Михаило Марковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Марковић
MihailoPicture.jpg
Датум рођења (1923-02-24)24. фебруар 1923.
Место рођења Београд
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти 7. фебруар 2010.(2010-02-07) (86 год.)
Место смрти Београд
Србија
Школа Лондонски универзитетски колеџ

Михаило Марковић (Београд, 24. фебруар 1923Београд, 7. фебруар 2010) је био један од најзначајнијих српских филозофа XX века марксистичко-хуманистичке оријентације, академик САНУ.

Биографија[уреди]

Рођен је у Београду 23. фебруара 1923. од оца Милутина и мајке Милеве. Завршио је Другу београдску гимназију 1941. године. Учествовао је у Другом светском рату и био капетан ЈНА. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1950. године. На истом факултету је 1951. изабран за асистента, а 1953. за предавача на предмету Логика (касније је предавао и Општу методологију. Докторирао је 1955. у Београду са темом Формализам у савременој логици, и у Лондону 1956. године са темом The Concept of Logic, (Појам логике). На Филозофском факултету је изабран за доцента 1956. године, за ванредног професора 1958. године, за редовног професора 1963. године. Декан Филозофског факултета је био 1966/67. године и шеф Катедре за логику и методологију од 1962. до 1975. Био је управник Института за филозофију 19671975. Филозофског факултета у Београду. Политички је суспендован са Факултета 1975, а отпуштен 1981. године. Био је научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука у Београду, од 1981. до 1986. Један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду[1]. Пензионисан је 1986. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 1963. године, а за редовног 1983. године. Био је секретар Одељења друштвених наука САНУ од 28. маја 1998. до 2. октобра 2001. и члан Председништва САНУ од 30. маја 2002. до своје смрти 7. фебруара 2010. Био је представник САНУ у Међународној академској унији у Бриселу. Био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу од 1993. године.

Написао је више књига, од којих неке као што су Дијалектичка теорија значења (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину. Сарађивао је у највећој светској енциклопедији филозофије коју је издала издавачка кућа МекМилан из Њујорка 1969.

Михаило Марковић је предавао на више универзитета у Европи, Канади и САД. Био је председник Југословенског удружења за филозофију (1960—62), један од организатора Корчуланске летње школе у 1960-им, члан Савета знаменитог филозофског часописа „Праксис” и многих других стручних часописа.

Постао је почасни доктор Универзитета у Лондону 1985. године. Добитник је Седмојулске награде 1962. године за дело „Дијалектичка теорија значења“. Октобарску награду града Београда добио је 1989. године. Осим тога добитник је Медаље за храброст, Ордена заслуга за народ 3. реда, Ордена братства и јединства 2. реда, Ордена рада 3. реда.

Добрица Ћосић му је посветио поглавље у свом роману Пријатељи.

Његов син је познати математичар Зоран Марковић, осим њега има и ванбрачног сина Владимира Јевтовића.[2]

Преминуо је у Ургентном центру у Београду 7. фебруара 2010. године.

Родни дом и школовање[уреди]

