Samobičevanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Muslimani oplakuju mučeništvo Huseina ibn Alija u Hajderabadu, Indija

Samobičevanje je disciplinska praksa samobičevanja, bičem ili drugim instrumentima koji nanose bol.[1] U hrišćanstvu, samobičevanje se praktikuje u kontekstu doktrine umrtvljenja telesnog i posmatra se kao duhovna vežba.[2][3] Često se koristi kao oblik pokajanja i ima za cilj da dozvoli pojedincu koji se samobičuje da učestvuje u Isusovim patnjama, usmeravajući njegov ili njen fokus na Boga.[4][5][6]

Glavne religije koje praktikuju samobičevanje uključuju neke grane hrišćanstva i islama. Ritual se takođe praktikuje među pripadnicima nekoliko egipatskih i grčko-rimskih kultova.

Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Magdarame (pokajnici) tokom Velike sedmice na Filipinima

Neki hrišćani se pozivaju na delove Biblije da bi opravdali ovaj čin.[7]

U 11. veku, Petar Damjan, benediktinski monah u rimokatoličkoj tradiciji, učio je da duhovnost treba da se manifestuje u fizičkoj disciplini; opominjao je one koji su nastojali da slede Hrista da praktikuju samobičevanje onoliko vremena koliko je potrebno za recitovanje četrdeset psalama.[4] Damjan je smatrao da su mogli biti spaseni samo oni koji su učestvovali u Hristovim stradanjima.[4] Samobičevanje je nametano kao vid kazne kao sredstvo epitimije za neposlušne klirike i mirjane.[4]

U 13. veku, grupa rimokatolika, poznatih kao Flagelanti, dovela je ovu praksu do krajnosti. Tokom Crne smrti, smatralo se da je to način borbe protiv kuge čišćenjem greha. Flagelante je Katolička crkva osudila kao kult 1349. godine od strane pape Klimenta VI.[8]

Rituali samobičevanja su takođe praktikovani u Japanu u 16. veku. Postoje zapisi se da su Japanci tog vremena koje su jezuitski misionari preobratili u hrišćanstvo imali simpatije prema Hristovim mukama i da su spremno praktikovali samobičevanje da bi pokazali svoju odanost. Najraniji zapisi o samobičevanju koje su praktikovali japanski konvertiti pojavili su se 1555. godine u oblastima Bungo i Hirado u Kjušuu.[9] Ovi japanski hrišćani su nosili trnove krune i krstove na leđima tokom procesije.[9]

Hrišćani navode različite razloge zbog kojih su se opredelili za samobičevanje. Jedan od glavnih razloga je ugledanje na stradanje Hristovo tokom njegovog stradanja. Kako je Isus bičevan pre raspeća, mnogi vide bičevanje sebe kao način da budu bliže Isusu i kao podsetnik na to bičevanje.[10] Mnogi rani hrišćani su verovali da je potrebno da bukvalno trpimo Hristov bol da bismo bili bliži Bogu.[11] Apostol Pavle je takođe aludirao na samonošenje telesnih povreda kako bi se osećao bliže Bogu u svojim poslanicama Rimljanima i Kološanima.[12]

Samobičevanje se takođe smatralo oblikom čišćenja, pročišćavanja duše kao pokajanjem za bilo kakve ovozemaljske popustljivosti. Samobičevanje se takođe koristi kao kazna na zemlji da bi se izbegla kazna u sledećem životu.[12] Samobičevanje je takođe viđeno kao način da se kontroliše telo kako bi se fokusiralo samo na Boga. Bičujući sebe, neko bi pronašao smetnju od zadovoljstava sveta i mogao bi da se potpuno usredsredi na obožavanje Boga.[10] Popularnost samobičevanja je vremenom opala, a neki pobožni hrišćani su izabrali da praktikuju disciplinu tela delima kao što su post ili uzdržavanje od zadovoljstva (up. velikoposnu žrtvu).[10]

U okviru hrišćanske tradicije postoji debata o tome da li je samobičevanje od duhovne koristi za vernika ili ne, pri čemu su različiti verski vođe i hrišćani osudili tu praksu, a drugi, poput pape Jovana Pavla II, koji su praktikovali samobičevanje.[10][ samoobjavljen izvor? ] Ljudi koji se samobičuju veruju da treba da duhovno učestvuju u Isusovoj patnji i da nastave ovu praksu, javno i privatno.

Judaizam[uredi | uredi izvor]

Neki Jevreji praktikuju simbolični oblik samobičevanja dan pre Jom kipura; u judaizmu je strogo zabranjeno samopovređivanje. U srednjem veku je bila uobičajena praksa da se muškarci bičuju po leđima 39 puta.[13] Međutim, od biblijskih vremena judaizam je u velikoj meri smatrao Jom Kipur danom duhovnog pomirenja koji se postiže postom, introspekcijom i drugim tumačenjima zapovesti koja ne uključuju telesno samopovređivanje.[14]

Islam[uredi | uredi izvor]

Zanjerzani u Iranu

Veliki deo šiitske zajednice dvanaesnica pokušava da oponaša imama Huseina kroz samobičevanje na isti način na koji hrišćani pokušavaju da oponašaju Isusa Hrista. Mnoge šiitske zajednice širom sveta marširaju u masovnim paradama svake godine na Dan Ašure, tokom žalosti za Muharramom, u znak sećanja na bitku kod Kerbele i mučeništvo imama Huseina.

