Pređi na sadržaj

Roza Mej Bilingherst

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Roza Mej Bilingherst
Roza Mej Bilingherst
Datum rođenja(1875-05-31)31. maj 1875.
Mesto rođenjaLevišam, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti29. jul 1953.(1953-07-29) (78 god.)
Mesto smrtiTvikenham, Ujedinjeno Kraljevstvo

Roza Mej Bilingherst (31. maj 1875 — 29. jul 1953) bila je britanska sifražetkinja i aktivistkinja za prava žena.[1] U narodu je bila poznata kao "invalid sifražetkinja" dok je vodila kampanju u triciklu.[2]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rođena je 1875. u Levišamu, u Londonu, kao drugo od devetoro dece Roze En (Brinsmed) Bilingherst i Henrija Farnkomba Bilinghersta.[1] Njena majka je poticala iz porodice koja je proizvodila klavire, a njen otac je bio bankar.[3]

Kao dete preživela je dečiju paralizu, zbog čega nije mogla da hoda. Nosila je pomagala za noge i koristila štake ili modifikovani tricikl.[3] Postala je aktivna u socijalnom radu u radnoj kući u Griniču, predavala je u nedeljnoj školi i pridružila se umerenoj dobrotvornoj organizaciji Band of Hope.[4]

Politika[uredi | uredi izvor]

Bila je aktivna članica Liberalnog udruženja žena (od kojih se petnaest udružilo 1887. da bi postalo Liberalna federacija žena koja je na kraju narasla do 942 pridružena udruženja), a kasnije, 1907, članica Ženske društvene i političke unije (Unija). Učestvovala je u maršu Unije do Rojal Albert Hola u junu 1908. Bilingherst je pomogala u organizovanju odgovora ove Unije na dopunskim izborima u Hagerstonu u julu 1908,[4] anketiranje je bilo na dan kada su dvadeset četiri sifražetkinje puštene iz zatvora Holovej i obilazile su oblast da bi „zadržale liberala podalje“.[2] Godine 1909. Eni Barns je pretpostavila da je ona bila osoba u invalidskim kolicima koja je viđena kako odvlači pažnju policijskog konja, koja se smejala dok je druga žena ometala jahača. Pao je u konjsko korito. Osoba koja se nalazila u invalidskim kolicima je bila uhapšena i grubo ubačena u policijsko vozilo koje je čekalo.[2]

Dve godine kasnije, ona je osnovala Grinič ogranak Unije. Kao njen prvi sekretar učestvovala je u demonstracijama "Crni petak" 1910. Mogla je da prisustvuje jer je koristila prilagođeni tricikl.[4] Uhapšena je nakon što ju je policija prevrnula sa tricikla. Bilingherst je znala da je bila bespomoćna kada se to dogodilo, ali je bila prilično spremna da iskoristi dodatni publicitet u korist prava glasa. Policija je jednom iskoristila njen invaliditet ostavljajući je u sporednoj ulici nakon što joj je ispustila gume i gurnula ventile u džep.[3]

Bilingherst učestvuje u demonstracijama sa svojim štakama na mestu sa obe strane tricikla

Bilingherst je uspela da se približi Donjem domu još jednom prilikom 1911. godine, kada je policija mislila da je bolje da napadne njen tricikl sa transparentom „Glasovi za žene“ tokom navale.[2]{ Smatra se da je bila jedna od sifražetkinja koja je izbegla popis iz 1911. u noći na nedelju 2. aprila 1911,[5] kao odgovor na pozive sifražetkinja na bojkot.[6]

Bilingherst je stavljala svoje štake na obe strane svog tricikla.[3] U narednih nekoliko godina hapšena je još nekoliko puta.

Sifražetkinja Dženi Alan, očigledno je radila u partnerstvu sa Bilingherstovom tokom kampanje razbijanja prozora u martu 1912, pri čemu je Bilingherst očigledno skrivala zalihe kamenja ispod ćebeta koji je prekrivao njena kolena.[7] Bilingherst je prvi put boravila u zatvoru Holovej zato što je razbila prozor u ulici Henrijeta tokom ove kampanje,[8] zbog čega je osuđena na jednomesečni prinudni rad. Zatvorske vlasti bile su zbunjene u vezi sa njenom kaznom na jednomesečni prinudni rad i nisu joj davale nikakav dodatni rad. Sa njom su se sprijateljili mnogi drugi zatvorenici, uključujući dr Alis Stjuart Ker, koja joj je, kada je Bilingherst puštena, dala da prokrijumčari pismo svojoj ćerki.[3]

Prinudno hranjenje zatvorene sifražetkinje

Dana 8. januara 1913. suđeno joj je u Old Bejliju i osuđena na osam meseci zatvora Holovej zbog oštećenja pisama u poštanskom sandučetu.[2] Bilingherst se sama zastupala na sudu kako bi se izjasnila za pravo glasa žena.[9] Njena odbrana pod nazivom "Krivica leži na ramenima vlade" objavljena je u The Suffragette.[10] Nakon toga je stupila u štrajk glađu i bila je prisilno hranjena zajedno sa ostalim zatvorenim sifražetkinjama koje su učestvovale u štrajku. Toliko se razbolela da je puštena dve nedelje nakon što je počelo prinudno hranjenje.[4]

Bilingherst je dobila medalju za štrajk glađu "za hrabrost".

