Франсоа Трифо

Франсоа Трифо
François truffaut.jpg
Франсоа Трифо
Пуно имеФрансоа Ролан Трифо
Датум рођења(1932-02-06)6. фебруар 1932.
Место рођењаПариз
  Француска
Датум смрти21. октобар 1984.(1984-10-21) (52 год.)
Место смртиНеји сир Сен
  Француска
Занимањефилмски редитељ, сценариста, продуцент, глумац и филмски критичар
СупружникМаделин Моргенстерн ​(в. 1957; р. 1965)​
ПартнерФени Ардант (1981-1984)
Деца3
НаградеБАФТА за најбољи филм, Оскар за најбољи филм на страном језику

Франсоа Ролан Трифо (франц. François Roland Truffaut; Париз, 6. фебруар 1932Неји сир Сен, 21. октобар 1984) био је француски филмски редитељ, сценариста, продуцент, глумац и филмски критичар. Један је од утемељивача француског Новог таласа.[1] У каријери дугој преко четврт века, он остаје икона француске филмске индустрије, с обзиром да је радио на преко 25 филмова.

Средином педесетих година Трифо је, заједно са групом младих критичара, будућих славних режисера, коју су чинили Жан-Лик Годар, Клод Шаброл, Жак Ривет и Ерик Ромер, сарађивао у авангардном часопису Филмске свеске (Cahiers du cinema), гдје је и формулисао чувену ауторску теорију.[2] Трифоов први филм 400 удараца, снимљен у години када су се појавила још два филма која су означила почетак новог таласа- Ренеов Хирошимо, љубави моја и Годаров До посљедњег даха (за који је Трифо радио сценарио),[3] 1959, добио је Награду за најбољу режију у Кану, као и њујоршку Награду критике за најбољи филм на страном језику у 1959. години.[4]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Трифо је рођен у Паризу 6. фебруара 1932. Његова мајка је била Жанин де Монферанд. Будући муж његове мајке, Ролан Трифо, прихватио га је као усвојеног сина и дао му презиме. Неколико година касније је пребачен да живи са разним дадиљама и својом баком. Бака му је усадила љубав према књигама и музици. Живео је са њом до њене смрти, када је имао осам година. Тек после њене смрти живео је са родитељима.[5] Идентитет Трифоовог биолошког оца је непознат, али је приватна детективска агенција 1968. открила да је њена истрага о овој ствари довела до Роланда Левија, јеврејског зубара из Бајона. Породица Трифоове мајке је оспорила налаз, али је Трифо поверовао и прихватио га.[6]

Трифо је често боравио код пријатеља и покушавао да буде ван куће што је више могуће. Познавао је Робера Лашенеа од детињства и били су доживотни најбољи пријатељи. Лашене је био инспирација за лик Ренеа Бигија у 400 удараца и радио је као асистент на неким од Трифоових филмова. Биоскоп је Трифоу понудио највеће бекство од незадовољног кућног живота. Имао је осам година када је видео свој први филм, Изгубљени рај Абела Ганса, чиме је почела његова опсесија. Често је напуштао школу и шуљао се у позориште јер му је недостајао новац за упис. Након што је избачен из неколико школа, са 14 година одлучио је да постане самоук. Два од његових академских циљева била су да гледа три филма дневно и чита три књиге недељно.[5][7]

Трифо је често посећивао Cinémathèque Française Хенрија Ланглоа, где је био изложен безбројним страним филмовима, упознајући се са америчком кинематографијом и редитељима као што су Џон Форд, Хауард Хокс и Николас Реј, као и са британским редитељем Алфредом Хичкоком.[8]

Каријера[уреди | уреди извор]

Андре Базин[уреди | уреди извор]

Млади Трифо, 1945. године.

