Иранска талачка криза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Иранска талачка криза
Iran hostages return.jpg
Бивши таоци након завршетка талачке кризе искрцавају се из авиона у америчку војну базу у Западној Немачкој
Време:4. новембар 197920. јануар 1981.
Место:Техеран, Иран
Резултат: прекид дипломатских односа између Ирана и САД
Сукобљене стране
Иран Иран
* исламистички студенти следбеници Хомеинија
Сједињене Америчке Државе САД
 Канада
Команданти и вође
Иран Ајатолах Хомеини

Сједињене Америчке Државе Џими Картер
Сједињене Америчке Државе Роналд Реган

Сједињене Америчке Државе Џорџ Буш Старији
Жртве и губици
- 8 америчких службеника погинуло у случајном уништењу двеју летелица

Иранска талачка криза била је дипломатска криза између Ирана и Сједињених Америчких Држава. Група исламистичких студената и милитаната заузела је амбасаду САД и за таоце узела 52 америчка службеника.[1] Криза је трајала од 4. новембра 1979. до 20. јануара 1981. године. У Ирану је криза схватана као освета САД због деценија мешања у унутрашње послове Ирана и зато јер се шах Реза Пахлави након победе Иранске револуције склонио у САД. Влада САД је 24. априла 1980. покушала извршити операцију спашавања талаца, али је операција неславно пропала.

Бивши шах Пахлави умро је 27. јула 1980, а у септембру исте године Ирак је напао Иран. Ови догађаји били су повод за почетак преговора о враћању талаца у САД, с Алжиром као посредником у преговорима. Таоци су пуштени 20. јануара 1981, само неколико тренутака након што је Роналд Реган положио заклетву за новог председника САД. Политички аналитичари тврде да Џими Картер због неуспеха у кризи није освојио други председнички мандат. За то су време ојачали статус и популарност ајатолаха Хомеинија.

Историјска позадина[уреди]

Период иранске историје после Другог светског рата био је обележен америчким мешањем у унутрашње послове Ирана. Премијер Мохамед Мосадик покренуо је 1953. национализацију нафтних извора у Ирану, али је убрзо био срушен у пучу којег је организовала ЦИА.[2][3][4] Прозападно оријентисани шах Мохамад Реза Пахлави владао је уз подршку Американаца и сузбијао деловање опозиције режиму уз помоћ тајне полиције САВАК.[5][6][7]

Ошште незадовољство шахом Пахлавијем кулминисало је у децембру 1978. године избијањем Иранске револуције. Шах је побегао из Ирана у јануару 1979, а ајатолах Хомеини се вратио из егзила у земљу 1. фебруара. Амбасада је од почетка револуције била окружена демонстрантима, а Хомеини је посебно позвао на антиамеричке демонстрације када се шах склонио у САД.

Талачка криза[уреди]

Ирански студенти упадају у америчку амбасаду.

Упад у амбасаду био је планиран још од септембра 1979, али је изведен тек 4. новембра 1979. у 6 часова ујутро. Организатори пробоја у амбасаду су окупили од 300 до 500 студената оданих исламизму и Хомеинију и изложили им план упада. Једна студенткиња је добила клешта и њима пререзала локот на капијама амбасаде.[8] Иако су испрва планирали само да пробију ограду амбасаде и прогласе симболични упад, услед општег метежа демонстранти су провалили у амбасаду и похватали 52 службеника.[9] Према извештају једног дипломата из амбасаде, убрзо након провале стигло је неколико аутобуса с демонстрантима који су се придружили упаду у амбасаду.[10] Шест службеника успело је побећи пре хватања, након чега су наредна три месеца живели у тајности у амбасади Канаде у Техерану. Они су 28. јануара 1980. у тајној операцији ЦИА извучени и враћени у САД, замаскирани као део филмске екипе.[11] Хомеини није знао за план упада у амбасаду САД, али је подржао ту акцију након што је извршена.[10]

Исламистички студенти су након узимања америчких талаца захтевали да се шах врати у Иран где би му се судило и над њим била извршена смртна казна. Влада САД се правдала да је шах у њиховој земљи само због лечења рака (шах је тамо умро у јулу 1980). Такође су тражили да се влада САД извини за деценије мешања у унутрашње послове Ирана, за државни удар против премијера Мосадика 1953. и одмрзавање иранског државног власништва у САД.

