Studija 329

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Studija 329 je bilo kliničko ispitivanje sprovedeno u Severnoj Americi od 1994. do 1998. godine, kako bi se proučila efikasnost paroksetina, SSRI antidepresiva pri lečenju dece starosti od 12 do 18 godina sa dijagnozom teže depresije. Ispitivanje je vodio tadašnji profesor na Braun univerzitetu, Martin Keler, a finansirala ga je britanska farmaceutska kompanija SmithKline Beecham, od 2000. godine poznata kao Glaksosmitklajn (GSK). Paroksetin se upoređivao sa imipraminom, tricikličnim antidepresivom i placebom.[1] SmithKline Beecham je 1991. godine pustio paroksetin u prodaju, plasirajući ga kao Paxil u Severnoj Americi, i kao Seroxat u Velikoj Britaniji. Od 1997. do 2006. godine je zarada od prodaje samo u SAD bila 11.7 milijardi dolara.[2]

Studija je objavljena 2001. godine u časopisu Američke akademije za dečiju i adolescentnu psihijatriju (JAACAP), gde su Martin Keler i još 21 istraživač navedeni kao koautori. Postala je kontroverzna kada je otkriveno da je članak napisala PR firma koju je unajmio SmithKline Beecham. Iznesene su neprimerene tvrdnje u vezi efikasnosti leka, i umanjena su sigurnosna pitanja.[3][4][5] Polemika je dovela do nekoliko tužbi, i pojačanih poziva farmaceutskih kompanija da otkriju sve podatke u vezi kliničkih istraživanja.[6]

SmithKline Beecham je interno priznao 1998. godine da studija nije pokazala efikasnost paroksetina u adolescentskoj depresiji. Pored toga, više pacijenata iz grupe koja je uzimala paroksetin je pokazalo samoubilačko razmišljanje i ponašanje.[7][8] Iako su se negativni rezultati pominjali u članku, u zaključku nisu uzeti u obzir; naprotiv, zaključeno je da je paroksetin „generalno dobro tolerisan i efikasan za težu depresiju kod adolescenata“.

Britanska regulatorna agencija za lekove i zdravstvene proizvode (MHRA) analizirala je studiju 329 i druge studije o paroksetinu, zaključujući da, iako nije bilo dokaza o efikasnosti paroksetina kod dece i adolescenata, postoje čvrsti dokazi o uzročnoj vezi ovog leka i suicidalnog ponašanja.[9] Sledećeg meseca su MHRA i Američka uprava za hranu i lekove (FDA) savetovali lekare da ne prepisuju paroksetin deci mlađoj od 18 godina.[10] MHRA je pokrenula krivičnu istragu zvog ponašanja GSK-a, ali je 2008. godine objavila da neće biti optužbi.[11] Državni advokat Njujorka Eliot Špicer je 2004. godine tužio GSK zbog uskraćivanja podataka,[12][13] a 2012. je Ministarstvo pravde SAD kaznilo kompaniju za tri milijarde dolara uključujući sumu za uskraćivanje podataka o paroksetinu, nezakonito promovisanje mlađima od 18 godina, i pripremanje neistinitog članka o studiji 329. Kompanija je negirala da je zadržala podatke i rekla da je „povećana stopa suicidalnog razmišljanja ili je pokušaj samoubistva otkriven” tek kada su zajedno analizirani podaci iz devet dečijih ispitivanja na paroksetinu.[14]

Članak o studiji 329 nikada nije povučen.[5][15] Urednici časopisa kažu da su negativni nalazi uključeni u tabelu i da stoga nema razloga da se članak povuče.[16] U septembru 2015. je časopis BMJ objavio ponovnu analizu studije. Po toj analizi je zaključeno da se ni paroksetin ni imipramin nisu razlikovali po efikasnosti od placeba u lečenju depresije, da je grupa paroksetina više iskazivala suicidne ideje i ponašanja, i da je imipramin grupa doživela više kardiovaskularnih problema.[4][5][17][18][19]

Kliničko ispitivanje[uredi | uredi izvor]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Studija 329 bila je skup osmonedeljnih nasumičnih kliničkih ispitivanja na slepo koja su vršena u 12 univerzitetskih ili bolničkih psihijatrijskih odeljenja u SAD i Kanadi u periodu od 1994. do 1997.[1][20] Studija je uporedila paroksetin sa imipraminom kod tinejdžera starosti 12 do 18 godina sa depresivnim poremećajem u trajanju od najmanje osam nedelja.[1] Martin Keler, tada profesor psihijatrije na Univerzitetu Braun, predložio je ispitivanje kompaniji 1992. kao najveće istraživanje do tada za ispitivanje efikasnosti SSRI antidepresiva kod dece.[8]

