Талачка дипломатија

С Википедије, слободне енциклопедије

Талачка дипломатија, такође талачка дипломатија,[1] је узимање талаца у дипломатске сврхе.

Позадина и преглед[уреди | уреди извор]

Обичај узимања талаца био је саставни део спољних односа у античком свету. Дуга историја политичке и војне употребе указује да би политичке власти или генерали легално пристали да предају једног или обично више талаца на чување другој страни, као гаранцију добре вере у поштовању обавеза. Ове обавезе би биле у облику потписивања мировног уговора, у рукама победника, или чак размене талаца као узајамне гаранције у случајевима као што је примирје.[2]

У древној Кини, током периода источног Џоуа, вазалне државе су размењивале таоце да би обезбедиле међусобно поверење. Такав талац је био познат као зхизи (質子, „син таоца“), који је обично био принц владајуће куће. Током династије Хан, узимање једностраних талаца који се састоје од зхизи је била стандардна пракса за централизовану монархију да контролише мање државе.[3]

Неки кинески класични текстови, међутим, били су против система талаца.[3]

Римљани су такође били навикли да узимају синове трибутарних принчева и образују их у Риму, чиме су чували сигурност за трајну лојалност покорене нације и такође усађивали могућем будућем владару римске идеологије.

Ова пракса је такође усвојена у раном периоду британске окупације Индије, а Француска у односима са арапским нацијама у северној Африци.

У савремено доба, талачка дипломатија је узимање талаца у дипломатске сврхе.[4] Има негативну конотацију, повезану са криминалним узимањем талаца, и често се манифестује као странци који се хапсе по измишљеним оптужбама . Дипломатски таоци се тада држе као монета за преговарање.[5]

Како пише Тхе Гуардиан, Кина има искуства са талачком дипломатијом, али је више пута негирала своју везу са таквим догађајима.[5] Од 1967. до 1969. Комунистичка партија Кине држала је двадесетак британских дипломата и цивила као дефакто таоце. Британци су успели да издејствују ослобађање свог особља тако што су одвојили ситуацију са таоцима од ширих политичких и економских питања кроз дуготрајне преговоре.[4]

Раширено је мишљење да је Кина привела двојицу Канађана, Мајкла Спавора и Мајкла Коврига, као одговор на хапшење Менг Ванџоуа.[6][7][8] У 2019., притвор Аустралијанца Јанг Хенгјуна је такође био повезан са обновљеним напорима на талачкој дипломатији као одговору на хапшење Менг Ванџоуа. Пре Хенгјуновог притвора, аустралијска влада је оштро критиковала кинеску владу због притварања двојице Канађана.[9][10][11] Хапшење аустралијског водитеља Ченг Леија 2020. сматрано је могућим случајем талачке дипломатије.[12] Забрана изласка из фебруара 2019. изречена ирском држављанину Ричарду О'Халорану такође се сматра случајем талачке дипломатије.[13]

Дана 15. фебруара 2021. године, 58 земаља, укључујући Јапан, Аустралију, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, формирало је коалицију предвођену Канадом, потписало необавезујућу декларацију и осудило произвољно притварање страних држављана ради дипломатске полуге. Иако Кина није званично прозвана, канадски и амерички званичници рекли су да је Кина била предмет саопштења. Канадско министарство спољних послова саопштило је да није циљано на једну нацију, већ да врши дипломатски притисак по том питању. Убрзо након тога, кинеска амбасада у Канади објавила је чланак који је објавио таблоид Глобал Тамс у власништву Комунистичке партије Кине, у којем је напоре коалиције одбацио као „агресиван и непромишљен напад осмишљен да испровоцира Кину“.[14][15][16]

У септембру 2021. године, након ослобађања Менг Ванџоуа, ослобођени су двојица Канађана који су држани у Кини, као и два Американца држана у Кини за чије се притворе сумњало да су повезани са талачком дипломатијом у вези са судским случајем Менг Ванџоуа.[17]

