристићевим неслагањем у вези с начином и временом избора трећег намесника. Пашић је мимо устава инсистирао на превременом скупштинском сазиву, и пошто у томе није успео, поднео је оставку. Намесници су тактичку омашку радикала одмах искористили у своју корист. У то се укључио и краљ Милан, скептичан према Пашићевој кандидатури због његове прошлости. Он је за кандидата истакао генерала Антонија Богићевића, али се у принципу није противио да то место заузме неко од умерених радикала, на пример, Лазар Докић. Како изгледа, намесници нису били спремни на тај компромис. Они су већ тада сковали план како да се реше радикала. Пашић је био категоричан у својим захтевима и не желевши да попусти, дао је оставку. Надигравање Пашића и Ристића завршило се у корист другог.[27]

Настала је озбиљна политичка криза, у којој је Намесништво поверило састав владе либералима. Оно је по својим уставним овлашћењима могло да повери мандат за састав владе и скупштинској мањини, али је на изборима требало осигурати опстанак влади која је у Скупштини имала само 15 посланика. То је, међутим, било врло тешко. Партијски принципи су превагнули код намесника, јер су дубоко свесни слабости либерала у односу на радикале, дозволили да се формира погодно тле за кршење устава и злоуотребе уочи, за време и после избора.[28]

Нову владу је 21. августа 1892. године образовао Јован Авакумовић. Влада је обзнанила свој програм, који је обухватао пет тачака: у спољној политици добри односи са свим државама, а нарочито са суседима и вршење свих међународних обавеза; у унутрашњој политици зацртани су следећи задаци: сређивање финансија путем уравнотежења буџета и конверзије државних дугова, преуређење новчаних завода, отварање прерађивачких предузеђа, смањење државне администрације, укидање државних монопола на дуван и со; одржавање војске и њене спремности за одбрану земље на потребној висини; корекције у постојећем законодавству и реформе у просветној струци – оснивање универзитета и преустројство средњошколских установа. Пошто је скупштина најпре одложена за децембар, а затим распуштена, влада је управљала путем указа и обзнана, те није имала могућности да озакони тачке свог програма. Услед озбиљности унутрашње кризе, влада је скоро сву енергију усмерила на борбу против радикала и на припремање избора. Времена за реализацију програма није било. Једино веће ангажовање било је на просветном пољу.[28]

Много већа пажња, међутим, посвећена је чишћењу државног апарата од радикала, пре свега полиције, а затим и локалних часника, те масовном премештању учитеља и професора, од којих је велики број припадао Радикалној странци или су били симпатизери. Централна личност владе је, врло брзо, постао министар унутрашњих послова, Стојан Рибарац, који је спроводио чистке и правио простора за либерале. Он је без икаквих скрупула изналазио разне модуле да представнике локалних власти, радикале, замени либералима. На решења Државног савета да то чини незаконитим путем, он је издао распис у којем новопостављеној управи наређује да се понаша као да решење Савета не постоји. Између Државног савета који је чинила несмењива радикалска већина и владе дошло је до озбиљног сукоба, на које Намесништво није реаговало. Радикали се нису мирили са губитком власти. Шеф радикала је обећавао да ће Главни одбор Радикалне странке мировати и да неће изазивати немире, али није гарантовао за странку у целини и „могуће немире у унутрашњости.[29]

Либерали, међутим, нису имали снаге да на предстојећим изборима добију већину. Они су у изборном процесу починили бројне злоупотребе, а затим то исто поновили приликом конституисања Скупштине. У Драгачеву је дошло до буне у којој је било и мртвих и рањених. Други намесник, Белимарковић, имао је тих дана неколико већих испада који се никако не би могли сложити с изјавама првог намесника. Наиме, Белимарковић је запао у стање велике раздражености према радикалима, претио им је да ће Теразије претворити у касапницу радикалског меса, а они су му узвратили да ће га „упљескати на сред улице“. Уз одобрење Намесништва, Авакумовићева влада је приступила знатним сменама и премештајима у војсци, у Смедереву, Пожаревцу, Чачку, Крагујевцу и Краљеву.[30]

Судећи према свему неваденом не чуди што није било поверења у неутралност Намесништва, Оно је, напротив, сматрано главним сарадником и помагачем Авакумовићеве владе. Земља је ушла у дугорочну политичку кризу, која је била подједнако штетна и по краља и по политичке странке. Авакумовићева влада је на изборима 9. марта 1893. године, уз примену свих дозвољених и недозвољених средстава, једва однела већину. Ипак, ни то јој није помогло да се дуже одржи у седлу. Намесништво, а с њим и Авакумовићева влада, оборени су Државним ударом 13. априла 1893. године, шеснаест месеци пре законског рока.[30]

Спољна политика Намесништва[уреди | уреди извор]

Пре силаска с престола краљ Милан је уговорио допуну Тајне конвенције из 1881. године, којом је њена важност продужена до 13. јануара 1889. године. То је значило да, за разлику од унутрашње, великих заокрета у спољној политици неће бити. Пошто су утаначени чланови Додатка (најважнији чланови садржани су у следећем: да се аустрогарска влада обавезује да спречи сваки упад непријатељских чета у Србију, и то оружаном силом ако би ишао с њене територије и политичким посредовањем ако би ишао с територије Турске; по „прописима Устава Краљевине Србије" стављена је у изглед могућа војна сарадња с Монархијом; Монархија се обавезала да сама призна и код других сила потпомогне територијално проширење Краљевине Србије у правцу Вардарске долине „толико далеко колико прилике буду допустиле"; Монархија је начелно обећала помоћ Србији у консолидовању економског и финансијског стања), Јован Ристић је у писму краљу од 12. фебруара 1889. године дао формалну изјаву да ће као први намесник извршавати међународне обавезе, закључене за време владавине краља Милана, а затим су то исто, писменим путем потврдила сва тројица намесника. Радикалски министри нису знали да постоји такав документ, па су од самог почетка заузели чврст став према Бечу, а у заштиту српских привредних и националних интереса.[31]

Аустро-Угарска је веома зазирала од промењеног стања у Србији изазваног абдикацијом краља Милана, а посебно је била незадовољна радикалском штампом, која је отворено претресала положај Срба под туђинском влашћу и није се устезала у изражавању родољубивог и националног заноса. Намесници су уверавали посланика Хенгелмилера да се политика Србије према Аустро-Угарској ну у чему неће променити од оне која је вођена за време краља Милана и да Намесништво преузима на себе поштовање међународних обавеза, а на основу постојећег уговора између две земље. Председник владе Калноки био је веома груб у опоменама Србији, претећи јој њеном економском зависношћу од Монархије и географским положајем који јој не даје могућност да изађе из аустроутарске сфере утицаја. Цар Фрања Јосиф имао је много тактичнији наступ, Он је посланику Петронијевићу у нешто блажој форми, али у више наврата, подвукао да очекује коректно држање српске владе, а да ће он заузврат продужити „према краљу сину она иста пријатељска расположења која је гајио према краљу оцу“. Цар је још изразио своје наде у првог намесника, у његову интелигенцију и искуство да у земљи одржи ред и мир, финансијско стање поправи, а спољну политику продужи у оном правцу којим се кретао краљ Милан. Даље, цар је поручио Ристићу да Монархија не намерава да се меша у унутрашње послове Србије, али да очекује да се спољна политика Србије води коректно, и да су две земље умногоме упућене једна на другу. Године 1889, па и 1890, у Бечу је владало велико неповерење према Намесништву и његовој снази, као и могућностима да одржи ред и мир у земљи. При томе, Беч је подозревао од могућности да се Србија сасвим окрене Русији и да ће, упркос обећањима, Тајна конвенција постати беспредметна. Такође, страх од јачања националне политике у Србији био је стално присутан. Она је будно надгледала војне реформе и наоружање српске војске и смирила се тек када је дошла до сазнања да су за топове и пушке потребни милиони које Србија нема, а да је од 70 до 80 одсто пушака скоро неупотребљиво.[32]

Повратак митрополита Михаила био је први корак на који сусеи намесници и радикалска влада определили, чиме су послали јасан сигнал Петрограду да су спремни да поправе своје односе с Русијом. Уследила је моментална реакција Беча да се с том ствари не хита, јер повратак митрополита може да доведе до погоршања односа две земље. Након консултација с министрима, и дојаве из Управе вароши Београда да се спремају демонстрације против помпе која се спрема за дочек митрополита Михаила, Намесништво је одлучило да се либерални Одбор за дочек митрополита распусти, а дочек препусти приватној иницијативи. Ристић је извештен из Петрограда о времену поласка митрополита за Србију, траси пута и о величанственој аудијенцији митрополита код цара, царице и престолонаследника. Цар је митрополиту строго запретио да се меша у спољну политику и наложио му да остане веран традицији свог народа и да слуша Ристића. То је требало да умири и увери Намесништво и владу да ће повратак митрополитов у земљу бити без спољних компликација. Митрополит је, паробродом Делиград приспео у Србију 20. маја 1889, у 11 сати увече. Био је дочекан с одушевљењем. Митрополит је сутрадан био код намесника и преговарао о повратку на свој ранији положај. Припремљене пропозиције предао је влади. Тако је отворено "црквено питање", које је убрзо окончано пензионисањем неканонске и успостављањем канонске јерархије, 8. јуна 1891. године.[33]

Одржавању напрегнутих односа допринела је и манифестација краљевог миропомазања у Жичи 2. јула 1889. године, мада је цела светковина обављена тихо и без публицитета. Хенгелмилер је тај чин оценио као јачање великосрпских идеја и зато директно супротстављен Аустро-Угарској и њеној управи у Босни у Херцеговини. Хенгелмилер је убрзо напустио Србију. Представљање новог аустроугарског посланика Темела пало се у јулу месецу када у престоници нису били ни краљ Александар, нити намесници Протић и Ристић, Аустро-Угарска је повлачила свог посланика и слала новог без претходне консултације са српском владом и без агремана, што је било мимо свих дипломатских правила. Ристић је давао Грујићу пуно право да такво понашање Беча ослобађа и српску страну да се убудуће руководи важећим дипломатским поступком приликом постављања свог представника у Бечу и захтевао је да се одмах та ствар „изведе на чисто", Темела није пратио добар глас, још док је био посланик у Црној Гори и Ристић је одмах изразио зебњу да ће с њим бити проблема. Шеф аустроугарске дипломатије Калноки тврдио је да су агремани обичај који се поштују између владара, те да они не могу да траже агреман од намесника. То је био увредљив поступак за намеснике и казивао је много о нерасположењу Беча према њима.[33]