Студентске групе су се током држања талаца домогле тајних америчких докумената из амбасаде у којима су запослени амбасаде извештавали америчку владу и ЦИА-у о збивањима у Ирану, те јавно објављивале садржај тих докумената. Многи од њих су данас доступни на интернету.[12]

Средином новембра 1979, чувари су пустили 13 талаца, жене и Афроамериканце, уз навод да симпатизују с угњетеним полом и расом у САД. Талац Ричард Квин је пуштен јула 1980. због болести; дијагностификована му је мултипла склероза. Таоци су држани у згради бивше амбасаде САД, али су након неуспешне операције Орлова канџа појединачно и испремештани на различите локације широм Техерана како би њихово спашавање било онемогућено.[13] Средином 1980. године, сви су таоци смештени у затворе по Техерану како би потенцијална операција спашавања била још теже изведива.[14]

Иранска влада је тврдила да се према таоцима добро односе, те да их третирају као госте. Међутим, поједини бивши таоци су након ослобођања тврдили да су их тукли,[15] свезаних очију спроводили кроз разбеснеле демонстранте на улицама, држали им везане руке данима[16] или чак недељама,[17] држали их одвојенима у самицама на дуже периоде.[18] Стално их је било страх да их не изведу пред суд и осуде на смрт. Испричали су како им је најстрашнија била ноћ 5. фебруара 1980. када су их ненадано све пробудили, повезали им очи, сваког од њих одвели у засебну просторију, наредили им да се скину и клекну и затим празним оружјем извели лажно смакнуће. Касније су им стражари рекли да су им све то учинили из забаве.[19] Током талачке кризе, један талац је штрајковао глађу,[20] док су двоје покушали да почине самоубиство.[21]

Током лета 1980. мало се тога дешавало док је нова иранска влада консолидовала своју унутрашњу политику. Америчка јавност је очекивала да ће Џими Картер извршити још једну операцију спашавања у октобру пре председничких изборима, али се то није догодило. На изборима у новембру 1980. глатку победу је однео Роналд Реган.[22]

Операције Канадска хитрост и Орлова канџа[уреди]

На дан провале у америчку амбасаду, шестеро службеника успело је да побегне из амбасаде те су се тајно склонили а амбасаду Канаде у Техерану код дипломате Џона Ширдауна, а били су под заштитом канадског амбасадора Кена Тејлора. Крајем 1979, канадска влада допустила је да се направе канадски пасоши за скривене службенике. У сарадњи с ЦИА-ом, која је као параван за операцију спашавања извршила лажне припреме за снимање новог СФ филма „Арго“, два ЦИА-ина агента су, прерушени у филмску екипу, стигли у Техеран и службенике извежбали да се чине као филмска екипа. Дана 28. јануара 1980, „филмска екипа“ (два агента и шест дипломата) укрцали су се на лет Свисера за Цирих, Швајцарска. Ова операција спашавања остала је упамћена као операција „Канадска хитрост“.[23][24][25]

Након што је одбио иранске захтеве, Џими Картер је одобрио операцију спашавања талаца, названу операција Орлова канџа. Дана 24. априла 1980, два хеликоптера су полетела с УСС Нимица с циљем у Великој сланој пустињи у источном Ирану. Следећег јутра је полетело осам РХ-53Д хеликоптера. Мисија је од почетка пошла по злу када један хеликоптер није успео да дође од циља, док се други вратио на УСС Нимиц због квара. Остали су завршили у снажној пешчаној олуји. Тада је једном од њих заказао хидраулички систем, због чега су морали да га оставе у пустињи. Након тога је Картер отказао операцију и остали су се вратили у базу. Након јавне објаве неуспеха операције, Хомеинијева популарност у Ирану нагло је порасла, а ирански заговорници пуштања талаца изгубили су сваки кредибилитет.[26]

Крај талачке кризе[уреди]

Након неколико месеци преговора, САД су пристале препустити неколико милијарди долара у злату и обевзницама, које су стајале замрзнуте у америчким банкама по почетку талачке кризе. Иранској влади је очајнички био потребан новац, јер је Иран неко време пре тога био напднут од стране Ирака, па је у замену за новац пристала на пуштање талаца. Преговори су обављени преко Алжира који је радио као посредник, будући да су иранци одбили непосредне преговоре с Американцима.

