Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1325

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rezolucija
Saveta bezbednosti
OUN 1325
Datum31. oktobar 2000.
Br. zasedanja4.213
KodS/RES/1325 (Dokument)
Dnevni redŽene, mir i bezbednost
Pregled glasanja
Za: 15
Protiv: Niko
Uzdržano: Niko
Rezultatusvojena
Sastav Saveta bezbednosti
Stalne članice
Izabrane članice

Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1325(S/RES/1325) “Žene, mir i bezbednost” usvojena je jednoglasno od strane Saveta bezbednosti OUN 31. oktobra 2000, pozivajući se na rezolucije 1261 (1999), 1265 (1999), 1296 (2000) i 1314 (2000). Rezolucija Saveta bezbednosti je priznala neproporcionalni i jedinstven uticaj oružanih sukoba na žene i devojčice. Rezolucija poziva na usvajanje rodne perspektive kako bi se razmotrile posebne potrebe žena i devojčica tokom sukoba, repatrijacije i preseljenja, rehabilitacije, reintegracije i postkonfliktnog oporavka.[1]

Rezolucija 1325 je bila prvi zvanični legalni dokument Saveta bezbednosti koji je zahtevao od strana u sukobu da spreče kršenje prava žena, podrže učešće žena u mirovnim pregovorima i postkonfliktnom oporavku, kao i da zaštite žene i devojčice od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u oružanim sukobima. Takođe je bila prva rezolucija Saveta bezbednosti koja je posebno isticala jedinstveni uticaj sukoba na žene.[2] Rezolucija predstavlja organizacioni okvir za ženski, mirovni i bezbednosni program, koji je usresređen na unapređivanje komponenata rezolucije 1325.

Rezolucija[uredi | uredi izvor]

Zapažanja[uredi | uredi izvor]

Zapažanja ističu da Savet bezbednosti smatra pitanje žena i oružanih sukoba veoma važnim za međunarodni mir i bezbednost. Izražavaju zabrinutost Saveta za civile u oružanim sukobima, posebno žene i decu, koji čine većinu žrtava sukoba i koji su sve više meta oružanih grupa. Napadi na civile, a posebno za žene i decu, negativno utiču na mir i pomirenje sukobljenih strana.

Preciznije, zapažanja:

  • Ponovo potvrđuju važnu ulogu koju žene igraju u prevenciji sukoba, rešavanju konflikata i izgradnji mira.
  • Naglašavaju značaj ravnopravnog učešća žena u miru i bezbednosti i potrebe za povećanim učešćem žena u sprečavanju sukoba i izgradnji mira.
  • Potvrđuju važnost međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava u zaštiti žena i njihovih prava.
  • Prepoznaju potrebu da se usvoji rodna perspektiva u mirovnim operacijama i potrebu za obukom pripadnika mirovnih snaga o specijalnim potrebama žena i dece u sukobu i humanitarnim uslovima.
  • Prepoznaju da je zaštita žena i devojčica i njihovo učešće u mirovnim procesima važno za međunarodni mir i bezbednost.

Akti[uredi | uredi izvor]

Operativni deo rezolucije 1325 poziva zemlje članice da prepoznaju potrebe žena i devojčica u oružanom sukobu i podrže njihovo učešće u mirovnim pregovorima. Ključne komponente i preporuke rezolucije su:

  • Sprečavanje seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u oružanom sukobu: rezolucija 1325 poziva sve strane u sukobu da preduzmu specijalne mere za zaštitu žena i devojčica od nasilja u oružanom sukobu, posebno seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Ona takođe poziva države da okončaju nekažnjivost zločina protiv čovečnosti, posebno seksualnog nasilja i da krivično goni prestupnike.
  • Mirovni pregovori: Rezolucijom se poziva na uključenje rodne perspektive u mirovne pregovore i povećanje učešća žena u mirovnim pregovorima, uz okretanje posebne pažnje na podršku mirovnih inicijativa lokalnih žena.
  • Zaštita žena i devojčica u izbegličkim uslovima: Rezolucija poziva strane u sukobu da razmotre posebne potrebe žena i devojčica prilikom dizajniranja i administracije izbegličkih logora.
  • Razoružavanje, demobilizacija i reintegracija (DDR): takođe poziva na razmatranje rodne ravnopravnosti u DDR, posebno na sagledavanje različitih potreba muških i ženskih bivših boraca.
  • Političko učešće žena: rezolucija poziva države članice da povećaju učešće žena na svim nivoima donošenja odluka u nacionalnim, regionalnim i međunarodnim institucijama.
  • Uvedu rodnu perspektivu u mirovne operacije, razmatranje polova u misijama Saveta bezbednosti i konsultovanje sa međunarodnim i lokalnim ženskim organizacijama.
  • Obezbede obuku za UN i zemlje članice o zaštiti, pravima i potrebama žena; osetljivosti polova; i značaju uključivanja žena u održavanje i izgradnju mira.
  • Balansiranje polova u UN: povećanje zastupljenosti žena kao specijalnih predstavnica i izaslanica, kao i u terenskim operacijama, posebno među vojnim posmatračima, u civilnoj policiji, osoblju za ljudska prava i humanitarnom osoblju.
  • Izveštavanje: Rezolucija zahteva da generalni sekretar UN-a vodi studiju o uticaju oružanih sukoba na žene i devojčice, ulozi žena u procesu izgradnje mira, rodnoj dimenziji mirovnih procesa i rešavanja konflikata, kao i o obezbeđivanju ravnopravnosti polova u mirovnim misijama UN. Savet takođe poziva generalnog sekretara da prijavi zaključke tih studija Savetu bezbednosti.

