Rada Bojović

Rada Bojović 1822-1904

Rada Bojović (Lopiže, kod Sjenice, 1822 — Beograd, 1904), majka vojvode Petra Bojovića.

Još kao dete spoznala je značaj otpora prema tuđinskoj vlasti. Težak život bremenit nepravdama u njoj je veoma rano razvio nacionalnu svest i otpor prema sluganstvu. Nesrećan položaj, međutim, zamenila je odlučnom borbom za promenama. Sa harizmom lidera i nepristajanjem na nametnuti potlačen i eksploatatorski način života, ohrabrivala je svoje potomstvo na obrazovanje i odlazak iz sela. Vaspitani na gorućim problemima porodice i države, potomci Bojovića dobili su snažan motiv izbavljenja i odnosili su se sa jednako poštovanja kako prema onoj koja ih je rodila, tako i prema majci Srbiji. Vredna i oštroumna, uspela je da u drugoj polovini 19.veka školuje oficire, sveštenike i profesorku. Baš kao u njenim najlepšim snovima - sa sazrevanjem njene dece, osamostaljivala se i jačala Srbija.

Detinjstvo i udaja

Roditelji su joj bili vredni i poštovani ljudi. Njen otac Bojo Ajdačić se bavio stočarstvom i zemljoradnjom, a bio je vičan i stolarskom zanatu. Hrabra majka Jevra Pešić, iz Kolašinske nahije, je zajedno sa svojom braćom Perkom i Dobrijom, branila svoje imanje od Turaka, ali i od komšija. U jednom takvom sukobu je nastradala, a posle godinu dana bolovanja, umrla u Albaniji, gde je bila na lečenju. Rada je tada imala 11 godina.

„ I tada je u meni ubijena ona srećna đetinja bezbriga. Od kako mi je umrla majka, ja đetinjstvo nisam imala. ”

U teškim uslovima planinskog života, preuzela je na sebe sve kućne poslove, naporne poljske radove, kao i brigu o mlađima. Udala se kad je imala 15 godina za Perutu iz Miševića (Nova Varoš), u čuvenu kuću Đeka Bojovića, čiji je stariji sin Savo sredinom 19. veka bio knez Sjeničke nahije i isticao se kao zaštitnik srpskog naroda. Mladenci se nisu poznavali. Za nju, emotivno vezanu za svoje ognjište, u kojem su deca ostala bez majke, stupanje u bračnu zajednicu i odlazak u drugu kuću, bio je događaj kojeg se nerado sećala:

„ Stara glupost nije dala da devojka odraste i da sama ide u svoj novi dom. Gurnuli bi je još detetom u tuđu kuću, gde joj je sve bilo nepoznato. Tako su i mene, bez moje volje i želje, udali. Običaj je bio takav. Prosio me je đever Savo, knez Sjeničke nahije, za svog brata Perutu. Tužna i pretužna je bila moja udaja. Nikoga u novom domu nisam poznavala osim đevera Save. Zbunjena, umorna, žalosna, nisam videla ništa. Tek sutradan videla sam šta se dešava. Od ukućana, prvi koji mi je izgledao dobar, bio je svekar Đeka. Osećala sam, da će mi on zameniti oca. Zatekla sam još svekrvu Sinđu, jetrvu s dvoje đece i zaovu. Mladoženju nisam videla dok se nismo venčali, a to je bilo tek trećeg dana. Venčali su nas u kući. ”

Porodica Bojović u Miševićima

Milena Bojović, (Miševići, Nova Varoš, 1867−1943, Gornja Konjuša, Prokuplje)

