Хидроелектрана Ђердап I

С Википедије, слободне енциклопедије
Хидроелектрана Ђердап I

Хидроелектрана Ђердап I
Хидроелектрана Ђердап I Iron Gates 1 3D, Romania.gif

Основни подаци
Држава  Србија
 Румунија
Најближе насеље Србија Кладово
Румунија Караташ
Река Дунав
Почетак изградње 7. септембар 1964.
Прва синхронизација 16. мај 1972.
Подаци о језеру
Ствара Ђердапски резервоар
Запремина 2,1 km³
Површина 104,41 km²
Подаци о електрани
Број турбина 12 (6+6)
Тип бранска
Инсталисана снага 2,192 (Србија 1.058) MW
Тип турбине Капланова турбина
Годишња производња Србија 5,65 TWh
Румунија 5,4 TWh

Хидроелектрана Ђердап је систем од једне бранске и једне речне-проточне хидроелектране, „Ђердап I“ и „Ђердап II“, које су изграђене на реци Дунав на изласку из Ђердапске клисуре, на српско-румунској граници, тако да припада Србији и Румунији.

У укупној производњи електричне енергије у Србији електране Ђердап учествују са око 20%.

Историјат[уреди | уреди извор]

Јосип Броз Тито, обилазак ХЕ Ђердап I током пуштања у рад 1972. године
Јосип Броз Тито и Георги Георгију Деж, потписивање споразума о изградњи система Ђердап

Прва иницијатива за искоришћавање енергетског потенцијала Ђердапског сектора Дунава и унапређење пловног пута забележена је још 1896. године. Повољне карактеристике ђердапског сектора биле су велика брзина воде и велики пад, водни вртлози, честе промене дубине воде и ширине корита. Са друге стране, постојала је стална опасност од хридина и подводних стена. Године 1896. завршено је извођење регулационих радова на Ђердапу, у оквиру којих је изграђен Сипски канал. Хуго Лутер, немачки инжењер који је водио ове радове, предложио је Министарству народне привреде Краљевине Србије да се завршетак регулације Ђердапа искористи за подизање постројења за производњу електричне енергије. Иако је затражио добијање концесија за коришћење водне енергије, захтев му није био одобрен.[1]

Министарство пољопривреде и вода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца формирало је Ђердапску секцију са циљем да се изради „Студија о генералном уређењу Дунавског сектора званог „Ђердап“ – пловидба и искоришћење водене снаге“ 10. априла 1924. године. Студија је завршена 1928. године, а резултати су приказани у девет извештаја. Том приликом је усвојено решење по коме би се у сектору Ђердапа изградиле две хидроелектране, једна код Свињице, а друга код Сипа. То би подразумевало и подизање узводне бране између Гребена и Доњег Милановца и низводне бране испод Малих гвоздених врата. Идеја је подразумевала да је могуће извршити електрификација и индустријализација Србије, Срема, Баната и Бачке са енергијом са Ђердапа. Настанком светске економске кризе крајем двадесетих година прошлог века рад на овом пројекту је обустављен.[1]

Завод за планирање Србије, „Енергопроjект“ je у другој половини 1954. године израдио елаборат који je садржао процену вредности енергетског потенцијала ђердапског сектора.[2] Анализе су показале да је хидроенергетски потенцијал ђердапског сектора Дунава по километру дужине тока четири до пет пута већи од потенцијала на суседним деоницама.[3]Елаборат je 1956. године послужио као основа за разговоре о заједничкој изградњи хидроенергетског система током састанка председника Државног савета НР Румуније Георги Георгију Дежа (рум. Gheorghe Gheorghiu-Dej) и председника СФРЈ Јосипа Броза. У јуну 1957. године формирана је Мешовита југословенско-румунска комисија. У априлу 1960. године, владама Румуније и Југославије упућен је на усвајање Техничко-економски меморандум.[4] Разматрано је више варијанти система и коначно је предложено најповољније – изградња две хидроелектране Ђердап 1 и Ђердап 2.

