Летње олимпијске игре 1896.

Из Википедије, слободне енциклопедије
I Летње олимпијске игре — Атина 1896
Αγώνες της 1ης Ολυμπιάδας - Αθήνα 1896
Athens 1896 report cover.jpg
Град домаћин Атина, Грчка
Број држава 14
Број спортиста 241[1]
Број спортова 9
Број такмичења 43
Отварање игара 6. априла 1896.
Затварање игара 15. априла 1896.

Летње олимпијске игре 1896 биле су међународно мулти-спортско такмичење које се одржавало у Атини Грчка, од 6. априла до 15. априла 1896. године. Биле су то прве Олимпијске игре модерног доба. Античка Грчка била је постојбина Олимпијских игара, па је Атина била одговарајући избор почетка модерних Олимпијских игара.

Упркос бројним препрекама организација Игара 1896. била је велики успех. Игре су биле највеће међународно такмичење одржано до тада. Игре су одржане на Панатинаико стадиону, првом великом стадиону у савременом свету, са могућности да прими највеће број гледалаца који су посматрали неку спортску приредбу.[2] Врхунац Игара за Грке била је маратонска победа њихових сународника Спиридона Луиса. Најуспешнија је био немачки такмичар рвач и гимнастичар Карл Шуман, који је освојио четири златне медаље.

Избор домаћина Летњих олимпијских игара[уреди]

На Париском универзитету Сорбони одржан је оснивачки конгрес Међународног олимпијског комитета, МОКа од 16. јуна до 23. јуна 1894. године на предлог барона Пјер де Кубертена. По оснивању МОК-а одлучено је да се Прве модерне Олимпијске игре одрже у њиховој прадомовини Грчкој где су рођене пре 2762. године. Одређено је и да то буде у Атини. Због тога је част да буде изабран за првог председника МОК-а добио Грк Деметриос Викелас.

Организација[уреди]

Грчки народ је прихватио идеју о обнављању Олимпијских игара са одушевљењем. Међутим службена Грчка, која је трпела политичке трзавице, веома је споро решавала проблеме са организацијом игара, посебно оне финансијске без које је успешна организација сваке веће приредбе немогућа. Средства су се прикупљала добровољним прилозима грађана за обнову старог атинског стадиона и поклонима мецена. Било је и других проблема. Грци су у почетку предлагали да се на Играма такмиче само Грци. Кад је и то решено требало је заинтересовати за Игре и остали свет како би на њима учествовашто што више такмичара из што вишег броја земаља, Већину тих послова обављао је сам Пјер де Кубертен.

Позив за учествовање на Олимпијским играма прве су прихватиле Шведска и Мађарска. Француска је такође припремила своју репрезентацију, док је Велика Британија била мање одушевљена том идејом јер се у то време припремала за организацију Игара Комонвелта. Немачка је најпе одбила позив, али је под притиском јавног мњења на крају пристала. Репрезентацију из САД сачињавало 9 студенста без неке претходне селекције уз велике тешкоће. На играма уз домаћина учествовало још 6 земаља.

Отварање игара[уреди]

Церемонија отварања

Прве Олимпијске игре модерног доба свечано су отворене 5. априла 1896, у присуству грчког Краља Ђорђа I и 60.000 гледалаца. Уз олимпијску химну (грчког композитора Спиридона Самариса) коју је интонирао вокални хор састављен од 100 певача, подигнуте су заставе земаља-учесница.

I Летње олимпијске игре — Атина 1896.[уреди]

Прве Летње олимпијске игре модерног доба привукле су спортисте из 14 земаља са најбројнијим делегацијама из Грчке, Немачке, Француске и Велике Британије. То је било највеће међународно спортско такмичење икад одржано (не треба заборавити да су се на античким Олимпијским играма такмичили само Грци.)