Rodonačelnik porodice Bojović bio je Bojo Đurov iz crnogorskog plemena Vasojevića. Živeli su u selu Lopate kod Lijeve Rijeke, a potom u Trešnjevu, odakle 1737. godine odlaze u Prvoševinu (selo Bojovića između Berana i Andrijevice). Ubrzo su napustili svoja ognjišta zbog neuspelog plemenskog ustanka protiv turske vlasti i krvne osvete. Jedan deo porodice otišao je u Has (Metohija), a drugi su krenuli put Starog Vlaha. Potomci vojvode Bojovića su se naselili u selo Miševići na obroncima Zlatara. U novu sredinu došli su čestiti i vredni radnici, hrabri i solidarni sa svojim narodom. Zatekle su ih, takođe, veoma teške feudalne prilike. Peruta Bojović (1816−1891) je sa svojim ocem i braćom živeo od rada na zemlji. Bio je čuven po principijelnosti, poštenom i vrednom radu.

Bojovići su životni vek proveli u vremenima velikih ratnih sukoba, buna i ustanaka, u teškim materijalnim uslovima za život i školovanje, u političkim previranjima zemlje, kako u ratnom, tako i u posleratnom periodu. Pobune srpskog naroda protiv turske vlasti na kraju 16. i kroz ceo 17. i 18. vek, završavale su se, uglavnom, porazom i surovim osvetama nad hrišćanskim stanovništvom. Tokom 19. veka narod u Raškoj oblasti je bio izrazito siromašan i u zaostalosti. Nakon Karađorđevog ustanka, Hatišerifima iz 1830. i Hatišerifom iz 1833. godine, granica između turske vlasti i Kneževine Srbije bila je reka Uvac i planine Javor i Golija. Miševići, zavičaj Bojovića, su ostali pod turskom vlašću. Narod je posle svake bune trpeo odmazdu, zastrašivanje i pogubljenja. Istovremeno, povećan im je feudalni namet. Osiromašeni seljak plaćao je razne poreze, age su uzimale trećinu proizvedenog, a država osminu. Mnoge porodice dovedene su do potpune propasti.

Potomci

Tu na proplancima šumovitog Zlatara rađali su se i odrastali budući veliki i hrabri sinovi Rade i Perute Bojovića. Bilo ih je šestoro: Ilija, Jovan, Jevrem, Luka, Petar i Milena. Najveće želje njihove majke bile su da joj se deca školuju i da se Srbija oslobodi turske vlasti. Miševiće napuštaju 1867.godine i prelaze u ivanjičko selo Radaljevo (Kneževina Srbija). O tom događaju Rada pripoveda ovako:

„ Težak i čemeran je ono bio život. Zato smo se trudili mi, roditelji vaši, da vas izbavimo i u srećniji život uvedemo. Težinu ropstva sam silno osjećala od svog postanja, ali mjera je bila prevršena kad Turci otrovaše jadnog Sava, strica vam, Bog mu dao carstvo nebesko! Od toga doba, hodila, radila, danju, noću uvjek mi je bilo: moram đecu spasiti ispod nekrsta, moram ih skloniti u Srbiju! Neki glas u dubini duše mi je govorio: velika je sila i moć u Boga – on će ti pomoći! Jedina želja mojega života bila je da ih istrgnem ispod turske vlasti. Na godinu dana prije nego će poginuti knez Mihailo (1868), rešimo i pođosmo u Srbiju, u četvrtak po Đurđevdanu. Bio je pazarni dan na Javoru. U Bukoviku nas je dočekao dobar Srbin Slavko Radojević. U Srbiji nas je prvo primio rođak Vučić Bojović na njegovo imanje na Goliji, da se sklonimo za ono prvo vrijeme. ”

Te godine najstariji sin Ilija već je bio oženjen. U Radaljevu je dobio svoju parohiju. A najmlađa Milena je imala samo šest meseci. Ostali sinovi su bili đaci. Velikm trudom i odricanjem, uspela je da u drugoj polovini 19.veka, od šestoro dece, petoro dovede do visokog obrazovanja.