Споразум o изградњи система потписали Георги Георгију Деж и Јосип Броз Тито у Београду 30. новембра 1963. године. Два председника свечано су отворила радове на изградњи откривањем спомен-плоча на обе стране Дунава 7. септембра 1964. године.[1]

Ђердап I је саграђен 1970. године на 943. километру реке, 10 km узводно од Кладова. На српској и румунској страни Дунава је направљено по 6 генератора од по 176,3 MW. Снага генератора на прагу са српске стране износи 1.058 MW. Инсталисани су за проток од 4800 m³/s и пуштани су у погон од 5. августа 1970. године до 16. маја 1972. Налази се у месту Караташ, а непосредно испод хидроцентрале се налазе остаци римске тврђаве Диана.

Пројекат потиче из споразума који је потписан између Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Народне Републике Румуније 1963. године, али идеја о изградњи хидроелектране на Дунаву датира још од средине педесетих година. Да би се олакшала изградња ове бране, на румунској страни велики део града Орсове морао је да се пресели у планине, изгради нове стамбене блокове и "потоне" стару градску четврт. Острво Аде Калех, углавном насељено Турцима, такође је потопљено под водом, али су се спасили предмети из њега. Путеве и жељезничке линије које повезују Крајове са Темишваром такође су морале бити помјерене и нагоре. Такође цео Дунав из Београда до Турну Северина претворен је у вештачко језеро.

Ђердапска хидроелектрана гради се у 1970. године

Брана је дизајнирала Институт за Хидроелектричне Студије и Пројекте (ИСПХ) у Букурешт и Енергопројект Београд 1956-1960.

Акумулационо језеро је запремине 1380 милиона m³. Брана је симетрична, са преливном браном у средини и преводницама на румунској и српској страни. Годишње у просеку ради око 7500 часова и произведе око 6000 GWh. Турбине су Каплановог типа и пројектоване за падове од 17,5 до 35,4 метара. Генератори су совјетске производње ЛМЗ Лењинград, даље лиценцирано од стране УЧМ Решица.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Gordana, Karović; Civrić, Zorica (2018). Dunav u Srbiji : putovanje kroz tehničke muzeje : katalog izložbe. Jurišić, Miloš, Јуришић, Милош. Beograd: Muzej nauke i tehnike Beograd. стр. 259—262. ISBN 9788682977643. OCLC 1088317789. 
  2. ^ Paunović. Đerdap i Timočka krajina. стр. 760. 
  3. ^ Jakovljević. Hidroenergetski i plovidbeni sistem „Đerdap“. стр. 10. 
  4. ^ Stojanović, Bogoljub (1972). Neimari Đerdapa 1964-1971. „Sistem 'Đerdap' – od prvih ideja do sveobuhvatnog sistema“. Beograd: Export Press. стр. 49. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Слободан Васић, Сећања и трагови Синише Ћирића (Београд: Истраживачки центар ИЦНТ, 2006).
  • Бранислав Војиновић, Ивана Стекић-Јаковљевић, Славка Лазић-Војиновић, Пантелија – Панта Јаковљевић, Живот и дело (Београд:Арт студио „Црно на бело“, 2014).
  • Милорад Дрча, „Како је све текло“, Енергија (децембар 2017): 8, 9.
  • Слободан Кљакић, „Slavni konstruktor Josif Hvoj ipak nije zaboravljen“, Politika, 7. јун 2016., преузето 25. маја 2018.
  • Neimari Đerdapa 1964-1971 (Beograd: Export Press, 1972).
  • Marinko Paunović, Đerdap i Timočka krajina (Zagreb: Binoza, 1970).
  • Hidro-energetski i plovidbeni sistem „Đerdap“, (Beograd: Export-Press, 196?), 45.
  • Архив Музеја науке и технике, Збирка електропривреде

Спољашње везе[уреди | уреди извор]