Сенка над Инсмутом

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Senka nad Insmutom
Originalni rukopis
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Shadow over Innsmouth
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datumapril 1936.

Senka nad Insmutom (engl. The Shadow over Innsmouth) je horor roman američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana između novembra i decembra 1931. godine. Deo je Ktulu mitova, koristeći njihov motiv zlokobne podvodne civilizacije, i upućuje na nekoliko zajedničkih elemenata mitova, uključujući imena mesta, mitska bića i invokacije. Senka nad Insmutom je jedina Lavkraftova priča koja je objavljena u obliku knjige tokom njegovog života.

Pripovedač je student na antikvarnoj turneji po Novoj Engleskoj. On putuje kroz obližnji oronuli lučki gradić Insmut koji je opisan kao jeftinija i potencijalno zanimljiva sledeća etapa njegovog putovanja. Tamo dolazi u kontakt sa neobičnim ljudima i posmatra uznemirujuće događaje koji na kraju dovode do zastrašujućih i ličnih otkrića.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Ilustracija Insmuta

Pripovedač objašnjava kako je pokrenuo tajnu istragu američke vlade nad oronulim gradićem Insmutom u Masačusetsu — bivše luke izolovane od drugih obližnjih gradova ogromnim slanim močvarama — nakon što je pobegao odatle 16. jula 1927. godine. Istraga je na kraju završena hapšenjem mnogih meštana, kao i podmornicom koja je izbacila više dubinskih torpeda ka ponorima Đavoljeg grebena, što je štampa netačno prijavila kao napade na krijumčare alkohola. Pripovedač detaljno opisuje događaje oko njegovog prvobitnog interesovanja za grad, koji se nalazi duž rute njegovog obilaska Nove Engleske, koju je sproveo kao 21-godišnji student na koledžu Oberlin.

Dok čeka autobus koji će ga odvesti u Insmut, pripovedač u susednom Njuberiportu prikuplja informacije o istoriji grada od lokalnog stanovništva; sve imaju sujeveran prizvuk. Grad je nekada bio profitabilna luka i centar za brodogradnju tokom kolonijalnog i postrevolucionarnog perioda, ali je počeo da propada nakon Rata iz 1812. godine. Lokalni trgovac po imenu Obed Marš izgradio je profitabilnu rafineriju zlata, ali je grad samo dodatno propao nakon nereda i misteriozne epidemije koja je odnela polovinu stanovnika 1845. godine. Marš je takođe osnovao pagansku kult nazvan Ezoterijski red Dagona, koji je postao primarna religija grada. Neprijateljski se tretiraju spoljni i vladini zvaničnici, uključujući agente Biroa za popis stanovništva i školske inspektore.

Pripovedač smatra da je Insmut uglavnom napušten ribarski grad, prepun oronulih zgrada i ljudi koji hodaju karakterističnim klatećim hodom i imaju „čudno uske glave sa ravnim nosovima i izbečene, vodenastoplave oči”. I grad i njegovi stanovnici zaudaraju mirisom mrtve ribe. Jedini stanovnik koji se čini normalnim je službenik prodavnice prehrambenih proizvoda iz susednog Arkama, koji odatle prebačen. Pripovedač prikuplja mnogo informacija od njega, uključujući mapu grada i ime Zadoka Alena, starijeg meštanina koji bi mu mogao dati informacije u pijanom stanju.

Pripovedač upoznaje Zadoka, koji mu, nakon što dobije flašu viskija, objašnjava da je, dok je trgovao na Karolinskim ostrvima, Marš otkriveno pleme Kanaka na Ponpeju koje je prinosilo ljudske žrtve rasi besmrtnih ribljih humanoida poznatim kao Duboki. Kanaki su se takođe razmnožavali sa Dubokima, stvarajući hibridno potomstvo koje podseća na normalne ljudi u detinjstvu i ranoj odrasloj dobi, ali se na kraju polako transformišu u same Duboke i napuštaju površinu da zauvek žive u drevnim podmorskim gradovima. Kada su teška vremena pala na grad, Maršov kult je prinosio slične žrtve Dubokima u zamenu za bogatstvo u vidu velikih ulova ribe i jedinstvenog nakita. Kada su Marš i njegovi sledbenici uhapšeni, Duboki su uzvratili napadom na grad i ubili više od polovine njegovog stanovništva.