Турска[уреди | уреди извор]

Према Ерику Еделману и Ајкану Ердемиру из Фондације за одбрану демократија, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је нашироко користио талачку дипломатију [18] Случај Ендруа Брансона, америчког пастора који ради у Турској, затвореног 2016. године, нашироко се назива случајем дипломатског узимања талаца.[19]

Иран[уреди | уреди извор]

Модерна иранска талачка дипломатија почела је убрзо након иранске револуције са иранском талачком кризом.[20]

Иранска влада користила је талачку дипломатију као кључно дипломатско средство.[21]

Завршно са 2022. годином Иран је држао 20 до 40 странаца.[22]

Северна Кореја[уреди | уреди извор]

Северна Кореја је широко користила талачку дипломатију као средство против САД, Јужне Кореје, Јапана, Малезије и разних европских нација.[23][24][25] Таоци су често туристи или студенти на размени који су или оптужени за мање прекршаје или шпијунажу.[26] Последњих година се спекулисало да је режим Ким Џонг-уна еволуирао од коришћења талаца за добијање полуге до коришћења талаца као живог штита за заштиту од америчке интервенције за коју се страхује.[27] Случај Ота Вармбиера, који се завршио Вормбировом смрћу убрзо након његовог ослобађања, посебно је познат пример севернокорејске талачке дипломатије.[23][24]

Русија[уреди | уреди извор]