Rezolucijom se takođe pozivaju sve zemlje da u potpunosti poštuju Međunarodno pravo koje se odnosi na prava i zaštitu žena i devojčica, a posebno obavezu iz Ženevske konvencije iz 1949. i dodatni protokol iz 1977., Izbegličku konvenciju iz 1951. I protokol iz 1967., Konvenciju o eliminaciji svih vidova diskriminacije žena (CEDAW) i njen Opcionalni protokol i Konvenciju o pravima deteta i oba opcionalna protokola, Opcionalni protokol o učešću dece u oružanom sukobu i Opcionalni protokol o prodaji dece, dečijoj prostituciji i dečijoj pornografiji i konačno da imaju u vidu odredbe Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda.


Istorija[uredi | uredi izvor]

Rezolucija je jednoglasno usvojena u oktobru 2000. godine, nakon obimnog lobiranja od strane Radne grupe za žene, mir i bezbednost (NVO WG) i Razvojnog fonda za žene Ujedinjenih nacija (UNIFEM; nasleđen od strane Žene UN). Netumbo Nandi-Ndajtva, tadašnja ministarka za ženska pitanja u Namibiji, pokrenula je rezoluciju kada je zemlja preuzela predsedavanje Savetom bezbednosti.[3] Ambasador Anvarul Čodhri, koji predstavlja Bangladeš u Savetu bezbednosti, takođe je dao značajan doprinos, koristeći ulogu Bangladeša kao predsednika saveta da privuče pažnju na doprinos žena miru i bezbednosti. Čodhri je nastavio da ulaže napore za potpunu implementaciju rezolucije 1325.[4] Radna grupa nevladinih organizacija odigrala je kritičnu ulogu u uspešnom zalaganju Saveta za održavanje otvorenih sednica o ženama, miru i bezbednosti, konsultacijama sa članovima Saveta o rezoluciji i pružanju primenljivih informacija.[5]

Pekinški akcioni plan iz 1995. godine sadržao je celo poglavlje posvećeno ženama, miru i bezbednosti. Tokom 90-ih godina, zajednica Nevladinih organizacija je počela da pridaje sve veću pažnju negativnim uticajima rata na žene, pogotovo nakon seksualnog nasilja viđenog u građanskim ratovima u Bosni, Zapadnoj Africi i Ruandi. Aktivisti su takođe bili uznemireni zbog toga što su se žene suočavale sa značajnim preprekama prilikom ulaska u mirovne pregovore i negativnih uticaja koje su žene trpele nakon sukoba. Peta godišnjica konferencije u Pekingu (Peking + 5) obezbedila je kritičan momentum za napredak na polju pitanja žena, mira i bezbednosti u UN.

U istoriji i usvajanju revolucije primetno je prisustvo nevladinih organizacija i građanskog društva koji su i učestvovali u izradi rezolucije. Dvodnevna debata o rezoluciji bila je događaj na kome je Savet prvi put posvetio raspravu ženama.[6]

Implementacija[uredi | uredi izvor]

Ujedinjene nacije[uredi | uredi izvor]

Dve glavne komponente rezolucije 1325 jesu rešavanje pitanja seksualnog nasilja u oružanom sukobu i povećanje učešća žena u mirovnim procesima i političkim institucijama. U Ujedinjenim nacijama, rezolucija je dovela do davanja veće pažnje ravnopravnosti polova i procene različitih uticaja na žene i muškarce. Glavni programi koji sprovode rezoluciju su žene UN-a i Odeljenje za mirovne operacije, mada je i drugi programi takođe primenjuju na sopstveni rad.[7]