Preživelima nije preostalo ništa drugo nego da se pridruže kultu i nastave Maršove prakse. Muški i ženski stanovnici bili su primorani da se pare sa Dubokima, stvarajući hibride koji nakon sazrevanja trajno migriraju pod vodu da žive u gradu I'ha-ntlei, koji se nalazi ispod Đavoljeg grebena. Gradom sada dominira Maršov unuk Barnabas, koji je skoro u potpunosti transformisan u Dubokog. Zadok objašnjava da ovi stanovnici okeana planiraju da iskoriste šogote da osvoje ili transformišu površinski svet. Zadok vidi čudne talase kako se približavaju doku i govori pripovedaču da su ih videli, pozivajući ga da odmah napusti grad. Pripovedač je uznemiren, ali na kraju odbacuje priču. Kada ode, Zadok nestaje i nikada više nije viđen.

Nakon što mu je rečeno da autobus ima problema sa motorom, pripovedač nema drugog izbora nego da provede noć u plesnivom hotelu. Dok pokušava da zaspi, čuje zvukove na vratima kao da neko pokušava da uđe. Ne gubeći vreme, on beži kroz prozor i kroz ulice dok u celom gradu počinje lovi za njim, primoravajući ga s vremena na vreme da imitira neobičnu šetnju meštana Insmuta dok u mraku prolazi pored grupa za pretragu. Na kraju, pripovedač se probija prema železničkoj pruzi i čuje povorku Dubokih koji prolaze putem ispred njega. On otvara oči da vidi stvorenja i otkriva da imaju sivo-zelenu kožu, riblje glave sa očima koje ne trepću, škrge na vratu i plovne kožice na rukama, kao i da komuniciraju nerazumljivim glasovima nalik na graktanje. Užasnut, pripovedač se onesvesti, ali se sutradan u podne budi sam i nepovređen.

Nakon što je stigao do Arkama i obavestio državne vlasti o Insmutu, pripovedač otkriva da je njegova baka bila u srodstvu sa porodicom Obeda Marša, iako je poreklo njene majke nejasno. Njegov ujak je prethodno posetio Arkam da istraži svoje poreklo pre nego što je izvršio samoubistvo. Po povratku kući u Tolido, pripovedač počinje da istražuje svoje porodično stablo i otkriva da je potomak Marša preko njegove druge žene Pt'tia-l'ji, i do 1930. počinje da se postepeno transformiše u Dubokog. Počinje da sanja svoju baku i Pt'tia-l'ji u I'ha-ntleiju, koji je oštećen, ali nije uništen u napadu podmornice. Objašnjavaju da će Duboki za sada ostati pod vodom, ali će se na kraju vratiti kako bi izvršili invaziju na površinski svet „u vidu počasti za kojima je žudeo Veliki Ktulu”.