Након што је 1948. основао свој филмски клуб, Трифо је упознао Андреа Базина, који је имао велики утицај на његов професионални и лични живот. Базин је у то време био критичар и шеф другог филмског друштва. Постао је Трифоов лични пријатељ и помогао му да се извуче из разних финансијских и криминалних ситуација током година његовог формирања.[9]

Трифо се придружио француској војсци 1950. године, са 18 година, али је наредне две године провео покушавајући да побегне. Ухапшен је због покушаја да дезертира из војске и затворен је у војни затвор. Базин је искористио своје политичке контакте да ослободи Трифоа и запослио га у свом новом филмском часопису Свеске биоскопа.

Свеске биоскопа[уреди | уреди извор]

Франсоа Трифо 1965. године,

Током наредних неколико година, Трифо је постао критичар (а касније и уредник) у часопису, где је постао озлоглашен по својим бруталним, немилосрдним критикама. Звали су га „Гробар француске кинематографије“ и био је једини француски критичар који није позван на Кански фестивал 1958. године. Подржао је Базина у развоју једне од најутицајнијих теорија кинематографије, теорије аутора.[10]

Године 1954., Трифо је написао чланак „Une Certaine Tendance du Cinéma Français“ („Известан тренд француске кинематографије“), у којем је напао стање француских филмова, критикујући одређене сценаристе и продуценте, и наводећи осам редитеља за које је сматрао да нису способни да осмисле врсте "подлих" и "гротескних" ликова и прича које је назвао карактеристичним за мејнстрим француску филмску индустрију: Жан Реноар, Робер Бресон, Жан Кокто, Жак Бекер, Абел Ганс, Макс Офилс, Жак Тати и Роже Ленар. Чланак је изазвао буру контроверзи и донио је Трифоу понуду да пише за национално циркулирани, читанији културни недељник Arts-Lettres-Spectacles. Трифо је написао више од 500 филмских чланака за ту публикацију у наредне четири године.

Трифо је касније осмислио ауторску теорију, према којој је редитељ био „аутор” свог дела, а велики редитељи попут Реноара или Хичкока имају различите стилове и теме које прожимају њихове филмове. Иако његова теорија тада није била широко прихваћена, добила је одређену подршку 1960-их од америчког критичара Ендруа Сариса. Године 1967., Трифо је објавио свој интервју о Хичкоку, Hitchcock/Truffaut.

Кратки филмови[уреди | уреди извор]

Након што је био критичар, Трифо је одлучио да снима филмове. Почео је кратким филмом Une Visite (1955), а затим га је пратио Les Mistons (1957).

Коментари за друге филмске ствараоце[уреди | уреди извор]

Трифо 1964. године.

Трифо је изразио своје дивљење филмским ствараоцима као што су Луис Буњуел, Ингмар Бергман, Робер Бресон, Роберто Роселини и Алфред Хичкок. Трифо је написао Hitchcock/Truffaut, књигу о Хичкоку, засновану на дугој серији интервјуа.

О Жану Реноару је рекао:[11]

Трифо је немачког филмског ствараоца Вернера Херцога назвао „најважнијим живим филмским режисером“.[12]

Трифо и Жан-Лик Годар, његов колега из Свеске Биоскопа, блиско су сарађивали током свог почетка као филмски редитељи, иако су имали различите методе рада. Тензије су испливале на површину после маја 1968: Годар је желео политички, посебно марксистички биоскоп, Трифо је био критичан према стварању филмова првенствено у политичке сврхе.[13]

Године 1973. Годар је оптужио Труфоа да је снимио филм који је био "лаж" (Day For Night), а Трифо је одговорио писмом од 20 страница у којем је оптужио Годара да је радикални лицемер, човек који је веровао да су сви "једнаки" само у теорији. Годар је касније покушао да се помири са Трифоом, али никада више нису разговарали нити су се видели.[14] Након Трифоове смрти, Годар је написао увод у збирку својих писама и дугу почаст у његовом филму Histoire(s) du cinéma.[15]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Франсоа Трифо, 1979. године.