Нису биле ретке манифестације у којима су се јавно и демонстративно истицале пијемонтска улога Србије међу Јужним Словенима и нерасположење према суседној Монархији. Међутим, временом, и Беч је почео мање да обраћа пажњу на чланке у српској штампи који одишу националним набојем, а више да се руководе оним што на пољу спољне политике чине Намесништво и његова влада. Тако су ускоро закључили да стање у Србији није опасно по Монархију.[34]

Прве мере притиска на Србију предузете су у јуну 1890. године затварањем угарских пијаца за извоз живе стоке из Србије. Спор је до јесени изглађен, а у скупштинској Беседи је високим тоном наглашено да су односи с Монархијом нормализовани пријатељским споразумом, а одржавање таквих односа у будућности истакнуто је као најважнији задатак српске спољне политике. То је било поучно за Грујићевог наследника Пашића, који је у знатној мери успео да ублажи писање домаће штампе о Монархији. У почетку се од Пашића пуно зазирало, а посланик Темел отворено га је називао пред Грујићем „председником републике", када је овај био на функцији председника општине, Може се, међутим, рећи да су после две године од абдикације краља Милана Намесништво и Пашићева влада успели да доведу српско-аустроугарске односе до обостране коректности. Томе је много допринела посета краља Александра пару Фрањи Јосифу у Ишлу, по повратку из Русије 1891, а у пратњи првог намесника и председника владе. Краљ је био врло љубазно дочекан и угошћен, уз указивање највиших почасти. У Ристићево убеђивање да су односи Србије и Русије „пијететски“, у Бечу се у то није много веровало. Тамо су сви либерали окарактерисани као „искрени пријатељи Русије“. Антиаустријско расположење српског мњења само је потврђено посетом краља Александра Фрањи Јосифу. Српска штампа је готово игнорисала тај догађај. Пад Пашићеве владе је, ипак, у Бечу дочекан с великим олакшањем и надом да је дошло до фијаска Радикалне странке. Нова либерална влада је, по мишљењу Беча, била такође русофилска, али се сматрало да ће она, потпомогнута намесништвом, „своје личне симпатије довести у склад са стварним интересима Србије".[35]

Намесништво и прва Грујићева влада били су хитри да односе с Русијом, који су скоро читаву деценију били прекинути, што пре поправе. Од тројице намесника, у Русији су познавали само Јована Ристића, док су им личности Белимарковића и Протића биле непознате. Цар је одликовао српског краља, али не Орденом св. Андрије Првозваног који се обично додељивао сувереним владарима, већ Орденом св. Александра Невског, а у телеграму је написао да ће време показати како ће српски краљ водити своју политику. Ристић је веома ценио руско заузимање у смиривању и задржавању краљице Наталије на Криму. Цар Александар Ш лично је дао инструкције посланику Персијанију и у њима је изразио своје најискреније расположење према младом краљу и обећање да ће престо краља бранити „од свега и свакога“ У новооствареним контактима искрсло је неколико, са становишта Србије, важних питања с Русијом: питање о повратку митрополита Михаила, које је било чисто принципијелно и прво је решено као предуслов за нормализацију билатералних односа; преоријентација српске економије с Аустро-Угарске на Русију која је, услед удаљености две земље и стања руске привреде и финансија, била немогућа; активно помагање српских националних тежњи у Македонији и Босни и Херцеговини, на шта Русија није била спремна због могућих компликација са Бечом и Цариградом. Са руске тачке гледишта, Србија није ни требало да се бави питањима „високе“ политике, већ да се усмери на унутрашње задатке; васпитање краља, уређење финансија и унапређење привреде, као и решавање црквеног питања. Дакле, Србија није могла да има некакву конкретну корист од поправљања односа с Русијом, То је био више морални успех у очима русофилски оријентисаног српског народа, затим оправдавање радикалске програмске тачке која Русију узима за главни осланац спољне политике, и, свакако, дипломатска подршка Намесништву и династији, која није била безначајна у време велике нестабилности унутрашњег и спољнополитичког положаја Србије. Зарад стабилизације режима, шеф руске дипломатије Гирс је неколико месеци с успехом заустављао краљицу у Јалти и саветовао јој стрпљење, а затим је руска Камско-Волшка банка дала зајам краљу Милану од два милиона рубаља. Руска помоћ је утолико значајнија јер је стизала у пресудним тренуцима који су могли да обезглаве целокупни поредак успостављен 6. марта 1889. године. Пашићев план да се краљеви родитељи законским путем удаље из Србије јер штете угледу престола и онемогућавају режиму да се стабилизује, подржали су и руски цар, и министар Гирс.[36]

Ристић је подржавао напоре Владе да се у процесу економског осамостаљивања Србије пронађу начини како да се остваре обострани трговачки интереси између Србије и Русије. Он је лично угостио неколико руских привредних делегација и појединаца у јесен 1889, на пролеће 1890, и у фебруару 1892, надајући се томе да се могу искористити позитивна расположења руских интелектуалних и привредних кругова према Србији. Ипак, до трговачког уговора с Русијом морало је да се сачека до 1893. године, а и тада обим размене није био импозантан нити ослобађајући за Србију. И покушај да се у Русији подигне зајам за сређивање српских финансија завршен је неуспехом, мада је Русија помогла да се у Француској добије десет милиона за откуп експлоатације српских железница. Пошто је и Русија била корисник страног капитала, није могла да изађе у сусрет српским жељама. Тако је Србија још читаву деценију морала да остане у аустроугарској привредној орбити. Ипак, тај период је важан зато што у њему настају и развијају се идеје о реализацији Јадранске железнице, затим Тимочке железнице, настају први озбиљнији пројекти, проучавају се привредне структуре двеју земаља, оснива се Српско паробродско друштво које успоставља сарадњу с руским Црноморско-дунавским бродарским друштвом.[37]

У јануару 1891. Ристић се обратио руском цару, овога пута у вези с планом да реализује посету краља Александра Русији. У том писму Ристић обећава истрајност на путу промене спољне политике Србије у складу с „осећањима српског народа, а у духу традиционалних, историјских и политичких веза које постоје између две земље. Он није пропустио да истакне заслуге Русије у прошлости за развој српске нације и државе. Десетогодишњицу од ступања на престо цара Александра Ш Ристић користи као добар повод да предложи посету малолетног српског краља његовом царском величанству. Годину дана раније у Русију је ишао Пашић и био је одлично примљен. Први намесник је демантовао прави разлог његове посете, вођење преговора у вези с трговинским уговором и набавка наоружања за српску војску. То је био добар увод за организацију посете царском двору у лето 1891. године. Баш тада је дошло до формирања Пашићеве владе, те је цар у одговору на Ристићево писмо изјавио српском посланику да ће и убудуће помагати Србији и да верује у Пашића и његову енергију. После не малих скандала изазваних удаљавањем краљевих родитеља из земље, услед чега је опао и углед династије, и углед политичког поретка у земљи, Ристић је почео интензивно да припрема посету краља Русији, надајући се поправљању нарушеног рејтинга.[38]

Према плану првог намесника, краљ је у петнаестој години био спреман за прве званичне посете европским дворовима, мада то није био обичај у дипломатском свету. Редослед посета одредили су намесници – Русија, па Аустро-Угарска. Посета је уговорена за јул, када ће краљу пратњи Ристића, председника владе Пашића, гувернера Мишковића, посланика Персијанија и војног агента Таубеа имати пријем у Кијеву, Москви и Санкт Петербургу. Краљ је свуда срдачно примљен, чиме су отклоњене све сумње да Русија ради о глави Обреновићима. Ипак, то што је цар напустио Петроград и упутио се пут Финске за време док је српски краљ још био у Русији, узет је и у Србији и у Аустро-Угарској као тотални фијаско Ристића и Пашића и као потврда да Русија Србију и даље сматра вазалном државом. Озбиљних политичких разговора није било, али се морална корист по династију, Намесништво и владу не може негирати. Руска штампа није пропустила прилику да позитивно оцени корак Намесништва и владе да доведу српског краља у Русију, у чему се види „излазак из погрешне сфере утицаја“ и проналажење правог пута за спољну политику Србије, после дугогодишњег трагања. Она негира писање немачке штампе да посета српског краља нема политичку позадину и тврди да је учињен важан корак за успостављање пријатељства између две земље, те да Русија подржава независност и слободан државни развој Србије. Ипак, руска штампа није отрпела да на учтив начин изрази своје неповерење према Ристићевој политици балансирања између АустроУгарске и Русије, Чак и план путовања, према којем се одмах из Русије путовало у Беч и Ишл, руске новине називају „дволичним маневром" Јована Ристића. За разлику од штампе, јавно мнење се с великим задовољством изражавало о тој посети. „Да Бог да да им је на срцу оно што им је на језику, писао је архимандрит Кирило првом намеснику из Москве, прослеђујући му гласине да се о краљевој женидби с млађом царевом ћерком већ говори као о свршеном чину.[39]

Пашићеву оставку и Авакумовићеву владу Русија је примила с резервом. Први намесник је, у специјалном писму, објашњавао Гирсу како је дошло до кризе и пада Пашићеве владе, оптужујући „крајње“ радикале. Цар је потврдио да му је свеједно која је партија у Србији на власти, уколико поштује устав и ради у националном духу тј. није потчињена Аустрији. Када је дошло до изузетно заоштрених односа између намесника и радикала који су изгубили власт Ристић је молио руског посланика за посредовање и неку врсту гаранције да радикали неће подићи револуцију у земљи. Пашић је затим упозорен из Петрограда да не излази из оквира устава, Због ситуације у Србији, коју су руски дипломатски представници описивали као „пред грађански рат, првом намеснику је стигла порука од цара да је он „веома забринут" и „незадовољан“ оним што се у земљи дотађа. Ристић је обећао да ће се држати савета Русије и да мир у земљи неће бити нарушен. Истоветно је обећао и председник владе Авакумовић. Персијани је добио Пашићево обећање да ће смирити страсти у странци, а Пашићу је цар саветовао да се обрати лично краљу Александру и затражи заштиту, Пашић је то морао учинити преко намесника и зато је замисао пропала. Русија је са стране посматрала ситуацију у Србији све до избора фебруара 1893. године и до вести да је краљ Милан отишао у Бијариц да се помири с краљицом Наталијом. Последња вест је веома узнемирила Петроград, јер се очекивала нека непланирана акција бившег краља. Убрзо је дошло до пада Намесништва и Авакумовићеве владе, те је повратак радикала у лицу Докићевог кабинета Русија дочекала с олакшањем. Руски цар је, без обзира на кршење устава, превремено преузимање власти краља Александра поздравио као легитиман чин.[40]

