Pređi na sadržaj

Смрт Ивана Иљича

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Smrt Ivana Iljiča
Prva strana prvog izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovSmertь Ivana Ilьiča
AutorLav Tolstoj
ZemljaRuska Imperija
Jezikruski
Izdavanje
Datum1886.

„Smrt Ivana Iljiča” (rus. Смерть Ивана Ильича) je novela Lava Tolstoja prvi put objavljena 1886. godine, koja se smatra jednim od remek-dela njegove pozne fikcije, napisana ubrzo nakon njegovog verskog preobraćenja kasnih 1870-ih.[1] Priča prati sudiju kasacionog suda u Rusiji, njegove patnje i smrt od neizlečive bolesti.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Ivan Iljič živi bezbrižnim životom koji je „najjednostavniji i najobičniji i stoga najstrašniji”. Kao i svi koje poznaje, on svoj život provodi penjući se na društvenoj lestvici. Izdržavši brak sa ženom koju često smatra previše zahtevnom, on napreduje do sudije, zahvaljujući uticaju koji ima na prijatelja koji je upravo unapređen, fokusirajući se više na svoj posao kako njegov porodični život postaje sve manje podnošljiv.

Dok jednog dana kači zavese za svoj novi dom, nezgodno pada i povredi svoj bok. Iako u početku ne razmišlja mnogo o tome, počinje da pati od bola u boku. Kako njegova nelagodnost raste, njegovo ponašanje prema porodici postaje razdražljivije. Njegova žena na kraju insistira da poseti lekara. Lekar ne može tačno da odredi izvor njegove bolesti, ali ubrzo postaje jasno da je njegovo stanje terminalno. Suočen sa svojom dijagnozom, Ivan pokušava sve što može da popravi svoju pogoršanu situaciju, sve dok bol ne postane toliko intenzivan da je primoran da prestane da radi i da ostatak preostalih dana provede u krevetu. Suočava se sa svojom smrtnošću i shvata da, iako ju je svestan, ne shvata je istinski.

Tokom dugog i bolnog procesa umiranja, Ivan se zadržava na ideji da ne zaslužuje svoju patnju jer je živeo ispravno. Da nije živeo dobrim životom, mogao bi da postoji razlog za njegov bol; ali jeste, pa bol i smrt moraju biti proizvoljni i besmisleni. Pošto počinje da mrzi svoju porodicu jer izbegava temu njegove smrti, jer se pretvara da je samo bolestan i da ne umire, pa on jedinu utehu pronalazi u svom seljačkom slugi, Gerasimu, jedinoj osobi u Ivanovom životu koja se ne boji smrti, a ujedno i jedini koji osim njegovog sopstvenog sina pokazuje saosećanje prema njemu. Ivan počinje da se pita da li je, u stvari, živeo dobrim životom.

U poslednjim danima svog života, Ivan pravi jasni rascep između veštačkog života, kakav je njegov, koji prikriva pravi smisao života i izaziva strah od smrti, i autentičnog života, Gerasimovog života. Autentični život je obeležen saosećanjem, veštački život ličnim interesom. Tada „neka sila” udara Ivana u grudi i bokove, i on biva doveden u prisustvo jarke svetlosti. Njegova ruka pada na glavu njegovog obližnjeg sina, a Ivan ga sažali. On više ne mrzi svoju ćerku ili ženu, već oseća sažaljenje prema njima i nada se da će ih njegova smrt osloboditi. Pri tome ga napušta strah od smrti, a kako Tolstoj sugeriše, sama smrt nestaje.

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Ivan Iljič Golovin je visoko cenjeni zvaničnik kasacionog suda, kojeg je Tolstoj opisao kao „ni tako hladnog i formalnog poput njegovog starijeg brata, ni divljeg poput mlađeg, ali je bio srećan – inteligentan, uglađen, živahan i prijatan čovek.”[2] Kako priča napreduje, on postaje sve introspektivniji i emotivniji dok razmišlja o razlogu svoje mučne bolesti i smrti.
  • Praskovja Fjodorovna Golovina je Ivanova bezosećajna žena. Okarakterisana je kao samozaokupljena i nezainteresovana za muževljeve borbe, osim ako one direktno ne utiču na nju.
  • Gerasim je mladi sluga Golovinih. On preuzima ulogu jedinog Ivanovog tešitelja i staratelja tokom njegove bolesti.
  • Petar Ivanovič je Ivanov dugogodišnji prijatelj i kolega. Studirao je prava sa Ivanom i prvi je prepoznao Ivanovu nadolazeću smrt.
  • Vasja je Ivanov sin, gimnazijalac.
  • Lisa je Ivanova ćerka, verena za Petriščeva.
  • Petriščev je Lisin verenik, istražni sudija.