Nakon skrining faze aprila 1994., na 275 pacijenata je slučajno dodeljen paroksetin, imipramin ili placebo.[21][22] Grupi paroksetina davane su doze od 20 miligrama dnevno tokom četiri nedelje, povećavajući na 30 miligrama u petoj i 40 miligrama u šestoj nedelji, ukoliko je lekar smatrao da je to prikladno. Poslednja studijska poseta bila je u maju 1997. godine, a pacijentima je otkrivena tajna u oktobru.[23]

Efikasnost[uredi | uredi izvor]

Protokol studije opisuje dva osnovna i šest sekundarnih ishoda pomoću kojih se meri efikasnost.[23][24] Podaci su pokazali da paroksetin nije bio efikasniji od placeba. Prema Melani Njuman, „lek je dao pozitivan rezultat samo kada su primenjene četiri nove mere sekundarnog ishoda koje su uvedene nakon prve analize podataka. Petnaest novih mera sekundarnog ishoda nije uspelo da donese pozitivne rezultate.”[23]

Bezbednost[uredi | uredi izvor]

Jedanaest ispitanika na paroksetinu, u poređenju sa pet ispitanika na imipraminu i dva na placebu, doživelo je probleme u ponašanju i emocionalnu labilnost. Istraživači su događaje doživeli kao neželjene ako su rezultirale hospitalizacijom, samoubilačkim ponašanjem, ili ako je lekar neki događaj smatrao ozbiljnim. Od 93 osobe koje su uzimale paroksetin, jedna osoba je imala glavobolje, a 10 osoba je imalo psihijatrijske probleme. Od tih 10 osoba sedmoro je hospitalizovano. Dvoje od 10 je doživelo pogoršanje depresije, dvoje je imalo probleme sa ponašanjem poput agresije, jedna osoba je doživljavala preteranu euforiju, i njih pet je bilo emocionalno labilno, uključujući jednu osobu sa samoubilačkim idejama i ponašanjem. Od 95 pacijenata koji su uzimali impiramin, i 89 na placebu, po jedna osoba u obe grupe je doživela emocionalnu nestabilnost. Ipak, Keler je u svom članku zaključio da je od 11 neželjenih događaja, samo glavobolja bila posledica korišćenja paroksetina.[25]

SmithKline Beecham dokument iz 1998.[uredi | uredi izvor]

Oktobra 1998. godine odeljenje za neoronauke firme SmithKline Beecham je objavilo rad „Seroxat/Paxil adolescentna depresija: Rad od trećoj fazi kliničkih studija“, u kom su razmatrali studije 329 i 377.[26] Studija 377 je ispitivanje sprovedeno od 1995. do 1998. godine, trajalo je 12 nedelja, i poredilo je paroksetin i placebo kod tinejdžera.

U radu je objašnjeno da SmithKline Beecham neće predati regulatorima podatke o studijama 329 i 377, i razmatrano je kako treba pažljivo širiti te podatke kako bi se izbegao bilo kakav negativni komercijalni uticaj.[8] U prilogu dopisa navedeno je da su rezultati razočaravajući i da ne podržavaju tvrdnju etikete da se paroksetin može koristiti za lečenje adolescenata: „Najbolje što se moglo postići je izjava da, iako su podaci o bezbednosti bili ubedljivi, efikasnost nije dokazana.“[27] U radu je rečeno da bi bilo komercijalno neprihvatljivo uključiti izjavu da efikasnost nije dokazana, jer bi to narušilo profil paroksetina.[26]

Studija 329 je pokazala „efikasnost Seroxat/Paxil-a kod svih pokazatelja depresije“, ali po ovom radu „nije uspela da dokaže statistički značajnu razliku od placeba po primarnim merama efikasnosti“. Studija 377 takođe „nije uspela da dokaže bilo kakvo odvajanje Seroxat/Paxil-a od placeba“. SmithKline Beecham je odlučio da objavi studiju 329, ali ne i 377, i da ne podnese ni jednu prijavu regulatorima jer su bili „nedovoljno robusni da podrže promenu etiketa“.[26]

Dokument je procureo tokom suđenja i prvi put ga je objavio Kanadski časopis medicinskog udruženja u martu 2004. Predstavnik GSK-a je tvrdio da dopis dovodi do neprimernog zaključka i da nije u skladu sa činjenicama, da se GSK pridržavao svih regulatornih zahteva za izlaganje podataka o bezbednosti, i da su lekarima poslali podatke o bezbednosti i efikasnosti putem plakata, sažetaka i drugih publikacija.[8]

JAACAP članak[uredi | uredi izvor]

Autorstvo[uredi | uredi izvor]

Iako su u članku JAACAP-a kao autori navedeni Martin Keler i još 21 lekar i istraživač, članak je napisala kompanija Scientific Therapeutics Information (STI), kopmanija iz Springfilda u Nju Džerziju specijalizovana za komunikacije u farmaceutskoj industriji.[28] U članku se nije pominjao STI. Pomenuto je da je u uređivanju članka pomogla Sali K. Laden, i na spisku autora se nalazio Džejms Mekaferti iz GSK-a, ali članak nije otkrio njegovu pripadnost kompaniji.[1]