Односи са балканским државама[уреди | уреди извор]

Краљевско Намесништво и његове владе по питању националне политике нашли су се у процепу између жеља и могућности. Намерени да дају нови импулс идеји уједињења Срба, они су морали бити врло обазриви како према Аустро-Угарској, тако и према Турској, државама у којима је живео знатан део српског становништва. Обе царевине су биле изузетно осетљиве према било каквој манифестацији која би, макар и симболично, садржавала у себи националну српску идеју. Зато су будно мотриле на сваки потез Србије. Број и активности страних шпијуна у земљи није био занемарљив. Министар унутрашњих дела наложио је управнику вароши Ниша да посебно обрати пажњу на оне из Бугарске и Румуније и да му шаље сва сумњива писма која стижу у Србију из тих праваца и обратно. Управник се жалио министру да има проблем и са шпијунима које врбују страни конзули у Нишу, аустроугарски у првом реду, али и други. Аустро-Угарски конзул, каже се у извештају, њушка около и под изговором да иде у лов, прати вежбања српске војске на Мрамору, а турски вицеконзул одмах после скупа либерала у Нишу зна да је тамо изговорена здравица руском цару.[41]

При томе, међународни положај Србије је почетком деведесетих година 19. века био крајње незавидан и неадекватан за отварање Источног питања, у шта су Србију пожурили да увере и Петроград и Беч. Војна и финансијска снага земље, с Намесништвом као прелазним обликом власти на челу, нису били ни изблиза довољни да се у Србији озбиљно мисли на потенцирање било каквог ратног сукоба. У престоним Беседама посебно се наглашава намера Намесништва и Владе да Србија буде фактор стабилности у региону, у пријатељству са свим суседима. Русија је дала Србији пушке, али није муницију, јер је проценила да Срби неће моћи да врате зајам од једног милиона рубаља за муницију из Туле. На касније захтеве из Србије да јој се финансијски помогне, Русија је остала нема. Она није желела да се стање на Балкану компликује. Тада су је окупирале завршне припреме закључивања француско-руског савеза, као и рад на обнављању Тројецарског савеза. Она је чак била сумњичава и према идеји зближавања балканских држава, страхујући да се њихов савез не образује под окриљем аустроугарске заштите.[42]

Поред набројаних отежавајућих околности, ни односи с балканским државама нису били на завидном нивоу, мада су радикали интензивно заговарали балканску сарадњу као почетну тачку у решавању националног питања. Односи с Бугарском били су затегнути најпре због бугарских емиграната противника Стамбуловљевог режима, који су се настанили у Србији, а затим и због све учесталијих сукоба у пропагандном раду у Македонији. Српске владе су живеле у сталном страху да ће султан издати Бугарима берате за нова владичанска места и тиме угрозити виталне интересе српске националне политике која је ишла на то да обезбеди вардарску долину и излаз на море код Солуна. Гласине о могућем рату између Србије и Бугарске стално су демантоване из Београда, а пријатељство с источним суседом истицано је као приоритет српске политике на Балкану. Ипак, министар војни Прапорчевић ангажовао је неколицину људу који ће прелазити у Бугарску и извештавати га о кретању бугарске војске. Активности Бугарске на граници према Србији били су за све време трајања Намесништва предмет посебне пажње, тим пре што је намеснику Ристићу јављено из Пиротског округа да је највећи део округа пробугарски оријентисан и да Бугарска плаћа многе виђеније људе у пограничном појасу, председнике општина и сталне чланове Окружног одбора.[42]

Због натегнутих односа са Софијом, радикалске владе су активирале однос с Грчком. У јуну 1891. године бивши председник грчке владе, Харилаос Трикупис, боравио је две недеље у Србији, Јавност се тада живо занимала могућностима стварања Балканске конфедерације. Трикупис је у јавним наступима био врло обазрив и академски настројен према том питању, док је у Београду, на Цетињу и у Софији прецизирао своје виђење решења Источног питања, и то удруживањем снага балканских земаља. Софија је одбила Трикуписов предлог, а Србија га је примила раширених руку. Њој је била неопходна сарадња с Васељенском патријаршијом у Цариграду у погледу онемогућавања захтева Бугара да добију нова владичанска места. Сава Грујић је за време својих мандата припремио терен и 1890. године, преко посланика у Цариграду Стојана Новаковића, покренуо преговоре са Маврокордатом, грчким представником у Турској. Пашић је наставио енергичније тим правцем, обновио је посланичко место у Атини и дао посланику Владану Ђорђевићу оквирне инструкције за преговоре. У Атини су, међутим, избегавали конкретне разговоре на тему српско-грчке сарадње у Македонији. Двогодишњи резултати српског посланика била су три састанка с грчким министрима на којима ништа није договорено, јер се друга преговарачка страна повукла без објашњења. Србија је зато поново укинула посланичко место у Атини. Куртоазна размена честитки о празницима и породичним прославама била је редовна појава између Намесништва и грчког краља, али даље од тога односи две земље нису напредовали.[43]

Односи са Црном Гором свели су се на решавање егзистенцијалних питања бројних досељеника у Србију, од којих је прва група дошла крајем лета 1889. године. Погођени сушом и недостатком обрадиве земље, Намесништво и влада су засипани молбама за насељавање Црногораца. Министар Гавро Вуковић је тим поводом писао првом намеснику по личном налогу кнеза Николе. Корак даље је представљала Привремена трговачка конвенција између Србије и Црне Горе потписана је у фебруару 1892. године, али је тај акт имао искључиво политичку позадину, У марту 1893. године Београд је посетио син кнеза Николе, кнез Данило. Посланик из Беча је запазио да је та посета остала незапажена у Србији и да се комбинацији да млади црногорски кнез замени Обреновиће не придаје већа пажња.[43]

Декларативно пријатељски, али у суштини лабави односи с балканским државама, приморавали су Србију да у време трајања Намесништва води обазриву и еластичну туркофилску политику. Додатни аргумент за такво опредељење био је изузетно ризичан положај Срба у Косовском вилајету, где су Срби били изложени злочинима Арбанаса, као и прогонима. Председник владе Грујић је већ 1890. године променио метод заштите сународника и уместо споразумевања с албанским главарима, захтевао од турских власти да својим поданицима, Србима, гарантује елементарну безбедност. На том путу било је пуно потешкоћа. Поред постојећих конзулата у Скопљу и Солуну, 1889. тодине отворени су конзулати у Битољу и Приштини. То је била порука тамошњим Србима да матица о њима води бригу и наговештава озбиљне мере у правцу заштите њихових права и личности. Међутим, после само седам месеци од отварања конзулата у Приштини, у атентату који је извршио Албанац из Приштине, убијен је конзул Краљевине Србије, Лука Маринковић. То је био јак ударац туркофилском правцу српске политике, која је услед недостатака алтернатива још читаву деценију вођена путем дипломатског општења с Портом и небројаним протестним нотама. Таква политика, међутим, није била плодоносна по Србију и српски народ у Турској.[44]

За време Намесништва предузете су значајне мере на пољу националне политике, пре свега на организационом плану. Одељење за српске шко- ле и цркве изван Србије пренето је из Министарства просвете у Министарство иностраних дела, а културно-просветне заграничне активности су централизоване, За просветне послове изван Србије, упркос великој беспарици, издвојене су значајне новчане суме. У јавности се много говорило о националном духу, али то је била потреба за изражавањем до тада спутаваних емоција. Околности у међународним односима, финансијска и војна неспремност Србије и нестабилна унутрашња политичка ситуација налагали су државној управи велику обазривост. Намесници су у скупштинским беседама и у контактима са страним представницима стално подвлачили да су они ради да избегну све компликације и очувају мир на Балкану, који не само да Европа жели већ је он неопходан Србији, како би спровела планиране реформе.[45]

Александар Обреновић постаје краљ Србије[уреди | уреди извор]

Heinrich Wassmuth: Александар Обреновић, 1894.
Марко Мурат: Александар Обреновић, 1895.
Сабља Александра Обреновића (детаљ), Историјски музеј Србије

После скупштинских избора из фебруара 1893, који су дали подједнак број посланика радикалима и либералима, настала је тешка политичка криза, а Александар је решио да узме ствари у своје руке. 1. априла 1893. године позвао је све угледне министре и читаво намесништво на свечану вечеру у Двору. За време вечере, стално су се око младог краља налазила 10-12 официра као послуга. Након вечере, краљ је позвао госте у свечани салон и саопштио им је да се ради побољшања стања у земљи од данас преузима краљевска овлашћења, разрешује досадашњу владу и намесништво и да Србија иде новим политичким курсем. Тако је краљ Александар извршио дворску револуцију, односно државни удар.

Краљ Александар Обреновић у гардијској униформи, аутора Милана Јовановића, Београд, 1903. Овај рад доспео је у колекцију Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу путем откупа.

Око краља су се тада налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковник Лазар Петровић, који ће доцније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.[1]

На почетку своје владавине, политика краља Александра била је да он прописује програм рада владе по питањима војног, привредног и финансијског живота државе. Није подносио страначка непринципијелна надметања, а да би сузбио радикале, сам је 9. јануара 1894. године позвао оца, краља Милана, да се врати у Београд и доделио му врховну команду над војском. Радикална влада је одмах поднела оставку и прешла у опозицију. По повратку у земљу краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове.

Краљ Александар је покушао да води политику са неутралним владама, али му то није полазило за руком. Зато је 9. маја 1894. године извршио други државни удар и укинуо устав од 1888. и вратио стари из 1869. године.

Мирослављево јеванђеље је поклоњено краљу Александру Обреновићу 1896. због отплате дугова манастира Хиландар.

Због све тежег положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је решио да начини посету Цариграду у лето 1894, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско братство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манастиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.

По повратку са Атоса, краљ Александар се завадио са својим оцем, после чега је овај отишао по други пут из Србије. Недељу дана касније у Србију се враћа прогнана краљица Наталија. Потом је 25. јуна 1895. године Стојан Новаковић саставио нову напредњачку владу.

После овога, на инсистирање краљице Наталије, краљ одлази на летовање у Бијариц почетком маја 1895. године. Краљица Наталија је по њему дала име Сашино једној палати у Бијарицу. У овом градићу на граници Француске и Шпаније, краљ је упознао будућу супругу Драгу, која је била лична дворска дама његове мајке. У то време се у Србији то прихватило као пролазна авантура младог краља, али је љубав започета у Бијарицу почела да буја све више и више.