Американац Џејмс Брендан Коноли постао је први олимпијски победник након више од 2.300 година. Победио је у троскоку, освојио друго место у скоку увис и треће место у скоку удаљ. Победници су се тада награђивали медаљом направљеном од сребра, који је израдиочувени француски гравер Шаплен, маслиновим венцем и дипломом коју је оцртао један грчки уметник. Прва три такмичара пела су са на победничко постоље, где им је победничке симболе уручивао председник МОК или његов преставник.

Немац Карл Шуман изборио се за пет финала у три различита спорта и са четири освојена прва места постао најуспешнији такмичар Првих олимпијских игара. Атињани су игре прихватили са великим ентузијазмом, а њихов сународник Спиридон Луис их је наградио победом у најпопуларнијој дисциплини - маратону.

Карл Шуман (у средини) науспешнији такмичар са 4 прва места

Спортови[уреди]

  1. Гимнастика 8 дисциплина
  2. Атлетика 12 дисциплина
  3. Бициклизам 6 дисциплина
  4. Пливање 4 дисциплине
  5. Дизање тегова две диасциплине
  6. Мачевање 3 дисциплине
  7. Стрељаштво 5. дисциплина
  8. Тенис две дисциплине
  9. Рвање једна дисциплина

У програму игара била су предвиђена још два спорта али се такмичења нису одржала:

  • Веслање - одложено због јакок ветра
  • Једрење - одложено због недостатка одговарајућег броја једрилица, јер стране посаде нису биле у могућноти транспортовати своје једрилице.

Програм такмичења на Летњим олимпијским играма 1896[уреди]

Церемонија отварања Предтакмичење Финале Церемонија затварања
Април 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Церемоније
Атлетика
Бициклизам
Мачевање
Гимнастика
Стрељаштво
Пливање
Тенис
Дизање тегова
Рвање
Април 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15

Државе учеснице[уреди]

У то време појам државних репрезентација се подразумева битно другачије него данас. Спортисти су већином или заступали сами себе или своје клубове, док је податак о националној репрезентацији навођен само споредно. Број учесника је био 14, а према пријавама се може констатовати да су наступили спортисти следећих држава:

  1. Аустралија - Иако је Аустралија тада спадала под Велику Британију, резултати такмичара Едвин Теди Флека се ипак приписују Аустралији.
  2. Аустрија - Аустрија је тада била саставни део Аустроугарске монархије, па ипак се резултати аустријских спортиста на овим Играма често приказују одвојено.
  3. Бугарска - Гимнастичар Шарл Шампо се такмичио као Бугарски представник, иако се ради о Швајцарцу који је само живио у Бугарској. Неки извори свртавају Шампоа у репрезентацију Швајцарске.
  4. Чиле - Олимпијски комитет Чилеа наводи да је Чилеанац Luis Subercaseaux наступао на тркама на 100, 400 и 800 метара. У службеним извештајима не постоји доказ за то.
  5. Данска
  6. Француска
  7. Немачка
  8. Уједињено Краљевство
  9. Грчка - Резултати Грчке укључују и резултате Кипарских такмичара, као и оних из Смирне. Такође, није јасан статус Египћанина Дионисиос Касдаглиса, који се некад помиње као представник Грчке, а некад као представника Египта.
  10. Мађарска - слично као и код Аустрије, упркос чињеници да се радило о представницима Аустроугарске резултати Мађара се воде одвојено. Забележено је да су у саставу Мађарске наступали и такмичари из Војводине, Момчило Тапавица (тенис, рвање, дизање тегова), која је данас саставни део Србије
  11. Италија
  12. Шведска
  13. Швајцарска
  14. САД

Белгија и Русија су имале пријављене такмичаре, али су касније повукли пријаве. Око наступа чилеанског представника постоје нејасноће. Такође се често помиње и Италија, иако је њихов познати такмичар Карло Аиролди због оптужби за професионализам искључен са Игара, помиње се и такмичар у стрељаштву пријављен под именом Ривабела за Италију, који се према извештајима заиста такмичио.