Ilija Bojović (1841−1878), sveštenik, je Bogosloviju završio 1861.godine u Beogradu. U Novoj Varoši je radio kao učitelj 1863.godine, a onda je premešten u Lopiže, gde je predavao svojoj mlađoj braći Jevremu i Luki. U Lopižama se i oženio iz veoma ugledne porodice. On i njegova supruga Borika su imali tri sina: Miluna, Miloša i Nikolu. Po prelasku u Kneževinu Srbiju nastavio je da se bavi učiteljskim poslom, a kasnije postao sveštenik u Radaljevu. Umro je u 37 godini i sahranjen na groblju u Radaljevu.

Jovan Bojović (1846−1911) jedini nije stekao visoko obrazovanje. Bavio se zemljoradnjom i iz Radeljeva prešao sa roditeljima i porodicom u Gornju Konjušu. Sa suprugom Petrijom imao je pet sinova i jednu kćer: Ljubomir (1885−1944), pravnik, bio konzul u Minhenu; Dragoljub (1886−1955), ekonomista, bankar; Đorđe (1887−1973), šumar; Sava (1890−1923), šumar; Mile (1894−1972), agronom; Ana (1882−1937), popadija. Umro je 1911. godine i sahranjen u Gornjoj Konjuši.

Jefrem Bojović (1851−1933) je završio gimnaziju, a zatim i Bogosloviju u Beogradu. Teološke studije je nastavio na Moskovskoj duhovnoj akademiji, gde je diplomirao 1879.godine kao magistar Bogoslovije, a zatim 25 godina radio kao profesor beogradske Bogoslovije. Učestvovao je u ratu 1876/78.godine, kao i u Prvom svetskom ratu. Zamonašio s eu manastiru Rakovica 1920. godine. Kratko je bio episkop šabački, a posle toga od 4. novembra 1920−1933. godine episkop žičke eparhije. Penzionisan je 1911. godine. Umro je u Čačku, a sahranjen u manastiru Studenica.

Luka Bojović (1856−1929) je bio oficir. Artiljerijsku školu je završio u činu potporučnika. Učesnik je u srpsko-turskim ratovima 1876−1878. i Prvog balkanskog rata, u činu artiljerijskog potpukovnika. On i njegova supruga Miroslava nisu imali potomstvo. Posle rata bio je upravnik barutane „Obilićevo“ u Kruševcu. Penzionisan je u činu pukovnika. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Vojvoda Petar Bojović (1858−1945) je istaknuti srpski vojskovođa. Završio je Vojnu akademiju u Beogradu, kao prvi u rangu među pitomcima 12.klase. Učesnik je šest oslobodilačkih ratova Srbije na kraju 19. i početkom 20. veka. Njegovu vojničku karijeru karakteriše mudra vojna strategija, iskazana lična hrabrost, odlučnost i patriotizam. Nosilac je najviših vojnih odlikovanja u zemlji i trinaest inostranih. Tokom Prvog svetskog rata, u kojem je bio komandant Prve armije, sa kojom je izvršio proboj Solunskog fronta, dobio je čin vojvode 13. septembra 1918. godine. Bio je oženjen Milevom Jovanović iz Kragujevca. Imali su šestoro dece: Vojislava, Božidara, Jelicu, Dobroslava, Radu i Radoslava. Posle Prvog svetskog rata je bio komandant Prve armijske oblasti i načelnik Glavnog generalštaba Jugoslovenske vojske. Penzinosan je 1921. godine. Njegov jedini unuk bio je Vladimir Majstorović (1922−1981), sin ćerke Jelice. Vojvoda Bojović je umro u Beogradu i sahranjen je bez vojnih i državnih počasti u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Milena Bojović (1867−1943), profesor, je osnovnu školu završila u Ivanjici, a zatim i Višu žensku školu u Beogradu (1885/86.godine), sa čijim osnivanjem 1863.godine započinje srednjoškolsko obrazovanje ženske dece u Srbiji i koja je osnovana na predlog Mihaila Obrenovića. Prva upravnica škole je bila poznata Katarina Milovuk. Za vreme školovanja, kao najbolja učenica, od kraljice Natalije je dobila knjigu „Marija Antoaneta“. Nakon završenog školovanja, zaposlila se u istoj školi kao pomoćnica 1887/88, a posle tri godine kao klasna učiteljica, odnosno od 1901. godine, Reformom školstva i njenim ličnim interesovanjem i zalaganjem, radila je i u istoj školi kao veoma cenjen profesor Srpske istorije sve do penzionisanja 1910. godine. Milena se nije udavala. Živela je povučeno, posvećena svojoj braći i njihovim porodicama. Posle smrti brata vladike Jefrema 1933. godine, živela je sa Jovanovom porodicom u Gornjoj Konjuši, gde je nakon upokojenja sahranjena pored oca i brata.