Вечерње новости 15. јуна 1896. су писале о састанку кнеза Николе и краља Александра у Београду
Слика краља Александра и књаза Николе настала током Николине посете Београду

Краљ се поново враћа у Србију почетком септембра 1895. На инсистирање свога оца, краља Милана, краљ Александар је отишао у Беч, где је у знак добре пажње српског и аустријског двора, одликовао лентом Белог орла бечког министра за финансије и министра за Босну и Херцеговину, Бенјамина Калаја, што је рђаво прихваћено у Србији због тежње Аустроугарске да анектира Босну и Херцеговину.

У Бечу и Пешти поново долази до незадовољства према Србији. Први пут у српској историји, захваљујући залагању краља Александра, дошло је на Видовдан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе Петровића. Краљ је приредио величанствени дочек кнезу Николи на железничкој станици, командовао је својим војним ешалоном и први се руковао са црногорским кнезом. Том приликом књаз Никола Петровић је одржао дугачак говор где је поздрављао српско-црногорску сарадњу. Књаз Никола је био усхићен када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. После одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, ушао је обучен у златно црногорско одело и са сабљом Немањића о појасу, клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач. После избијања Критског устанка у Грчкој, долази до нових заоштравања односа Србије и Бугарске. Краљ Александар је био критикован што није искористио Грчко-турски рат и за кварења односа са Русијом.[46] Краљ Александар одлази у званичну посету кнезу Фердинанду Кобуршком у Софију 19. фебруара 1897. где је потписао српско-бугарску „Угодбу“. По том уговору предвиђала се начелна сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској.

После овога, краљ се поново мири са оцем и позива га да дође у Србију. По доласку краља Милана у Србију 7. октобра 1897. образована је нова влада под председником Владаном Ђорђевићем, по занимању хирурга. Краљ Милан је постао врховни командант активне војске Краљевине Србије и унапређен у највиши чин армијског генерала који дотада није постојао.

Нова влада и краљ Милан покушали су да нађу достојну принцезу са неког западног двора за краљеву супругу. Међутим, тада се није знало да се краљ састаје са својом будућом женим Драгом Машин у Београду наочиглед читаве јавности.

После све већег ангажовања краља Милана у српској политици, а нарочито после његове антирадикалске политике, на њега је покушан атентат на Ивандан 1899. године, који је покушао да изврши један незапослени радник. Тада се краљ Милан почео обрачунавати са радикалима на све начине. Оваква његова политика се првенствено није свидела Александру из два разлога: требало је ставити земљу пред свршени чин објављивањем своје веридбе са Драгом Машин и да се лиши антирадикалске кампање коју је водио краљ Милан. Зато је решио да уклони и председника владе и краља Милана из земље.

Под изговором да треба да преговара са западним двором око његове женидбе са принцезом Александром Каролином фон Шаумбург–Липе, сестром краљице Шарлоте од Виртемберга, он шаље свог оца у Карлсбад, а председника владе др Владана Ђорђевића у Маријенсбад да потпише неке уговоре са Аустроугарском. Чим је отклонио ове противнике, могао је на миру да објави веридбу са Драгом Машин.

Са венчаних свечаности Њихових Величанстава, фотографија Милана Јовановића, издање Драгутина Франкла, rазгледница, штампа, колорисање, 9,2×14,4 цм, Земун, 1900. На аверсу је одштампано: Поздрав из Србије, Са венчаних свечаности Њихових Велинчастава – Souvenir de Serbie, Les fêtes du mariage de sa Majeste de Roi de Sebie 23/7. – 5/8. 1900. cog. Овај рад доспео је у колекцију Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу путем поклона 2008. године.

Период од краљеве женидбе до Мајског преврата[уреди | уреди извор]

Александар Обреновић најављује веридбу Драгом Луњевицом, насловна страна Српских новина од 9. (21.) јула 1900.

Питање женидбе краља Александра било је предмет спора његових родитеља. Женидба владара је политички чин и повезивање са неким од страних дворова и има значаја за спољнополитичку оријентацију земље. Краљ Милан је био мишљења да се нађе немачка принцеза (Александра Шаумбург Липе), док је краљица Наталија била за руску принцезу (Руси су је упутили на грчки и црногорски двор). На идеју о женидби са Драгом, краљ Александар је дошао на лето 1899. године, али је те планове пресекао Ивањдански атентат. У марту 1899. наговестио је своју намеру оцу, али је овај врло бурно одреаговао. Због Драге је долазило до честих сукоба између оца и сина.[47]

Краљ Александар је упознао Драгу Машин 1893. године приликом сусрета са мајком у Кладову. Краљево ближе познанство са дворском дамом јануара 1895. године у Бијарицу почело је, по сведочењу очевидаца, „као младалачко јурцање за сукњом". После тога је са нестрпљењем чекао да Драга дође у Београд, а јун и јул 1895. године време је њиховог ближег упознавања. Када су наступили ближи односи са Драгом Машин, било је оних који су краљу скренули пажњу да се излаже великом компромитовању, а од 1896, године чуле су се јавне оптужбе на рачун краљице Наталије, у којима се тврдило да она преко Драте Машин врши утицај на сина. Веза Александра и Драге временом све чвршћа, нарочито након њеног дефинитивног повратка у Београд, децембра 1897. године. Русија је подржала ову везу и евентуални брак, јер јој је главни циљ био да краљевог оца удаљи из земље. Зато је краљ Милан тврдио да је Драга била руски агент. За Русију је, како је извештавао отправник послова Павле Мансуров, био много подеснији неполитички брак са Српкињом него политички брак са немачком принцезом. Цар је својеручно написао да је сагласан са тим мишљењем. Павле Мансуров је извештавао о лепоти и интелигенцији краљеве заручнице, занемарујући све друге чињенице које су говориле против тог брака.[47]

Краљ Александар и краљица Драга на венчаној фотографији

Људи из најближе краљеве околине били су изненађени одлуком о веридби са Дратом Машин. Сви су били уверени да је краљев избор кобан по њега самог. Клупко је почело да се одмотава 18. јула 1900. године, када је краљ саопштио министру полиције Ђорђу Генчићу своју намеру да се ожени Драгом Машин. Сутрадан је у ствар био упућен и министар финансија Вукашин Петровић, заступник шефа владе. Међу члановима владе настала је пометња, председник владе није био у земљи, као ни краљев отац који је тотово привео крају преговоре о женидби краља Александра са немачком принцезом, Министри су претили оставкама, а краљ абдикацијом и самоубиством. Обезглављени кабинет није имао смелости да предузме мере које би спречиле краљеву намеру. Влада је поднела оставку, коју је краљ поцепао и наредио да се пошаље Прокламација о његовој веридби у Државну штампарију. Министри су одржали седницу и написали нову оставку, коју је краљ уважио после веридбе. Митрополит Иноћентије је после великог притиска дао благослов (а у њему навео и разлоге против овог брака). Милан није одобравао брак и депешом је поднео оставку на положај команданта Активне војске.[48]

Убрзо је, 24. јула 1900. године састављена влада на челу са председником Апелационог суда Алексом Јовановићем, позната подсмешљиво као „свадбено министарство". Јак официрски ред – творевина краља Милана – био је незадовољан женидбом. Краљ Александар је извршио велике промене у државном апарату, на Двору и у војсци, како би на важне положаје у држави дошли људи спремни да прихвате ново стање, Учињени су и политички потези ради смиривања напетости у земљи и популарисања краљеве женидбе. Помиловани су радикали осуђени након Ивањданског атентата, и амнестирани су сви кривци осуђени од војних судова. Политички програм Јовановићеве владе потекао је из краљеве канцеларије и уобличаван је, у више наврата, у његовим јавним говорима. Дефинитивно је утврђен у Престоној беседи 10. јануара 1901. године, у којој је јасно наглашено да је задатак нове владе смиривање стања у земљи, прикупљање и консолидовање свих снага које ће омотућити културни, привредни и политички развитак и напредак. Краљева девиза је била – поглед у будућност без партијских страсти и освета, и са једним далекосежним, добро смишљеним планом који ће се остваривати систематски, дужи низ година. Већ на првом састанку, Скупштина је одобрила и поздравила краљеву одлуку да на српски престо уздигне „Српкињу од племенитог и честитог колена војводе Николе Луњевице", да би затим изјавила потпуну готовост да са владом Алексе Јовановића ради на најважнијим државним, политичким, привредним и културним питањима.[49]

Честитка руског цара Николаја 1, упућена поводом веридбе, значајно је помогла учвршћивању стања. Наредио је да га, као кума, на краљевом венчању заступа Павле Мансуров, који је затим јавио да се у Србији царево кумство узима као особити вид руске наклоности и пажње. Званична веридба обзнањена је 27. јула 1900. године, а јавна свечаност у Београду одржана је два дана касније. Сви ови догађаји одразили су се на спољнополитички курс земље, окренуте од веридбе ка Русији. У августу 1900. године у Петроград је послат генерал Јован Мишковић који је саопштио да ће Србија у унутрашњој политици одржавати умерени правац, а да ће се у спољној ослањати на Русију, док му је по питању пријема српског краљевског пара на царски двор саопштено да је још рано. За сталног посланика у Русији постављен је Стојан Новаковић, који је уживао поверење Руса од раније.[50]

„Свадбено министарство“ Алексе Јовановића имало је сасвим сужен делокруг рада, извели су само промене у државном апарату и донели неколико закона. Када је Милан у септембру 1900. године допутовао у Букурешт, упућен је распис свим окружним начелницима о његовом хапшењу, уколико би дошао у Србију. На Александров позив у Београд је дошао пуковник Грабов, шеф руске тајне полиције за Балкан, са агентима ради мотрења на краља Милана, који је после овога одустао од сваке помисли да учини нешто озбиљније против сина. И краљица Наталија је са тугом примила вест о женидби, а због њених напада на Драгу, Александар је у потпуности прекинуо односе са мајком. Како би поправио положај Драге почео је да мења имена институција (Виша женска школа – Виша школа краљице Драге) и места (Врањска Бања – Бања краљице Драге), њен рођендан проглашен је за државни празник, а установљена је и медаља „Краљице Драге" за „заслужне женскиње“.[51]