Nakon što je nakratko ugledao šogota u jednom od svojih snova, pripovedač se budi i otkriva da je u potpunosti stekao „izgled Insmuta”. Želi da se ubije i kupuje automatski pištolj, ali ne može da sprovede svoj naum. Dok pripovedač završava svoju priču, on doživljava psihički slom i prihvata svoju sudbinu. Odlučuje da svog rođaka, koji je još više transformisan od njega, oslobodi iz sanatorijuma u ​​Kantonu i odvede ga da živi u I'ha-ntleiju.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Robert Olmsted
Olmsted je pripovedač i protagonista priče. On otkriva Insmut tokom obilaska Nove Engleske dok traži genealoške informacije i pronalazi više nego što je očekivao. Iako je lik neimenovan u priči, naziva se „Robert Olmsted” Lavkraftovim beleškama, objavljenim u kolekciji Nešto o mačkama i druge priče.[1] Enciklopedija H. F. Lavkrafta ističe da su Olmstedove putne navike paralelne sa Lavkraftovim — i Lavkraft bi „tražio najjeftiniji put”, a Olmstedova večera „supa od povrća sa krekerima” tipična je za Lavkraftovu niskobudžetnu ishranu.[2]
Obed Marš
Bogati pomorski kapetan, patrijarh elitne porodice Marš i osnivač Ezoterijskog reda Dagona. Zadok Alen ga je nazvao čovekom koji je prvi pozvao Duboke u Insmut. Godine 1846. zatvoren je nakon što su gradovi u blizini Insmuta postali sumnjičavi prema njegovoj posadi. Umro je 1878. godine. Prema Lavkraftovoj priči, Maršova ćerka Alis je prabaka Roberta Olmsteda.[3]
Barnabas Marš
Poznat kao „Stari Marš”, on je unuk Obeda Marša i vlasnik rafinerije Marš u vreme radnje ove priče. Njegov otac bio je Onisiforus Marš, Obedov sin od njegove potpuno ljudske žene; iako je Barnabasova majka, koja nikada nije viđena u javnosti, očigledno bila pripadnik Dubokih. Zadok Alen kaže za njega: "Sad je i Barnabas promenjen. Ne može više da zatvori oči, i sav je raskliman. Kažu da još uvek nosi odeću, ali će uskoro da pređe u vodu.”
Zadok Alen
Jedan od retkih potpuno ljudskih stanovnika Insmuta i alkoholičar. Njegovo pijano blebetanje omogućava Lavkraftu da prenese veliki deo tajne pozadine grada protagonisti priče. Rođen 1831. godine, Alen nestaje i umire 1927. godine, nakon što ga je kidnapovao i žrtvovao Ezoterijski red Dagona. Enciklopedija H. F. Lavkrafta primećuje da Alen podseća — i da deli svoje godine rođenja i smrti sa — Džonatanom E. Hougom, pesnikom amaterom i Lavkraftovim poznanikom. Moguća književna inspiracija je lik dr Hamfrija Latropa u delu Mesto zvano Dagon Herberta Gormana, koji je, kao i Alen, pijanac koji poznaje tajnu istoriju svog grada.[4]
Radnik u prodavnici
Neimenovani mladić od oko sedamnaest godina iz Arkama i samim tim u potpunosti čovek. Njegovi pretpostavljeni su ga prebacili u Insmut, na neodobravanje njegove porodice i njega, ali on ne može sebi da priušti da napusti posao. Previše je srećan što se susreće sa pripovedačem i opisuje zlokobna dešavanja u Insmutu, ali mladić nije svestan šta se zaista dešava u gradu. On priča o bizarnim deformitetima koji pogađaju starosedeoce i kako starija generacija skoro nikada nije viđena napolju zbog svog monstruoznog izgleda. On takođe ukratko obaveštava pripovedača o Ezoterijskom redu Dagona, i šta on zna o gradskom društvu, i upućuje ga na pijanca, Zadoka Allena, za više informacija. Ono što je najvažnije, mladić crta opsežnu mapu grada, koju kasnije Olmsted koristi kao sredstvo za bekstvo iz Insmuta.

Porodično stablo Roberta Olmsteda[uredi | uredi izvor]

Ovo je porodično stablo pripovedača, Roberta Olmsteda, kako je opisano u Senki nad Insmutom i u Lavkraftovim beleškama.

Ključ:
  Duboki
  Ljudi
  Hibridni potomci
Pt'tia-l'jiObed Maršprva supruga
dvoje deceBendžamin OrnAlis MaršOnisiforus Maršsuprugatri ćerke
Džejms VilijamsonElajza OrnBarnabas Maršsupruga
Daglas Vilijamsonotac Roberta Olmstedamajka Roberta OlmstedaVolter Vilijamsonsupruga
Robert OlmstedLorens Vilijamson

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Ilustracija Hanesa Boka iz 1942.

Oba Lavkraftova roditelja umrla su u mentalnim bolnicama, a neki kritičari veruju da se zabrinutost zbog nasleđivanja sklonosti ka fizičkoj i mentalnoj degeneraciji odražava u zapletu Senke nad Insmutom. Novela takođe deli neke teme sa njegovom ranijom pričom, „Činjenice vezane za pokojnog Artura Džermina i njegovu porodicu”.[5] Ktulu, entitet iz prethodnih Lavkraftovih priča, je gospodar morskih stvorenja. Um pripovedača propada kada mu se pruži uvid u ono što postoji izvan njegove percipirane stvarnosti. Ovo je centralno načelo kosmicizma, koje Lavkraft naglašava u uvodnoj rečenici „Zova Ktulua”: „Najmilosrdnija stvar na svetu, rekao bih, nesposobnost je ljudskog uma da uzajamno poveže sav svoj sadržaj.”[6]

Lavkraft je zasnovao grad Insmut na osnovu svojih utisaka o Njuberiportu u Masačusetsu, koji je posetio 1923. i u jesen 1931. godine.[7] Pravi Njuberiport se pojavljuje kao susedni grad u narativu. Uticaj na radnju verovatno je imao Lavkraftov užas prema mešanju rasa, koji su dokumentovali Lavkraftov biograf L. Sprag de Kamp[8] i drugi.