Interpretacija[uredi | uredi izvor]

Godine 1984, filozof Merold Vestfal je rekao da priča opisuje „smrt kao neprijatelja koji:

(1) navodi nas da sami sebe obmanjujemo,

(2) oduzima nam smisao života, i

(3) stavlja nas u samicu.”[3]

Godine 1997, psiholog Mark Friman je napisao:

Tolstojeva knjiga govori o mnogim stvarima: o tiraniji buržoaskih finoća, o strašnim slabim tačkama ljudskog srca, o primatu i eliziji smrti. Ali više od svega, dodao bih, radi se o posledicama života bez smisla, odnosno bez prave i trajne veze sa svojim životom...[4]

Ovozemaljski prikaz Ivanovog života zajedno sa dramatizacijom njegove duge i iscrpljujuće borbe sa smrću čini se da direktno odražava Tolstojeve teorije o moralnom životu, koje je u velikoj meri izveo tokom svog odmora od ličnih i profesionalnih obaveza 1877. godine. U svojim predavanjima o ruskoj književnosti, ruski pisac i kritičar Vladimir Nabokov tvrdi da je za Tolstoja grešni život (kao što je Ivanov) moralna smrt. Stoga je smrt, povratak duše Bogu, za Tolstoja moralni život. On tvrdi: „Tolstojska formula je sledeća, Ivan je živeo loš život i pošto loš život nije ništa drugo do smrt duše, onda je Ivan živeo živu smrt; a pošto je iza smrti Božja živa svetlost, tada se Ivan posle smrti obreo u novom životu – Životu sa velikim Ž.”[5]

Smrt prožima narativ na realističan i upijajući način, ali stvarna fizičnost smrti prisutna je samo u ranim poglavljima tokom Ivanovog bdenja. Umesto toga, priča vodi čitaoca kroz zamišljeno, metafizičko istraživanje razloga smrti i šta znači istinski živeti. Tolstoj je bio čovek koji se u velikoj meri borio sa sumnjom u sebe i duhovnim razmišljanjem, posebno kada se približio sopstvenoj smrti 1910. godine.[6] U svojoj knjizi Ispovest, Tolstoj piše:

Koliko god mi često rekli: „Ne možete da razumete smisao života, zato ne razmišljajte o tome, već živite”, ja to više ne mogu da radim: već sam to radio predugo. Sada ne mogu a da ne vidim dan i noć kako se vrte oko mene i dovode me do smrti. To je sve što vidim, jer je samo to istina. Sve ostalo je lažno.[7]

Ovo lično bogojavljenje izazvalo je značajan duhovni preokret u Tolstojevom životu, navevši ga da dovede u pitanje Rusku pravoslavnu crkvu, seksualnost, obrazovanje, kmetstvo, itd.[8] Dela koja je Tolstoj napisao tokom ovog perioda su neka od njegovih najkontroverznijih i najfilozofskijih, među koje spadaju Smrt Ivana Iljiča i druge poznate pripovetke kao što su Krojcerova sonata i Đavo. Sa biografske tačke gledišta, moguće je Smrt Ivana Iljiča tumačiti kao manifestaciju Tolstojeve zamršenosti i smisla sopstvenog života tokom njegovih poslednjih godina.[9] Drugim rečima, dramatizacijom određene vrste načina života i njegovog nepodnošljivog pada, Tolstoj je u stanju da svoju filozofiju prenese da uspeh, kako ga ocenjuje društvo, kao što je onaj Ivana Iljiča, dolazi po velikoj moralnoj ceni i ako neko odluči da je plati, život će postati šupalj i neiskren i samim tim gori od smrti.[8]

Bitak i vreme (1927), magnum opus Martina Hajdegera, odnosi se na novelu kao ilustraciju bića ka smrti.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Tolstoy, Leo". Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopædia Britannica, 2014.
  2. ^ Tolstoy, Leo (1886). The Death of Ivan Ilyich. The Story and Its Writer. Ed. Ann Charters: Bedford/St. Martin's (2011). str. 794—833. 
  3. ^ Westphal, Merold (1984). God, Guilt, and Death: An Existential Phenomenology of Religion. (1984) : , 1987. Bloomington, Ind.: Indiana University Press. str. 90. ISBN 0253204178. 
  4. ^ Freeman, Mark (jul 1997). „Death, Narrative Integrity, and the Radical Challenge of Self-Understanding: A Reading of Tolstoy's 'Death of Ivan Ilyich'”. Ageing & Society. 17 (4): 373—398. S2CID 145498926. doi:10.1017/S0144686X97006508. 
  5. ^ Nabokov, Vladimir Vladimirovich (1980). Lectures On Russian Literature. Harcourt. str. 237. 
  6. ^ Merriman, C. D. (2007). „Biography of Leo Tolstoy”. The Literature Network. Jalic Inc. Pristupljeno 23. 2. 2016. 
  7. ^ Tolstoy, Leo (1882). A Confession. Mineola: Dover Publications. str. 18. ISBN 0-486-43851-1. 
  8. ^ a b „The Death of Ivan Ilyich: About the Author”. The Big Read (2006–2011).  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  9. ^ Podgorski, Daniel (20. 10. 2015). „Proximity to Death: Authentic Living and Authentic Dying in Leo Tolstoy's The Death of Ivan Ilyich”. The Gemsbok. Your Tuesday Tome. Pristupljeno 23. 2. 2016. 
  10. ^ Kaufmann, Walter (leto 1959). „Existentialism and Death”. Chicago Review. 13 (2): 75—93. JSTOR 25293517. doi:10.2307/25293517. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Smrt Ivana Iljiča na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смрт_Ивана_Иљича&oldid=27893224”