После објаве краљеве веридбе Аустро-Угарска је била изненађена, али се држала веома уздржано. Односи са северном Монархијом су погоршани након изненадне смрти краља Милана 11. фебруара 1901, године у Бечу. Тамошње власти одбиле су захтев краља Александра да оца сахрани у земљи. По жељи покојника, аустријски цар је организовао сахрану на тлу Аустро-Угарске, у манастиру Крушедолу. Краљ Александар се спремао да буде на погребу, али му је јављено да у протоколу сахране за њега нема посебног места које му припада, те је краљ одустао од пута. По специјалној наредби сина, очево тело је балсамовано.[51]

Средивши свој лични живот краљ је усмерио сву пажњу на постизање договора са радикалима око израде новог устава, који би био средње решење у подели власти између устава из 1869. и 1889. године. За рад на уставном питању узета је идеја из 1897. године, по којој је уставно решење требало да буде резултат договора краља и свих истакнутих политичких фактора у земљи. Радикали су тиме напустили некадашњи захтев да Устав из 1889. буде полазиште за рад. Напротив, за основу новог Устава узет је уставни нацрт израђен под Новаковићевом владом 1896. године. Краљ од тада није напуштао идеју о дводомном скупштинском систему. Као посебан вид поверења према радикалима, краљ је уочи обзнане новог устава извршио промену владе, те је 2. априла 1901. године осванула на дужности влада Михаила Вујића, у којој су била четворица радикала, тројица напредњака и један генерал.[51]

Уз помоћ радикала Милована Миловановића и Михаила Вујића, те напредњака Павла Маринковића и Николе Стевановића, краљ је модификовао уставни предлог из 1896. године. Нацрт Устава претресан је три дана на конференцији одржаној у двору, којој су присуствовали истакнути представници напредњака и радикала. Предлог је имао 107 чланова. Радикалски прваци су зазирали од Велике народне скупштине и нису мотгли да гарантују да ће њихов споразум са краљем бити успешан. А заправо су страховали од одговорности што су прихватили дводомни скуп- штински систем, који је био у супротности са званичним програмом странке. Прокламацијом у великом салону новог двора, 19. априла 1901. године, председник владе Михаило Вујић прочитао је краљеву Прокламацију којом објављује да даје земљи нови Устав.[52]

У Србији је по први пут увецен дводомни систем. Скупштина се састојала из два дома: Горњи дом (Сенат): престолонаследник, београдски архиепископ, нишки епископ, 30 сенатора које краљ поставља, 18 изабраних сенатора) и Доњи дом (Народна скупштина): 130 посланика. Избори су непосредни и тајни, а мандат посланика био је 4 године. Закон су морала да прихвате оба скупштинска дома. а буџетско право је ограничено (стари буџет могао се продужити за још једну годину).[52]

Министре именује краљ и министри не могу бити посланици нити изабрани сенатори, предвиђена је само кривична (не и политичка) одговорност министара. Појачана су права Државног савета у управно-судским надлежностима, а Чланове Савета краљ је именовао из реда доживотних сенатора. Загарантована је независност судова и непокретност судија, али су грађанска права ограничена. Што се тиче штампе и удружења, уставотворац коначна решења препушта законодавцу, с тим што је само цензура била забрањена. Укинуте су одредбе о окружној и среској, а задржана је општинска самоуправа.[52]

Краљ је постигао оно што је желео – да владар, Сенат и Скупштина буду изједначени чиниоци у законодавству. Да би један закон ступио на снагу, била је неопходна сагласност сва три фактора, а законске предлоге могли су подносити сви чиниоци. На новим изборима, одржаним 4. и 18. августа 1901. године конституисана је Скупштина, а убрзо и Сенат. Радикали су однели превагу у оба дела народног представништва, затим у Државном савету и влади. До таквог односа снага дошло је захваљујући краљевој политичкој наивности да ће се радикали држати претходног споразума који су са њим постигли. Споразум је потписало 80 еминентних људи из редова Радикалне и Напредне странке. Верујући у искреност радикала краљ је несмотрено именовао доживотне сенаторе, чак 11 радикала и таквим поступком свесно је омогућио њихову превласт у Сенату. Исто је учинио и са Државним саветом. Урушавању споразума између напредњака и радикала допринела је и вест да се рођење престолонаследника у земљи не може очекивати.[52]

Мартовске демонстрације и Мајски преврат[уреди | уреди извор]

Слика Александра Обреновића из марта 1903.

Последице краљичине немоћи да подари наследника престола, биле су у извесној мери судбоносне по династију, јер је отворено питање престолонаслеђа. Месец дана после венчања, објављено је да је краљица трудна, чиме је краљ Александар желео да учврсти брак и побије гласове о Драгиној неплодности. Драга је за време „трудноће" одавала утисак бремените жене, променила је животне навике и почела да се гоји. Априла 1901. године краљицу су прегледали руски лекари и утврдили да се „порођај не може очекивати, што су потврдили и доктори из Беча и Букурешта. У земљи је ова вест дочекана са неверицом, а сва кривица је пребачена на краљицу. Отворено је питање престолонаслеђа (а са њим и династијско питање). У страној штампи су се као кандидати помињали: Мирко Петровић, Петар Карађорђевић и његови синови, Ђорђе и Александар, а у земљи гласови о Никодију Луњевици, краљичином брату, што је посебно иритирало домаћу јавност.[53]

Званичан став српске владе и краља био је да у Србији не постоји питање престолонаслеђа. После компромитовања са лажном трудноћом руски цар је отказао пријем српског краљевског пара. Та вест је до српског краља стигла октобра 1902. и по извештајима самог руског посланика у Србији након ње је опстанак краља Александра био озбиљно доведен у питање. Да би поправио општи лош утисак у Србију је почетком децембра 1902. допутовао лично шеф руске дипломатије Владимир Н. Ламздорф. Краљ и краљица примили су га у двору у Нишу, где су разговарали о општим питањима безбедности на Балкану и ризику поремећаја мира због узавреле атмосфере у Македонији. Видно узнемирен чињеницом да је његов главни ослонац, Русија, према њему уздржана, краљ у неколико наврата покушава да нормализује лоше односе са Аустро-Угарском. То му није пошло за руком. На сусрету аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и руског цара Николаја П фебруара 1902. године, било је речи о Србији, краљу Александру и његовом опстанку на престолу. Закључено је да евентуално обраћање краља Александра Аустро-Угарској не би битно изменило физиономију ствари у балканском груписању с обзиром на важност руско-аустријског споразума из 1897. године о одржавању постојећег стања на Балкану. На истом састанку донета је и одлука да се краљ Александар препусти својој судбини, а да се оба царства слажу да ћеу случају његове пропасти на престо доћи Петар Карађорђевић, као кандидат који задовољава обе стране. Одмах затим, руски шеф дипломатије Ламздорф на питање Петра Карађорђевића из Женеве одговорио је у царево име да се прихвата као претендент на српски престо. Оваквом одлуком двеју великих сила према Петру Карађорђевићу била је запечаћена судбина династије Обреновића.[53]

У тешким околностима влада Михаила Вујића показала се слабом за решавање спољних и унутрашњих питања. Она је имала неколико успеха на унутрашњем плану. Законодавна активност Вујићеве владе била јеу духу новог Устава. Све у свему, биланс у законодавству је био успешан, али не подједнако у свим државним гранама. Највише спора у Скупштини су изазвали политички закони, У тој сфери донети су Закон о штампи, Закон о општинама, Закон о изборима чланова Народног представништва, Закон о пословном реду у Сенату, Закон о пословном реду у Народној скупштини, закони о уређењу и о пословном реду у Државном Савету, Измене и допуне Казненог законика. Штампа је ослобођена. цензуре, кауције и претходне пријаве новог листа. Лист је могао бити забрањен само у случају да вређа краља, његов дом и ако позива грађане на бунђа и то тек после судског решења. Полиција није имала никаквих веза са запленом и обустављањем новина, Закон је штитио приватност грађана од злоупотреба, клевета и денунцирања. Није посебно наглашена заштита краљичине личности, што се доцније, са нападима штампе на краљицу Драгу, показало као велики проблем. Казнама нису подлегале ни алузије на краљеву личност и то је опозиција обилато користила. Лоше државне финансије су представљале један од најкритичнијих владиних проблема. Плате чиновништву и војсци нису исплаћиване неколико месеци. Краткорочне позајмице код домаћих новчаних завода само су привремено одлагале државно банкротство. У финансијском законодавству је донето десетак решења, са циљем да та струка буде ефикаснија и да омогући стабилизацију буџета.[54]

После краљевог фијаска са Русијом, Михаило Вујић је поднео оставку, Образована је влада Пере Велимировића, а потом влада Димитрија Цинцар-Марковића. Са такозваном неутралном владом од четири радикала и три генерала краљ је хтео да успостави умерени лични режим, али је већ у старту начинио грешку окруживши се људима без великих способности и без великог политичког значаја, То најбоље показују наредних шест месеци владиног рада, за време којих су чињени безуспешни покушаји да се штампа опозиције ућутка. Вођена је велика политичка борба у штампи (влада финансира 6 листова: Слоја, Српске новине, Дневник, Вечерње новости, Двадесети век, Мале новине. У опозиционим листовима издваја се Одјек самосталаца, док је књижевна опозиција била окупљена око Српског књижевног тласника). Први већи знак политичке кризе догодио се када је Влада почетком 1903. године закључила седнице Скупштине, пре него што је усвојен буџет, а указом је продужила прошлогодишњи до следећег сазива, што је опозициона штампа искористила и осудила као повреду Устава. Атмосфера постаје све напетија и 5. априла 1903. године долази до уличних немира (Мартовске демонстрације). Повод су била нова правила о исправама трговачких помоћника у које је требало додати фотографије (исправе помоћника су биле исте као служитељске што је трговачки еснаф схватио као увреду). На улицама ву узвикинане пароле „Живео Устав", „Доле с краљем“, „Доле с краљицом, „Живела република". А. шта је радио краље Он је наредио да се маса растера воденим шмрковима. Полиција на улицама само је штитила прилаз двору, она није имала наредбу да употреби оружје. Мали број жртава, који се у оваквој прилици апсолутно није могао избећи, најбоље говори да жандарми нису пуцали у масу. Свакако, мало је фалило да краљ услед опасности изгуби главу, али то се није десило. Ови догађаји су ипак, заслугом незадовољника, брзо добили епитет „крвави“ и за њих смишљена је кованица „мартовско крвопролиће".[55]