Трифо је био у браку са Медлин Моргенстерн од 1957. до 1965. године и имали су две ћерке, Лауру (рођена 1959) и Еву (рођена 1961). Медлен је била ћерка Игнаса Моргенстерна, генералног директора једне од највећих француских компанија за дистрибуцију филмова, Cocinor, и била је у великој мери одговорна за обезбеђивање средстава за Трифоове прве филмове.

1968. Трифо је верен за глумицу Клод Џејд (Украдени пољупци, Кревет и даска, Љубав у бекству); он и Фани Ардан (Жена из суседства, поверљиво ваша) живели су заједно од 1981. до 1984. и имали ћерку Жозефину Трифо (рођена 28. септембра 1983).[16]

Трифо је био атеиста, али је имао велико поштовање према Католичкој цркви и затражио је мису задушницу за његову сахрану.[17]

Смрт[уреди | уреди извор]

У јулу 1983, након првог можданог удара и дијагнозе тумора на мозгу,[18] Трифо је изнајмио кућу Франса Гала и Мишела Бергера у близини Онфлера у Нормандији. Очекивало се да присуствује премијери филма свог пријатеља Милоша Формана када је преминуо 21. октобра 1984. године, у 52. години, у америчкој болници у Француској.[16]

У време своје смрти имао је бројне филмове у припреми. Намеравао је да сними 30 филмова, а затим да се повуче да пише књиге до краја живота. До тог циља му је недостајало пет филмова. Сахрањен је на гробљу Монмартр.[19]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Утицајни филмови[уреди | уреди извор]

Комплетна филмографија[уреди | уреди извор]

Дугометражни филмови[уреди | уреди извор]

Година Наслов на енглеском језику Наслов на француском језику
1959 The 400 Blows Les Quatre Cents Coups
1960 Shoot the Piano Player Tirez sur le pianiste
1962 Jules and Jim Jules et Jim
1964 The Soft Skin La Peau douce
1966 Fahrenheit 451 Fahrenheit 451
1968 The Bride Wore Black La Mariée était en noir
1968 Stolen Kisses Baisers volés
1969 Mississippi Mermaid La sirène du Mississippi
1970 The Wild Child L'Enfant sauvage
1970 Bed and Board Domicile conjugal
1971 Two English Girls Les Deux anglaises et le continent
1972 Such a Gorgeous Kid Like Me Une belle fille comme moi
1973 Day for Night La Nuit américaine
1975 The Story of Adèle H. L'Histoire d'Adèle H.
1976 Small Change L'Argent de poche
1977 The Man Who Loved Women L'Homme qui aimait les femmes
1978 The Green Room La Chambre verte
1979 Love on the Run L'Amour en fuite
1980 The Last Metro Le Dernier métro
1981 The Woman Next Door La Femme d'à côté
1983 Confidentially Yours Vivement dimanche!

Кратки филмови и сарадње[уреди | уреди извор]

Година Наслов на енглеском језику Наслов на француском језику Белешке
1955 A Visit Une Visite
1957 The Mischief Makers Les Mistons
1958 A Story of Water Une Histoire d'eau Заједно са Жан Лик Годаром
1961 The Army Game "Tire-au-flanc 62" Режисер: Клод де Живре; Трифо је сарадник
1962 Antoine and Colette Antoine et Colette

Сценариста[уреди | уреди извор]

Година Наслов на енглеском језику Наслов на француском језику Белешке
1960 Breathless À bout de souffle Режисер: Жан-Лик Годар
1988 The Little Thief La Petite voleuse Режисер: Клод Милер
1995 Belle Époque (miniseries) [Wikidata] Belle Époque Режисер: Гавин Милар; минисерија

Глумац[уреди | уреди извор]