Četiri stuba implementacije[uredi | uredi izvor]

U 2009, rezolucija 1889 pozvala je Generalnog sekretara da razvije niz indikatora za praćenje implementacije rezolucije 1325. Indikatori se koriste za programe od strane UN-a, ali su takođe usvojeni od strane država članica i nevladinih organizacija. Razvijeni indikatori predstavljaju četiri stuba prevencije, zaštite, participacije i olakšanja i oporavka.[8]

  • Prevencija je fokusirana na sprečavanje seksualnog i rodno zasnovanog nasilja, kao i na svest o rodnoj ravnopravnosti u prevenciji konflikata i sistemima ranog upozoravanja. Ovo uključuje sprečavanje seksualnog iskorišćavanja i zloupotrebu od strane mirovnih snaga.
  • Zaštita uključuje poboljšanje bezbednosti žena i devojčica, fizičkog i mentalnog zdravlja,ekonomsku bezbednost i celokupno blagostanje. Takođe se fokusira na unapređivanje prava žena i devojčica i njihovu pravnu zaštitu.
  • Učešće se odnosi na promovisanje učešća žena u mirovnim procesima, povećanje broja žena na svim nivoima institucionalnog donošenja odluka i povećanja partnerstva sa lokalnim ženskim organizacijama. Učešće takođe uključuje povećanje učešća žena u UN na visokim položajima -kao specijalnih predstavnika i u mirovnim misijama i operacijama.
  • Napori u olakšanju i oporavku trebalo bi da obezbede jednaku raspodelu pomoći za žene i devojčice, kao i da uključe rodnu perspektivu u procese olakšavanja i oporavka.

Posebni pokazatelji uključuju brojeve za praćenje koji se odnose na ishod, kao što je broj žena u mirovnim pregovorima, broj vojnih priručnika koji uključuju mere za zaštitu žena ili broj slučajeva nasilja nad ženama koji se istražuju.

Nacionalni akcioni planovi[uredi | uredi izvor]

Dve godine nakon što je rezolucija 1325 usvojena, Savet bezbednosti počeo je da podstiče razvoj nacionalnih akcionih planova (NAP), kao sredstvo koje zemlje članice mogu da iskoriste da detaljno opišu korake koje će preduzeti da bi ispunile ciljeve rezolucije. Od septembra 2016., 63 zemlje su usvojile takve planove. Akcioni planovi se bave političkom, društvenom i ljudskom bezbednošću i često zahtevaju međusobnu saradnju. Mnogi akcioni planovi država donora su okrenuti ka spolja, naglašavajući i dokumentujući njihovu posvećenost promovisanju principa rezolucije 1325; zemlje u razvoju i one pogođene sukobima obično koriste Akcione planove da podrže učešće žena u politici i mirovnim procesima, kao i da prikažu unutrašnje napore za zaštitu žena od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja. Trenutno su Evropa (27) i Afrika (19) regioni sa najvećim brojem nacionalnih akcionih planova.[9] Iako se broj država koje su usvojile Akcioni plan rapidno povećavao do 10. (2010.) i 15. (2015.) godišnjice usvajanja rezolucije 1325, samo 32% članica UN su usvojile Akcione planove. Vodeće četiri zemlje koje doprinose policijskim snagama, vojnim ekspertima i vojskom mirovnim operacijama i dalje nisu usvojile akcione planove. [10]

Izazovi u implementaciji[uredi | uredi izvor]

Da bi se implementatori držali svojih obaveza, Nacionalni akcioni planovi rezolucije 1325 sadrže nadzorni i evaluacioni okvir koji prikazuje specifične indikatore napretka i dodeljuje jasne uloge i odgovornosti za praćenje i izveštavanje o aktivnostima. Nekoliko NAP sadrže izdvojenu finansijsku pomoć za razvoj ili sprovođenje: istraživanje NAP iz 2014. godine pokazalo je da je finansiranje najčešće odlazilo na rešavanje seksualnog i rodno zasnovanog nasilja i povećanje učešća žena u mirovnim procesima,a najčešći deficit finansiranja bio reforma sektora bezbednosti i pristup pravdi.[11]

Lokalni i Regionalni akcioni planovi[uredi | uredi izvor]