STI je sa kompanijom SmithKline Beecham radio na promociji paroksetina od početka 1990-ih. Sali Laden i Džon Romankievic iz STI –a su u aprilu 1998. poslali 17,250 dolara SmithKline Beecham-u kako bi radili na šest nacrta studije o 329 radova, uključujući konačni nacrt, koji pokriva razdoblje do marta 1999. godine. Iznos se plaćao u ratama: 8,500 dolara na početku, 5,125 dolara posle trećeg nacrta i 3.625 dolara nakon slanja članka u časopis.[28][29]

Procena je obuhvatala celokupno pisanje, uređivanje, istraživanje, uređivanje kopija, umetnički rad i koordinaciju sa lekarima i drugima koji će biti imenovani kao autori. Martin Keler bi bio naveden kao glavni autor.[28] Prvi nacrt bio je spreman do decembra 1998.[30] Dokumenti SmithKline Beecham-a pokazuju da su Laden i STI upravljali čitavim procesom objavljivanja, uključujući pisanje propratnog pisma časopisu koje je ona poslala Kelleru, s uputstvom da ga prenese u svoj obrazac.[31]

Publikacija[uredi | uredi izvor]

STI je prvi put predao članak u časopisu Američkog lekarskog udruženja (JAMA), koji ga je odbio u novembru 1999. Zabrinutost koju su iskazali recenzenti JAMA-e uključivala je da je „glavni nalaz studije visoka stopa reakcije na placebo“. Takođe su predložili da imenovani autori potvrde da im je „odobren pun pristup skupu podataka radi provere tačnosti izveštaja“.[32][33]

U prvim nacrtima rada za JAMA-u nisu pomenuti ozbiljni štetni događaji. Naučnik SmithKline Beecham-a Džejms Mekaferti je dodao pasus o tome u julu 1999. godine, dodajući da je 11 pacijenata na paroksetinu imalo ozbiljne štetne događaje, u odnosu na dva pacijenta na placebu: „pogoršanje depresije, emocionalne labilnosti i glavobolje smatrali su se povezanim, ili eventualno povezanim sa lečenjem“.[34][35] Ovo je promenjeno u konačnoj verziji gde je rečeno da je lekar samo glavobolju povezao sa lečenjem paroksetinom.[25][34]

Decembra 1999. godine, Laden je predala prepravljeni dokument JAACAP-u, koji je u to vreme vodila Mina K. Dulkan, glavna urednica. Prema Melani Njuman iz BMJ-a predstavnici JAACAP-a su napisali da nije jasno prikazana efikasnost paroksetina, i upitali da li zbog visoke stope reakcije na placebo SSRI treba smatrati terapijom prve linije.[32] JAACAP je prihvatio članak u januaru 2001.[36] i objavio ga u julu.[1]

U članku je zaključeno da je paroksetin generalno dobro podnošen i efikasan za lečenje depresije kod adolescenata.[7] Mekafertijev pasus o mogućoj povezanosti lečenja sa pogoršanjem depresije i emocionalnom labilnošću je uklonjen. Jedini neželjeni događaj koji se u članku pripisuje paroksetinu je glavobolja kod jednog pacijenta.[25][34] U članku je rečeno da je istražitelj ocenio da su ovi ozbiljni neželjeni događaji povezani sa lečenjem kod samo 4 pacijenta (paroksetin, 1; imipramin, 2; placebo, 1), i da se uzročno-posledična veza ne može pouzdano utvrditi. Zaključeno je: „Nalazi ove studije pružaju dokaz efikasnosti i sigurnosti SSRI, paroksetina u lečenju adolescentske depresije.“[7]

Glaksosmitklajn poruka o prodaji 2001., alternativna upotreba[uredi | uredi izvor]

Glaksosmitklajn je koristio članak Američke akademije za dečiju i adolescentnu psihijatriju (JAACAP) za promociju paroksetina lekarima za upotrebu kod tinejdžera, dok lek nije odobren za upotrebu kod dece i adolescenata. Kompanijama za lekove zabranjeno je promoviranje lekova za neodobrenu upotrebu, ali lekarima je dozvoljeno da propisuju lekove za ono što je poznato kao alternativna upotreba. U Ujedinjenom Kraljevstvu je za decu i adolescente 1999.[37] godine napisano 32.000 recepata za paroksetin, a u SAD 2,1 miliona 2002. godine, zaradivši 55 miliona Glaksosmitklajnu.[5][38]