Такмичење[уреди]

На конгресу МОКа 1894. у Сорбони, предложен је велики списак спортова за програм на Игара у Атини. Прва службена најава у вези са спортским такмичењима која ће се одржати имала је и спортове као што су фудбал и крикет, али се ти планови нису обистинили и они нису ушли у коначан списак спортова у програму Игара. Веслање и једрење су били на програму, али су морали бити отказани због јаког ветра на планирани дан такмичења..[3]

Атлетика[уреди]

Американац Џејмс Брендан Коноли први освајач златне медаље у историји модерних Олимпијских игара

Сва атлетски такмичења су одржана у Панатинаикон стадиону. Атлетика је био спорт који је имао највише учесника. У 12 дисциплина учествовала су 63 такмичара из 9 земаља. Најупешнији су били такмичари из САД који су победили у 9 дисциплина.

На древним играма, трчање није било на кружној стази неко равно. Приликом реконструкције стадион није проширен, тако да је добијена кружна стаза имала врло оштре кривине, што је смањивало брзину. Осим тога, стаза је била превише мекана. У дисцилинама трчања на дуже стазе трчало се у контра смеру од данашњих такмичења и тркачи су улазили у кривине удесно, уместо улево како се трчи данас.

Спортска такмичења је отворила атлетика, а амерички троскокаш Џејмс Брендан Коноли је први спортиста који је освојио прву златну медаљу у историји обновљених Олимпијских игара.

Дисциплина која је највише побудила интересовање и за коју су Грци били највише заинтересована одржана је први пут у међународној конкуренцији. Победио је Грк Спиридон Луис, непознати водоноша и постао једини Грчки атлетски првак и национални јунак. У класичним грчким дисциплинама грчи атлетичар је у обе био други иза Американца Роберта Гарета.

Најбржи такмичар у дисцилинама трка на 100 м и 400 м био је Том Берк из САД. Интересантно је то што је он једини тркач који је стартовао нисник стартом (једно колено му додирује земљу) који је изазвао велико интересовање такмичара (који су се га у почетку посматрали са подсмехом) јер такав старт није био познат у Европи. Старт је збунио и судије, који су га после договора пустили да тако стартује.[4]

Бициклизам[уреди]

Французи Леон Фламан (лево) и Пол Масон учествовали су 4 бициклистичке дисциплине

Такмичње у бициклизму у одржавало се по правилима Међународне бициклистичке асоцијације која су коришћена на ранијим такмичења у бициклизму у организацији Пододбора МОКа у шест бициклистичких дисциплина.[5] Бициклистичких стаза на којој су одржана такмичења налазила се на новоиграђеном Neo Phaliron Velodrome. Једина друмска трка одржана је на релацији Атина и Маратон и назад у дужини од 87 км.

У бициклистичким такмичењима најбољи је био француски мотоциклиста Пол Масон који је освцојио три прва места: 333,3 м са стојећим стартом, 2.000 м и 10.000 м. Аустијски мачевалац Адолф Шмал освојио је 12-часовни трку, коју су завршена само двојица бициклиста, а друмску трку освојио је Аристидис Константинидис.[6]

Мачевање[уреди]

Зепион

Такмичења у мачевању одржавала су се у Зепиону који је својим новцем саградио Евангелос Запас и дао га оживљавање древних олимпијских игара и који није видео пре него су у њему одржана олимпијска такмичења[7]. За разлику од других спортова (у којима је одозвољено да на Олимпијским играма учествују само аматери), овде је дозвољено да се ван служеног програма одржи и такмичење и флорету за профеционалне тренере.[8]

Такмичње је одржано у три дисцилине флорет и сабља за анматере и флорет за професионалне тренере. Такмичење у флорету освојио је Француз, Ежен Анри Гравелот, који је победио свог земљака, Анри Калоа..[7] Друге две дисциплине сабља и флорет за професионалце, освојили су грчки такмичари. Леонидас Пиргос је био први грчки спортиста који је постао олимпијски победник на модерним олимпијским играма.