Robert M. Prajs citira dva dela kao književne izvore za Senku nad Insmutom: „Upravnik luke” Roberta V. Čejmbersa i „Riboglavi” Irvina S. Koba. Čejmbersova priča se tiče otkrića „ostataka poslednje rase amfibijskih ljudskih bića”, koja žive u ponoru dubokom pet milja nedaleko od obale Atlantika. Naslovno stvorenje je opisano kao „čovek sa okruglim, fiksiranim, ribljim očima i mekom, šiljastom kožom. Ali užas ovog stvora bile su dve škrge koje su se grčevito naduvale i opuštale”.[9] Lavkrafta je očigledno impresionirala ova priča, pišući u pismu Franku Belnapu Longu: „Bože! Upravnik luke!!!”[10] „Riboglavi” je priča o „ljudskoj monstruoznosti” sa neobičnom sličnošću sa ribom: njegova lobanja je tako naglo nagnuta unazad da bi se teško moglo reći da uopšte ima čelo; brada mu se koso spustila ni u šta. Oči su mu bile male i okrugle sa plitkim, zastakljenim, ružičasto-žutim zenicama, široko razmaknute na glavi, ne trepćući i zureći, poput ribljih očiju.[11] Lavkraft je u „Natprirodnom hororu u književnosti” nazvao Kobovu priču „pogubno efikasnom u svom prikazu neprirodnih afiniteta između hibridnog idiota i čudne ribe iz izolovanog jezera”.[12] Prajs napominje da Riboglavi, kao „sin oca crnca i majke polukrvne majke Indijanke,” „nedvosmisleno oličava osnovnu premisu Senke nad Insmutom.... Ovo je, naravno, ono što je Lavkraftov smatrao odvratnim u ideji međurasnog braka... podtekstualna ideja o parenju različitih etničkih rasa i 'zagađivanje' genetike.”[13] Prajs poeni ukazuje na sličnost u imenima između grada Dubokih I'ha-ntleija i Joharneh-Lahaija, izmišljenog božanstva u Bogovima Pegane lorda Dansenija, koje „šalje male snove iz Pegane da bi zadovoljilo ljude na Zemlji” — preteča Lavkraftovog izmišljenog božanstva Ktulu, koje šalje manje prijatne snove iz R'lijeha.[14]

Opis Dubokih ima sličnosti sa morskim stvorenjem opisanim u pripoveci „U ambisu” H. Dž. Velsa:

Dva velika i isturena oka virila su iz duplji kao kod kameleona, a imao je široka reptilska usta sa rožnatim usnama ispod malih nozdrva. U položaju ušiju nalazila su se dva ogromna škržna pokriva, a iz njih je plutalo razgranato stablo koralinskih vlakana, skoro poput škrga nalik drvetu koje poseduju veoma mlade raže i ajkule. Ali ljudskost lica nije bila najneobičnija stvar kod stvorenja. Bio je to dvonožac; njegovo skoro loptasto telo bilo je postavljeno na dve žablje noge i dug, debeli rep, a njegovi prednji udovi, koji su groteskno karikirali ljudsku ruku, poput žaba, nosili su dugačku osovinu od kosti, sa vrhom od bakra. Boja stvorenja bila je šarolika; glava, ruke i noge su mu bile ljubičaste; ali njegova koža, koja je labavo visila na njemu, poput odeće, bila je fosforescentno siva.[15]

Publikacija[uredi | uredi izvor]

Iako je Weird Tales odbio Senku nad Insmutom za vreme Lavkraftovog života, ovaj časopis ju je štampao 1942.