Lokalni Akcioni planovi (LAP) su način za operacionalizovanje rezolucije na lokalnom i nivou zajednice. Zemlje kao što su Srbija, Sijera Leone i Filipini su sproveli mehanizme lokalnog nivoa za implementaciju rezolucije i Nacionalnih akcionih planova. Nekoliko regionalnih organizacija usvojile su regionalne akcione planove (RAP), uključujući Evropsku uniju, Severnoatlantski savez (NATO), Ekonomsku zajednicu Zapadnoafričkih država (ECOWAS) i Forum lidera Pacifičkih ostrva. Regionalni akcioni planovi koordiniraju prioritete za žene, mir i bezbednost i pomažu regionalnim organizacijama u stvaranju projekata i finansiranju pitanja iz ove oblasti.NATO je iskoristio rezoluciju 1325 za povećanje nivoa žena u vojsci i uticao je na sedam zemalja članica NATO-a da poveća učešće žena u vojsci kao cilj u implementaciji rezolucije.[6]

Nevladine organizacije[uredi | uredi izvor]

Ove organizacije igraju važnu ulogu u implementaciji rezolucije 1325. Nevladine organizacije su podsticale vlade da izrade Nacionalne akcione planove i mnogi NAP poseduju nadzorno telo nevladinih organizacija koje kontroliše odgovornost vlada prema obavezama.[12] Nevladine organizacije, naročito ženske organizacije, takođe koriste rezoluciju 1325 u zemljama pogođenim sukobima kako bi lobirale svojim vladama da ispune stavke rezolucije o pitanjima koja se odnose na uključenje žena u konfliktne pregovore i uključenost pojedinih mirovnih misija u doprinos seksualnom nasilju i eksploataciji.[13] Razvijene međunarodne nevladine organizacije imaju važnu ulogu u širenju informacija o rezoluciji malim nevladinim organizacijama i u obučavanju lokalnih aktera o samoj rezoluciji kao i njenoj primeni. [14]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Priznanje i obim[uredi | uredi izvor]

Rezolucija 1325 se koristi širom sveta kao sredstvo u cilju sprovođenja politike koja se odnosi na jednakost polova. Takođe se koristi kao organizacioni okvir za aktere van Ujedinjenih nacija, kao što su državne nevladine organizacije i istraživači, na način koji se ne koristi ni jedna druga rezolucija Saveta bezbednosti. Na primer, to je jedina rezolucija čija se godišnjica slavi izveštajima, konferencijama i specijalnim sednicama Saveta bezbednosti, kao i jedina rezolucija čijem su sprovođenju posvećene Nevladine organizacije.[15] Od 2000., žene, mir i bezbednost postali su važna tema u međunarodnoj politici, nesumnjivo podstaknuti prolazom rezolucije i narednim zalaganjem za njenu implementaciju, kao i povećanje pažnje prema pitanjima seksualnog nasilja u oružanom sukobu. Još jedno veliko obeležje je Nobelova nagrada za mir iz 2011., dodeljena Elen Džonson Sirlif, Lejmi Gbovi i Tavakul Karman "za njihovu nenasilnu borbu za bezbednost žena i prava žena na puno učešće u radu na polju izgradnje mira". [16] Kako je tema žena i rata postajala sve aktuelnija, organi za donošenje smernica okrenuli su se rezoluciji i podržali je.

U okviru UN-a, rezolucija je podstakla veću pažnju na pitanje žena i sukoba. Pre rezolucije 1325, Savet bezbednosti se retko bavio pitanjem žena, osim povremenih prolaznih referenci na žene i decu kao ranjive grupe u sukobu koje je potrebno zaštititi. Od usvajanja rezolucije, Savet bezbednosti je usvojio još šest rezolucija vezanih za temu žena i oružanog sukoba. Pored toga, došlo je do značajne promene u retorici, a sve više i više agencija UN-a, predstavnika i država članica razgovaraju o tome kako nejednakost polova utiče na mir i bezbednost. Međutim, te promene su ograničene, samo 33 od 225 rezolucija Saveta bezbednosti koje su usvojene tri godine nakon usvajanja Rezolucije 1325, navode reči "Pol" ili "žene".[15]

Ishodi[uredi | uredi izvor]

Procene rezolucije 1325 uključuju godišnje izveštaje Generalnog sekretara iz 2013. i 2014. Godine i desetogodišnji pregled implementacije rezolucije 1325 koji je sprovela Služba za mirovne operacije, posmatrajući dvanaest mirovnih misija UN i prijavljenih rezultata u pogledu delova rezolucije.[8] Zaključci uključuju:

  • Političko učešće žena imalo je uglavnom pozitivne rezultate, a zemlje domaćina vide veću stopu ženskih birača i političara, kao i povećanje zakonskih odredbi za podršku jednakosti polova.
  • Tu je i dalje nizak nivo žena u mirovnim pregovorima, a žene čine manje od 10 odsto onih koji su formalno uklučeni u sve misije.
    • Akademska istraživanja pokazala su da je verovatnoća da će žene biti pomenute u mirovnim procesima i sporazumima posle rezolucije 1325 znatno veća.[17]
    • Većina mirovnih procesa podržanih od strane UN-a u periodu od 2011. do 2013. godine održavala je redovne konsultacije sa ženskim organizacijama, a 2012. i 2013. svi timovi za podršku UN uključivali su žene.[7]
  • Institucije bezbednosnog sektora videle su ograničeno povećanje u ženskom uniformisanom osoblju generalno, uprkos povećanju broja uniformisanih žena u mirovnim misijama.
  • Sve više mirovnih misija ima rodne savetnike – od 2014. godine, devet od šesnaest misija ima rodne savetnike.[18]
  • Postoje pomešani rezultati u odnosu na jednakost polova u DDR-u – neke misije povećale su broj žena koje su bile demobilizovane, ali su ta poboljšanja bila neujednačena u pogledu misija, a reintegracija i dalje predstavlja izazov.
  • Seksualno i rodno zasnovano nasilje i dalje je rasprostranjeno zbog nekažnjivosti onih koji ga počine, uprkos povećanju obima obuke i zaoštravanju zakonodavstva.
    • Broj izveštaja o seksualnom zlostavljanju i eksploataciji od strane mirovnih snaga nastavlja da raste, uprkos povećanju pažnje na ovaj problem u UN.[7]
    • Pored toga, žene kao mirovni graditelji i aktivisti su redovno žrtve nasilja i nemaju zaštitu.[19]
  • Misije su ostvarile veće napore da zaštite žene u izbegličkim i uslovima interno raseljenih lica kroz povećane patrole i pratnje, ali resursi za tu zaštitu bili su ograničeni.

Izveštaj generalnog sekretara iz 2014 o implementaciji rezolucije 1325 zaključio je da su, mada se čini da su žene sve više integrisane u operacije Ujedinjenih nacija, izazovi i dalje prisutni u potpunoj implementaciji rezolucije na operativnom nivou.[20]U UN-u, žene, mir i bezbednost deo je retorike o miru i bezbednosti: Rezolucije Saveta bezbednosti sve više pominju Pol, izveštaji misija UN često pominju žene, mir i bezbednost, a postoji i povećano izveštavanje o tim pitanjima u telima UN. Međutim, i dalje postoje rasprostranjeni izveštaji o seksualnom zlostavljanju i eksploataciji od strane pripadnika mirovnih operacija, uprkos povećanju pažnje na to pitanje unutar UN.

U čast 15. godišnjice rezolucije u 2015, Ujedinjene nacije održale su procenu rezolucije 1325 "da bi procenile napredak i ubrzale akciju" na otvorenoj debati Saveta bezbednosti o ženama, miru i bezbednosti, održanoj 13. oktobra 2015. godine.[21] Nakon debate, žene UN-a su objavile Sprečavanje sukoba, pretvaranje pravde i obezbeđivanje mira: globalnu studija o implementaciji rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.[22]Izveštaj obuhvata napredak i izazove i daje preporuke za unapređivanje ciljeva rezolucije u društvenom sektoru.

U aprilu 2016, žene UN i Inkluzivna inicijativa za mir i tranziciju, koju je predvodila ekspert za mirovne procese Tanija Pafenholc, objavile su izveštaj koji je pripremljen kao uvod razmatranja na visokom nivou, procenjujući uključivanje žena i uticaj na mirovne pregovore.[23]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Rodni esencijalizam[uredi | uredi izvor]

Neke feministkinje kritikovale su rezoluciju 1325 jer se oslanja na esencijalističke predstave žena,prikazuje žene kao žrtve, dok ignoriše mogućnost da one doprinesu nasilju isto koliko i miru.[24]Na primer, izveštaji o nasilju protiv civila često naglašavaju da su "žene i deca" žrtve kako bi ilustrovali brutalnu prirodu nasilja. Nasuprot tome, ovaj stereotip takođe implicira da muškarci nisu žrtve, uprkos brojnim slučajevima muškarca žrtava seksualnog nasilja ili rodno zasnovanog nasilja -ubijanja muškaraca, jer su muškarci.[25]