Гимнастика[уреди]

Гимнастичка такмичења су одржана на Панатинаико стадиону. Немачки тим, од 11 чланова, је освојио пет од осам дисциплина укључујући и обе екипне дисциплине. У дисциплини вратило за екипе, Немци нису имали противника. Три немачке медаље у појединачним дисциплинама освојили су: Херман Вајнгертнер је победио на вратилу, Алфред Флатов на разбоју и Карл Шуман, који се успешно такмичио и у рвању, је освојио злато у прескоку. Швајцарац Луис Цутер освојио је злато у дисциплини коњ са хватаљкама, док су Грци Јоанис Митропулос и Николаос Андријакопулос победили на круговима и пењању уз конопац.[9]

Стрељаштво[уреди]

Такмичење у стрељаштву одржано је у предграђу Атине Калитеи у пет дисцилина, од којих су две биле гађање пушком, а три пиштољем. У дисцилиннама са пушком најбољи су били Грци, а у гађању пиштољем најбољи су била два брата Џон и Самнер Пејн који су ушли у историју Олимпијских игара као прва два брата који су освојили златне медаље, а у дисцилини пиштољ слободног избора освојили први и друго место..[10]

Браћа нису учествовала у дисциплини пиштољ брза паљба јер ми судија није дозволио наступ пошто њихово оружје није било прописаног калибра. У њиховом одсуству победио је Грк Јоанис Франгудис. После ове дисциплине истог дана је одржано гађање пушком слободног избора, али није завршено због марка, па је довршено следећег јутра, када је победио Грк Јоргос Орфанидис.

Пливање[уреди]

Алфред Хајош, први олимпијски победник у пливању са две златне медаље

У пливању на Олимпијским играма у Атини одржана су на отвореном мору, јер су организатори одбили да троше новац неопходан за специјално конструисање базена. Такмичења је у заливу Зеа у Пиреју посматрало је преко 20.000 гледалаца. Старт и циљ је означавао конопац везан за два пловка. Време је било неповољно - нестабилно и хладна вода са око 13 °C вода. Званично су постојале три дисциплине 100 метара слободно, 500 метара слободно и 1200 метара слободно као и дисциплина 100 метара за грчке поморце, које није било на званичном програму. Сва такмичења су одржана у истим дану.

Алгреда Хајоша из Мађарске такмичење у истом дану га је спречило да учествује у све три дисциплине, које су се одвијале брзо једна за другом, па је било немогуће уучествовати у свима, како би се на одговарајући начин одморио, па је учествовао само у првој и трећој. У обе дисцилине 100 и 1.200 метара слободно је победио. Хајош је тако постао први такмичар у историји олимпијских игара који је победио у две дисциплине и освојио две златне медаље. На 500 метара слободно победио је аустријски пливач Паул Нојман, који је победио све противнике за више од 1,5 минута.

Тенис[уреди]

Иако је тенис крајем XIX века био развијен спорт, нико од најбољих тенисера из тог времена није дошао у Атину. Такмичење је одржано у предграђу Атине на теренима Атинског тенис клуба. Такмичило се у две дисциплине: појединачно и у игри парова. Победник Џон Пајус Боланд дошао је у Атину да посети свог колегу са Оксфорда, секретара Олимпијског комитета, који га је наговорио да се такмичи. У првом колу турнира у појединачној конкуренцији Боланд је победио Немца Фридриха Трауна са којим се спријатељио, па су одлучили да се пријаве за игру у пару и победили су. Тако је Боланд освојио прва места у обе конкуренције.