Iako je retko, neke šiitske zajednice udaraju se po leđima lancima i oštrim predmetima kao što su noževi. Ovo se dešava u mnogim zemljama uključujući Indiju, Pakistan, Irak, Avganistan, Iran, Saudijsku Arabiju, Liban, Sjedinjene Američke Države[15] i Australiju.

Samobičevanje je jednako kontroverzno u islamu kao i u hrišćanstvu. Tokom 2008, istaknuti sudski postupak u koji je umešan stanovnik britanskog grada Eklisa, koji je optužen da je podsticao svoju decu na samobičevanje, izazvalo je široku osudu te prakse. Šiiti su odgovorili potvrđujući da decu ne treba ohrabrivati na samopovređivanje, već su branili važnost rituala kada se izvode uz saglasnost odraslih.[16] Neki šitski lideri ipak strahuju da ova praksa njihovoj religiji daje lošu reputaciju i preporučuju davanje krvi kao alternativu.[17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Abbott, Geoffrey. "Flagellation." Encyclopædia Britannica. Last modified December 6, 2016. Accessed March 5, 2020. https://www.britannica.com/topic/flagellation .
  2. ^ Rubin, Julius H. (1994). Religious Melancholy and Protestant Experience in AmericaNeophodna slobodna registracija (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 115. ISBN 9780195083019. „In the many letters to her correspondents, Fish, Anthony, Hopkins, and Noyes, Osborn examined the state of her soul, sought spiritual guidance in the midst of her perplexities, and created a written forum for her continued self-examination. She cultivated an intense and abiding spirit of evangelical humiliation--self-flagellation and self-torture to remind her of her continued sin, depravity, and vileness in the eyes of God.” 
  3. ^ Lasky, Jack. “Flagellation.” In Salem Press Encyclopedia. Salem Press, 2017.
  4. ^ a b v g Fudgé, Thomas A. (20. 10. 2016). Medieval Religion and its Anxieties: History and Mystery in the Other Middle Ages (na jeziku: engleski). Springer. str. 243. ISBN 978-1-137-56610-2. „As justification for the mortification of the flesh, Peter HDamian argued that only those who participated in the sufferings of Christ could be partakers of the promise that the faithful, one day, would inherit the kingdom of God and thereby join Christ in glory.” 
  5. ^ Jeremiah, Ken (10. 1. 2014). Christian Mummification: An Interpretative History of the Preservation of Saints, Martyrs and Others (na jeziku: engleski). McFarland. str. 92. ISBN 978-0-7864-8979-4. 
  6. ^ Abbott, "Flagellation.”
  7. ^ Tierney, John. “Flagellation.” The Catholic Encyclopedia. Last modified September 1, 1909. Accessed March 5, 2020. http://www.newadvent.org/cathen/06092a.htm .
  8. ^ Aberth 2010, str. 144
  9. ^ a b Shin, Junhyoung Michael (2013). „The Passion and Flagellation in Sixteenth-Century Japan”. Renaissance and Reformation. 36 (2): 5—43. JSTOR 43446513. doi:10.33137/rr.v36i2.20166 Slobodan pristup. 
  10. ^ a b v g „Why do some Catholics self-flagellate?”. BBC News. 24. 11. 2009. 
  11. ^ Griffiths, Mark D. (4. 5. 2017). „Religious Self-Harm”. Psychology Today. 
  12. ^ a b Beam, Christopher. “How Would Pope John Paul II Have Gone about Self-Flagellating?” Slate Magazine, Slate, 27 Jan. 2010, slate.com/news-and-politics/2010/01/how-would-pope-john-paul-ii-have-gone-about-self-flagellating.html.
  13. ^ Gilad, Elon. (10. 9. 2013). „10 Things You Probably Don't Know About Yom Kippur.”. Haaretz. Arhivirano iz originala 2. 10. 2020. g. Pristupljeno 2. 4. 2020. 
  14. ^ Sonsino, Rifat (avgust 2005). „You Shall Afflict Yourselves”. Society of Biblical Literature. Arhivirano iz originala 27. 7. 2021. g. Pristupljeno 27. 12. 2020. 
  15. ^ „Video of self-flagellation with knives and chains at mosque in Atlanta, Georgia, USA”. YouTube. 2014. Arhivirano iz originala 2016-03-07. g. 
  16. ^ Kazmi, Nadeem (28. 8. 2008). „Why self-flagellation matters for Shia Muslims”. The Guardian. 
  17. ^ „What is Ashura?”. BBC News. 6. 12. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Aberth, John (2010). From the Brink of the Apocalypse: Confronting Famine, War, Plague and Death in the Later Middle Ages (2nd izd.). Routledge. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самобичевање&oldid=27776174”