Rići Jokomicu

Rići Jokomicu
Rići Jokomicu 1928. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1898-03-17)17. mart 1898.
Mesto rođenja	Higašijama, prefektura Fukušima, Japansko carstvo
Datum smrti	30. decembar 1947.(1947-12-30) (49 god.)
Mesto smrti	Tokio, Japan
Obrazovanje	Univerzitet Vaseda
Zanimanje	romanopisac, esejista, dopisnik-novinar
Književni rad
Period	kraj perioda Taišo, početak perioda Šova
Najvažnija dela	Ljubav, Mašina, Muva, Sunce, Šangaj, Glave i stomaci

Rići Jokomicu (jap. 横光 利一; 17. mart 1898 — 30. decembar 1947) jedan je od najznačajnijih japanskih pisaca modernizma i jedan od pisaca Škole nove osećajnosti (新感覚派, šinkankakuha). Njegovi radovi prolaze put od realizma, do modernizma, pa sve do psiholoških i patriotskih tema. Prema Kodanši, „Jokomicu je bio neprestani inovator i modernista čija se imaginacija često vezivala sa novim tendencijama u evropskoj umetnosti i književnosti, iako je umnogome zadržavao nacionalnu orijentaciju kao svoje lično opredeljenje.”

Svi radovi Rićija Jokomicua su u Japanu sistematizovani, proučeni i publikovani u više desetina knjiga, članaka i studija, ali se mali broj može naći u prevedenoj formi zbog specifičnosti njegovog stila pisanja. Na srpskom jeziku nema prevoda njegovih dela, sem prevoda njegove najpoznatije, a po njegovom mišljenju i najbolje pripovetke koju je napisao — „Ljubav”, u prevodu Ljiljane Đ. Marković.

Biografija

Jokomicu je rođen 17. marta 1898. godine u Higašijami, kao Jokomicu Tošikazu. Otac mu je bio građevinski inženjer, i zbog prirode njegovog posla, Jokomicuova porodica je stalno morala da se seli. Kada mu je otac 1904. godine otišao da radi u Koreju, Jokomicu je ostao da živi zajedno sa majkom i starijom sestrom. Tokom stalnih selidbi, pohađao je više osnovnih škola u prefekturi Mie, a srednju školu je upisao i završio u gradu Ueno.

Godinu 1917. proveo je u oblasti Jamašina, u Kjotu, gde se njegov raniji interes za književnost dosta razvio, te je već te godine napisao nekoliko pripovedaka, čime je počela njegova rana faza stvaralaštva. Godine 1918. započeo je svoje studije književnosti na Univerzitetu Vaseda, ali zbog nedostataka novčanih sredstava za školovanje, Jokomicu 1921. je udaljen sa fakulteta. Tokom svojih studija, Jokomicu je upoznao mnoge mlade pisce, kao što su bili Nakajama Gišu (jap. 中山義秀) i Kođima Cutomu (jap. 小島勗), čijom se sestrom, Kimiko, kasnije i oženio.

U avgustu 1922. godine Jokomicuov otac je iznenada umro dok je radio u Koreji, pa on i majka ostaju bez sredstava za život. Usred razmišljanja da napusti svoju književnu karijeru kako bi se zaposlio i izdržavao sebe i majku, Jokomicuu je prišao urednik časopisa Bungei šunđu, Kikući Kan. On ga je uključio u grupu mladih pisaca okupljenih oko njegovog časopisa i tako mu obezbedio novčana sredstva za život, zbog čega će ga Jokomicu zauvek poštovati i ceniti. Jokomicu je svoj prvi susret za Kikućijem Kanom 1919. godine, još pre smrti svoga oca, opisao u beleški publikovanoj u listu „Jomiuri šimbun” 21. januara 1924. godine:

Prvi put kad sam učestvovao u konkursu „Điđi šimpo” za kratku priču, moj rad su odabrali Satomi Ton i Kume Masao, posle čega me je Kume Masao odveo kod Kikućija Kana.

Jasunari Kavabata, koji je kasnije postao Jokomicuov najbliži drug i veliki poštovalac njegovog rada, u svojoj biografiji 1934. godine navodi mišljenje Kikućija Kana o Jokomicuu:

Tada u kući Kikućija Kana u pokrajini Nakatomizaka, prvi put sam se susreo sa Jokomicuom. Kasnije smo otišli na večeru na kojoj je Jokomicu pričao o idejama za svoje romane, ostavivši hranu skoro nedirnutu. Kada je Jokomicu otišao, Kikući mi je rekao: „On je veliki čovek. Vi se morate sprijateljiti.”

Škola nove osećajnosti

Pokret neosenzualizma, odnosno Škola nove osećajnosti pojavila se u Japanu 1924. godine, kada je grupa mladih pisaca posle Velikog Kanto zemljotresa osnovala svoj časopis „Vreme književnosti” (文藝時代, bungei đidai) u okviru izdavačke kuće Bungei šunđu (文藝春秋). „Vreme književnosti” osnovala je grupa od 17 književnika od kojih su najpoznatiji Rići Jokomicu, Jasunari Kavabata i Tepei Kataoka. Rići Jokomicu, kao i druga dvojica, primenjivao je novi stil izražavanja Škole nove osećajnosti u svojim književnim delima, a posebno ga je prikazivao u svojim esejima, sa teorijske strane.

U prvom broju časopisa štampana je Jokomicuova pripovetka „Glave i stomaci”, a njegov esej „Kretanje osećaja” (kasnije poznat i kao „Teorija neosenzualizma”) objavljen je februara 1925. godine. Jedan pasus iz pripovetke „Glave i stomaci” privukla je posebnu pažnju kritike tog vremena:

Ponoć. Krcat, prepunjen ekspres jurio je punom brzinom. Mala usputna stanica ostala je neprimećena, kao da je kamičak.

