Talačka diplomatija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Talačka diplomatija, takođe talačka diplomatija,[1] je uzimanje talaca u diplomatske svrhe.

Pozadina i pregled[uredi | uredi izvor]

Običaj uzimanja talaca bio je sastavni deo spoljnih odnosa u antičkom svetu. Duga istorija političke i vojne upotrebe ukazuje da bi političke vlasti ili generali legalno pristali da predaju jednog ili obično više talaca na čuvanje drugoj strani, kao garanciju dobre vere u poštovanju obaveza. Ove obaveze bi bile u obliku potpisivanja mirovnog ugovora, u rukama pobednika, ili čak razmene talaca kao uzajamne garancije u slučajevima kao što je primirje.[2]

U drevnoj Kini, tokom perioda istočnog Džoua, vazalne države su razmenjivale taoce da bi obezbedile međusobno poverenje. Takav talac je bio poznat kao zhizi (質子, „sin taoca“), koji je obično bio princ vladajuće kuće. Tokom dinastije Han, uzimanje jednostranih talaca koji se sastoje od zhizi je bila standardna praksa za centralizovanu monarhiju da kontroliše manje države.[3]

Neki kineski klasični tekstovi, međutim, bili su protiv sistema talaca.[3]

Rimljani su takođe bili navikli da uzimaju sinove tributarnih prinčeva i obrazuju ih u Rimu, čime su čuvali sigurnost za trajnu lojalnost pokorene nacije i takođe usađivali mogućem budućem vladaru rimske ideologije.

Ova praksa je takođe usvojena u ranom periodu britanske okupacije Indije, a Francuska u odnosima sa arapskim nacijama u severnoj Africi.

U savremeno doba, talačka diplomatija je uzimanje talaca u diplomatske svrhe.[4] Ima negativnu konotaciju, povezanu sa kriminalnim uzimanjem talaca, i često se manifestuje kao stranci koji se hapse po izmišljenim optužbama . Diplomatski taoci se tada drže kao moneta za pregovaranje.[5]

Kako piše The Guardian, Kina ima iskustva sa talačkom diplomatijom, ali je više puta negirala svoju vezu sa takvim događajima.[5] Od 1967. do 1969. Komunistička partija Kine držala je dvadesetak britanskih diplomata i civila kao defakto taoce. Britanci su uspeli da izdejstvuju oslobađanje svog osoblja tako što su odvojili situaciju sa taocima od širih političkih i ekonomskih pitanja kroz dugotrajne pregovore.[4]

Rašireno je mišljenje da je Kina privela dvojicu Kanađana, Majkla Spavora i Majkla Kovriga, kao odgovor na hapšenje Meng Vandžoua.[6][7][8] U 2019., pritvor Australijanca Jang Hengjuna je takođe bio povezan sa obnovljenim naporima na talačkoj diplomatiji kao odgovoru na hapšenje Meng Vandžoua. Pre Hengjunovog pritvora, australijska vlada je oštro kritikovala kinesku vladu zbog pritvaranja dvojice Kanađana.[9][10][11] Hapšenje australijskog voditelja Čeng Leija 2020. smatrano je mogućim slučajem talačke diplomatije.[12] Zabrana izlaska iz februara 2019. izrečena irskom državljaninu Ričardu O'Haloranu takođe se smatra slučajem talačke diplomatije.[13]

Dana 15. februara 2021. godine, 58 zemalja, uključujući Japan, Australiju, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, formiralo je koaliciju predvođenu Kanadom, potpisalo neobavezujuću deklaraciju i osudilo proizvoljno pritvaranje stranih državljana radi diplomatske poluge. Iako Kina nije zvanično prozvana, kanadski i američki zvaničnici rekli su da je Kina bila predmet saopštenja. Kanadsko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da nije ciljano na jednu naciju, već da vrši diplomatski pritisak po tom pitanju. Ubrzo nakon toga, kineska ambasada u Kanadi objavila je članak koji je objavio tabloid Global Tams u vlasništvu Komunističke partije Kine, u kojem je napore koalicije odbacio kao „agresivan i nepromišljen napad osmišljen da isprovocira Kinu“.[14][15][16]

U septembru 2021. godine, nakon oslobađanja Meng Vandžoua, oslobođeni su dvojica Kanađana koji su držani u Kini, kao i dva Amerikanca držana u Kini za čije se pritvore sumnjalo da su povezani sa talačkom diplomatijom u vezi sa sudskim slučajem Meng Vandžoua.[17]

