Sono džoi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Слика из 1861. године која приказује буквални принцип џои покрета

Сон(н)о џои/џој[1] или ђои/ђој[нап. 1] (јап. 尊皇攘夷 / sonnō jōi — „poštovati cara, isterati varvare”, „poštujmo cara, isterajmo varvare”[1]) bila je politička ideja i slogan u Japanu u periodu od 1850. do kraja 1860. godine, korišćen s ciljem da se smeni Tokugava šogunat i sruši njegova feudalna vladavina postavljajući cara na vlast.

Poreklo[uredi]

Etimologija[uredi]

Sono džoi na japanskom jeziku

Tokom Perioda zaraćenih država u Kini, kancelar Guan Džung od Kija plasirao je politički slogan poznat kao Cuenvang rangji (kin. 尊王攘夷 / Zunwang Rangyi — „Poštujmo kralja, isterajmo varvare”), što se odnosilo na kraljeve dinastije Džou.[2] Nakon što je to čuo i prihvatio, vojvoda Huan od Kija ujedinio je kineske feudalne vladare da se suprostave pretnjama varvara iz Kine.[3] Zbog toga je i sam Konfučije hvalio Guana Džunga zbog negovanja i čuvanja kineske civilizacije tokom promena u fizičkom stilu izgleda i modi koja je bila pod uticajem takozvanih varvara.[2] Putem Konfučijevih Anala, prevod ovog izraza došao je u Japan kao sono džoi, a odatle je dobio i svoj drugi smisao, pogotovo u vreme kasnog Edo perioda.[4]

Filozofija[uredi]

U Japanu, poreklo ove filozofije može se naći u radovima studenata konfučijanizma (17. vek) — Jamazakija Ansaja i Jamage Sokoa, koji su pisali tekstove o poreklu Carske kuće Japana naglašavajući njenu nadmoć nad ostalim vladajućim dinastijama drugih nacija u svetu. Ove ideje su dopunjene i prosleđene od strane kokugaku učenjaka Motorija Norinage, koji je ukazivao na apsolutnu lojalnost cara naspram lojalnosti date vladajućom kućom Šogunata.

Učenjak iz pravca mito, Ajzava Seišisaj, uveo je termin sono džoi u moderni japanski jezik putem svog rada Šinron iz 1825. godine, gde je „sono” smatran izraženim poštovanjem Tokugava bakufua prema caru, a „džoi” otpor prema hrišćanstvu.

Uticaj[uredi]

Deo gravure Utagave Kuniterua koji prikazuje samuraja ispod sono džoi banera tokom Mito pobune iz 1864. godine

Sa povećanjem broja stranih brodova koji se kasnog 18. i 19. veka sve češće pojavljuju u japanskim vodama, politika izolacije — sakoku — sve više dolazi u pitanje. Deo filozofije džoi sve više se — pod uticajem prinudnog sporazuma u Kanagavi — odnosi na strance koji se mnogo češće pojavljuju u zemlji nakon što je admiral Peri uspeo da otvori zemlju za međunarodnu trgovinu, 1854. godine. Peri je sa svojim „crnim brodovima”, bojnom mornaricom, došao pod pretnjom uništenja prestonice Edo ukoliko se luke zemlje ne otvore, pa je vlada Šogunata — uvideći nadmoć Amerikanaca — morala da prihvati sve uslove došljaka. Tim postupkom Japanci su Šogunat počeli gledati kao slabiće na vlasti, što je dovelo do naglog bujanja pokreta sono džoi čiji su pripadnici smatrali da bi trenutno vladajuće telo bilo bolje zameniti nekim jačim; ne prevashodno carem, ali telom koje će imati snage da protera strance i poštuje cara kao glavu vrhovne dinastije Japana. Ova filozofija je prerasla u borbeni poklič pobunjeničkih provincija poput oblasti Čošu i Sacuma. Carski dvor u Kjotu gajio je simpatije ovog pokreta, pa je car Komei, prekidajući dugogodišnju tradiciju u carevanju, počeo aktivno da učestvuje u poslovima svoje države. Kako su se prilike ukazivale, tako je sve više jačao protiv šoguna, da bi se kasnije konačno uspela da smeni šogunatska vladavina, što je tako od države načinilo modernu carevinu. Naređenje džoi kulminiralo je u martu 1863. godine napadima na strance. Najpoznatiji napad odigrao se na engleskog trgovca Čarlsa Lenoksa Ričardsona, za čiju smrt (za koju se navodi da je prouzrokovana nepoštovanjem prema daimjou) je bakufu morao da plati 100.000 funti kao odštetu.[5] Samuraji bez gospodara (ronini) doprineli su haosu nasumično ubijajući razne vladine službenike i strance sa Zapada što je uslovilo da Šogunat oformi razne policijske jedinice poput Šinsengumija i Mimavarigumija.