Академик Михаило Марковић је рођен 24. фебруара 1923. године у Београду. Отац Милутин графички радник пореклом с Кордуна (рођен и детињство провео у Вељуну), отишао као младић у Америку, тамо научио графички занат и постао члан револуционарне организације „Индустријски радници света“(IWW). Мајка Милева, рођена Пауновић, поред Михаила родила још два сина: Момчила и Душана који су обојица били официри, авијатичари. У свом родитељском дому Михаило је затекао обимну очеву библиотеку и грамофонске плоче, па је рано стекао солидно опште и музичко образовање и научио енглески језик. Похађао је основну школу „Цар Душан“ на Звездари(1929-1933), затим Другу мушку београдску гимназију(1933-1941).Матурирао је у јуну 1941, непосредно после окупације земље. Већ је у гимназији постао члан СКОЈ-а и одпочетка се укључио у Народно-ослободилачки покрет. У пролеће 1944. је организовао одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију у Јабланици. И сам је ступио у Народно-ослободилачку војску 29.маја 1944. Демобилисан је у чину капетана I класе тек децембра 1949. У међувремену је поред официрске службе студирао филозофију и учествовао на шаховским такмичењима. Титулу шаховског мајстора је освојио на II Шампионату државе у шаху у Загребу 1946. Дипломирао је на групи за филозофију Филозофског факултета 1950. године, са средњом оценом 10. Дипломски рад од преко 300 страна написао је на врло амбициозну тему Апсолутно и релативно у дијалектичким законима. Рад је брањен пред професором Душаном Недељковићем. Одмах је примљен на рад на Одељењу за филозофију, а 1951. је изабран за асистента. Већ као студент је почео да објављује чланке у Политици,Универзитетском гласнику и Нин-у, а затим и крупније расправе у часопису Филозофски преглед.У пролеће 1951. организован је први послератни конгрес Српског филозофског друштва, на коме је одржао критички реферат о совјетској филозофији. Тај рад је Научна књига 1952. године штампала под насловом Ревизија филозофског основа марксизма у Совјетском Савезу. Исте године је Михаило Марковић, почео рад на својој докторској дисертацији Формализам у савременој логици, коју је одбранио у Београду 1955. године, пред комисијом у којој су били професори: Владимир ФилиповићЗагребачког свеучилишта ), Милош Ђурић, Бора Стевановић и Вељко Кораћ. У међувремену је 1953. године добио стипендију Министарства просвете Србије за специјализацију у Енглеској. Провео је годину дана на Лондонском универзитетском колеџу код професора А.Ј.Ејера, који му је 1955.понудио стипендију Лондонског универзитета за завршетак рада на докторату. Тако је урађено и јула 1956. године одбрањена је друга дисертација под насловом Појам логике(Тhe Concept Of Logic). У комисији за одбрану су били А.Ј.Ејер.(A,J,Ayer) и Питер Стросон(P.F.Strawson).

Наставни рад на универзитетима у земљи и иностранству[уреди]

Mихаило Марковић је на Филозофском факултету у Београду изабран за доцента 1956. а већ 1958. за ванредног професора. За редовног професора је изабран 1963. пошто је 1961. објавио капитално дело Дијалектичка теорија значења, које је 1962. добило Седмојулску награду, а на енглеском језику се појавило у Холандији (Reidel,Dordrecht,1984). Исте 1963.године је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности. На Одељењу за филозофију Филозофског факултета Марковић је од 1953-1974. предавао: Логику, Филозофију науке, Методологију научног истраживања. У иностранству је углавном предавао Социјалну и политичку филозофију.Јануара 1975. заједно са седам својих колега с Одељења за филозофију суспендован је из наставе, а јануара 1981. отпуштен са Филозофског факултета у Београду, одлуком Скупштине СР Србије. Растуће незадовољство власти је било изазвано објављивањем критичких текстова у часописима Праксис и Филозофија. Због протеста светске научне јавности, враћени су на Универзитет, на Институт друштвених наука, с правом да се баве научно-истраживачким радом, али без права на наставу. Од тада до 1990. године Михаило Марковић је предавао искључиво на страним универзитетима. После докторских студија у Лондону (1953-1954 и 1955-1956) први дужи боравак у иностранству био је 1961-1962. кад је добио стипендију Фордове фондације и обишао све веће универзитете у САД- од Харварда и Јела од Колумбије, Мичигена, Корнела, Минесоте, Лос Анђелеса и Берклија. Везе и пријатељства које је том приликом створио омогућила су бројне позиве на краћа и дужа гостовања. Године 1969-1970. био је гостујући професор на Мичигенском универзитету у Ен Арбору, док је у периду 1972-1990 готово сваке године проводио један семестар или целу школску годину на Пенсилванијском универзитету у Филаделфији. Предавао је последипломске курсеве из Политичке филозофије и, по жељи домаћина један курс из Марксове теорије и идеологија које су из ње настале. Поред тога је држао предавања и семинаре на бројним универзитетима у Европи, САД, Канади, Мексику, Костарики, Аргентини, Мароку, Кенији, Турској, Кини и Јапану.