7. avgusta 2001. Sali Lejden, glavni autor članka JAACAP-a, priredio je Glaksosmitklajn-u da kupi 500 kopija članka, 300 za Keler i 200 za Zakeria Havkinsa iz Glaksosmitklajn-ovog tima za upravljanje proizvodima paroksetina. 16. avgusta 2001. Zakeri Havkins šalje pismo o studiji 329 „svi prodajni zastupnici koji prodaju paroksetin“, nazivajući studiju 329 „najsavremenijom, najznačajnijom studijom.“[39][40] Pismo se završava sa

Zaključno, nalazi ove studije pružaju dokaz efikasnosti i sigurnosti paroksetina u lečenju adolescentske depresije. Evo još jednog primera Glaksosmitklajnove posvećenosti psihijatriji iznošenjem „vrhunskih“ naučnih podataka. Paroksetina je zaista IZVANREDAN proizvod koji i dalje pokazuje efikasnost, čak i kod ove nedovoljno proučavane populacije.[40]

Upiti u Velikoj Britaniji[uredi | uredi izvor]

Prodaja parokestina kao seroksat u Velikoj Britaniji.

BBC Panorama[uredi | uredi izvor]

Škotska novinarka Šeli Džofre predstavila je četiri istražna programa o paroksetinu za BBC Panorama između 2002. i 2007. godine, uključujući jedan posvećen studiji 329, „Tajne suđenja protiv droga“ (januar 2007)[41][42][43][44] Program za 2007. godinu zasnovan je na hiljadama internih dokumenata sakupljenih tokom tužbi pacijenata i porodica protiv Glaksosmitklajn-a.[44]

Interesovanje Džofrea za paroksetin započeo je slučajem Timotina Tobina protiv SmithKline Beecham iz jula 2001. godine u Sjedinjenim Državama. Porodica 60-godišnjeg Donalda Šela tužila je kompaniju nakon što je Šel upucao suprugu, ćerku i bebu unuku, a zatim izvršio samoubistvo 2 dana nakon što je započeo kurs paroksetina 1998. godine. Porota u Vajomingu dodelio je tužiteljima 6,4 miliona dolara.[45][46]

Prvi od Džofreovih programa, „Tajne seroksata“, emitovan je 13. oktobra 2002. i obuhvatio je slučaj Šel, studija 329, i Glaksosmitklajn-ove napore prodavanja lekova deci.[47] Pričajući o studiji 329 i upotrebi paroksetina, Alister Benbo, šef evropske psihijatrije za Glaksosmitklajn, rekao je Džofreu da je tokom studije 329 paroksetin „generalno dobro podnešen kod ovako teške populacije.“[42][48][49]

Glaksosmitklajnov informativni dokument maja 2003.[uredi | uredi izvor]

U februaru 2003. godine MHRA-ov Odbor za sigurnost lekova osnovao je radnu grupu za istraživanje SSRI i njegovu bezbednosti.[50] U pripremi za svoj prvi sastanak, MHRA se sastala sa Glaksosmitklajn-om 21. maja 2003. kako bi se osigurala da je Glaksosmitklajn dostavila sve informacije od značaja za paroksetin, i da bi diskutovati Džofreov drugi program za Panoramu.[20][50]

Pred kraj sastanka, Glaksosmitklajn je predao informativni dokument sa 79 stranica, „Paroksetin: Kritična ocena paroksetin hidrohlorida za lečenje pedijatrijskog opsesivno-kompulzivnog poremećaja i socijalnog anksioznog poremećaja kod dece i adolescenata“.[51][52] U rad su obuhvaćeni podaci iz devet kliničkih ispitivanja koja je Glaksosmitklajn sproveo na paroksetinu i deci između aprila 1994. i septembra 2002:[53]

„Opis kliničkog programa za decu“
Studija Trajanje Dizajn Godište Doze paroksetina
(mg/dan)		 Broj pacijenata
704 OKP 10 nedelja RCT, naslepo, paralelna grupa, placebo, fleksibilna doza 7–17 10–50 203
676 Socijalna fobija 16 nedelja RCT, naslepo, paralelna grupa, placebo, fleksibilna doza 8–17 10–50 318
329 Teža depresijska epizoda 8 nedelja RCT (1:1:1) naslepo, paralelna grupa, placebo i aktivno kontrolisano, fleksibilna doza 12–18 20–40 271
377 Teža depresijska epizoda 12 nedelja RCT (2:1), naslepo, paralelna grupa, placebo, fleksibilna doza 13–18 20–40 274
701 Teža depresijska epizoda 8 nedelja RCT, naslepo, paralelna grupa, placebo, fleksibilna doza 7–17 10–40 203
453 OKP/Teža depresijska epizoda 32 nedelja Dvofazno. Faza 1: 16 nedelja, poznat parokestin, fleksibilna doza. Pojedini prelaze u drugu fazu. 8–17 10–60 335
Faza 2: 16 nedelja, RCT, naslepo, paralelna grupa, placebo, fiksirana doza (doza na kraju prve faze) 193
329 OKP/Teža depresijska epizoda 6 meseci Naslepo, paralelna grupa, produžetak za pojedine pacijente iz studije 329 12–18 20–40 125
716 OKP/Teža depresijska epizoda 6 meseci Poznat lek, produžetak za pacijente iz studija 701 704 i 715 7–17 10–50 265
715 OKP/Teža depresijska epizoda 6 nedelja Poznat lek, povećanje doze, ponovljena doza, farmakokinetika 7–17 10–30 62