Дизање тегова[уреди]

Лонстон Елиот, победник у једноручном дизању тегова

Дизање тегова био је 1896. млад спорт који одржавао по првилима која су се разликовала од оних која се примењују данас. Такмичења су одржана на отвореном, без икавих ограничења тежине и одвијало се у две дисциплине једноручно и дворучно дизање тегова. Двојица такмичара Шкот и Данац Виго Јенсен подели су медаље иу обе конкуренције. У дизању тегова са обе руке такмичари су имали исти резултат, а оцењивачки суд на чијем је челу био Принц Ђорђе је одлучио да је Јенсен имао бољи стил. Представници Велике Британије су поднели жалбу, али је раније донета одлука остала на снази и првак је Јенсен..[11]

Елиот је убедљиво реванширао у другој дисциплини у једноручном дизању тегова, која је одржана непосредно после прве. Јенсен је био лакше повређе прилком првог такмичења што је Елиоту омогућило лаку победу подигавши 14 килограма више од Јенсена.

Рвање[уреди]

Такмичење у рвању одржано је на Панатинаико стадиону, икавих ограничења у тежини учесника. Правила по којем су се одвијало такмичење је најближе данашњем грчко-римском рвању које није до краја дефинисано јер је у елементима борбе билои захвата из слободног рвања. Временског ограничења борба није било.

Осим два Грка сви остали учесници су се се такмичили и у другим спортовима. У финалу су се састали олимпијски победници Лонстон Елиот освајач злата у дизању тегова једном руком и гимнастичар Карл Шуман у пењању уз конопац. Финална борба је трајала 40 минута и због мрака је била прекинута, да би се наставила следећи дан и трајала још 15 минута када је Шуман попустио. .[12]

Затварање игара[уреди]

Ујутро у недељу 12. априла, грчки краљ Ђорђе I је организовао банкет за званичнике и спортисте (иако нека такмичења још нису биле одржане). Током говора, он је изнео значај да Олимпијске игре треба трајно одржавати у Атини. Службена свечаност затварања одржана је следеће среде, пошто је у уторак одгођена због кише. Опет је краљевска породица присуствовала церемонији, која је отворена националном химном Грчке и одом древној Грчкој, спортисте Џорџ Робертсона из Уједињеног Краљевства.[13]

Након тога, краљ је доделио награде за победнике. За разлику од данас, победник је добијао венац од гранчица дивље маслине из Олимпије, диплому коју је оцртао један грчки уметник и сребрну медаљу коју је израдио француски гравер Шаплен. Спортисти који су се пласирали на друго место добијали су бакарне медаље, ловорову гранчициу и диплому. Трећепласирани нису добијали медаље. Неки такмичари су примили и додатне награде. Спыридон Лоуис, је примио пехар Мишела Брела, пријатеља Кубертена, који је урађен за маратонког победника. Луис тада предводио победнике на почасни круг ооко стадиона, а на Олимпијску химну још једном. Краљ је званично објавио да је прва Олимпијада завршена и напустио стадион, док је оркестар свирао грчке националне песме.[13]

Као и грчки краљ, многи други су подржали идеју оржавања следећих игара у Атини, пишучи посмо подршке краљевој жељи. Кубертен, међутим, је био протиов ове идеје, због раније предвиђене међународне ротације, једне од карактеристка модерних Олимпијских игара. Према његовој жељи, следећи игре одржане су у Паризу, у току трајања Светске изложбе.[14]

Биланс медаља[уреди]

Сребрна медаља која се додељивала победницима. На предњој страни Шапленове медаље налазио се Зевс са глобусом и богињом победе, а на полеђини је био представљен Партенон

Данас је уобичајено да се праве прегледи освојених медаља по појединим нацијама, што 1896. године није био случај. Ипак, касније су направљени такви прегледи да би се могли упоредити са резултатима на каснијим Играма. Те прегледе треба узимати с резервом, из више разлога:

  • Тада се нису уопште додељиване златне медаље, а трећепласирани такмичар није добијао никакву награду (медаљу)
  • Попис земаља учесница је такође проблематичан, јер су такмичари пре свега заступали себе и евентуално свој клуб. Такође, неке државе тада нису ни постојале као засебне државе, пример Аустралија је била под Великом Британијом, Мађарска и Аустрија део заједничке монархије, итд.