Lavkraft je bio prilično kritičan prema Senki nad Insmutom, pišući Ogastu Derletu da priča „ima sve nedostatke koje žalim — posebno u smislu stila, gde su se ušunjale fraze i ritmovi uprkos svim merama predostrožnosti... Ne — ja ne nameravam da ponudim Senku nad Insmutom za objavljivanje, jer ne bi imala nikakve šanse da bude prihvaćena.”[16]

Priču je odbio Farnsvort Rajt, urednik časopisa Weird Tales, kada ju je Derlet krišom predao 1933. godine. „Pročitao sam Lavkraftovu priču... i moram da priznam da me fascinira”, napisao je Derletu. „Ali ne znam šta mogu da uradim sa njom. Teško je ovu priču rastaviti na dva dela, a preduga je da bi se završila u jednom delu.”[17]

Krajem 1935. godine, Visionary Publishing Company Vilijama L. Kroforda započeo je proces izdavanja knjige Senka nad Insmutom. Projekat je ostvaren u novembru 1936. (iako je na stranici o autorskim pravima datum objavljivanja bio april 1936), ali je knjiga imala toliko štamparskih grešaka da je Lavkraft insistirao na strani sa greškama (koja je takođe bila pogrešna). Lavkraft je bio nezadovoljan izdanjem; pišući svom dopisniku Liju Makbrajdu Vajtu: „Moja Senka nad Insmutom je sada izašla − ali kao prva knjiga u platnenom povezu ne budi nikakav entuzijazam u meni. Zaista, to je jedno od najlošijih izdanja koje sam ikada video − 30 grešaka u kucanju, neuredan format i labav, klizav povez. Jedina iskupljujuća karakteristika je skup ilustracija – od kojih jedna, na omotu, čuva izgled stvari...”[18]

Novela je imala tiraž od 200 primeraka — jedina je knjiga Lavkraftove fikcije koja je distribuirana tokom njegovog života.[19][20] Kroford je štampao 400 primeraka, ali je povezao samo 200; ostali su kasnije uništeni. O ovom izdanju Robert Vajnberg je napisao: „Štampano je samo nekoliko stotina primeraka knjige, a prodato je čak i manje od toga, iako je bila dostupna po povoljnoj ceni od 1 dolar po primerku. Imala je dobar papir, crni laneni povez i četiri ilustracije Franka Utpatela. Knjiga je bila jedini ukoričeni tvrdi povez koji se pojavio za vreme Lavkraftovog života i postala je jedna od pravih retkosti na polju kolekcionara. Njen neuspeh, kao i loša prodaja treće ne-fantastične knjige uverili su Vilijama Kroforda u beskorisnost njegovih napora”.[21]

Nakon Lavkraftove smrti (i Rajtove), priča se pojavila u neovlašćenoj skraćenoj verziji u izdanju časopisa Weird Tales u januaru 1942. godine.[22]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kao što je L. Sprag de Kamp primetio, akcioni delovi Senke nad Insmutom su bili promena kod Lavkrafta; napeta i nezaboravna scena opsade u priči u okviru hotela naslovnog grada otkriva štih u izvršenju u rangu sa nekim od najupečatljivijih poglavlja romana Silom odveden R. L. Stivensona. Ogast Derlet je nazvao Senku nad Insmutom „mračnom, dubokom pričom, tipičnom za Lavkrafta u svom najboljem izdanju”.[23] Robert Vajnberg ju je pohvalio kao „dobro napisanu priču”.[24] Prema de Kampu, Lavkraft nije verovao u svoju sposobnost pripovedanja akcije, a priča je neobična i po tome što Lavkraft uključuje održive i delotvorne[8] akciono pisanje tokom kulminacije događaja u Insmutu.

Ktulu mitovi[uredi | uredi izvor]