Kriminalna istraga[uredi | uredi izvor]

MHRA oktobra 2003. pokreće istragu zbog ponašanja Glaksosmitklajna. Istraga je započeta zbog dve brige: 1. dužina vremena između završetka suđenja i GSK-ovo prenošenje sigurnosnih briga MHRA-u; 2. način na koji je materijal predat.[54]

Umesto da je upozorio MHRA na rizik, Glaksosmitklajna dostavlja podatke u vezi zahteva za širenje indikacija paroksetina kod dece.[26][55]

Posle četvorogodišnje istrage, MHRA je u martu 2008. godine saopštila da neće biti krivičnog gonjenja.[54]

Upiti u SAD[uredi | uredi izvor]

Boston Glob[uredi | uredi izvor]

U novembru 1995. Alison Bas, urednik časopisa „Bostonski globus”, započela je istragu psihijatrijskog odeljenja Univerziteta Brovn kojim je predsedavao Martin Keler, koji je vodio Studiju 329. Postojale su optužbe da je odeljenje uzelo 218.000 dolara iz američkih državnih sredstava za istraživanja koja izgledaju da nisu sprovedena.[56][57] Oktobra 1999. ona je prijavila Kelerov finansijski odnos sa farmaceutskom industrijom, koji je podrazumevao primanje 500.000 dolara konsultantske naknade prethodne godine.[58] Bas-ovo delo se razvilo u knjizi o Glaksosmitklajn, paroksetinu i Studiji 329 „Side Effects: A Prosecutor, a Whistleblower, and a Bestselling Antidepressant on Trial” (objavljivanja 2008. godine).[59]

Pregled pod mandatom Uprave za hranu i lekove[uredi | uredi izvor]

U martu 2004. godine Uprava za hranu i lekove je naložila da kompanije za lekove pregledaju upotrebu svojih SSRI kod dece. Tokom 2006. godine, istraživači Glaksosmitklajn-a objavili su pregled pet svojih ispitivanja koja su uključivala paroksetin i adolescente ili decu, studiju 329 i neobjavljenu studiju 377. Oni su napisali da je samoubilačko ponašanje došlo kod 22 od 642 pacijenta na paroksetinu (3,4 procenta) protiv pet od 549 na placebu (0,9 procenata). U članku je zaključeno: „Adolescenti koji su lečeni paroksetinom pokazali su povećan rizik od samoubilačkim događajima. (...) Prisustvo nekontrolisanih faktora rizika od samoubistva, relativno mala učestalost ovih događaja i njihova preovladavanje kod adolescenata sa težom depresijskom epizodom otežavaju identifikaciju jednog uzroka suicidnosti kod ovih pedijatrijskih pacijenata.”[60]

Ljudi protiv Glaksosmitklajn[uredi | uredi izvor]

Eliot Špitzer

Juna 2004. godine državni pravobranilac Njujorka Eliot Špitzer podneo je tužbu protiv Glaksosmitklajn-a na Vrhovnom sudu države Njujork zbog uskraćivanja podataka o kliničkom ispitivanju paroksetina, uključujući iz studije 329.[38][61] Glaksosmitklajn negira bilo kakvu nepravdu i govore da su podaci prosleđeni regulatorima i lekarima na medicinskim konvencijama i na drugim načinima.[62]

Tužba je rešena avgusta 2004. godine kada Glaksosmitklajn pristaje da plati 2,5 miliona dolara i da na svom vebsajtu objave njihove podatke o paroksetinu i deci i uspostavi registar kliničkih ispitivanja koji će sadržati sažetke svih ispitivanja sponzorisanih od strane kompanije, počev od 27. decembra 2000. godine. Do oktobra 2004, druge kompanije za lekove, uključujući Fajzer, Eli Lili i Merck & Co., dogovorili su se da osnuju sopstvene registre.[12] Glaksosmitklajn se 2013. pridružio AllTrials, britanskoj kampanji za registrovanje svih kliničkih ispitivanja i rezultata.[63][64]

Ostale tužbe[uredi | uredi izvor]

Do 2009. godine Glaksosmitklajn je platio skoro milijardu dolara za podmirivanje tužba koje se odnose na paroksetin u vezi sa 450 samoubistava, uskraćivanjem podataka, kao i zavisnošću i drugim zahtevima. Dodatnih 600 nerešenih zahteva u vezi sa malformacijom novorođenčadi. Tužbe su proizvele hiljade internih dokumenata preduzeća, od kojih su neki ušli u javno vlasništvo.