Izraz „neprimećena, kao da je kamičak” postala je predmet polemike između pisaca Tepeija Kataoke i Kazuoa Hirocua. Dok je Kataoka insistirao na tome da je autor jednostavno i upečatljivo preneo osećaj svakodnevnice ekspresa koji juri pored železničke stanice, pokazujući stvarne osećaje objektivno — onakvima kakvi su oni bili u stvarnosti, Hirocu nije prihvatao ovakve neosenzualističke stavove stvaralaštva jer su mu se činili čudnim i neumesnim. Hirocu je Jokomicuo optuživao za nihilizam i dekadentnost, ukazivajući na njegov subjektivistički pogled na čovečiji život. Hirocuovom stavu se pridružio i kritičar Ikuta Ćoko, koji je smatrao da su odlomci napisani „logikom osećaja” u pripoveci „Glava i stomaci” „nerazumljivi i neskladni” i da narušavaju delo kao strukturnu celinu. Pored Kavabatinog eseja „Nova stremljenja avangardnih pisaca”, teoriji neosenzualizma značajno je doprineo i Jokomicuov esej „Kretanje osećaja”, poznatiji kao „Teorija neosenzualizma”. Esej je objavljen februara 1925. godine, a sastoji se iz sedam delova: „Subjektivno opažanje”, „Osećaj i novi osećaj”, „Osećajnost i novi osećaj”, „Osećajno opažanje života”, „Objekat senzualnog delovanja”, „Osećaj kao dublja spoznaja” i „Književnost i osećaj”. On u svom eseju navodi:

Kada posvećujemo posebnu pažnju individualnosti, postaje očigledno da je prihvatanje umetnosti subjektivna stvar. U vezi sa tim, osećaj je intuitivan, savršeno nedokaziv i zato nepojmljiv — apsolutno nepojmljiv. Osećaj — to je vaš sopstveni orijentir. (…) S moje tačke gledišta, osećaj — to je intuitivna eksplozija subjektivnog koji odbacuje spoljašnje pokrivače i otvara direktan pristup suštini stvari. To je neočekivani pristup, zato je teško shvatiti šta se to stvarno novo pojavilo u novom osećaju. U njemu je prisutna jedna neotuđiva nedeljica veličina — subjektivnost, koja aktivira našu sposobnost da prihvati stvari u različitim ulogama. (…) Spoljašnji znaci nove osećajnosti obuhvataju simboličko ispoljavanje unutrašnje intuicije, probuđene iznenadnom spoznajom.

Svoj zaključak Jokomicu iznosi u poslednjem poglavlju svog eseja — „Književnost i osećaj”:

Od trenutka pojavljivanja časopisa „Bungei šunđu” ja sam počeo često da koristim reč „osećaj”, međutim, to je bilo izazvano stvorenom situacijom. Nemam nameru da stalno koristim reč „osećaj”. Ja za to ne vidim nikakvu potrebu, pošto je osećaj — samo emocionalni doživljaj.

On je naveo da „čovek ne prihvata spoljašnji svet, nego svoje shvatanje tog sveta, tako da umetnost ne može da prikazuje objektivnu realnost, već samo njen subjektivni osećaj”. Jokomicu je ovim postao začetnik novog književnog pravca koji je u sebe uključio estetske principe raznih književnih pravaca: konkretnost i istinitost od realizma, intuitivno postizanje svetskog jedinstva od simbolizma, ideju emotivne spoznaje sveta od senzualizma, duševne patnje kao predmet prikazivanja od ekspresionizma, neizbežnost formalizacije izražajnih sredstava od konstruktivizma itd.

Nakon prestanka izlaska časopisa „Vreme književnosti” maja 1927. godine, Jokomicu je 1929. godine osnovao novi časopis — „Književnost” (文学, bungaku), a 1930. godine se pridružuje novonastaloj Školi nove umetnosti (新興芸術派, šinko geiđucu-ha). On tada počinje da postepeno menja svoj način pisanja i svoju posebnu pažnju posvećuje prikazivanju japanske inteligencije, tj. njenoj psihologiji i lutanju usled osećaja nesklada između željenog i stvarnog.

Dela

Jokomicu je autor mnogih pripovedaka, književnih članaka i romana za koje je dobijao nagrade i veliki broj pohvala i kritika. Njegov period stvaranja se prostire kroz nekoliko decenija, od 1917. godine do 1946. godine — godinu dana pred njegovu smrt.

• „Život na selu” (1917)
• „Stepenice” (1917)
• „Crvena boja” (1917—18.)
• „Nesrećna osoba” (1917—18.)
• „Vatra” (1919)
• „Jug i sever” (1921)
• „Ljubav” (1921)
• „Dete koga su ismevali” (1922)
• „Sunce” (1923)
• „Muva” (1923)
• „Neprijatelj” (1924)
• „Krompir i prsten” (1924)
• „Cena tuge”
• „Glave i stomaci” (1924)
• „Prevareni muž” (1924)
• „Glumac-ekspresionista” (1925)
• „Kretanje osećaja” (1925)
• „Proleće ide na taljigama” (1926)
• „Raspoloženje cvetnog vetra” (1927)
• „Razmišljanja mladoženje ili — muškarac koji prati modu” (1928)
• „Mašina” (1930)
• „Šangaj” (1931)
• „Vreme” (1931)
• „Kočije” (1932)
• „Grobnica” (1932)
• „Časovnik” (1934)
• „Porodični grb” (1934)
• „Porodični sastanak” (1935)
• „Evropski dnevnik putovanja” (1936)
• „Tuga putovanja” (1946)