Дана 20. јануара 1981. године, у тренутку када је Роналд Реган завршио своју 20-минутну заклетву као нови председник САД, таоци су пуштени из Ирана и предани Американцима након 444 дана у заточеништву.[27] Испрва су авионом били пребачени у Алжир, а након тога у америчку војну базу Рајна-Мајна (Западна Немачка), где их је примио сада бивши председник Џими Картер. Бивши таоци су пре повратка кући прегледани у болници, а по повратку у САД дочекани од стране великог броја људи. Десет дана након доласка кући, била им је приређена прослава и парада у Њујорку.

Догађаји после талачке кризе[уреди]

Током талачке кризе, ирачки председник Садам Хусеин проценио је да би могао добити америчку подршку ако сада нападне Иран, што се и догодило. Током трајања дугог исцрпљујућег Ирачко-иранског рата, Ирак је примао издашну помоћ од САД.[28] Ово је још више продубило антиамеричко осећање иранског народа. Док је Иран због талачке кризе изгубио велик део међународне подршке,[29] нова влада је код куће стекла велику и јаку подршку због снажног антиамеричког расположења.[30]

Бивши таоци су у САД награђени многим америчким одликовањима и добили разне мање доживотне повластице.[31]

Бивша америчка амбасада у Техерану од 2001. године служи као просторије за Музеј Револуције.[32]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Iran–U.S. Hostage Crisis (1979–1981)
  2. ^ O'Reilly (2007). стр. 108.
  3. ^ Amjad (1989). стр. 62.
  4. ^ Iran by Andrew Burke, Mark Elliott. стр. 37.
  5. ^ „Iran's century of upheaval”. BBC. 2. 2. 2000. Приступљено 24. 5. 2013. 
  6. ^ „1979: Shah of Iran flees into exile”. BBC. 16. 1. 1979. Приступљено 24. 5. 2013. 
  7. ^ „January 16 Almanac”. CNN. Приступљено 24. 5. 2013. 
  8. ^ Radicals Reborn Iran's student heroes have had a rough and surprising passage
  9. ^ Bowden (2006). стр. 127–128.
  10. 10,0 10,1 Bowden, Guests of the Ayatollah, (2006)
  11. ^ Jimmy Carter Library
  12. ^ Documents from the U.S. Espionage Den : Free Download & Streaming : Internet Archive
  13. ^ Bowden (2006). стр. 151, 219, 372.
  14. ^ Bowden (2006). стр. 528.
  15. ^ Rick Kupke in Bowden, (2006). стр. 81, Charles Jones, Colonel Dave Roeder, Metrinko, Tom Ahern (in Bowden. (2006). стр. 295.
  16. ^ Bill Belk in Bowden, (2006). стр. 65, 144, Malcolm Kalp in Bowden. (2006). стр. 507–511.
  17. ^ Queen, in Bowden, (2006). стр. 258, Metrinko, in Bowden, (2006). стр. 284.
  18. ^ Bowden (2006). стр. 307, 344, 405, 540.
  19. ^ Bowden (2006). стр. 346–350.
  20. ^ Bowden (2006). стр. 345.
  21. ^ Bowden (2006). стр. 516–7.
  22. ^ „The Iranian Hostage Crisis. Jimmy Carter. WGBH American Experience”. PBS. Приступљено 24. 5. 2013. 
  23. ^ Mendez, Antonio J. (Winter 1999-2000). „CIA Goes Hollywood: A Classic Case of Deception”. Studies in Intelligence. Приступљено 24. 5. 2013.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  24. ^ Mendez (2000). стр. 304.
  25. ^ „The Talk of the Town”. The New Yorker. 56 (3): 87. 12. 5. 1980. 
  26. ^ Mackey (2000). стр. 298.
  27. ^ Weisman, Steven R. (21. 1. 1981). „Reagan Takes Oath as 40th President; Promises an 'Era of National Renewal'—Minutes Later, 52 U.S. Hostages in Iran Fly to Freedom After 444-Day Ordeal”. The New York Times. стр. A1. 
  28. ^ Inside Iran's Fury
  29. ^ Keddie (2003). стр. 252.
  30. ^ Bakhash, Reign of the Ayatollahs, (1984). стр. 236.
  31. ^ Carpenter, Les (20. 1. 2006). „Safe at Home”. The Washington Post. Приступљено 24. 5. 2013. 
  32. ^ BBC News: In pictures: Iran hostage crisis

Литература[уреди]