Zapadne snage su na ovakve akcije reagovale demonstracijom sile, bombardujući prestonicu oblasti Sacuma, Kagošimu. Uvideći jačinu moderne tehnologije i vatrenog oružja, Šogunat gubi još više reputacije terajući i druge okruge da se okrenu protiv ideologije, što će kasnije dovesti i do Meidži obnove i smene feudalne vladavine.

Ovaj slogan nikad nije bila zvanična politika niti vlade niti pobunjenika, budući da su pobunjenički hanovi tesno sarađivali sa Zapadom. Šogunat je na kraju izgubio svoju vladavinu zbog nedevoljne opremljenosti vojske modernim naoružanjem. Sacuma kao pobunjenička oblast, uz pomoć svojih trgovinskih veza, snabdela je pobunjenike artiljerijom, bojnim brodovima i vatrenim naoružanjem, dok je bakufu — koji je bio povezan sa francuskom vladom — nedovoljno brzo modernizovao svoju vojsku, što je rezultovalo porazom u Bošin ratu.

Zaveštanje[uredi]

Nakon što je car ponovo došao na vlast, slogan sono džoi zamenjen je sloganom fukoku kjohei (jap. 富国強兵 / fukoku kyōhei — „богата земља, јака војска”, „обогатити нацију, јачати војску”), што ће бити главни слоган Меиџи периода и сама окосница акција током Другог светског рата.

Напомене[uredi]

  1. ^ У енциклопедији Историја Јапана — из Конданшине илустроване Енциклопедије Јапана (Завод за уџбенике, 2008. година) наводи се Сонно ђои.

Референце[uredi]

  1. 1,0 1,1 Šećerović, Vuk (фебруар 2000). „Jukio Mišima — Etika i estetika kao predvorja smrti”. Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu; student IV godine. Beograd. стр. 4. Приступљено 9. 12. 2015. »Institucija cara u Japanu je od najveće važnosti. Prema tradicionalnom šinto verovanju, drevni car Japana bio je direktni potomak boginje sunca Amaterasu, a carska loza se od tog drevnog doba prenosi, unutar jedne porodice, bez prekida sve do današnjeg dana. Božansko poreklo cara, tokom čitave japanske istorije, čak i onda kada se efektivna vlast nalazila u rukama moćnih plemićkih porodica i šoguna5, nikada se nije dovodilo u sumnju, a u periodima nacionalnih kriza car je bio simbol nacionalnog jedinstva, koje je dobilo svoj izraz u krilatici sono džoj (sonno joi) — poštujmo cara, isterajmo varvare.« 
  2. 2,0 2,1 Poo 2005, стр. 65
  3. ^ Tillman 1982, стр. 64.
  4. ^ Holcombe 2010, стр. 216.
  5. ^ Jansen 2000, стр. 314—315.

Литература[uredi]

  • Holcombe, Charles (2010). A History of East Asia: From the Origins of Civilization to the Twenty-first Century. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 216. ISBN 978-0-521-73164-5. 
  • Tillman, Hoyt Cleveland (1982). Utilitarian Confucianism: Ch'en Liang's Challenge to Chu Hsi. Cambridge: Harvard University Press. стр. 64. ISBN 978-0-674-93176-3. 
  • Poo, Mu-chou (2005). Enemies of Civilization. Albany: State University of New York Press. стр. 65. ISBN 978-0-7914-6364-2. 
  • Akamatsu, Paul. (1972). Meiji 1868: Revolution and Counter-Revolution in Japan. (Miriam Kochan, translator). New York: Harper & Row. .
  • Beasley, William G. (1972). The Meiji Restoration. Stanford: Stanford University Press. 
  • Craig, Albert M. (1961). Chōshū in the Meiji Restoration. Cambridge: Harvard University Press. 
  • Jansen, Marius B. and Gilbert Rozman, eds. (1986). Japan in Transition: from Tokugawa to Meiji. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05459-9. ; OCLC [//www.worldcat.org/oclc/12311985 12311985].
  • Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600. 
  • Shiba, Ryotaro. (1998). The Last Shogun: The Life of Tokugawa Yoshinobu. Tokyo: Kodansha. ISBN 978-1-56836-246-5. 

.