Sipska lokomotivska vuča

Lokomotivska vuča u Sipskom kanalu

Sipska lokomotivska vuča je železnički sistem koji je izgrađen na nasipu Sipskog kanala i koji je pomagao brodovima da savladaju brzinu Dunava.

Sipski kanal

Sve do kraja 19. veka Đerdapska klisura, poznata po podvodnim stenama i brzacima, znatno je otežavala i usporavala plovidbu rekom. U želji da poveća propusnu moć i plovidbu učini bezbednijom, ugarska tehnička komisija je 1889. godine počela da gradi Sipski kanal. Gradnja kanala završena je 1896. godine i koštala je oko 10 miliona zlatnih dinara.

Na otvaranju kanala bili su car Franja Josif, srpski kralj Aleksandar Obrenović i rumunski kralj Karol Prvi, što dovoljno govori o značaju njegove izgradnje za što bezbedniju plovidbu. Uz grmljavinu topova, 27. septembra 1896. kanal je svečano otvoren.

Prevođenje brodova kroz kanal

Ubrzo po otvaranju kanala uvidelo se kako je Dunav na ovom mestu i dalje moćan i velika prepreka za brodove. Brzina rečnog toka je iznosila 18 km na čas, što je značilo da brodovima treba pomoć u uzvodnoj plovidbi.

Da li su projektanti pogrešili, da li su loše procenili brzinu vode u kanalu, više nije bilo od značaja. Grozničavo je traženo novo rešenje koje su i našli 1899. godine uvođenjem parobrodske vuče. To je rađeno uz pomoć remorkera „Vaskapu“ ( „Gvozdena vrata“) koji je u korišćenje pušten 1899. godine. „Vaskapu” se kretao navijanjem čeličnog kabla (dužine 2 km i prečnika 33,5 mm), položenog na dno reke, koji su okretale dve parne mašine.

U prvim danima rata 1914. godine, srpska vojska zaplenila je brod i sprovela ga na Donji Dunav, a kasnije i u Crno more. Tako je Sipski kanal, bez pomoćne vuče, bio van upotrebe, što je dovelo do velikih zastoja u saobraćaju. Da bi se to prevazišlo, nemačka Transportna komanda je 1916. godine pristupila postavljanju lokomotivske vuče.

Tada je na obalnom nasipu izgrađeno 1800 metara koloseka, kao i postrojenja za lokomotive. Ta mala pruga ušla je u sve železničke karte sveta. Ispomoć brodovima pružale su tri lokomotive, tegleći ih pomoću čelične užadi. Prilikom povlačenja, 1918. godine, Nemci su minirali sva izgrađena postrojenja. Uprava pomorstva i rečnog saobraćaja tek 1928. godine obnovila je lokomotivsku vuču u obimu u kome su je postavili i Nemci, a tri godine kasnije kolosek je produžen za još 400 metara.

Tokom svog rada Sipska lokomotivska vuča koristila je 11 lokomotiva. Oko plovidbe je sve bilo jednostavno, ali samo naizgled: pomoću čeličnog užeta brodovi su tegljeni lokomotivom. Zategne se sajla i iz lokomotive se začuje prodoran pisak. Točkovi puštaju varnice, okreću se u mestu, para pritiska cilindre i kulja na sve strane. Lokomotiva je brodove dočekivala sa parnim kolima koja su imala svog rukovaoca. U tom, posebnom vagonu postojalo je parno vitlo čije bi se uže kačilo o brod...

Trajalo je to decenijama sve dok 1969. godine izgradnjom prve đerdapske elektrane nije stvoreno veliko akumulaciono jezero. Voda je, jednog jutra, ušla u prostorije Sipske lokomotivske vuče, skoro šest meseci pre nego što su graditelji elektrane najavili i predvideli. Tako su pod vodom ostale kompletna pruga i dve nemačke trocilindrične parne lokomotive, čuvene „berlinke”. Bile su iz serije JD3/ J3 30, a izgrađene 1930. u berlinskoj fabrici A. Borsing. I dalje su na dnu jezera, u dunavskom mulju i virovima.