  • Ktulu i R'lijeh, koje Zadok Alen usput pominje, centralni su elementi priče „Zov Ktulua”.
  • Stvorenje poznato kao Dagon je prvi put predstavljeno u istoimenoj priči iz 1917. godine.
  • Kao što je navedeno u priči „Stvar na pragu”, Asenat Vejt, opsednuta žrtva svog oca Efraima Vejta, implicitno je jedan od hibrida ljudi i Dubokih, i bila je stanovnica Insmuta pre nego što je krenula na Univerzitet Miskatonik. Sluge koje dovodi u svoj brak sa Edvardom Derbijem takođe su domoroci iz Insmuta. Ovo se dešava nakon Senke nad Insmutom, kada su Asenat i njen otac pobegli od vladine racije koja se pominje u originalnoj priči.
  • Vejtovi, Gilmani, Elioti i Maršovi su „nežno odgajane” porodice Insmuta. Uprkos svom prezimenu, za protagonistu priče „Snovi u veštičjoj kući”, Voltera Gilmana, nije utvrđeno da ima veze sa Insmutom ili Dubokima.
  • Ogast Derlet je takođe koristio Duboke u pripoveci „Glina Insmuta”, koja je inspirisana zapisom u Lavkraftovoj beležnici. „Soba sa kapcima” je još jedna Derletova kratka priča, inspirisana Lavkraftovom beleškom, koja takođe uključuje Duboke. Pominje vezu između porodice Marš iz Insmuta i porodice Vejtli iz Daniča iz novele „Danički užas”.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ S. T. Joshi and David E. Schultz, "Olmstead, Robert", An H. P. Lovecraft Encyclopedia, p. 194.
  2. ^ S. T. Joshi and David E. Schultz, "The Shadow over Innsmouth", An H. P. Lovecraft Encyclopedia, pp. 239–240.
  3. ^ Joshi and Schultz, "Olmstead, Robert", p. 194.
  4. ^ S. T. Joshi and David E. Schultz, "Allen, Zadok", An H. P. Lovecraft Encyclopedia, pp. 3, 239.
  5. ^ Ronan, Margaret, Foreword to The Shadow over Innsmouth and Other Stories of Horror, Scholastic Book Services, 1971
  6. ^ HP Lovecraft, "The Call of Cthulhu" (1928).
  7. ^ The Call of Cthulhu and Other Dark Tales, Barnes and Noble, 2009, p. 344
  8. ^ a b de Camp, L Sprague (1975). Lovecraft: A BiographyNeophodna slobodna registracija. Garden City, N.Y., Doubleday. ISBN 9780385005784. 
  9. ^ Robert W. Chambers, "The Harbor-Master," The Innsmouth Cycle, p. 22.
  10. ^ H. P. Lovecraft, letter to Frank Belknap Long, October 17, 1930; cited in Robert M. Price, The Innsmouth Cycle, p. 3.
  11. ^ Irvin S. Cobb, "Fishhead," The Innsmouth Cycle, p. 27.
  12. ^ H. P. Lovecraft, "Supernatural Horror in Literature," Dagon and Other Macabre Tales, p. 411.
  13. ^ Robert M. Price, The Innsmouth Cycle, p. 24. The creature in "The Harbor-Master" is mistaken for a "demented darky". Chambers, "The Harbor-Master," p. 20.
  14. ^ Lord Dunsany, "Of Yoharneth-Lahai," The Innsmouth Cycle, p. 2.
  15. ^ "In the Abyss" Arhivirano 2008-07-05 na sajtu Wayback Machine
  16. ^ H. P. Lovecraft, letter to August Derleth, December 10, 1931; cited in Joshi and Schultz, p. 238.
  17. ^ Farnsworth Wright, letter to August Derleth, January 17, 1933; cited in Joshi and Schultz, pp. 238–239.
  18. ^ H. P. Lovecraft. Letters to J. Vernon Shea, Carl F. Strauch and Lee McBride White. ed. S. T. Joshi and David E. Schultz. NY: Hippocampus Press, 2016, p. 378
  19. ^ Lin Carter, Lovecraft: A Look Behind the Cthulhu Mythos, p. 83.
  20. ^ August Derleth, "H. P. Lovecraft—Outsider," p. 18, Crypt of Cthulhu #93.
  21. ^ Robert Weinberg, "Science Fiction Specialty Publishers" in Hall, Hal W. (ed). Science Fiction Collections: Fantasy, Supernatural and Weird Tales. Haworth Press, 1983, p. 119
  22. ^ Price, str. 34
  23. ^ Carter, str. 83
  24. ^ Robert Weinberg, The Weird Tales Story. FAX Collector’s Editions.ISBN 0913960160 (p. 45)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Chalker, Jack L.; Mark Owings (1998). The Science-Fantasy Publishers: A Bibliographic History, 1923-1998. Westminster, MD and Baltimore: Mirage Press, Ltd. str. 705. 
  • Derleth, August (1996) [1937]. „H. P. Lovecraft—Outsider”. Crypt of Cthulhu. 15 (3).  Robert M. Price (ed.), West Warwick, RI: Necronomicon Press. Original publication: „H. P. Lovecraft—Outsider”. River. 1 (3). jun 1937. 
  • Lovecraft, Howard P. [1936] (1984). „The Shadow over Innsmouth”. Ur.: S. T. Joshi. The Dunwich Horror and OthersNeophodna slobodna registracija (9th corrected printing izd.). Sauk City, WI: Arkham House. ISBN 0-87054-037-8.  Definitive version.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сенка_над_Инсмутом&oldid=27360431”