Десет од 14 држава учесница су освајале медаље, осим што су три медаље освојиле мешовите екипе, односно екипе које су се састојале од спортиста из више земаља. САД је освојио највише златних медаља (11), док је домаћин Грчка освојила највише медаља укупно (46), као и највише сребрних (17) и бронзаних (19) медаља, са једном златном мање од САД. МОК је ретроактивно додељивао златне, сребрне и бронзане медаље за тројицу најбољих спортистана би се све слагало са каснијим играма.

Ипак, доњи преглед је најчешћи у приказима освојених медаља, али за који МОК не гаратује његову потпуну тачност [15]:

Место Држава Gold medal.svg Silver medal.svg Bronze medal.svg GoldSilverBronze medals.svg
1 Сједињене Америчке Државе САД 11 7 2 20
2 Краљевина Грчка Грчка 10 17 19 46
3 Немачка Немачка 6 5 2 13
4 Flag of France.svg Француска 5 4 2 11
5 Flag of the United Kingdom.svg Уједињено Краљевство 2 3 2 7
6 Мађарска Мађарска 2 1 3 6
7 Аустријско царство Аустрија 2 1 2 5
8 Уједињено Краљевство Аустралија 2 0 0 2
9 Flag of Denmark.svg Данска 1 2 3 6
10 Flag of Switzerland.svg Швајцарска 1 2 0 3
11 Мешовити тим Немачка/Ирска 1 0 0 1
12 Мешовити тим Египат/Грчка 0 1 0 1
13 Мешовити тим Аустралија/Уједињено Краљевство 0 0 1 1
43 44 34 121

Године 1896. нису постојали државне репрезентације у данашњем облику, па су зато биле могуће мешовите екипе састављене од спортиста из више држава.

Медаље по спортовима[уреди]

Држава АТ БИЦ ГИМ Рва. ПЛ МАЧ ДТ ТЕН СТ
Сједињене Америчке ДржавеСАД 17 - - - - - - - 3
Краљевина Грчка Грчка 10 4 6 2 7 4 2 1 9
Немачка Немачка 1 1 10 1 - - - - -
Flag of France.svg Француска 2 6 - - - 3 - - -
Flag of the United Kingdom.svg Уједињено Краљевство 2 2 - - - - 2 1 -
Мађарска Мађарска 3 - - - 2 - - 1 -
Аустријско царство Аустрија - 3 - - 2 - - - -
Уједињено Краљевство Аустралија 2 - - - - - - - -
Flag of Denmark.svg Данска - - - - - 1 2 - 3
Flag of Switzerland.svg Швајцарска - - 3 - - - - - -
Мешовити тим Немачка/Ирска - - - - - - - 1 -
Мешовити тим Египат/Грчка - - - - - - - 1 -
Мешовити тим Аустралија/Уједињено Краљевство - - - - - - - 1 -
Најуспешнији учесници
Плас. Спортиста Држава Спортови 1. Место 2. Место 3. Место Укупно
1 Карл Шуман Немачка Немачка Дизање тегова
Рвање
Гимнастика
4 0 1 5
2 Херман Вајнгертнер Немачка Немачка Гимнастика 3 2 2 7
3 Алфред Флатов Немачка Немачка Гимнастика 3 1 0 4
4 Пол Масон Flag of France.svg Француска Бициклизам 3 0 0 3
5 Роберт Гарет Сједињене Америчке Државе САД Атлетика 2 2 0 4
6 Фриц Хофман Немачка Немачка Атлетика
Гимнастика
2 1 1 4

Најмлађи учесник Олимпијских игара био је 10-годишњи грчки гимнастичар Димитриос Лундрас. Најстарији је био амерички стрелац Чарлс Валдштајн са 40 година. Најмлађи победник био је грчки пливач Јоанис Малокинис који је са 16 година победио у трци 100 метара слободно за морнаре. Најстарији победник био је Грк Јоргос Орфанидис са 36 година који је победио у пушка слободног избора

