Манастир Раковица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Раковица
Manastir Rakovica - 28 04 2018 02.jpg
Манастир Раковица
Опште информације
МестоРаковица
ОпштинаРаковица (Београд)
Држава Србија
Време настанка14. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја

Манастир Раковица је манастир Српске православне цркве, у оквиру Београдско-карловачке архиепископије, смјештен у београдском насељу Раковица. Посвећен је арханђелима Михајлу и Гаврилу[1]

Историја[уреди]

Иако се настанак манастира, по народном предању, веже за вријеме владавине српских краљева Драгутина и Милутина,[1] савремени документи то доводе у питање. Спомиње се у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, под насловом „Ranauicence monasterium“[1] а доцније се спомиње и у турским изворима, у попису из 1560. године, међу осталим црквама и манастирима у околини Београда.[1] На сајту православног часописа „Православље“ може се прочитати да се овај манастир спомиње и у повељи влашког војводе Константина Бранковеана Бесарабе, из 1701.[2] године, у ком се за манастир каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“.[1] Претпоставља се да се говори о влашком војводи Радулу I Црном, зету кнеза Лазара.[1][3]

Током 16. века манастир је премјештен на своје садашње мјесто, са локације из околине села Раковица, гдје су пронађени остаци старе зграде (трагови зидова, стуб часне трпезе...)[1] Године 2007. на локацији старе зграде су вршена археолошка истраживања, а потом поново од 16. јула до 16. августа 2008, у циљу потврђивања претпоставке да је у питању стара зграда овог манастира. У извјештају се наводи да су тражени резултати „изостали“, те да „постојање средњовековне некрополе на овом простору, као и остаци часне трпезе ... указују на постојање неког сакралног објекта у близини, иако до сада нису констатовани његови материјални остаци.“[4]

Неповољног положаја, у близини важне раскрснице и насеља, манастир је разорен током турског похода на Беч 1592. и народног немира из 1594. године.[1] Под притиском честих пљачкања, манастир се постепено премјештао на своје садашње, скровитије мјесто, ближе шуми.[1] Манастир је поновно страдао током Аустријско-турског рата (1737—1739), а потом и 1788-1790. Због сарађивања монаха са Аустријанцима, а против Турака, манастир је у одмазди спаљен, а тадашњи игуман манастира Софроније је објешен је о бријест пред манастиром.[1] Током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, овај манастир, односно његов спољашњи зид, поново је оштећен.[5][6]

Упућен је одмах после монашења 1935. године у иконографску школу у манастиру Тадеј Штрбуловић. У чин јеромонаха рукоположен је 3. фебруара 1938. године у манастиру.

Архитектура[уреди]

У оквиру манастирског комплекса данас се налазе објекти настали у различитим историјским епохама од XV до XX века. Свакако је најважнији објекат црква св. арханђела Михаила и Гаврила. Време подизања манастирске цркве се не може прецизно датирати, али се ставља у шири период између обнове Пећке патријаршије 1557. године и Велике сеобе Срба 1690. године. Конципирана је као једнобродна грађевина триконхалне основе, са видљивим утицајем моравске школе. Црква има два кубета, веће над централним травејем наоса, а мање над припратом. У основи наос је решен у форми сажетог уписаног крста, иако у спољашњој обради овакав облик није видљив. Интервенције на цркви из XVIII и XIX века су у знатној мери измениле аутентичан изглед горњег склопа грађевине. Хоризонтална подела на фасадама, изведена помоћу кордонског венца, раздвајају горњи и доњи појас на два неједнака дела.[7]

Године 1905. у манастиру почиње да ради Монашка школа, прва овакве врсте у Србији, за чије потребе је 1925. године подигнута нова зграда, „Платонов конак“. Зграду је пројектовао руски архитекта Валериј Сташевски у српско-византијском стилу. Школа је радила све до 1932. године, а у периоду од 1949. до 1958. године у манастиру је била смештена Београдска богословија.

Иконостас је првобитно био сачињен од зидне преграде са двије пријестоне иконе Исуса Христа и Богородице Марије, док су на другим мјестима биле објешене или причвршћене различите дрвене и платнене иконе, али 1862. године је постављен нови иконостас, мањих димензија, чију израду је финансирао тадашњи српски кнез Михаило Обреновић.[1]

Знаменитости[уреди]

У манастиру је сахрањен син Милоша Обреновића Тодор, због чега је Милош пружао велику подршку његовој обнови током своје владавине, а касније и његов син, Михаило Обреновић.[1] Један од дијелова манастира се зове по Милошевој супрузи Љубици, „Љубичин конак“.[1] Осим још неких чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и Васа Чарапић, један од вођа Првог српског устанка.[1] Бивши српски патријарх Димитрије сахрањен је у овом манастиру 1930. године, а бивши српски патријарх Павле такође је сахрањен у овом манастиру, по својој изричитој жељи.[8]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 Лазић, Јована (15. 6. 2007). „Манастир Раковица”. Часопис „Православље“. Приступљено 15. 11. 2009. 
  2. ^ Бранко Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд 1973. 259, 260
  3. ^ „Раковица - Београд, Култура”. Стална конференција градова и општина. Архивирано из оригинала на датум 20. 11. 2009. Приступљено 15. 11. 2009. 
  4. ^ Локалитет стари манастир Раковица, Завод за заштиту споменика културе града Београда
  5. ^ „НАТО агресија 1999.”. Град Београд. Приступљено 15. 11. 2009. 
  6. ^ „Годишњица НАТО бомбардовања Србије, 24. март 2005.”. 24. 3. 2005. Архивирано из оригинала на датум 29. 10. 2009. Приступљено 15. 11. 2009. 
  7. ^ Бранко Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Београд 1973. 267, 268; Александар Божовић, Манастир Раковица. Београд 2010.
  8. ^ „Тихи одлазак духовног вође”. Блиц. 15. 11. 2009. Приступљено 15. 11. 2009. 

Спољашње везе[уреди]