Turska[uredi | uredi izvor]

Prema Eriku Edelmanu i Ajkanu Erdemiru iz Fondacije za odbranu demokratija, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je naširoko koristio talačku diplomatiju [18] Slučaj Endrua Bransona, američkog pastora koji radi u Turskoj, zatvorenog 2016. godine, naširoko se naziva slučajem diplomatskog uzimanja talaca.[19]

Iran[uredi | uredi izvor]

Moderna iranska talačka diplomatija počela je ubrzo nakon iranske revolucije sa iranskom talačkom krizom.[20]

Iranska vlada koristila je talačku diplomatiju kao ključno diplomatsko sredstvo.[21]

Završno sa 2022. godinom Iran je držao 20 do 40 stranaca.[22]

Severna Koreja[uredi | uredi izvor]

Severna Koreja je široko koristila talačku diplomatiju kao sredstvo protiv SAD, Južne Koreje, Japana, Malezije i raznih evropskih nacija.[23][24][25] Taoci su često turisti ili studenti na razmeni koji su ili optuženi za manje prekršaje ili špijunažu.[26] Poslednjih godina se spekulisalo da je režim Kim Džong-una evoluirao od korišćenja talaca za dobijanje poluge do korišćenja talaca kao živog štita za zaštitu od američke intervencije za koju se strahuje.[27] Slučaj Ota Varmbiera, koji se završio Vormbirovom smrću ubrzo nakon njegovog oslobađanja, posebno je poznat primer severnokorejske talačke diplomatije.[23][24]

Rusija[uredi | uredi izvor]