Govorila je na javnom skupu u Vest Hempstedu u martu 1913. Dana 24. maja vezala se lancima za kapiju Bakingamske palate, a 14. juna bila je obučena u belo na svom triciklu u pogrebnoj povorci Emili Vajlding Dejvison[11] nakon što je postala mučenica za cilj.[4]

Bilingherst je takođe učestvovala u masovnoj deputaciji sifražetkinja koje su podnele peticiju kralju Džordžu V 21. maja 1914. Iako nije uhapšena, dva policajca su je namerno izbacila iz njenog tricikla, a druga sifražetkinja, Šarlot Drejk, morala je da je vrati u njega.[2]

Bilingherst je podržala vođstvo Kristabel Pankhuerst kada su odlučili da daju prioritet ratu u odnosu na kampanju za ženska prava. Pomogla je u kampanji Kristabel Pankherst da bude izabrana u Smetviku 1918.[2] Međutim, pridružila se Ženskoj ligi slobode i postala deo Suffragette Fellowship.[4] Podržala je filmski fond za jednake plate Džil Kregi.[2]

Bilingherst je prekinula svoju aktivnost za biračko pravo žena nakon što je Zakon o kvalifikaciji žena iz 1918. dao nekim ženama pravo glasa. Kasnije je prisustvovala sahrani Emelin Pankherst i otkrivanju Emeline statue 1930. godine.[3]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Godine 1911. živela je sa roditeljima u ulici 7 Oakherst roud, Levišam.[12]

Bilingherst je živela u kući sa baštom na svojoj imovini "Minikoi", Sanburi, Surej (tada u Midlseksu), sa usvojenom ćerkom, Bet. Bet je napisala knjigu u kojoj opisuje odnos sa svojom usvojiteljskom majkom. Njen brat je bio Alfred Džon Bilingherst, umetnik,[13] sa kojim je živela posle 1914.[1]

Umrla je 29. jula 1953. u bolnici u Tvikenhamu[1] prepustivši svoje telo nauci.[2]

Posthumno priznanje[uredi | uredi izvor]

Njeno ime i slika (i slike 58 drugih pristalica prava glasa) nalaze se na postolju statue Milisent Foset na trgu Parlamenta u Londonu, otkrivenoj 2018.[14][15][16]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Arhiva[uredi | uredi izvor]

Arhiva Roze Mej Bilingherst čuva se u Ženskoj biblioteci u Biblioteci Londonske škole ekonomije.[17]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Hayley Trueman, 'Billinghurst, (Rosa) May (1875–1953)', Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 2004 accessed 9 Oct 2017
  2. ^ a b v g d đ e ž z Diane, Atkinson (2018). Rise up, women! : the remarkable lives of the suffragettes. London: Bloomsbury. str. 110, 271, 357, 372, 488, 526. ISBN 9781408844045. OCLC 1016848621. 
  3. ^ a b v g d đ „May Billinghurst”. Spartacus Educational (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 10. 2017. 
  4. ^ a b v g d đ „Rosa May Billinghurst | The Suffragettes”. www.thesuffragettes.org. Pristupljeno 8. 10. 2017. 
  5. ^ Liddington, Jill (2014). Vanishing for the vote : suffrage, citizenship and the battle for the census. Crawford Elizabeth. Manchester, UK. str. 289. ISBN 9781781707012. OCLC 900415080. 
  6. ^ Liddington, J.; Crawford, E. (23. 2. 2011). „'Women do not count, neither shall they be counted': Suffrage, Citizenship and the Battle for the 1911 Census”. History Workshop Journal (na jeziku: engleski). 71 (1): 98—127. ISSN 1363-3554. doi:10.1093/hwj/dbq064 Slobodan pristup. 
  7. ^ Robinson, Jane (2018). Hearts and minds : the untold story of the great pilgrimage and how women won the vote. London. str. 118. ISBN 9780857523914. OCLC 987905510. 
  8. ^ Archives, The National (22. 12. 2017). „Rosa May Billinghurst: suffragette, campaigner, 'cripple'”. The National Archives blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 4. 2018. 
  9. ^ Fielding, Sarah (30. 10. 2020). „Overlooked No More: Rosa May Billinghurst, Militant Suffragette”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 5. 2. 2021. 
  10. ^ „The Suffragette January 10 1913”. digital.library.lse.ac.uk. Pristupljeno 5. 2. 2021. 
  11. ^ Elizabeth Crawford (2. 9. 2003). The Women's Suffrage Movement: A Reference Guide 1866–1928. Routledge. str. 173—. ISBN 1-135-43401-8. 
  12. ^ Liddington, Jill (2014). Vanishing for the vote : suffrage, citizenship and the battle for the census. Crawford, Elizabeth. Manchester, UK. str. 289. ISBN 9781781707012. OCLC 900415080. 
  13. ^ „Alfred John Billinghurst (1880–1965), The Thames at Westminster, c. 1920 | SEPTEMBER NEW WORKS”. Court Gallery (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 10. 2017. 
  14. ^ „Historic statue of suffragist leader Millicent Fawcett unveiled in Parliament Square”. Gov.uk. 24. 4. 2018. Pristupljeno 24. 4. 2018. 
  15. ^ Topping, Alexandra (24. 4. 2018). „First statue of a woman in Parliament Square unveiled”. The Guardian. Pristupljeno 24. 4. 2018. 
  16. ^ „Millicent Fawcett statue unveiling: the women and men whose names will be on the plinth”. iNews. Pristupljeno 25. 4. 2018. 
  17. ^ The Women's Library ref=7RMB[mrtva veza], London School of Economics
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роза_Меј_Билингхерст&oldid=27825760”