Два дана касније, 7. априла, краљ Александар је укинуо Априлски устав, распустио Скупштину и Сенат, укинуо Закон о штампи, Закон о општинама, Закон о избору Народног представништва, попунио Сенати Државни савет новим члановима. После непуног сата издао је проглас којим је Априлски устав враћен на снагу. Иако у Устав није дирано, а државни удар сведен на најблажу варијанту, у јавности је начин на који је то изведено изгледао недоличан. Уопште, краљ се понашао и радио као дављеник који нема више куд. Био је то четврти државни удар за десет година његове владавине. Иако у Уставу ништа није дирано, а државни удар сведен је на своју најблажу варијанту, начин на који је све обављено изгледао је јавности недоличан, а већ увређена опозиција нашла је у њему материјала за још јаче нападе на краља који јој је ограничио слободу штампе и укинуо све законе од 1. априла 1901. на овамо. Демонстрације у Београду су показале још једну битну ствар, а та је да војска није а ослонац Круни, иако су у влади седела чак четири генерала. Нови избори заказани су за 1. јуни 1903. године. Избори су били тајни и невевран На бирачка места изашло је око 200.000 људи, што је чинило око 60» бирачког тела. Влада је добила 182.638 гласова или 90%. У Скупштину су ушла 72 либерала, 34 напредњака и 24 радикала, укупно 130 посланика. Краљ је ликовао због изборних резултата, утврђујући себе у маошљену ла је народ за њега и да опозиција не репрезентује народну вепину. :трос рачун му је био тачан, али је заборављао да је налагао да се гласови и мере, а не само броје. Престоница је била душа политичког живота земље – у њој је била великошколска омладина демократски опредељена, у њој је била академска интелигенција, у њој је излазило седамдесет пет и дичних издања, од укупно осамдесет шест у целој Србији. Београд је ио најважније културно, друштвено и војно седиште земље. Цифре су, на овај начин, заматлиле краљу право стање ствари и он се повео за квантитетом, Шта год мислили људи из народа, поступало се онако како су страначки врхови хтели.[56]

Жеља да се последњи Обреновић збаци са престола приближила је вође либерала и радикала. Када је опозиција видела да њен дотадашњи напор може пропасти, прекорачила је све обзире и позвала војску у помоћ. Апел на нераскидиве везе српске војске и демократије био је више него апсурдан, јер та два појма не могу бити у кохеренцији, У политици, међутим, циљ увек оправдава средство.[57]

Ниједна завера није планирана толико дуго као ова – скоро две године; затим, ниједна завера није имала толико учесника који потичу из првих редова државне управе, или државне одбране; трећа, можда и најчуднија појава, која доста сличи атмосфери уочи убиства кнеза Михаила, јесте та да је план о завери био „јавна тајна", да се о њему шапутало по целом Београду, а да само означени жртвеници, краљ и краљица, нису хтели, нису желели, или нису имали снаге да јој стану на пут и употребе механизме одбране којима су располагали.[58]

Пријатељи, или противници династије, сви без разлике били су уверени да је краљев избор за женидбу кобан по њега самог, а показало се брзо и као судбоносан за целу Србију. Одвојити интриге и сплетке, домаће и стране, од овог чина веома је тешко. Млад и заљубљен владар са климавим престолом какав је наследио од оца, уз то политички незрео, чврсто је решио да изабраницу свога срца, удовицу Машин и дворски даму своје мајке, уздигне на краљевски престо. Немогућност да остави потомство довела је, између осталих фактора, династију Обреновић до њеног краја.[58]

Незадовољство краљевом женидбом официри су одмах испољили, Дирнути у своје частољубље, они се нису могли помирити са тим да жена њиховог врховног команданта постане једна блудница, каквом су сматрали Драгу. Њиховом, у почетку мирном протесту, удахнуле су душу жене београдске чаршије, у чијем су се друштву кретали понајвише млађи официри. Завидећи Драги што се као обична грађанка, уз то удовица са не баш светлом прошлошћу, успела на владарски трон, оне су подстицале код официра оно незадовољство које је у има тињало. Са друге стране, краљ Александар уопште није разумевао суштину ни снагу официрског незадовољства. Још уочи женидбе њему је тадашњи председник владе Владан Ђорђевић, не могавши да га убеди да промени своју одлуку о женидби, саветовао да позове официре београдског гарнизона и упита их за мишљење о својој намери. Међутим, кад су официри стигли у двор, краљ је променио своју одлуку. Тај поступак официри су доживели као своју велику срамоту, али још ништа сами нису предузимали, јер су полагали наду у краља Милана и очекивали су његов повратак. Мако још увек млад по годинама, краљ Милан је био уморан за нову борбу и то са својим рођеним сином. Његовом смрћу официри су преузели ствар у своје руке.[58]

Краљу су стизале опомене и доставе са свих страна о пометњи у војсци, али он није посумњао у њену оданост. Чврсто је веровао у заклетву на верност коју су му положили и сматрао је да ту заклетву његови официри никада неће погазити. Краљ се заправо бојао Карађорђевића, то је био страх који је од оца наследио. Због тога је сва упозорења на официре тумачио као претеривања и сводио их на неколицину незадовољника и бунџија, а финансијска улагања, одликовања и напредовања која су давана војсци служили су му као покриће да исправно мисли. Али, краљ није био у праву.[59]

Од лета 1901. године официри су почели да шурују и у свакодневним разговорима да бацају дрвље и камење на краљевски пар, јадајући се један другоме на свој крајње незавидан положај. Некако у то време потврђена. је и обелодањена лажна краљичина трудноћа, која их је још више раздражила. Кружоок незадовољника од седам – осам официра брзо се ширио, а централне личности постали су коњички поручник Антоније Антић и поручник Драгутин Димитријевић. У свом плану они су се одмах усредсредили на убиство краљевског пара и вребали су згодну прилику да план изврше. Неколико изјаловљених покушаја нису их обесхрабрили, већ су их утврдили у мишљењу да је нужно боље се организовати и круг завреника проширити људима из политичког живота земље.[60]

Чудно је и, може се рећи, прилично апсурдно, са којом лакоћом су некадашњи краљеви министри пристали уз официре и заверу. Још је чудније да су те личности махом из редова либералских првака, дакле из оне странке која је полагала монопол на лојалност династији Обреновић. Ђорђе Генчић, министар полиције у влади Владана Ђорђевића, а пре тога шеснаест година управник града Ниша и начелник Нишког округа. Генчић је припадао угледној фамилији која је традиционално била привржена Обреновићима. Затим, Јован Авакумовић, такође челни човек Либералне странке, Живан Живановић, министар просвете и црквених дела у последњој влади Александра Обреновића, један од првих либерала, чија директна умешаност истина није доказана, али је његова индиректна веза са завереницима несумњива (неколико састанака завереника одржавани су у његовој кући, а његова сестра била је супруга Драгутина Димитријевића, коловође завере). Било је ту још истакнутих личности из јавног и политичког живота Србије: синови генерала Саве Грујића, београдски трговац Никола Хаџи Тома, иначе шурак двојице истакнутих либерала Јована Ристића и Радивоја Милојковића, па Алекса Новаковић, напредњак, таст Ђорђа Генчића, Драгомир Рајовић, такође бивши министар, потпредседник Скупштине за време владе Владана Ђорђевића.[60]

До 1902. године краљ није изражавао посебну забринутост за свој живот. Истина, страх од смрти рађао му је сумње, али га оне нису нагониле да предузме енергичније мере. То показује и краљево држање после Алавантићеве афере почетком 1902. која је требало да попут динамита растури везу краља и радикала, јер се веровало да се краљ без њих не може одржати. Међутим, краљ се није препао од Алавантићевог упада, нити је тражио да опозицију уплете у ту ствар. Исто тако, на вести о завери међу официрима краљ, уместо да сече ствар у корену и да се разрачуна са осумњиченима, он је деловао на последице, а не на узроке – затворио се у двор и окружио појачаном стражом. Тако је завереницима ставио само једну препреку више, а далеко од тога да је тиме себе чврсто осигурао. Краљевом двоумљењу и несигурности нарочито је допринео тадашњи председник владе генерал Цинцар-Марковић коме је изгледало са моралног становишта неизводљиво да официри припремају смакнуће краља, а уз то и сам војник понашао се као бранилац војске од полицијских достава. За то време официри су попуњавали своје редове новим присталицама и детаљно утаначавали план.[61]

Аустро-Угарска је знала за заверу, али је била сасвим равнодушна према династијској промени у Србији пошто у владајућој династији није видела никакве користи за себе, Упућеност Русије у заверу изгледа много већа. Иако се сумњало да је руска обавештајна служба, била увучена у више неуспелих атентата на његовог оца, краљ Алексанар је позвао у Београд управо шефа те службе за Балкан, Грабова и поверио јој задатак да чува краљевски двор. Многи тајни агенти су се населили у Београду и по Србији и толико су се узнели да су чак и руском посланству правили проблеме због неусаглашеног деловања. Почетак рада руске обавештајне службе пада у време краљевог потпуног ослонца на Русију, у 1901. години. Поред Грабова, као шеф руске тајне полиције на Балкану помиње се и Владимир Тржецјак, од кога потиче извештај свом претпостављеном, директору департмана Полиције при Министарству унутрашњих дела Русије, о завереницима и убиству које су извршили. У извештају, осим тога што се помиње специјални изасланик Александар Вајсман који је три дана уочи преврата послат у Београд да краља Александра извести о завери, других значајних појединости нема. Остале информације о предисторији завере и њеним главним личностима врло су површне, имају извора у гласинама београдске чаршије и указују да је извештач недовољно посвећен у срж проблема. Што се тиче држања руског посланика у Београду, Николаја Чарикова, оно је било строго по упутствима министра иностраних дела Ламсдорфа – немешање у унутрашње послове Србије. Зато је Чариков остао неми посматрач катастрофе која се спремала краљу Александру. Занимљиво је да Чариков у својим мемоарима убиству последњег Обреновића не поклања никакву посебну пажњу. Он је у ноћи када је извршен преврат мирно посматрао догађаје из собе свог посланства које се налазило преко пута Старог двора.[62]

У држању двеју великих сила извесно је само то да су обавештајне службе двеју сила били такмаци за контролом над будућим политичким животом Србије и да су прикупљале информације, држећи се по страни од сваког директног мешања. Антидинастијска атмосфера осећала се још по Милановом одласку из земље, али би било веома ризично ту тражити почетке завере. Круг незадовољника потицао је углавном из редова интелектуалаца, без јасне партијске боје. Међутим, њихово антидинастијаштво није се огледало у спремности да сами скују план и изврше промену династије. Они су пре чекали да се ствари саме од себе десе, него што су показивали готовост да их они предводе. У време укидања Априлског устава кључала је од протеста само престоница, као и у време краљеве женидбе. Опозициона штампа је подгревала незадовољства али се она нису ширила дубоко по унутрашњости земље. Велики део становништва био је равнодушан према најновијим променама. Пут краљевског пара по Западној Србији, одмах после лажне трудноће, није показао да је веза између династије и народа прекинута. Наравно да су најсрдачнији дочеци били исценирани од полиције, али и тамо где се није клицало краљици, дочеци су били врло коректни.[63]