SAD protiv Glaksosmitklajn[uredi | uredi izvor]

U Oktobru 2011. godine Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država podnelo je tužbu po Zakonu o lažnim zahtevima optužujući Glaksosmitklajn za promociju lekova za neodobrenu upotrebu, nepodnošenje podataka o bezbednosti, prijavljivanje lažnih cena i podmićivanje lekara u vidu poklona, putovanja.[2] Žalba je uključivala pripremu članka JAACAP-a o studiji 329, preuveličavanje efikasnosti paroksetina uz smanjivanje rizika i korišćenje članka za promociju leka za upotrebu kod adolescenata, što Američka uprava za hranu i lekove nije odobrila.[23][41][42][43][44]

Pozivi za povlačenje[uredi | uredi izvor]

Džon Džureidini

Dečiji psihijatar Džon Džureidini iz Ženske i dečje bolnice u Adelaidi i An Tonkin sa Univerziteta u Adelaidi 2003. godine zatražili su povlačenje radova studije 329.[65][66]

2005. godine filozof Lemon Mekhenri požalio se urednici JAACAP-a, Mini Dulcan, da su Keller i neki drugi istraživači imenovani kao autori radili za Glaksosmitklajn, ali nisu izjavili svoj sukob interesa i prekršili autorska pravila časopisa.[32] Keler je bio savetodavac za nekoliko kompanija koje se bave lekovima. „Bostonski globus” saopštava 1999. godine da je prethodne godine zaradio 500.000 dolara od konsultantskog posla koji nije objavljivao časopisima koji su objavili njegovo delo niti Američkoj psihijatrijskoj asocijaciji.[67] Dulcan je Mekhenriju odgovorio da „ukoliko ne postoji specifična optužba za prevaru u istraživanju, uloga naučnih časopisa nije u nadgledanju autorstva.”[68]

Ponovna analiza studije 329[uredi | uredi izvor]

U julu 2013. godine Džon Džureidini izrazio je nameru da se objavi novi izveštaj o Studiji 329 u skladu sa inicjativom RIAT-a (obnavljanje nevidljivih i napuštenih slučajeva).[69][70] Istraživači RIAT-a — Džoana Le Nouri, Džon M. Narado, David Hili, Džon Džureidini, Melisa Raven, Kejtlin Tufanuru i Elia Abi-Džoudi objavili su svoju ponovnu analizu u BMJ-ju u sentembru 2015. godine. Zaključak je bio da su „Efikasnost paroksetina i impiramina se nije statički ili klinički značajno razlikovala od placeba za bilo koji unapred utvrđeni primarni ili sekundarni ishod efikasnosti“. Takođe jedan od zaključaka je „Došlo je do klinički značajnih porasta ... suicidne ideje i ponašanja, kao i drugih ozbiljnih neželjenih događaja u grupi sa paroksetinom i kardiovaskularnih problema u grupi sa imipraminom“.[17]

Antidepresivi i suicidnost kod mladih ljudi[uredi | uredi izvor]

