Пристаниште (film)

Pristanište
Filmski poster
Izvorni naslov	La Jetée
Žanr	naučna-fantastika
Tvorac	Kris Marker
Režija	Kris Marker
Scenario	Kris Marker
Glavne uloge	Elen Šatelan, Davos Hanič
Godina	1962.
Trajanje	28 minuta
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski

Pristanište (fr. La Jetée) je francuski naučnofantastični film iz 1962. u režiji Krisa Markera i povezan je sa umetničkim pokretom na levoj obali. Napravljen skoro u potpunosti od fotografija, priča priču o postnuklearnom ratnom eksperimentu u putovanju kroz vreme. Dug je 28 minuta i snimljen je crno-belo.

Dobio je nagradu Žan Vigo za kratki film. Naučnofantastični film 12 majmuna iz 1995. inspirisan je i pozajmljuje nekoliko koncepata direktno od Pristaništa.

Zaplet

Muškarac (Davos Hanič) je zatvorenik nakon Trećeg svetskog rata u postapokaliptičnom Parizu, gde preživeli žive pod zemljom u galerijama. Naučnici istražuju putovanje kroz vreme, nadajući se da će ispitanike poslati u različite vremenske periode „da pozovu prošlost i budućnost u spas sadašnjosti“. Imaju poteškoća da pronađu subjekte koji mogu mentalno da izdrže šok putovanja kroz vreme. Naučnici se na kraju odlučuju na glavnog junaka; njegov ključ za prošlost je nejasno, ali opsesivno sećanje iz njegovog predratnog detinjstva na ženu (Elen Katelin) koju je video na platformi za posmatranje („mol“) na aerodromu Orli neposredno pre nego što je tamo bio svedok zapanjujućeg incidenta. Nije tačno razumeo šta se dogodilo, ali je znao da je video čoveka kako umire.

Posle više pokušaja stiže do predratnog perioda. On upoznaje ženu iz svog sećanja i razvijaju romantičnu vezu. Nakon njegovih uspešnih prelazaka u prošlost, eksperimentatori pokušavaju da ga pošalju u daleku budućnost. U kratkom susretu sa tehnološki naprednim ljudima budućnosti, on dobija moćnu jedinicu dovoljnu da regeneriše sopstveno uništeno društvo.

Po povratku, sa obavljenom misijom, shvata da će ga njegovi tamničari pogubiti. Javljaju mu se ljudi budućnosti, koji mu nude da mu pomognu da trajno pobegne u njihovo vreme; ali umesto toga traži da se vrati u predratno vreme svog detinjstva, nadajući se da će ponovo pronaći ženu. On je vraćen u prošlost, smešten na pristaništu na aerodromu, i pada mu na pamet da je verovatno u isto vreme tu i dečja verzija njega samog. On je više zabrinut za lociranje žene i brzo je uočava. Međutim, dok juri ka njoj, primećuje agenta svojih tamničara koji ga je pratio i shvata da će ga agent ubiti. U poslednjim trenucima shvata da je incident kojem je bio svedok kao dete, a koji ga od tada proganja, njegova sopstvena smrt.

Interpretacija

U Crno i plavo, njenoj studiji o posleratnoj francuskoj fantastici, Kerol Mejvor opisuje film kao „devijaciju na ne-mestu (u-topija) u ne-vremenu (u-hronija)“ koje ona povezuje sa vremenom i mestom bajke. Ona dalje elaborira: „čak i zvuk naslova rezonuje sa bajkovitim iznenađenjem kada se nađeš u drugom svetu: Pristanište evocira 'là j'étais' (tu sam bila)”. Pod "u-topijom" Mejvor ne misli na "utopiju" kako se ta reč obično koristi; ona takođe opisuje dvosmislenost distopije/utopije u filmu: „To je distopija sa nadom u utopiju, ili je to utopija presečena pretnjom distopije.“

Hinkson se takođe osvrće na simboličnu upotrebu slika: „Čovek ima povez preko očiju nekom vrstom podstavljenog uređaja i vidi slike. Čovek je izabran za ovaj zadatak zato što je ... zadržao oštar um zbog svoje privrženosti određenim slikama. Tako film ispričan upotrebom fotografija postaje gledanje slika." On dalje primećuje da sam Marker nije govorio o La Jetee kao o filmu, već kao o foto romanu.

Janis Karpuzis pravi strukturalističku analizu o filmu, ispitujući ga kao intermedijalno umetničko delo: Kris Marker stvara „arhivu“ objekata i uslova koji imaju sopstveni fotografski kvalitet i prate ih isti predikati kao slike. Dijalog između medija (fotografije i kinematografije) i filmskog označitelja (filmski kadrovi, priča i naracija) je stalno u pozadini.