Прича о „омраженој“ династији исконструисана је доцније од оних који су династијски преврат извршили и који су се њиме окористили. Осим појединих породица традиционално оданих Карађорђевићима, кнеза Петра готово нико није познавао у земљи. У односу на Обреновиће он није био у великој предности. Исто тако, ни веза народа са Обреновићима није била чврста и нераскидива. Отуда и такве равнодушности код масе. Пет пута у сто година смењивали су се на српском престолу чланови једне и друге династије, што најбоље говори да ниједна од њих није носила велику превагу у народу. Даље промене заустављене су гашењем једне династије – Обреновића.[64]

Број завереника из редова војске у изворима варира и креће се од двадесет до четири стотине. Недавно објављена истраживања једног од савременика догађаја с почетка 20. века казују да је у завери учествовало сто петнаест официра. Редослед догађаја у организацији и извођењу завере такође је тешко реконструисати. Део официрског кора је мотив за учешће у завери нашао у незадовољству краљевом женидбом и последицама које су из ње проистекле. Иза ове добро познате слике, било је и других личних мотива појединаца, који не смеју бити занемарени. Такве су рођачке и династичке везе са политичарима, на пример. Завера у војсци почела је да се спрема после обелодањивања лажне краљичине трудноће маја 1901. Тада су се почеле ширити прве вести о краљичином брату Никодију као кандидату за српски престо. Група официра из Четвртог коњичког пука, њих петорица, међу којима су били и поручник Антоније Антић, сестрић политичара Ђорђа Генчића, и његов друг поручник Драгутин Димитријевић Апис, договорили су се 19. септембра 1901. да убију краља и краљицу. Сва казивања су сагласна у тврдњама да је Апис био главни међу млађима и да су његове везе са великошколском и трговачком омладином, те са радницима, биле врло разгранате. На Великој школи је постојало језгро завереника који су радили и били у дослуху са млађим официрима, мада се из предострожности њихова имена нису налазила на тајним списковима, Од испрва малобројне завереничке групе официра једино је Апис важио за присталицу Карађорђевића и делио је њихове слике млађим друговима када их је наговарао да уђу у заверу. Остали се нису „одушевљавали“ том династијом. Антоније Антић тврди да је највећи део млађих официра у колу завереника био настројен републичком државном уређењу. Када је тој малој групи пропао план да изврше атентат на краљичин рођендан 24. септембра код „Коларца“, они су на једном од следећих састанака дошли на мисао да треба потражити помоћ политичара. Краљ је дознао за окупљања млађих официра у стану Антонија Антића, на шта је скренуо пажњу управнику града. Командант Активне војске генерал Михаило Срећковић и министар војни нису предузели конкретне мере за праћење сумњивих лица, што се може закључити по слободи са којом су завереници вршили даље активности. На Туциндан 5. јануара 1902. дошло је до првог састанка завереника из редова војске са.Тенчићем, у стану код Антонија Антића. Тада им је Генчић рекао да се Петар Карађорђевић „прима" престола и два сата им је говорио о нужности свргавања Обреновића. У Антићевом стану било је свега дванаест официра, од којих су касније двојица иступила из завере.[65]

Придобијање присталица у редовима војске ишло је, доста дуго, врло тешко. Међу пешадијским официрима деловао је Апис, а коњичке официре је придобијао Антић. Врбовање није насумице вршено, већ је вођено рачуна да су појединци у везама са значајнијим политичким и војним личностима у држави. Такође, велики проблем је био у томе што нико од старијих официра није ушао у коло завере. До краја 1902. успело се, међутим, да се у заверу увуку тројица: Дамјан Поповић, Александар Машин и Ђока Михаиловић. Завереници су ускоро продрли и у гарнизоне у унутрашњости, у Књажевцу, Нишу и Пироту, придобивши у тим местима по двојицу тројицу за циљеве завере. Занимљиво је да официри нису тражили везе са радикалским политичарима, већ са либералима, а једини разлог за то могу бити родбинске везе. Очигледна је чињеница да је Либерална странка читаву деценију која је претходила мајском преврату пролазила кроз озбиљну трансформацију и да по свом саставу ни изблиза није била слична оном стожеру Обреновића из времена Другог намесништва (1868– 1872), на чијем челу су били Јован Ристић, Миливој Блазнавац, Радивоје Милојковић. Почетком 20. века то више није била странка „умереног корачања" из Ристићевог доба, већ странка спремна да кида са прошлошћу. Многи од њих су дошли у директан сукоб са краљем и од времена његове женидбе били су у опозицији. Такви су били Јован Авакумовић, Војислав Вељковић, Стојан Рибарац, који је још у време краља Милана ковао планове за протеривање Обреновића, те главни завереник Ђорђе Генчић, чија је породица преко пола века била за Обреновиће. Либерали су хтели власт, а краљ их је стално држао на дистанци. Као што се види, заверу су организовале старе политичке и војне структуре, оне које су деведесетих година 19. века представљале главни ослонац Обреновића. Млађе снаге у војсци су дале завери нову снагу, борбеност и подршку, а у завршном делу, када је дошло до застоја, оне су ствар извеле до краја.[66]

Поред шефа либерала Авакумовића, у заверу су убрзо посвећени и Пашић као главна личност старорадикала и Љуба Живковић, незванични вођа самосталних радикала. Међутим, Пашић није даље учествовао у завери, док самосталци нису хтели да свргавају једну династију и васкрсавају другу. Њихов идеал је била Србија република. Сва имена потврђују да су убиством последњег Обреновића руководили његови бивши министри, или двору блиски људи. Рођачке, комшијске, кумовске и партијске везе дошле су у сплет у комплетном издању. Мако је радикалска опозиција стварала погодну климу за мајски преврат, нико из њених редова није био у првим редовима завере.[67]

Пошто се потанко упознао са збивањима, Петар Карађорђевић је изјавио да је потпуно сагласан са завереницима. Ово је био преломни тренутак за даљи ток завере. После договора са Петром Карађорђевићем остало је још да се одлучи о начину како извршити преврат: убиством краљице и краља, или само краљице, или протеривањем краљевског пара. Одлука о убиству је дошла тек после уличних демонстрација почетком априла 1903. До тада се размишљало о киднаповању и пребацивању краљевског пара на тло Аустро-Угарске, или на приморавање краља да абдицира. На све учесталијим састанцима завереника у октобру и новембру млађи, попут Аписа и Антонија Антића, предлагали су убиство, али су били у мањини. Већина је била за абдикацију и протеривање. Ствари су, међутим, почеле све више да измичу контроли. Услед једне дојаве на Дан прогласа Краљевине 1903. сва војска је била у приправности. Пошто се завера ковала више од годину и по дана, све чешће је долазило до цурења гласина које су стизале до краља. Такође, гласине да ће се краљ развести умного су утицале на ужурбаност у редовима завереника. У последњем тренутку, умало није дошло до откривања завере. Дефинитиван план за напад на двор је настао само дан раније, 9. јуна. Одбачене су опције о абдикацији и протеривању, и једногласно је усвојен план о убиству краљевског пара. Списак завереника који је уништен после демонстрација 5. априла имао је свега тридесет и шест потписника. Важно је, међутим, да су они били распоређени у командама свих београдских пукова. По извештају руског посланика у ноћи између 10. и 11. јуна у смакнућу краља и краљице учествовало је око четрдесет официра из Београда и око десет из унутрашњости, који су украли динамит из складишта. Према каснијим сведочењима војска која је била доведена у парк двора у ноћи када је извршено убиство, мислила је да је позвана да помогне краљу који је у опасности. Краљев собар је причао да су многи плакали када су чули да су краљ и краљица убијени.[67]

У плану завереника нису била утврђена убиства министара и краљичине браће. Та убиства су изведена без плана, као дело појединих официра. Одлуку да се убију генерали Цинцармарковић и Милован Павловић донео је Александар Машин, под изговором да они морају бири жртве свог положаја. Министар унутрашњих дела Веља Тодоровић је рањен, али је преживео, док су главе браће Луњевица пале као жртве личне освете Воје Танкосића. Све до последњег тренутка краљ је потпуно веровао у заклетву својих официра. То доказује његов однос према доставама полиције да му се ради о глави. Он је преко дојава олако прелазио, шта више и сам доказивао и аргументовао неоснованост оптужби на рачун завере у војсци. За такав краљев став умногоме је одговоран и председник владе генерал Цинцармарковић који је краљу тврдио да завера официра против краља „није могућа“ и да се ради о неколико „усијаних глава“ које ће се „охладити". Краљ је презао да у хајци на официре не оптужи невине људе. Зато се до последњег. тренутка суздржавао. То га је коштало главе. Краљ је био узнемирен, имао је честе несанице, али све његово упињање да схвати ко, како и зашто хоће његову главу, није га водило до одговора.[68]

Дамјан Поповић, који је после краљеве веридбе крајем јула 1900. постављен за почасног краљевог ађутанта и за команданта инжењерије, био је један од завереника коме је Генчић наменио улогу главнокомандујућем у преврату. Поповићева замена је био пензионисани пуковник и бивши девер краљице Драге, Александар Машин, такође завереник. Он је одлично познавао унутрашњост двора јер је од осамдесетих година непрестано, у разним службеним својствима, бивао у њему. Познавао је све капије, главне и споредне прилазе двору. Због тога, а и као искуснијем официру, њему је пало у део да изради план напада. Наговештаји хапшења убрзали су деловање завереника. На последњем састанку војних и цивилних завереника одржаном 9. јуна, одређено је да дан акције буде ноћ између 10. и 11. јуна. У последњем тренутку је, путем замена распореда мимо знања краља, сређено да један од двојице завереника у краљевој гарди Петар Живковић одређене ноћи буде водник страже. Подударност са датумом када је 1868. у Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић била је случајност.[69]