Занимљивости [16][уреди]

1. Италију је на Летњим полимпијским играма представљао само један атлетичар, али се успех Карла Аиролдија, бар што се тиче маратона, може сматрати херојским. Аиролди је био врхунски тркач на ултра-дуге стазе који је намеравао учествовати у Олимпијском маратону. 12. марта кренуо је из Милана пешке и 20 дана касније стигао у Дубровник. Након тога је бродом дошао до Патраса у Грчкој и наставио пешице у Атину, где је стигао 12. априла. Преходао је 1.388 км! Тамо му је одбијено учешће упркос апелима грчким властима, јер је био професионалац. Трчао је за новац на пар локалних трка у Италији и тркао се са коњима и бициклистима на «Буфало Бил шоу, и то је био његов професионализам.

2. Према причи коју су објавиле три атенска листа, Саманта Ревити је имала 30 година, живела је сиромашно у Пиреју као мајка 17-месечног детета. Неколико дана пре Олимпијског маратона, док је идући кроз Атину тражила посао, сусрела је тркача који јој је дао нешто новца и рекао јој, вероватно у шали, да је најлакши начин за богаћење трчати маратон и победити. Мора да је тада одлучила послушати савет. Успела је доћи до Маратона дан прије трке, где је сусрела окупљене тркаче. Организациони одбор одбио јој је пријаву, јер је била жена. Дан након маратона у 8 сати ујутро, она је кренула на ту трку сама, с потписима присутних о времену старта. Стигла је у Атину 5,5 сати касније, (на место где се данас налази Евангелистичка болница) у 13,30 h. Поново је пронашла сведоке који су потписима сведочили време њеног доласка на циљ. Ревити је намеравала податке представити Грчком олимпијском комитету надајући се да ће признати њен талент и постигнути резултат. Међутим, ни њени документи ни документи Грчког Олимпијског комитета нису откривени да би потврдили ову причу.

3. Постоји још једна легенда која каже да се жена звана Мелпомена такмичила на маратону на Олимпијским играма 1896. Ова прича супротна је извештају да су се Такмичили само мушкарци. Олимпијски историчари и новинари недавно су закључили је ипак барем једна, а можда и две жене Гркиње (можда се ради о истој особи) истрчали дужину маратона негдје око Олимпијских игара те године. Прича о Мелпомени Атинске новине објавиле су 14. марта 1896. да се прича о жени која се пријавила за учествовање у маратону. На квалификационој трци коју је истрчала сама у фебруару требало јој је 4,5 сата за удаљеност од 42 km колико износи удаљеност између Маратона и Атину. Однедавно се говори о томе да постоји могућност да би Мелпомена и Ревити могле бити иста жена.

Извори[уреди]

  1. Овај број је назначен код МОКа. Идентитет 179 учесника је познат. Маллон и Уидлунд рачунају са 245 спортиста, а De Вел 246
  2. Young (1996). стр. 153.
  3. Coubertin–Philemon–Politis–Anninos (1897), 98–99, 108–109
  4. Sears (2001). стр. 159.
  5. Coubertin (1896), 46–47; Lennartz–Wassong (2004), 23
  6. Lennartz-Wassong (2004), 23
  7. 7,0 7,1 Young (1996). стр. 148.
  8. Енциклопедија Физичке културе ЈЛЗ Загреб (1975). стр. 684
  9. Young (1996). стр. 151.
  10. Coubertin–Philemon–Politis–Anninos (1897), 76, 83–84
  11. Coubertin–Philemon–Politis–Anninos (1897), 70–71
  12. Coubertin–Philemon–Politis–Anninos (1897), 93–94
  13. 13,0 13,1 Coubertin (1896), 50, Приступљено 10. 4. 2013.
  14. Young (1996). стр. 156.
  15. Табела медаља МОК-а (енглески)
  16. Literatura: «The Olympic Marathon» - David E. Martin, Roger W.H. Gynn

Спољашње везе[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]