Научноистраживачки рад[уреди]

Позната дела: Логика(1954), Појам логике(1956. на енглеском), Формализам у савременој логици(1958).Дијалектичка теорија значења (1961), Филозофски основи науке(1982), Критичка друштвена наука(1994), Хуманизам и дијалектика(1967), Преиспитивања(1972), From affluence to praxis(1974),Етика и политика(1994),Хуманистички смисао друштвене теорије(1994),Слобода и пракса (1997),Филозофски сусрети(2003).

Био је оснивач и први директор Филозофског института на Филозофском факултету у Београду(1967-1975). Био је уредник часописа Praxis International, који је излазио и Оксфорду (1980-1989).и члан редакције Праксиса (1963-1975),и часописа Filosofia (Торино), Neues Torum,(Беч) Critiqe(Глазгов) , Philosophy and Social Criticism(Бостон),The Philosophical Forum(Бостон) Постао је члан Аристотеловског друштва у Лондону 1953.Био је ангажован у раду Бертранд Расел фондације од 1970. и објавио неколико публикација у њој. Учествовао у раду Међународне академије за мир. Био је члан Југословенске Пагвашке групе од 1966-1971. Године 1980. био је директор истраживања на Ecole normale Superieure, Париз. У Међународни филозофски институт са седиштем у Паризу изабран је 1974. године Универзитет у Лунду му је 1985. доделио почасни докторат. Педагошки покрет Југославије доделио му је награду за животно дело у филозофији, Др.Бранислав Петронијевић. Изабран је за члана Европске академије 1993.године. Удружење универзитетских професора и научника Србије доделило му је 2000.године плакету проф. Др. Војислав Стојановић „за изузетне резултате постигнуте у истраживачком раду“. И многе друге награде и признања.

Политичка каријера[уреди]

Током 1960-их Марковић је постао један од главних критичара Јосипа Броза Тита и Савеза комуниста Југославије, учесник и стратег демонстрација 1968. на Београдском универзитету. У јануару 1975. је из политичких разлога суспендован на Филозофском факултету и потом постао један од познатијих дисидената. 1980-их био је један од аутора Меморандума САНУ о позицији српског народа у југословенској федерацији.

Михаило Марковић је био један од оснивача Социјалистичке партије Србије (СПС) и аутор програмских начела СПС, важио је за идеолога партије док новембра 1995. није био искључен из СПС. Разлог за искључење било је његово супростављање оснивању Југословенске левице (ЈУЛ) странке којом је руководила Мира Марковић. 2002. године је био у огранизационом одбору странке коју је формирао Бранислав Ивковић, али ју је напустио пре завршетка оснивачког конгреса, а у новембру 2004. био је сведок одбране на суђењу Слободану Милошевићу[3] у Хашком трибуналу. Последњих година политички се ангажовао у страници Александра Вулина, Покрет социјалиста, чији је програм и написао.[4]

Библиографија[уреди]

Михаило Марковић 2007. на сајму књига

Филозофске студије[уреди]

  • Логика, 1956., више издања до 1992.
  • Формализам у савременој логици, дисертација, 1957., 1962.
  • Дијалектичка теорија значења, 1961., 1971.
  • Детерминизам и слобода
  • Хуманизам и дијалектика, 1967.
  • Dialektik der Praxis, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1968.
  • Philosophy and Social Criticism, Ann Arbor, 1974.
  • Dialectical Theory of Meaning, Dordrecht, 1984.
  • Филозофски основи науке, 1981.
  • Слобода и пракса, 1981.
  • Изабрана дела, БИГЗ, Генес-С штампа, Просвета, СКЗ, Београд, 1994.
  • Јуриш на небо, .

Низ његових дела преведен је у иностранству.

Награде и признања[уреди]

  • Медаља за храброст
  • Орден заслуга за народ 3 реда
  • Орден братства и јединства 2 реда
  • Орден рада 3. реда.
  • Седмојулска награда СР Србије, 1962 (за дело „Дијалектичка теорија значења")
  • Почасни доктор Универзитета у Лондону, 1985.
  • Октобарска награда Београда, 1989.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]