По сведочењу руског посланика, краљ се касно почео понашати са много предострожности. Почео је сваке вечери лично да проверава да ли су врата двора закључана. Вршио је све чешће премештаје у војсци, једне је слао у унутрашњост, друге доводио, а све као последицу учесталих дојава о завери. Од краја априла до краја маја 1903. краљ је био на самом прагу откривања завере. Завереници су, међутим, предухитрили краља. Упад у двор заказан је за два сата после поноћи. Како је изгледало тумарање по двору и потрага за краљевским паром описао је на врло динамичан начин Драгиша Васић. По Васићу, потрага је трајала сат времена и педесет минута, од два до три сата и педесет минута, а по руском посланику Чарикову сат и петнаест минута. Капију двора отворио је поручник Живковић. Војска је брзо разоружала жандаре и избацила их на улицу, према руском посланству. Пошто нису нашли кључеве од дворских одаја, официри су дворска врата разваљивали динамитом. Од првог динамитног удара укључио се аларм у двору, који је током потраге непрестано звонио. Ни после пола сата завереници нису успели да пронађу краља и краљицу. По Машиновој замисли, доведена је једна пољска батерија распоређена с обе стране двора, да у случају неуспеха завере сруши двор, а завереници да се повуку на Топчидер одакле би подигли револуцију против краља. Топови су постављени на сто корака од двора. Услед неуспешне потраге, Машин је наредио да се убију министри Цинцармарковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић, чије су куће биле под будном присмотром. Војску су завереници довели под изговором да су потребни за спровођење краљице изван земље, те њени припадници нису знали шта се догађа. После пола три, видевши војску испред двора, краљ је изашао на палисадник према улици и нешто викнуо. Очевидац Чариков мисли да је краљ тражио помоћ, јер је чуо да му је војска одговорила: „Ваше величанство, не бојте се" Ти искрени повици војника су и убили краља, извештава Чариков, јер су заверници видели где се краљевски пар налази. Потом су се вратили, и у пратњи генерала Лазе Петровића, кренули поново у претрагу одаја. Генерал Лаза није хтео да ода где се краљ и краљица налазе, иако му је запрећено смрћу. Један од завереника је запазио у зиду тапацирунг са готово неприметном кључаоницом и затражио секиру. Тек тада је ађутант пристао да позове краља. На његове речи да га траже официри, краљ је питао може ли рачунати на њихову заклетву. Добио је противуречне одговоре. Краљ је био голорук, ненаоружан. Када је изашао из будоара, наступила је пауза од неколико тренутака, јер се нико није осмелио да пуца први. Коначно је први метак испалио капетан Михаило Ристић, стари карађорђевићевац који је од почетка завере тражио да лично изврши убиство. Краљ је пао од првог метка, а убрзо за њим и краљица, чије се тело накратко трзало, као да хоће да заштити краља. Обдукцијом су утврђене двадесет и три ране на краљевом и двадесет на краљичином телу. Унакажена и обнажена тела официри су избацили кроз прозор у башту двора, где су лежала око четврт часа. Потом су унета у подрумске просторије, где је извршена обдукција. Завереник Петар Мишић је годину дана после Мајског преврата причао да се краљ држао храбро и мушки и да је претио официрима осветом, а да је његов први ађутант Лазар Петровић такође показао велику дозу храбрости и достојанства.[70]

Србија је закорачила у 20. век стравичним убиством, које је тај епитет заслужило не само чином одузимања живота, већ и начином обрачуна са остацима жртава. Тела су била унакажена, а затим избачена кроз прозор у дворску башту. Двор је био демолиран и опљачкан. После убиства двор је одавао слику бахате разузданости, а тако су очевицима изгледале и београдске улице, којима је војска, углавном припита, суверено господарила. Иако је одмах ујутру 11. јуна образована цивилна прелазна влада, код страних посланика је преовладао утисак да је њена стварна моћ само привидна и да све конце у својим рукама држи војска предвођена Александром Машином и Петром Мишићем.[71]

После стравичне ноћи између 11. и 12. јуна 1903. године следио је исто такав дан у којем су сахрањени последњи краљ из династије Обреновић и његова супруга краљица Драга, уз на брзину очитано опело на коме је био присутан једино краљев собар. Тела краљевског пара била су укопана на Старом гробљу код цркве Светог Марка. Можда је апсурдно то да су краљевском пару споменик подигли тек Аустријанци за време окупације 1917. године. Споменик је подигнут у мермеру уз јужни зид цркве. Приликом изградње нове цркве 1942. године посмртни остаци краља и краљице пренети су и привремено смештени у више него скромној крипти нове цркве Светог Марка где се и данас налазе.[72]

Сећање[уреди | уреди извор]

  • Телевизијска серија "Крај династије Обреновић" снимљена је у продукцији РТС 1995. Његов лик је играо Тихомир Станић.
  • Биста испред београдске општине Звездара, у Булевару Краља Александра, подигнута је 2004.
  • Варошици Кожетин је 1882. промењено име у Александровац, попрсје је откривено 2013. Чак су и дренички "Арнаути" запамтили Александрово убиство у песми.[73]

Титуле и признања[уреди | уреди извор]

  • 14. август 1876 - 22. фебруар 1882- Његово Светло Височанство кнез Александар Обреновић
  • 22. фебруар 1882 - 22. фебруар 1889- Његово Краљевско Височанство принц Александар од Србије
  • 22. фебруар 1889 - 29. мај 1903- Његово Величанство Александар I Обреновић краљ Србије

Одликовања[уреди | уреди извор]

За време владавине краља Александра одликовања Србије је по броју додељених одликовања било у зениту. Одличја израђена у овом историоском периоду представљају највећа техничка и занатска достигнућа тог доба а у естетском погледу су до данас ненадмашена.[74]

Краљ Александар био је носилац великог броја српских и иностраних одликовања.

Домаћа одликовања [б][уреди | уреди извор]

Страна одликовања[уреди | уреди извор]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Теодор Михаиловић
 
 
 
 
 
 
 
8. Јеврем Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Баба Вишња
 
 
 
 
 
 
 
4. Милош Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Анта Богићевић
 
 
 
 
 
 
 
9. Томанија Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Joka N.
 
 
 
 
 
 
 
2. Милан Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Iordache Catargiu, great treasurer of Moldavia
 
 
 
 
 
 
 
10. Константин Катарџи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Princess Ileana Rosetti
 
 
 
 
 
 
 
5. Елена Марија Катарџи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Ђурађ Балша
 
 
 
 
 
 
 
11. Есмералда Балша
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Роксанда Стурдза
 
 
 
 
 
 
 
1. Александар I Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Ioniţă Keşco
 
 
 
 
 
 
 
12. Иван Петрович Кешко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Tarsiţa Costache
 
 
 
 
 
 
 
6. Петар Кешко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ђурађ Балша (=22)
 
 
 
 
 
 
 
13. Наталија Балша
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Роксанда Стурдза (=23)
 
 
 
 
 
 
 
3. Краљица Наталија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Иван Стурдза
 
 
 
 
 
 
 
14. Николај Стурдза
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ecaterina Rosetti-Roznovanu
 
 
 
 
 
 
 
7. Пулхерија Стурдза
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Dimitrie Ghica-Comăneşti
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Розети-Розновану
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Zoe Rosetti-Răducanu
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди | уреди извор]

Супруга[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Краљица Драга
Kraljica Draga 11.jpg
23. септембар 1866. 11. јун 1903.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Краљ Петар I је старији од њега, и први се родио у Београду, али је постао краљ после Александра Обреновића.
  2. ^ Поред ових ордена краљ Александар I Обреновић је као старешина краљевског дома носилац свих краљевских ордена као велики мајстор (енгл. Grand Master)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б ПРАВИЦА, Загорка (2008). Срби и Српски владари. Требиње: Графокомерц. стр. 209. ISBN 978-99938-52-32-2. 
  2. ^ „Никола Тесла - гост Београдске општине”. istorijskenovine.unilib.rs. Београдске општинске новине. 17. мај 1892. Приступљено 4. јул 2022. »Прва вест на насловној страни«  Текст „issue:UB_00004_18920517” игнорисан (помоћ); Текст „page:1 ” игнорисан (помоћ)
  3. ^ „Jedina poseta Nikole Tesle Beogradu desila se na današnji dan: Evo gde su ga dočekali”. telegraf.rs. Телеграф. 1. јун 2017. Приступљено 4. јул 2022. 
  4. ^ d. c. v (5. октобар 2013). „120 godina elektrifikacije Srbije”. vreme.com. Недељник Време. Приступљено 4. јул 2022. 
  5. ^ „Ред светковине косовске петстогодишњице”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. 15. јун 1889. Приступљено 4. јул 2022. 
  6. ^ „Српске новине од 13. фебруара 1901, друга страна”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. 13. фебруар 1901. Приступљено 8. јул 2022. 
  7. ^ „Српске новине од 13. фебруара 1901, насловна страна”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. 13. фебруар 1901. Приступљено 8. јул 2022. 
  8. ^ Jelavich 1983, стр. 32.
  9. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 246—247. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  10. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 247. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  11. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 247—248. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  12. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 248. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  13. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 248—249. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  14. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 249—250. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  15. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 250. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  16. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 250—251. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  17. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 251. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  18. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 251—252. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  19. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 252. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  20. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 252—253. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  21. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 253. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  22. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 253—254. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  23. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 254. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  24. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 255. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  25. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 255—256. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  26. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 256. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  27. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 256—257. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  28. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 257. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  29. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 257—258. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  30. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 258. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  31. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 258—259. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  32. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 259. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  33. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 260. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  34. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 260—261. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  35. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 261. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  36. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 261—262. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  37. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 262. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  38. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 263. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  39. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 263—264. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  40. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 264. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  41. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 264—265. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  42. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 265. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  43. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 266. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  44. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 266—267. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  45. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 267. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  46. ^ Cox 2002, стр. 55.
  47. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 284. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  48. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 284—285. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  49. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 285. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  50. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 285—286. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  51. ^ а б в Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 286. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  52. ^ а б в г Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 287. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  53. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 288. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  54. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 289. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  55. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 289—290. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  56. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 290. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  57. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 290—291. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  58. ^ а б в Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 291. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  59. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 291—292. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  60. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 292. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  61. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 292—293. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  62. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 293. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  63. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 293—294. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  64. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 294. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  65. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 294—295. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  66. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 295. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  67. ^ а б Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 296. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  68. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 296—297. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  69. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 297. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  70. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 297—298. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  71. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 298—299. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  72. ^ Рајић, Сузана; Леовац, Данко (2018). Историја српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 299. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  73. ^ "Политика", 24. дец. 1939, стр. 24
  74. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 47. 
  75. ^ „Неслужбени део - С пута Његовог величанства краља”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 16. новембар 1896. Приступљено 17. септембар 2022. »...Краљ Умберто одликовао Краља орденом анунцијате« 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]