FDA je 2007. godine zahtevao da svi antidepresivi sadrže okvirno upozorenje na povećan rizik od somoubilačkih misli i ponašanja kod ljudi uzrasta od 18 do 20 godina, tokom prvih prvih dva meseca lečenja.[71] Cocharine pregled upotrebe SSRI kod dece je 2012. godine zaključeno da postoje dokazi o povećanom riziku samoubistva kod pacijenata lečenih antideprecivima. U ovom izveštaju piše „Međutim, s obzirom na rizike nelečene depresije u smislu završenog samoubistva i uticaja na funkcionisanje, ako se donese odluka o upotrebi lekova, tada bi fluoksetin mogao biti lek prvog izbora sa datima smernicama“.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Keller, Martin B.; Ryan, Neal D.; Strober, Michael; Klein, Rachel G.; Kutcher, Stan P.; Birmaher, Boris; Hagino, Owen R.; Koplewicz, Harold; Carlson, Gabrielle A. (2001-07-01). „Efficacy of Paroxetine in the Treatment of Adolescent Major Depression: A Randomized, Controlled Trial”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry (na jeziku: engleski). 40 (7): 762—772. ISSN 0890-8567. PMID 11437014. doi:10.1097/00004583-200107000-00010. 
  2. ^ a b „Glaxo Said to Have Paid $1 Billion in Paxil Suits (Update2) - Bloomberg”. web.archive.org. 2014-03-31. Arhivirano iz originala 31. 03. 2014. g. Pristupljeno 2020-05-22. 
  3. ^ McGoey, L.; Jackson, E. (2009-02-01). „Seroxat and the suppression of clinical trial data: regulatory failure and the uses of legal ambiguity”. Journal of Medical Ethics (na jeziku: engleski). 35 (2): 107—112. ISSN 0306-6800. PMID 19181884. doi:10.1136/jme.2008.025361. 
  4. ^ a b Godlee, Fiona (2015-09-17). „Study 329”. BMJ (na jeziku: engleski). 351. ISSN 1756-1833. doi:10.1136/bmj.h4973. 
  5. ^ a b v g Doshi, Peter (2015-09-16). „No correction, no retraction, no apology, no comment: paroxetine trial reanalysis raises questions about institutional responsibility”. BMJ (na jeziku: engleski). 351. ISSN 1756-1833. PMID 26377109. doi:10.1136/bmj.h4629. 
  6. ^ Wilson, Clare. „New look at antidepressant suicide risks from infamous trial”. New Scientist (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-22. 
  7. ^ a b v Keller 2001 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  8. ^ a b v g Kondro, Wayne (2004-03-02). „Drug company experts advised staff to withhold data about SSRI use in children”. CMAJ (na jeziku: engleski). 170 (5): 783—783. ISSN 0820-3946. PMID 14993169. doi:10.1503/cmaj.1040213. 
  9. ^ Medicines and Healthcare products Regulatory Agency (na jeziku: engleski), 2020-03-30, Pristupljeno 2020-05-22 
  10. ^ „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  11. ^ „"Transcription of a meeting at MHRA about Seroxat"” (PDF). Arhivirano iz originala 06. 12. 2014. g. 
  12. ^ a b Harris, Gardiner (2004-08-26). „Maker of Paxil to Release All Trial Results”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-05-22. 
  13. ^ „Jackson, Emily (2012). Law and the Regulation of Medicines, London: Bloomsbury Publishing, p. 109.”.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  14. ^ „Seroxat: Statement from GlaxoSmithKline” (na jeziku: engleski). 2007-01-29. Pristupljeno 2020-05-22. 
  15. ^ Heck, Isobel (2014-04-02). „Controversial Paxil paper still under fire 13 years later”. Brown Daily Herald (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-22. 
  16. ^ Newman, Melanie (2010-12-07). „The rules of retraction”. BMJ (na jeziku: engleski). 341. ISSN 0959-8138. PMID 21138994. doi:10.1136/bmj.c6985. 
  17. ^ a b Noury, Joanna Le; Nardo, John M.; Healy, David; Jureidini, Jon; Raven, Melissa; Tufanaru, Catalin; Abi-Jaoude, Elia (2015-09-16). „Restoring Study 329: efficacy and harms of paroxetine and imipramine in treatment of major depression in adolescence”. BMJ (na jeziku: engleski). 351. ISSN 1756-1833. PMID 26376805. doi:10.1136/bmj.h4320. 
  18. ^ Henry, David; Fitzpatrick, Tiffany (2015-09-16). „Liberating the data from clinical trials”. BMJ (na jeziku: engleski). 351. ISSN 1756-1833. PMID 26377210. doi:10.1136/bmj.h4601. 
  19. ^ „Seroxat study under-reported harmful effects on young people, say scientists”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2015-09-16. Pristupljeno 2020-05-22. 
  20. ^ a b „For university or hospital psychiatric departments” (PDF). Arhivirano iz originala 06. 12. 2014. g. 
  21. ^ „Keller 2001, p. 763”. 
  22. ^ „Keller 2001, p. 764.”. 
  23. ^ a b v g Jureidini, Jon N.; McHenry, Leemon B.; Mansfield, Peter R. (2008-01-01). „Clinical trials and drug promotion: Selective reporting of study 329”. International Journal of Risk & Safety in Medicine (na jeziku: engleski). 20 (1-2): 73—81. ISSN 0924-6479. doi:10.3233/JRS-2008-0426. 
  24. ^ „Study drug: BRL29060/Paroxetine (Paxil)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 12. 07. 2018. g.  Nevalidan unos |dead-url=dead (pomoć)
  25. ^ a b v „Keller 2001, p. 769.”. 
  26. ^ a b v g „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  27. ^ „Jackie Westaway, SmithKline Beecham (14 October 1998) Memo, courtesy of the United States Department of Justice” (PDF). 
  28. ^ a b v „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  29. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2013-05-15. Arhivirano iz originala 15. 05. 2013. g. Pristupljeno 2020-05-22. 