Rodni esencijalizam takođe pretpostavlja da su žene po prirodi mirne, obično zbog njihovog iskustva u majčinstvu, što je jedan od glavnih razloga koji ljudi koriste prilikom promovisanja uključivanja žena u mirovne procese.[26] Još jedan rodno esencijalistički argument jeste da su žene po prirodi graditelji koalicija i da je veća verovatnoća da će uspešno raditi sa pripadnicima drugih grupa. Rezolucija 1325 uključuje ove pretpostavke, a one se često citiraju i u izveštajima Generalnog sekretara, pokretima zastupanja, kao i Nacionalnim akcionim planovima. Rezultat ovoga je da žene često osećaju potrebu da se povinuju određenim stereotipima i da su žene koje se ne uklapaju u te ideale često marginalizovane u politici.

Isključiv fokus na žene[uredi | uredi izvor]

Povezana kritika na prethodnu jeste ta da se isključivim pružanjem pažnje ka ženama zanemaruje uloga muškaraca. Prema ovoj liniji kritika generalne vrednosti i stavovi muškaraca i žena su važniji od pola kada se radi o nasilju i miru. I muškarci i žene sa feminističkim vrednostima i pozitivnim stavom prema ravnopravnosti polova imaju tendenciju da budu manje ratoborni i netolerantni.[27]Studija političkih aktivista na Tajlandu pokazala je da će muškarci koji se identifikuju sa idealima muškosti i naglašavanju mušku superiornost nad ženama i imaju stav da su pravi muškarci žestoki, češće učestvovati u političkom nasilju.[28]

Ravnopravnost polova[uredi | uredi izvor]

Rezolucija 1325 podržava ravnopravnost polova tj. uvođenje rodne perspektive u sve programe, mirovne misije i druge programe UN-a u vezi sa mirom i bezbednošću.[29]Kritičari tvrde da drugi delovi rezolucije, kao što je postojanje savetnika za rod, dovode do segregacije ženskih prava od drugih pitanja mira i bezbednosti, stavljajući ženska prava u “rodni geto” i odvajajući ih od ravnopravnosti.[30] Ograničavanjem uloga žena na Savetnike polova ili kancelarije, bezbednosne institucije i dalje gledaju na pitanja polova kao spornu temu, a institucije i dalje imaju sisteme u kojima dominiraju muškarci. Nemačka u početku nije sprovela 1325 nacionalni akcioni plan iz tog razloga, tvrdeći da je u svoje vladine agencije i politiku uvela rodnu ravnopravnost, iako je kasnije, u 2012. Ipak usvojila Nacionalni akcioni plan. [31]

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Uprkos posvećivanju pažnje sprovođenju rezolucije 1325 i razvoja indikatora,postoji malo dokaza o efektima u zemljama pogođenim sukobima. Procene UN-a same pokazuju ograničeni napredak u samo par oblasti-najprimećeniji u političkoj aktivaciji žena. Pored toga, rezolucija zavisi od mnogih nedokazanih pretpostavki, kao što je mogućnost da učešće žena u ovim procesima ima transformacioni uticaj na mir i bezbednost.[20] Međutim, skorašnje inicijative su naglasile potrebu za više podataka za praćenje rezultata, uključujući i razmatranje rezolucije na visokom nivou, koje će verovatno obezbediti detaljniju analizu implementacije i efekata rezolucije.

Povezane grupe[uredi | uredi izvor]

Radna grupa za žene, mir i bezbednost je koalicija osamnaest nevladinih organizacija, koje se kolektivno zalažu za ravnopravno i puno učešće žena u svim naporima za stvaranje i održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Originalni članovi prilikom formiranja 2000. Bili su:

Radna grupa nevladinih organizacija sada se fokusira na implementaciju svih rezolucija Saveta bezbednosti koje se odnose na žene, mir i bezbednost. Grupa je još uvek aktivna i sprovodi mesečne akcije na polju pitanja žena, mira i bezbednosti koja utiču na zemlje na dnevnom redu Saveta.