Година Наслов на енглеском језику Наслов на француском језику
1956 Le Coup du berger Гост на журци
1956 La sonate à Kreutzer
1959 The 400 Blows Човек на фестивалу
1963 À tout prendre Франсоа Трифо
1964 The Soft Skin Службеник на бензинској пумпи
1970 The Wild Child Др Жан Итар
1970 Bed & Board Продавач новина
1971 Two English Girls Наратор
1972 Such a Gorgeous Kid Like Me Новинар
1973 Day for Night Феранд, режисер
1975 The Story of Adèle H. Официр
1976 Small Change Мартинов отац
1977 The Man Who Loved Women Човек на сахрани
1977 Close Encounters of the Third Kind Клод Лакомб
1978 The Green Room Жулијен Давен
1981 The Woman Next Door Појављивање

Продуцент[уреди | уреди извор]

Година Наслов на енглеском језику Наслов на француском језику
1958 Good Anna Anna your mam
1960 Testament of Orpheus Le testament d'Orphée
1961 The Gold Bug Le scarabée d'or
1961 Paris Belongs to Us Paris nous appartient
1968 Naked Childhood L'Enfance Nue

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Obituary Variety, 24 October 1984.
  2. ^ „FRANCOIS TRUFFAUT - French New Wave Director”. www.newwavefilm.com. Приступљено 2021-01-26. 
  3. ^ „Francois Truffaut, New Wave Director, Dies”. archive.nytimes.com. Приступљено 2021-01-26. 
  4. ^ „Francois Truffaut | Biography, Films, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-26. 
  5. ^ а б „FRANCOIS TRUFFAUT - French New Wave Director”. www.newwavefilm.com. Приступљено 2021-12-27. 
  6. ^ Ingram, Robert; Duncan, Paul (2004). François Truffaut: Film Author, 1932-1983 (на језику: енглески). Taschen. ISBN 978-3-8228-2260-9. 
  7. ^ „François Truffaut | Biography, Movie Highlights and Photos”. AllMovie (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-27. 
  8. ^ Mintzer, Jordan; Mintzer, Jordan (2014-11-10). „‘Francois Truffaut’ at the Cinematheque Francaise: Exhibition Review”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-27. 
  9. ^ Gutorow, Jacek (2021-12-01). „Review: Lydia Davis. 2019. Essays One. New York: Farrar, Straus and Giroux. Lydia Davis. 2021. Essays Two. New York: Farrar, Straus and Giroux. Lydia Davis. 2009. The Collected Stories. New York: Farrar, Straus and Giroux.”. Explorations: A Journal of Language and Literature. 9: 64—66. doi:10.25167/exp13.21.9.7. 
  10. ^ „auteur theory | Definition & Directors | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-28. 
  11. ^ Nast, Condé (2010-07-29). „Truffaut’s Last Interview”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-28. 
  12. ^ Herzog, Werner; Cronin, Paul (2002). Herzog on Herzog. Internet Archive. London ; New York : Faber and Faber. ISBN 978-0-571-20708-4. 
  13. ^ „When Truffaut met Godard”. Financial Times. 2011-01-21. Приступљено 2021-12-28. 
  14. ^ May 27, Owen Gleiberman Updated; EDT, 2010 at 11:28 PM. „Godard and Truffaut: Their spiky, complex friendship is its own great story in 'Two in the Wave'. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-28. 
  15. ^ Baecque, Antoine de (2000). Truffaut. Serge Toubiana. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-22524-4. OCLC 43555170. 
  16. ^ а б „Francois Truffaut, New Wave Director, Dies”. archive.nytimes.com. Приступљено 2021-12-28. 
  17. ^ Eric Michael Mazur (2011). Encyclopedia of religion and film. Library Genesis. Santa Barbara, Calif. : ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-33072-8. 
  18. ^ Antoine de Baecque and Serge Toubiana's Biography of François Truffaut
  19. ^ „Journées du patrimoine 2011 Paris 18ème, le programme”. LEFIGARO (на језику: француски). 2011-09-15. Приступљено 2021-12-28. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]