Radomir Radović
Radomir Radović | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 1951. |
| Mesto rođenja | FNR Jugoslavija |
| Datum smrti | 30. april 1984. (32/33 god.) |
| Mesto smrti | Orašac, SFR Jugoslavija |
Radomir Radović (1951 — Orašac, 30. april 1984) bio je građevinski tehničar, sindikalac i jedan od 28 članova Otvorenog univerziteta uhapšenih 20. aprila 1984. Zalagao se za stvaranje sindikata nezavisnog od države. Pronađen je mrtav nekoliko dana kasnije, 30. aprila, pod nerasvetljenim okolnostima.
Biografija i politički angažman[uredi | uredi izvor]
Završio je srednju tehničku školu i bio politički i sindikalno veoma angažovan.
Organizovao je peticiju među radnicima preduzeća Minela kojom se tražilo da se smeni i kazni za krađu jedan od direktora, Radoje Stefanović. Započeta je istraga koja je ubrzo prekinuta jer je Stefanović dobio poziciju kao vođa izvršnog veća grada Beograda. Radović je otpušten.
Zaposlio se u preduzeću Hidrogradnja u kom je radio do smrti. Vodio je radničku peticiju protiv Mikaine Savić, sudije u Sudu udruženog rada. Peticija nije uspela i odbranila je gradska vlast.[1]
Novembra 1982. pismeno se obratio Devetom kongresu Saveza sindikata sa kritikom sistema i predlozima za izlazak iz duboke društvene i ekonomske krize. Zahtevao je da se sindikat odvoji od organa vlasti i partije, da bude slobodna asocijacija radnika, da se ozakoni pravo na štrajk, da se imenuju strukture i pojedinci koji su doveli do krize, uz primenu odgovarajućih političkih i krivičnih sankcija. Tražio je potpunu javnost rada svih organa vlasti i društvenu kontrolu nad njihovom delatnošću. Založio se za slobodnu štampu i otvoreni društveni dijalog o svim gorućim pitanjima. Posebno je zahtevao da Kongres osudi dolazak na vlast vojnih hunti u Turskoj i Poljskoj i uputi protestno pismo zbog njihovog kršenja osnovnih ljudskih i sindikalnih prava. Vlast je ovo pismo tretirala kao „jeretičko” i povezivali su ga sa podrškom Lehu Valensi.[2]
Hapšenje i smrt[uredi | uredi izvor]
Uhapšen je 20. aprila 1984. zajedno sa 28 članova Otvorenog univerziteta Milovana Đilasa. U noći između 20. i 21. aprila ispitivao ga je Ranko Savić, brat Mikaine Savić.[1] Pušten je na slobodu 21, a već 22. aprila ponovo doveden na ispitivanje i pušten 23. aprila.[3]
Pronađen je mrtav u svojoj vikendici u Orašcu kod Obrenovca 30. aprila 1984. Povodom njegove smrti 19 intelektualaca, uključujući Dobricu Ćosića, Miću Popovića, Gojka Nikoliša i Mihaila Markovića, uputilo je protestno pismo saveznom sekretaru za unutrašnje poslove Stanetu Dolancu 6. maja 1984. Pismo je objavljeno u londonskom časopisu Indeks cenzure 1. avgusta 1984.[4][5] To je bila prva peticija u SFRJ koja je od šefa policije tražila objašnjenje za nerazjašnjeno ubistvo i u suprotnom zahtevala da prihvati odgovornost i podnese ostavku na svoju poziciju.[6] Vlast je saopštila da je Radović izvršio samoubistvo tako što se otrovao pesticidima.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Magaš, Branka (1993). The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Break-up 1980-92. Verso. str. 91. ISBN 978-0860915935. Pristupljeno 3. 10. 2017.
- ^ a b Ivanović, Ivan (2017). Toplica sa lica. Presing. Pristupljeno 28. 9. 2017.[mrtva veza]
- ^ Yugoslav dissident found dead - UPI Archives
- ^ Ćosić, Dobrica. „Odlazak Leke Rankovića”. novosti.rs. Pristupljeno 28. 9. 2017.
- ^ „Enquiry called for into the death of Radomir Radović”. Index on Censorship. SAGE Publications Ltd. 13 (4): 27—27. 25. 6. 2016. doi:10.1080/03064228408533754.
- ^ Taras, Raymond C. (1992). The Road to Disillusion: From Critical Marxism to Post-communism in Eastern Europe. Routledge. str. 182. ISBN 978-0873327916. Pristupljeno 28. 9. 2017.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Kljajić Imširović, Jelka. Nerasvetljena smrt sindikaliste, Republika, 2002.
- Nerasvetljeno umorstvo Radomira Radovića, člana „Slobodnog univerziteta” („Večernje novosti”, 23. oktobar 2021)