Gornja Konjuša kod Prokuplja

Od 1883.godine deo porodice Bojović je živeo u prokupačkom selu Gornja Konjuša, gde je Peruta kupio kuću i sa sinom Jovanom se bavio zemljoradnjom. Ilijini potomci i danas čuvaju zvono, izliveno u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu 1894.godine, koje je Rada Bojović poklonila seoskoj crkvi Sv.Trojice, sa posvetom: „U spomen mom mužu Peruti i za zdravlje moje dece.“

Poslednje godine

Rada i Petar Bojović, druga polovina 19. veka

Zabrinuta i umorna seoska domaćice postala je uspešna majka, koja u starosti nosi gradsku nošnju i koja je naučila da čita.

„ Pred kraj svog života naučila sam da čitam. Naučio me moj sin Petar. Napisao mi azbuku i počne mi prikazivati. Tako ja, malo po malo, naučim da čitam. Najviše sam čitala Jevanđelje. Neka Vuku Karadžiću Bog da carstvo nebesko kad je Jevanđelje preveo na naš jezik. ”

Poslednje godine života provela je u Beogradu, gde je živela sa Milenom i Jevremom. Razbolela se pred Uskrs 1899.godine. Poslednjeg dana života posetio ju je jedan sveštenik iz zavičaja, po kome je crkvi u Radijevićima poslala krst sa kojim se svakodnevno molila. Umrla je 1.aprila 1904.godine, posle pet godina bolovanja. U poslednjim trenucima pored nje je bila njena ćerka Milena. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

„ I spremih te, namestih te i gledah te u đurđevskoj zori, u tišini i lepoti nekoj i pitah tebe i sebe: gde je sada duša, divna, velika duša naše Nane? ”

Rukopis "Uspomene na našu Nanu" Milena Bojović je pisala kao toplu, intimnu ispovest o svojoj majci i drugim članovima porodice u periodu od 1904. do 1933.godine. On se danas kao kulturno dobro čuva u Arhivu SANU.

Literatura

• Milena Bojović, Uspomene na našu Nanu, neobjavljen rukopis, Arhiv SANU
• Marija Obrović. (2006). Nepoznata Milena Bojović. Čačak: Zbornik radova Narodnog muzeja, br.36
• Indira Gendžić. (2019) Svetosavsko nadahnuće Rade Bojović. Prijepolje: Časopis „Savindan“, br. 29
• Radivoje Bojović. (2016). Vojvoda Petar Bojović – znamenja, slave i časti (Katalog). Beograd: Medija centar odbrana-Generalni sekretarijat predsednika Republike
• Život i delo vojvode Petra Bojovića – Zbornik radova sa naučnog skupa. (1998). Nova Varoš – Beograd. Nova Varoš: Dom kulture „Jovan Tomić“

Spoljašnje veze

• Majka vojvode Bojovića – heroina svoga doba
• Majka vojvode Bojovića
• Otvorena izložba „Velike nade majke Rade“
• Fotografije i dnevnik Milene Bojović „Uspomene na našu Nanu“ prate životni put Rade, majke vojvode Petra Bojovića
• Godišnjica velikog srpskog vojvode
• Zvono crkvi darovala majka bojvode Bojovića