Rusija je optužena za talačku diplomatiju u slučajevima Pola Vilana i Britni Griner, a u prošlosti je razmenjivala zatvorenike sa Sjedinjenim Državama.[28][29]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Osofsky, Hari M. (1998). „Understanding "Hostage-Diplomacy": e Release of Wei Jingsheng and Wang Dan”. Yale Human Rights and Development Law Journal. 1 (1): 143—147. Arhivirano iz originala 18. 12. 2015. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  2. ^ Umeå University, SE; Olsson, Stefan (16. 12. 2019). The Hostages of the Northmen: From the Viking Age to the Middle Ages. Stockholm University Press. ISBN 978-91-7635-107-9. S2CID 208652166. doi:10.16993/bba.a. 
  3. ^ a b Yang, Lien-sheng (1952). „Hostages in Chinese History”. Harvard Journal of Asiatic Studies. JSTOR. 15 (3/4): 507—521. ISSN 0073-0548. JSTOR 2718238. doi:10.2307/2718238. 
  4. ^ a b Mark, Chi-Kwan (2009). „Hostage Diplomacy: Britain, China, and the Politics of Negotiation, 1967–1969”. Diplomacy & Statecraft. 20 (3): 473—493. S2CID 154979218. doi:10.1080/09592290903293803. 
  5. ^ a b Davidson, Helen (5. 9. 2020). „foreign policy 'Tit-for-tat': China's detention of Australian Cheng Lei is ringing alarm bells”. The Guardian. Arhivirano iz originala 3. 10. 2020. g. Pristupljeno 12. 10. 2020. 
  6. ^ Fullerton, Jamie (8. 12. 2019). „Canadians mark one year in Chinese detention as 'diplomatic hostages'”. The Daily Telegraph. United Kingdom. Arhivirano iz originala 25. 12. 2019. g. Pristupljeno 21. 1. 2020. 
  7. ^ Ong, Lynette (7. 1. 2019). „China Is Shooting Itself in the Foot Over Huawei”. Foreign Policy. Arhivirano iz originala 16. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  8. ^ Kuo, Lily (15. 1. 2019). „'Hostage' diplomacy: Canadian's death sentence in China sets worrying tone, experts say”. The Guardian. Arhivirano iz originala 16. 1. 2020. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  9. ^ Medcalf, Rory. „Arrest of Yang Hengjun drags Australia into China's hostage diplomacy”. nsc.crawford.anu.edu.au. Australian National University. Arhivirano iz originala 16. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  10. ^ Dixon, Robyn (24. 1. 2019). „China's arrest of Australian writer is called 'hostage diplomacy'”. Los Angeles Times. Beijing. Arhivirano iz originala 16. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  11. ^ Panda, Ankit. „China's 'Hostage Diplomacy' Cannot Be Allowed to Stand”. thediplomat.com. The Diplomat. Arhivirano iz originala 17. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  12. ^ „'Tit-for-tat': China's detention of Australian Cheng Lei is ringing alarm bells”. The Guardian (na jeziku: engleski). 5. 9. 2020. Arhivirano iz originala 7. 9. 2020. g. Pristupljeno 8. 9. 2020. 
  13. ^ „'This could go on and on': Irishman held in China” (na jeziku: engleski). Raidió Teilifís Éireann. 18. 2. 2021. Pristupljeno 19. 2. 2021. 
  14. ^ Marson, James; McNish, Jacquie (15. 2. 2021). „West Unites Against Detention of Foreign Nationals in Signal to China”. Wall Street Journal. Pristupljeno 15. 2. 2021. 
  15. ^ Ljunggren, David (15. 2. 2021). „Canada launches 58-nation initiative to stop arbitrary detentions”. Reuters. Pristupljeno 15. 2. 2021. 
  16. ^ „抵制中國「人質外交」 加拿大發起58國聯合宣言”. Taiwan News. 16. 2. 2021. Pristupljeno 16. 2. 2021. 
  17. ^ „American siblings return home after China lifts exit ban”. www.taiwannews.com.tw. 28. 9. 2021. Pristupljeno 28. 9. 2021. 
  18. ^ Eric Edelman, Aykan Erdemir &. „Erdogan's Hostage Diplomacy: Western Nationals in Turkish Prison” (PDF). s3.us-east-2.amazonaws.com. Foundation for the Defense of Democracy. Arhivirano (PDF) iz originala 16. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  19. ^ CUPOLO, DIEGO (6. 5. 2018). „Turkey's Dangerous Game of 'Hostage Diplomacy'”. The Atlantic. Arhivirano iz originala 16. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  20. ^ Philip, Catherine. „Kylie Moore-Gilbert: Iran uses crises to get what it wants”. The Times. Arhivirano iz originala 27. 1. 2020. g. Pristupljeno 1. 5. 2020. 
  21. ^ Staff, Foreign (11. 9. 2019). „Iran's 'hostage diplomacy': All the known detainees with British links”. The Daily Telegraph. United Kingdom. Arhivirano iz originala 17. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2019. 
  22. ^ Ghosh, Bobby (2022-07-12). „Expect More Hostage Diplomacy From a Desperate Iran”. The Washington Post. Washington, D.C. Bloomberg. ISSN 0190-8286. OCLC 1330888409. 
  23. ^ a b Bock Clark, Doug (23. 7. 2018). „The Untold Story of Otto Warmbier an American Hostage”. GQ. Arhivirano iz originala 1. 8. 2018. g. Pristupljeno 17. 12. 2019. 
  24. ^ a b Sang-Hun, Choe (20. 6. 2017). „Otto Warmbier's Death a New Wedge Between U.S. and North Korea”. The New York Times. Arhivirano iz originala 17. 12. 2019. g. Pristupljeno 17. 12. 2019. 
  25. ^ „North Korea is holding our citizens hostage, says Malaysia's PM Najib, after tit-for-tat travel bans”. South China Morning Post. 7. 3. 2017. Arhivirano iz originala 17. 12. 2019. g. Pristupljeno 17. 12. 2019. 
  26. ^ Min-yong, Lee (12. 5. 2017). „Countering North Korea's Hostage Diplomacy”. The Diplomat. Arhivirano iz originala 17. 12. 2019. g. Pristupljeno 17. 12. 2019. 
  27. ^ Saphora Smith, Stella Kim and (8. 5. 2017). „North Korea's 'Hostage Diplomacy': Kim Uses Detained Americans as Leverage”. NBC News. Arhivirano iz originala 2. 11. 2019. g. Pristupljeno 17. 12. 2019. 
  28. ^ Schmitz, Rob; Miguel Macias; Amy Isackson (28. 4. 2022). „Trevor Reed came back home, but Paul Whelan is still imprisoned in Russia”. NPR. 
  29. ^ Barbara Plett Usher (4. 8. 2022). „Brittney Griner case throws spotlight on hostage diplomacy”. BBC. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Талачка_дипломатија&oldid=27020842”