Žene mira- jedna od osnivačkih članova radne grupe Nevladinih organizacija, je projekat sponzorisan od strane međunarodnog Saveza za mir i slobodu kako bi promovisao implementaciju rezolucije 1325, kroz pružanje centralizovanog čvorišta informacija u vezi sa pitanjem žena, mira i bezbednosti.[32]

Prijatelji 1325 je neformalna ili ad hoc grupa zemalja članica UN formirana da se zalaže za implementaciju rezolucije 1325; organizuje je Kanada.[33]

Povezane rezolucije[uredi | uredi izvor]

Rezolucija 1325 je vezana za nekoliko drugih rezolucija u vezi sa temom žena, mira i bezbednosti, koja su usvojene od 2000. Među njima su:

  • Rezolucija 1820 (2008), koja osuđuje seksualno nasilje kao oružje rata i proglašava silovanje i druge oblike seksualnog nasilja kao ratne zločine.
  • Rezolucija 1888 (2009), koja nalaže da mirovne misije sprečavaju i reaguju na seksualno nasilje i koja je dovela do stvaranja specijalnog predstavnika u oblasti seksualnog nasilja u oružanom sukobu.
  • Rezolucija 1889 (2009) o povećanju učešća žena u mirovnim procesima. Zahteva da generalni sekretar razvije indikatore za praćenje implementacije rezolucije 1325 i uspostavlja savetnike za zaštitu žena koji će biti uključeni u mirovne misije.
  • Rezolucija 1960 (2010) fokusira se na okončanje nekažnjivosti seksualnog nasilja u oružanom sukobu pozivajući generalnog sekretara da "imenuje i osrami" oružane grupe koje praktikuju seksualno nasilje i uvede sankcije kako bi se odvratile od seksualnog nasilja u oružanim sukobima.
  • Rezolucija 2106 (2013)[34]kako bi se rešila nekažnjivost seksualnog nasilja u oružanom sukobu i operacionalizacija prethodnih rezolucija. Takođe se prepoznaje da seksualno nasilje u sukobu može da utiče i na muškarce i dečake, kao i na široko rasprostranjene traume koje seksualno nasilje može da nanese.
  • Rezolucija 2122 (2013)[35] ponovo potvrđuje posvećenost saveta borbi protiv seksualnog nasilja u oružanom sukobu i potpune implementacije rezolucije 1325 i drugih rezolucija o ženama, miru i bezbednosti.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Security Council, unanimously adopting resolution 1325 (2000), calls for broad participation of women in peace-building post-conflict reconstruction”. United Nations. 31. 10. 2000. 
  2. ^ „Security Council Resolution 1325”. PeaceWomen. 18. 12. 2014. Pristupljeno 4. 2. 2018. 
  3. ^ Landsberg, Michelle (2003). „Resolution 1325 - Use It or Lose It”. Ms. Magazine. Arhivirano iz originala 22. 12. 2017. g. Pristupljeno 23. 8. 2014. 
  4. ^ Chowdhury, Anwarul (31. 10. 2010). „A.K. Chowdhury: Women Are Essential for Sustainable Peace”. Universal Peace Federation. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  5. ^ Tryggestad, Torunn L. (1. 10. 2009). „Trick or treat? The UN and implementation of security Council resolution 1325 on women, peace, and security”. Global Governance. 15 (4): 539—557. Arhivirano iz originala 08. 12. 2019. g. Pristupljeno 23. 8. 2014. 
  6. ^ a b Cockburn, Cynthia (2011). „Snagged On The Contradiction: NATO, UNSC Resolution 1325, and Feminist Responses” (PDF). Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  7. ^ a b v „Women and peace and security: Report of the Secretary-General”. United Nations Security Council. 6. 4. 2010. Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  8. ^ a b „Ten-year Impact Study on Implementation of UN Security Council Resolution 1325 (2000) on Women, Peace and Security in Peacekeeping: Final Report to the United Nations Department of Peacekeeping Operations, Department of Field Support” (PDF). United Nations. 2010. Pristupljeno 16. 12. 2014. 
  9. ^ „- National Action Plan Resource Center”. National Action Plan Resource Center (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 3. 7. 2017. g. Pristupljeno 6. 9. 2016. 
  10. ^ „Troop and police contributors. United Nations Peacekeeping”. www.un.org. Pristupljeno 6. 9. 2016. 
  11. ^ „Financing for the Implementation of National Action Plans on UN Security Council Resolution 1325: Critical for Advancing Women's Human Rights, Peace and Security” (PDF). Cordaid and GNWP. oktobar 2014. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  12. ^ Dharmapuri, Sahana (novembar 2011). „A Survey of UN 1325 National Action Plan Mechanisms for Implementation, Monitoring, Reporting and Evaluation” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 12. 2014. g. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  13. ^ Cohn, Carol (2003). „Mainstreaming Gender in UN Security Policy: A Path to Political Transformation?” (PDF) (204). Consortium on Gender, Security, and Human Rights. Pristupljeno 16. 12. 2014. 
