Ruska nagrada Buker

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ruska nagrada Buker

Ruska nagrada Buker (rus. Русский Букер) je bila ruska književna nagrada nastala po uzoru na nagradu Buker. Dodeljivala se od 1992. do 2017. godine. Inaugurisao ju je engleski izvršni direktor ser Majkl Haris Kejn.[1] Dodeljivala se svake godine za najbolje fikciono delo, napisano na ruskom jeziku, po odluci žirija, bez obzira na državljanstvo pisca. Od 2003. do 2011. godine predsednik ruskog komiteta za nagradu Buker bio je britanski novinar Džordž Volden. 2012. godine Dejvid Govan je imenovan na ovu poziciju.[2]

Nagrada je bila prva ruska nevladina književna nagrada od revolucije 1917.[3][4]

Svake godine žiri je birao kratku listu od šest najboljih romana za nominaciju sa „duge liste“ nominovanih. Prvobitno, pobednik je dobijao 10.000 funti, oko 48.000 rubalja ili 16.000 dolara.[4] Ovo je povećano na 60.000 rubalja u 2011,[5] otprilike 20.000 dolara, dok je svaki od finalista koji su ušli u uži izbor dobio 2.000 dolara.[6] Kriterijumi za uključivanje bili su književni trud, reprezentativnost savremenih književnih žanrova i reputacija autora kao pisca. Dužina nije bila kriterijum, pa su i knjige između 40 i 60 strana bile nominovane.[4] Od 1997. do 2001. nagrada je preimenovana u Smirnof-Bukerovu književnu nagradu, u čast preduzetnika i osnivača Smirnofa Petra Smirnova. Od 2002. do 2005. nevladina organizacija Otvorena Rusija bila je generalni sponzor Bukerove književne nagrade u Rusiji, što je dovelo do promene njenog imena u Književna nagrada Buker–Otvorena Rusija u tom periodu.[7] Pre proglašenja pobednika 2005. godine, Fondacija Buker odlučila je da prekine partnerstvo sa Otvorenom Rusijom nakon što je predsednik fondacije Mihail Hodorkovski osuđen na devet godina zatvora zbog utaje poreza.[8] 2005. godine, komitet je potpisao petogodišnji ugovor sa londonskom kompanijom BP. Godine 2010. nagrada je naišla na probleme sa finansiranjem i pripreme za nagradu 2010. su obustavljene jer nije pronađen novi sponzor.[9] Od 2011. novi sponzor je bila Ruska kompanija za telekomunikacionu opremu (RTEC).[7]

Godine 2011. izabran je „roman decenije” zbog nedostatka sponzorstva za održavanje uobičajene nagrade. Izabrano je pet finalista od šezdeset nominovanih izabranih među dosadašnjim pobednicima i finalistima nagrade od 2001.[10] Čudakov je posthumno pobedio sa A Gloom Is Cast Upon the Ancient Steps, koji se dešava u izmišljenom gradu u Kazahstanu i opisuje život pod staljinističkom Rusijom.[11][12] Ljudmila Ulickaja drži rekord po broju nominacija (pet, pobedivši jednom), a slede Andrej Dmitrijev (četiri, pobeda jednom) i Aleksej Slapovski (četiri, bez pobede). Nijedna osoba nije osvojila nagradu više od jednom.

Dana 19. septembra 2019. Odbor Fondacije i Komisija za dodelu nagrada Ruske nagrade Buker zvanično su objavili prestanak dodele. Ruski Bukerov fond, međutim, nije zatvoren, „ostavljajući mogućnost za obnavljanje nagrade”.[13]

Kritika[uredi | uredi izvor]

Ruski Buker je bio poznat po nepredvidivim i paradoksalnim odlukama koje nisu uvek izazivale odobravanje ruskih književnih stručnjaka.[14]

Jedan broj pisaca je izrazio svoje suštinsko odbacivanje „Ruskog Bukera“. Već prva odluka žirija, zbog koje nagradu 1992. godine nije dobio opštepriznati favorit — roman Ljudmile Petruševske „Vremя nočь“, naišla je na gotovo jednoglasno negodovanje.[15] Vladimir Novikov je 2000. godine, opisujući prvog dobitnika Bukerove nagrade – roman Marka Haritonova "Linii sudьbы, ili Sundučok Milaševiča" („Linije sudbine, ili Milaševičev sanduk“) kao dosadan, izjavio: „Bukerova zavera od samog početka nije uspela, nije uspela da nominuje lidera kroz nagradu, koju bi savremeni prozni pisci strasno želeli da sustignu i prestignu, ali je upravo u ovom [...] kulturna funkcija, kulturna strategija svake književne nagrade“.[16] Elena Fanailova je 2006. primetila: „Ruski Buker ne odgovara svom engleskom roditelju ni sa moralnog ni sa smislenog stanovišta (može se uporediti sa prevedenom verzijom Bukera koja je već dostupna u Rusiji). Nagrada se fokusira na književnost koja nije interesantna ni na domaćem, ni na stranom tržištu, ili se, ako je reč o konvertibilnom autoru (Ulickaja, Aksenov), dodeljuje ne za „roman godine“, već „za zasluge“.“[17] Jurij Poljakov je 2008. godine istakao da „ljudi dobijaju nagrade ne za kvalitet književnog teksta, ne za neko umetničko otkriće, ne za sposobnost da dođu do čitaoca, već za lojalnost određenoj partiji, uglavnom eksperimentalno-liberalnoj... Gotovo sve knjige koje su nagrađene nagradom, ... nisu imale nikakvu ozbiljnu čitalačku sudbinu, ... (ove knjige) su dobile nagradu i odmah su potpuno zaboravljene“.[18] Dmitrij Bikov je 2010. godine primetio „neverovatnu sposobnost Bukerovog žirija da izabere najgori ili, u svakom slučaju, najmanje značajan od šest romana“.[19]