Русија је оптужена за талачку дипломатију у случајевима Пола Вилана и Бритни Гринер, а у прошлости је размењивала затворенике са Сједињеним Државама.[28][29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Osofsky, Hari M. (1998). „Understanding "Hostage-Diplomacy": e Release of Wei Jingsheng and Wang Dan”. Yale Human Rights and Development Law Journal. 1 (1): 143—147. Архивирано из оригинала 18. 12. 2015. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  2. ^ Umeå University, SE; Olsson, Stefan (16. 12. 2019). The Hostages of the Northmen: From the Viking Age to the Middle Ages. Stockholm University Press. ISBN 978-91-7635-107-9. S2CID 208652166. doi:10.16993/bba.a. 
  3. ^ а б Yang, Lien-sheng (1952). „Hostages in Chinese History”. Harvard Journal of Asiatic Studies. JSTOR. 15 (3/4): 507—521. ISSN 0073-0548. JSTOR 2718238. doi:10.2307/2718238. 
  4. ^ а б Mark, Chi-Kwan (2009). „Hostage Diplomacy: Britain, China, and the Politics of Negotiation, 1967–1969”. Diplomacy & Statecraft. 20 (3): 473—493. S2CID 154979218. doi:10.1080/09592290903293803. 
  5. ^ а б Davidson, Helen (5. 9. 2020). „foreign policy 'Tit-for-tat': China's detention of Australian Cheng Lei is ringing alarm bells”. The Guardian. Архивирано из оригинала 3. 10. 2020. г. Приступљено 12. 10. 2020. 
  6. ^ Fullerton, Jamie (8. 12. 2019). „Canadians mark one year in Chinese detention as 'diplomatic hostages'”. The Daily Telegraph. United Kingdom. Архивирано из оригинала 25. 12. 2019. г. Приступљено 21. 1. 2020. 
  7. ^ Ong, Lynette (7. 1. 2019). „China Is Shooting Itself in the Foot Over Huawei”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  8. ^ Kuo, Lily (15. 1. 2019). „'Hostage' diplomacy: Canadian's death sentence in China sets worrying tone, experts say”. The Guardian. Архивирано из оригинала 16. 1. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  9. ^ Medcalf, Rory. „Arrest of Yang Hengjun drags Australia into China's hostage diplomacy”. nsc.crawford.anu.edu.au. Australian National University. Архивирано из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  10. ^ Dixon, Robyn (24. 1. 2019). „China's arrest of Australian writer is called 'hostage diplomacy'”. Los Angeles Times. Beijing. Архивирано из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  11. ^ Panda, Ankit. „China's 'Hostage Diplomacy' Cannot Be Allowed to Stand”. thediplomat.com. The Diplomat. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  12. ^ „'Tit-for-tat': China's detention of Australian Cheng Lei is ringing alarm bells”. The Guardian (на језику: енглески). 5. 9. 2020. Архивирано из оригинала 7. 9. 2020. г. Приступљено 8. 9. 2020. 
  13. ^ „'This could go on and on': Irishman held in China” (на језику: енглески). Raidió Teilifís Éireann. 18. 2. 2021. Приступљено 19. 2. 2021. 
  14. ^ Marson, James; McNish, Jacquie (15. 2. 2021). „West Unites Against Detention of Foreign Nationals in Signal to China”. Wall Street Journal. Приступљено 15. 2. 2021. 
  15. ^ Ljunggren, David (15. 2. 2021). „Canada launches 58-nation initiative to stop arbitrary detentions”. Reuters. Приступљено 15. 2. 2021. 
  16. ^ „抵制中國「人質外交」 加拿大發起58國聯合宣言”. Taiwan News. 16. 2. 2021. Приступљено 16. 2. 2021. 
  17. ^ „American siblings return home after China lifts exit ban”. www.taiwannews.com.tw. 28. 9. 2021. Приступљено 28. 9. 2021. 
  18. ^ Eric Edelman, Aykan Erdemir &. „Erdogan's Hostage Diplomacy: Western Nationals in Turkish Prison” (PDF). s3.us-east-2.amazonaws.com. Foundation for the Defense of Democracy. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  19. ^ CUPOLO, DIEGO (6. 5. 2018). „Turkey's Dangerous Game of 'Hostage Diplomacy'”. The Atlantic. Архивирано из оригинала 16. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  20. ^ Philip, Catherine. „Kylie Moore-Gilbert: Iran uses crises to get what it wants”. The Times. Архивирано из оригинала 27. 1. 2020. г. Приступљено 1. 5. 2020. 
  21. ^ Staff, Foreign (11. 9. 2019). „Iran's 'hostage diplomacy': All the known detainees with British links”. The Daily Telegraph. United Kingdom. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 16. 12. 2019. 
  22. ^ Ghosh, Bobby (2022-07-12). „Expect More Hostage Diplomacy From a Desperate Iran”. The Washington Post. Washington, D.C. Bloomberg. ISSN 0190-8286. OCLC 1330888409. 
  23. ^ а б Bock Clark, Doug (23. 7. 2018). „The Untold Story of Otto Warmbier an American Hostage”. GQ. Архивирано из оригинала 1. 8. 2018. г. Приступљено 17. 12. 2019. 
  24. ^ а б Sang-Hun, Choe (20. 6. 2017). „Otto Warmbier's Death a New Wedge Between U.S. and North Korea”. The New York Times. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019. 
  25. ^ „North Korea is holding our citizens hostage, says Malaysia's PM Najib, after tit-for-tat travel bans”. South China Morning Post. 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019. 
  26. ^ Min-yong, Lee (12. 5. 2017). „Countering North Korea's Hostage Diplomacy”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 17. 12. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019. 
  27. ^ Saphora Smith, Stella Kim and (8. 5. 2017). „North Korea's 'Hostage Diplomacy': Kim Uses Detained Americans as Leverage”. NBC News. Архивирано из оригинала 2. 11. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2019. 
  28. ^ Schmitz, Rob; Miguel Macias; Amy Isackson (28. 4. 2022). „Trevor Reed came back home, but Paul Whelan is still imprisoned in Russia”. NPR. 
  29. ^ Barbara Plett Usher (4. 8. 2022). „Brittney Griner case throws spotlight on hostage diplomacy”. BBC. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Талачка_дипломатија&oldid=27020842”