  30. ^ „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  31. ^ „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  32. ^ a b v Newman 2010, p. 1247 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  33. ^ „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  34. ^ a b v Jureidini et al. 2008 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  35. ^ „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  36. ^ „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  37. ^ MHRA, 6 March 2008(a) (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  38. ^ a b „FindLaw Legal Blogs”. Findlaw (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-22. 
  39. ^ Alison Bass (na jeziku: engleski), 2020-02-07, Pristupljeno 2020-05-22 
  40. ^ a b „Industry Documents Library”. www.industrydocuments.ucsf.edu. Pristupljeno 2020-05-22. 
  41. ^ a b „The secrets of seroxat” (na jeziku: engleski). 2002-10-10. Pristupljeno 2020-05-22. 
  42. ^ a b v „Seroxat: Emails from the edge” (na jeziku: engleski). 2003-04-28. Pristupljeno 2020-05-22. 
  43. ^ a b „Taken on trust” (na jeziku: engleski). 2004-09-21. Pristupljeno 2020-05-22. 
  44. ^ a b v „Secrets of the drug trials” (na jeziku: engleski). 2007-01-29. Pristupljeno 2020-05-22. 
  45. ^ Hilts, Philip J. (2001-06-08). „Jury Awards $6.4 Million In Killings Tied to Drug”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-05-22. 
  46. ^ „'Four people dead is four too many'”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2001-08-09. Pristupljeno 2020-05-22. 
  47. ^ MHRA, 6 March 2008(a), p. 2 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  48. ^ MHRA, 6 March 2008(a), p. 3 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  49. ^ „GSK to change patient leaflet” (na jeziku: engleski). 2003-05-09. Pristupljeno 2020-05-22. 
  50. ^ a b MHRA, 6 March 2008(a), p. 4, para. 8 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  51. ^ MHRA, 6 March 2008(a), p. 4, para. 11. (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  52. ^ „GlaxoSmithKline (20 May 2003).” (PDF). Arhivirano iz originala 06. 12. 2014. g. 
  53. ^ GSK briefing paper, 20 May 2003, p. 9, table 1. (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  54. ^ a b MHRA, 22 May 2003. For twice that of placebo, section 5.2.5, p. 27. (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  55. ^ MHRA, 22 May 2003, section 5.2.5.3, p. 29 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  56. ^ „Bass, Alison; Howe, Peter J. (29 March 1996). "Probe of Brown mental health contract handed over to AG"], The Boston Globe.”.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  57. ^ Bass 2008, p. vii. (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  58. ^ „Drug companies enrich Brown professor”. Arhivirano iz originala 08. 08. 2017. g.  Nevalidan unos |dead-url=dead (pomoć)
  59. ^ Leddy, Chuck. „The unhealthy ties that bind FDA to drug firms”. Boston.com. Pristupljeno 2020-05-22. 
  60. ^ Apter, Alan; Lipschitz, Alan; Fong, Regan; Carpenter, David J.; Krulewicz, Stan; Davies, John T.; Wilkinson, Christel; Perera, Philip; Metz, Alan (2006-03-01). „Evaluation of Suicidal Thoughts and Behaviors in Children and Adolescents Taking Paroxetine”. Journal of Child and Adolescent Psychopharmacology. 16 (1-2): 77—90. ISSN 1044-5463. doi:10.1089/cap.2006.16.77. 
  61. ^ „Driven to Settle: Eliot Spitzer v. GlaxoSmithKline and Undisclosed Clinical Trials Data Regarding Paxil” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 01. 2021. g. 
  62. ^ Kagle, p. 6 (na jeziku: engleski), 2019-12-16, Pristupljeno 2020-05-22 
  63. ^ N, Carrey; Av, Pharm (novembar 2003). „Suicidal Ideation Reports From Pediatric Trials for Paroxetine and Venlafaxine”. The Canadian child and adolescent psychiatry review = La revue canadienne de psychiatrie de l'enfant et de l'adolescent (na jeziku: engleski). PMID 19030150. Pristupljeno 2020-05-22. 
  64. ^ Kmietowicz, Zosia (2013-02-07). „GSK backs campaign for disclosure of trial data”. BMJ (na jeziku: engleski). 346. ISSN 1756-1833. PMID 23393115. doi:10.1136/bmj.f819. 
  65. ^ Jureidini, Jon; Tonkin, Anne (2003-05-01). „PAROXETINE IN MAJOR DEPRESSION”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry (na jeziku: engleski). 42 (5): 514. ISSN 0890-8567. PMID 12707552. doi:10.1097/01.CHI.0000046825.95464.DA. 
  66. ^ „Letter from Jon Jureidini to Mina K. Dulcan” (PDF). 
  67. ^ „Drug companies enrich Brown professor - The Boston Globe (Boston, MA) | HighBeam Research”. web.archive.org. 2012-11-12. Arhivirano iz originala 12. 11. 2012. g. Pristupljeno 2020-05-22. 
  68. ^ Accountability in Research (na jeziku: engleski), 2018-09-15, Pristupljeno 2020-05-22 
  69. ^ „Re: Restoring invisible and abandoned trials: a call for people to publish the findings” (na jeziku: engleski). 2020-05-22. 
  70. ^ Doshi, Peter (2013-11-12). „Putting GlaxoSmithKline to the test over paroxetine”. BMJ (na jeziku: engleski). 347. ISSN 1756-1833. PMID 24222673. doi:10.1136/bmj.f6754. 
  71. ^ „Antidepressant Use in Children, Adolescents, and Adults”. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Студија_329&oldid=27018609”