Književni kritičar Konstantin Trunin, opisujući krizu nagrade 2018. godine, primetio je: „Za sve vreme svog postojanja, nagrada se nije opravdavala, svake godine birajući pobednika kao pisca koji je stvorio delo koje je daleko od razumevanja ruskog naroda, stvarnosti koja ga okružuje. Bila je direktna propaganda zapadnih vrednosti, a ne ruskih. Ili, naprotiv, Zapadu je pokazana literatura kojoj nije bilo suđeno da stvori blisku sličnost sa delima koja su nastala u Rusiji tokom 19. veka. I nije iznenađujuće što je iz godine u godinu ruski Buker gubio autoritet među nagradama u nastajanju. Pošto je bio uručen dvadeset i šest puta, suočio se sa odbijanjem sponzora, usled čega je postalo neophodno da se preispita smisao postojanja".[20][21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ion Trewin (24. 3. 1999). „Obituary: Sir Michael Caine”. The Independent. Independent Print Limited. Pristupljeno 4. 2. 2013. 
  2. ^ Novosti, R. I. A. „Pobeditelь "Russkogo Bukera" v эtom godu polučit 1,5 mln rubleй”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-03-28. 
  3. ^ Sozdanie i sozdateli [Establishment and founders] (na jeziku: ruski). Russian Booker Prize. Pristupljeno 2. 11. 2011. 
  4. ^ a b v David Braund (1995). „The New Russia]”. Ur.: Sally Dalton-Brown; D. M. Pursglove. Intellect Books. str. 23—33. ISBN 9781871516876 https://books.google.com/books?id=fKTbxKxb0zUC.  Tekst „Lucrative literature: the Booker Prize in Russia" ” ignorisan (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ Novosti, R. I. A. „Aleksandr Čudakov stal laureatom premii "Russkiй Buker desяtiletiя"”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-03-28. 
  6. ^ Procedura premii [Awarding procedure] (na jeziku: ruski). Russian Booker Prize. Pristupljeno 2. 11. 2011. 
  7. ^ a b Popečiteli [Trustee] (na jeziku: ruski). Russian Booker Prize. Pristupljeno 2. 11. 2011. 
  8. ^ „Booker Prize Dumps Khodorkovsky”. Kommersant. ZAO "Kommersant. Publishing House". 7. 12. 2005. Pristupljeno 2. 11. 2011. 
  9. ^ von Twickel, Nikolaus (18. 3. 2011). „No Money for Russian Booker Prize”. The Moscow Times. Sanoma. Pristupljeno 11. 8. 2012. 
  10. ^ Novosti, R. I. A. „Premiя "Russkiй Buker desяtiletiя" vыbrala pяtь finalistov”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-03-28. 
  11. ^ Teri Tan (2. 12. 2011). „Russian Booker of the Decade Goes to Chudakov”. Publishers Weekly. Pristupljeno 12. 8. 2012. 
  12. ^ 'Russkogo Bukera desяtiletiя' posmertno prisudili Aleksandru Čudakovu ['Russian Booker Prize of the century' awarded posthumously to Alexander Chudakov] (na jeziku: ruski). Lenta.ru. Pristupljeno 7. 6. 2012. 
  13. ^ „O PREKRAЩENII PREMII «RUSSKIЙ BUKER»”. russianbooker.org (na jeziku: ruski). 2019-10-23. Arhivirano iz originala 23. 10. 2019. g. Pristupljeno 08. 04. 2024. 
  14. ^ „"Dnevnik čitatelя". "Ubitь Bobrыkina" za Buker”. Radio Sputnik (na jeziku: ruski). 12. 12. 2017. 
  15. ^ P. Rыžova. «Vremя nočь» L. Petruševskoй // «Polka», 2018.
  16. ^ Vp. Novikov «Skuker» // «Vremя i mы». 2000 — № 147. — C. 187
  17. ^ Elena Fanaйlova Russkiй Buker i vse-vse-vse // «Kritičeskaя Massa». 2006. — № 2
  18. ^ Юriй Polяkov: «Bukerovskaя premiя nanesla uщerba literature ne menьše, čem KGB» // Pravoslavie.Ru, 4 fevralя 2008 g.
  19. ^ Dmitry Bykov (6. 12. 2010). „Kak vыbiraet "Buker"? Da kak vse: hudšee…”. «Novaya Gazeta», № 137, 6 December 2010. „«Buker» v Rossii poяvilsя v 1992 godu i srazu že oboznačil trend — udivitelьnuю sposobnostь vыbratь iz šesti romanov hudšiй ili, vo vsяkom slučae, naimenee značimый.” 
  20. ^ Trunin K. Laureatы rossiйskih literaturnыh premiй, 2018. — 765 str. ISBN 978-5-4493-9805-5
  21. ^ „O premii "Russkiй Buker"”. 22. 11. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_награда_Букер&oldid=27799719”