  14. ^ „Global Network of Women's Peacebuilders”. Arhivirano iz originala 9. 4. 2019. g. 
  15. ^ a b Hill, Felicity; Cohn, Carol; Enloe, Cynthia (20. 1. 2004). „U.N. Security Council Resolution 1325 Three Years On: Gender, Security and Organizational Change” (PDF). Consortium on Gender, Security, and Human Rights. Pristupljeno 16. 12. 2014. 
  16. ^ „Nobelprize.org”. 
  17. ^ Bell, Christine; O'Rourke, Catherine (oktobar 2010). „Peace Agreements or Pieces of Paper? The Impact of UNSC Resolution 1325 on Peace Processes and Their Agreements”. International and Comparative Law Quarterly. 59 (4): 941—980. doi:10.1017/S002058931000062X. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  18. ^ „Department of Peacekeeping Operations (DPKO)”. Peacewomen. 28. 8. 2014. Arhivirano iz originala 18. 12. 2014. g. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  19. ^ Dharmapuri, Sahana (2012). „Implementing UN Security Council Resolution 1325: Putting the Responsibility to Protect into Practice” (PDF). Global Responsibility to Protect. 4 (2): 241—272. doi:10.1163/187598412X639728. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 12. 2014. g. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  20. ^ a b „Report of the Secretary-General on women and peace and security”. S/2014/693. 23. 9. 2014. Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  21. ^ „High-level Review on Women, Peace and Security: 15 years of Security Council resolution 1325”. Pristupljeno 6. 9. 2016. 
  22. ^ „Preventing Conflict, Transforming Justice, Securing the Peace: A Global Study on the Implementation of United Nations Security Council Resolution 1325” (PDF). Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  23. ^ „Thania Paffenholz, Nick Ross, Steven Dixon, Anna-Lena Schluchter and Jacqui True, “Making Women Count - Not Just Counting Women: Assessing Women’s Inclusion and Influence on Peace Negotiations,” Geneva: Inclusive Peace and Transition Initiative (The Graduate Institute of International and Development Studies) and UN Women, April 2016” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 03. 2020. g. Pristupljeno 03. 05. 2019. 
  24. ^ Shepherd, Laura J. (2008). Gender, Violence & Security. London, UK: Zed Books Ltd. ISBN 978 1 84277 927 9. 
  25. ^ Carpenter, R. Charli (2006). „Recognizing Gender-Based Violence Against Civilian Men and Boys in Conflict Situations”. Security Dialogue. 37 (1): 83—103. doi:10.1177/0967010606064139. Arhivirano iz originala 28. 01. 2015. g. Pristupljeno 16. 12. 2014. 
  26. ^ Shepherd, Laura J. (2008). Gender, Violence & Security. London, UK: Zed Books Ltd. str. 88—89. ISBN 978 1 84277 927 9. 
  27. ^ „What does a feminist foreign policy have to do with men?”. LSE Women, Peace and Security blog (na jeziku: engleski). 8. 6. 2017. Pristupljeno 1. 11. 2017. 
  28. ^ Bjarnegård, Elin; Brounéus, Karen; Melander, Erik (18. 10. 2017). „Honor and political violence”. Journal of Peace Research (na jeziku: engleski). 54 (6): 748—761. doi:10.1177/0022343317711241. 
  29. ^ „Text of Resolution 1325”. undocs.org (na jeziku: engleski). United Nations. para 17. Pristupljeno 10. 3. 2017. 
  30. ^ Puechguirbal, Nadine. "Peacekeeping, Peace building and Post-conflict Reconstruction". In Gender Matters in Global Politics, edited by Katharine Sarikakis and Leslie Regan Shade, 161-175. London and New York: Routledge, 2010.
  31. ^ Miller, Barbara; Pournik, Milad; Swaine, Aisling (maj 2014). „Women in Peace and Security through United Nations Security Resolution 1325: Literature Review, Content Analysis of National Action Plans, and Implementation” (PDF). Institute for Global and International Studies: 16. Pristupljeno 17. 12. 2014. 
  32. ^ „WILPF”. Peacewomen. Arhivirano iz originala 11. 4. 2015. g. Pristupljeno 17. 4. 2015. 
  33. ^ Korieh, Chima Jacob; Okeke-Ihejirika, Philomina Ezeagbor (2008). Gendering global transformations: gender, culture, race, and identity. Taylor & Francis. str. 206. ISBN 978-0-415-96325-1. 
  34. ^ „Resolution 2106”. 
  35. ^ „Resolution 2122”. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1325.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резолуција_Савета_безбедности_ОУН_1325&oldid=26065217”