Tehnike prikupljanja podataka u razvojnoj psihologiji

Tokom proteklih sto godina, psiholozi su usavršavali raznovrsne tehnike za prikupljanje informacija o razvoju dece. Među najšire korišćenim tehnikama su izveštaji o sebi, prirodna posmatranja, eksperimenti i klinički intervjui. Nijedna tehnika ne može da odgovori na sva naša pitanja o ljudskom razvoju, ali svaka ima stratešku ulogu u unapređivanju našeg razumevanja tog razvoja.

Izveštaji o sebi

Možda najdirektniji način da se dobiju informacije o psihološkom razvoju jeste putem izveštaja o sebi – odgovora ljudi na pitanja o njima samima. Psiholozi obično sprovode intervjue da bi dobili ovakve izveštaje, ali često upotrebljavaju i pisane upitnike. Na ovaj način istraživane su različite teme, kao što su: adolescentne ideje u razvoju o prijateljstvu i popularnosti i roditeljske ideje o odgajanju dece. U jednom istraživanju, istraživači su išli tako daleko da su tinejdžerima davali pejdžere koji su se oglašavali nakon slučajnih intervala tokom dana, a na taj signal tinejdžeri su popunjavali upitnik o tome šta rade i kako se osećaju u tom trenutku.

Izveštaji o sebi pružaju detaljne opise o životnom iskustvu ljudi i mogu otkriti dinamiku misli i ponašanja što bi, inače, izmaklo beleženju. Međutim, osnovno ograničenje ove metode je u tome što je valjanost odgovora koje ljudi daju o sebi često pod znakom pitanja. Da bi rešili ovaj problem, istraživači često pokušavaju da na direktan način posmatraju ponašanja o kojima je izveštavano. Istraživanja zasnovana na ovoj strategiji utvrdila su samo umereno slaganje između izveštaja ljudi i njihovog stvarnog ponašanja.

Podaci da je pamćenje roditelja, o sebi i svojoj deci, selektivno (ili bar da nisu voljni o svemu da izveste) potiču iz istraživanja u kome je od roditelja traženo da se prisete svoje vaspitne prakse od pre nekoliko godina, kada su njihova deca imala 3 godine. Roditeljske izveštaje bilo je moguće uporediti sa onim šta su zaista radili, pošto su učestvovali u ranijem istraživanju kada je njihovo ponašanje posmatrano. Istraživači su utvrdili da je sećanje roditelja iskrivljeno ka usklađivanju sa njihovim verovanjima o optimalnom razvoju. Na primer, neke majke su tvrdile da njihova deca nikada nisu sisala palac – ponašanje koje stručnjaci nisu odobravali u vreme prvog istraživanja – iako je zabeleženo da su se konsultovale sa pedijatrima o detetovom sisanju palca. Da bi smanjili takva iskrivljenja u retrospektivnim izveštajima, istraživači sada često traže od roditelja da se usmere na specifično, tekuće ponašanje, kao što su napadi besa, neposlušnost, ili mokrenje u krevet, i traže dnevne izveštaje o ovim ponašanjima, zajedno sa reakcijama roditelja na njih.

Prirodna posmatranja

U devetnaestom veku, nekoliko naučnika je počelo sa pisanjem biografija beba – dnevnika u kojima su beležili posmatranja svoje dece. Najpoznatiji od ovih opisa je Darvinov (1877) dnevni izveštaj o ranom razvoju njegovog najstarijeg sina. Prirodnjak, Čarls Darvin, postao je poznat po svojoj teoriji evolucije. Njegova posmatranja sopstvenog sina, koja je zabeležio u biografiji bebe, pružaju jedan od prvih sistematskih opisa razvoja novorođenčeta. Dokumentujući karakteristike koje su zajedničke ljudskim bićima i drugim vrstama, Darvin se nadao da će podržati svoju tezu o ljudskoj evoluciji. Darvinova biografija bebe i druge, poput Leopoldovih zapisa o jezičkom razvoju njegove ćerke i Pijažeovih opisa mentalnog razvoja njegove dece, pokazalo se da imaju trajnu naučnu vrednost. Ali, sada se biografije beba retko koriste van oblasti jezičkog razvoja (gde su još uvek osnovni izvor podataka), jer čak ni naučnici ne mogu zadržati objektivnost kad opisuju svoju decu. Kao što je Kesen prokomentarisao: ”Niko ne može iskriviti istinu tako ubedljivo kao brižni roditelj”. Zbog problema koji nastaju kada odrasli posmatraju ponašanje vlastite dece, psiholozi se radije oslanjaju na izveštaje obučenih posmatrača koji nemaju lične veze sa decom koju posmatraju.

Cilj ovih prirodnih posmatranja je dobijanje detaljnih informacija o stvarnom ponašanju dece u realnom okruženju u kome žive, uključujući kuću, školu i zajednicu. Prirodna posmatranja su jedno od osnovnih istraživačkih oruđa razvojnih psihologa koji sebe smatraju etolozima. Etologija je jedna interdisciplinarna nauka koja se bavi biološkim osnovama ponašanja; etološki orijentisani razvojni psiholozi naglašavaju način na koji je razvoj ponašanja dece uslovljen evolucionom istorijom Homo sapijensa. Etolozi, u velikoj meri naglašavaju prirodna posmatranja, jer veruju da se biološki važna ponašanja koja utiču na ljudski razvoj, najbolje mogu proučavati u okruženju u kome imaju adaptivni značaj.

Kada je izučavao dečije interakcije u predškolskoj učionici, Strejer je sproveo prirodno posmatranje u ovoj tradiciji. Posmatrajući i beležeći ko je bio s kim u interakciji, i kvalitet interakcije, Strejer i kolege su utvrdili da spontani razvoj socijalne hijerarhije u predškolskom odeljenju reguliše stepen agresivnosti koju mala deca ispoljavaju jedna prema drugoj.

Posmatranje u različitim kontekstima

Jedan važan cilj prirodnog posmatranja je da opiše dečiju ekologiju - terimin koji potiče od grčke reči za „kuću”. U biološkim naukama, „kuća” je stanište populacije biljaka ili životinja, a ekologija te populacije je obrazac njenih odnosa sa sredinom. U psihologiji, ekologija se odnosi na obim situacija u kojima su ljudi učesnici, uloge koje imaju, teškoće s kojima se susreću i posledice ovih susreta. Saper i Harknes, koji su proučavali razvoj dece u Keniji i Sjedinjenim Državama, govore o detetovom mestu u zajednici kao o razvojnoj niši, da bi naglasili veze između razvoja dece i zajednice u kojoj su rođeni. Oni predlažu da se svaka razvojna niša analizira u terminima tri komponente:

fizički i socijalni kontekst u kome dete živi,
kulturno uslovljena praksa vaspitanja i obrazovanja dece u okviru datog društva, i
psihološke karakteristike roditelja.

Temeljni ekološki opisi raznovrsnih životnih iskustava dece u njihovom socio-kulturnom kontekstu, kao što su ovi koje su dali Saper i Harknes, pružaju uvid o detetu kao celini i mnogim uticajima koji deluju na dete. Tako možemo saznati koje su najveće teškoće u životima dece i kako se uslovi mogu promeniti da bi se podstakao njihov razvoj. Najambiciozniji projekat namenjen proučavanju ekologije ljudskog razvoja sproveli su Berker i Rajt. Ovi istraživači proveli su nekoliko stotina sati posmatrajući i opisujući prirodnu ekologiju školske dece u različitim zajednicama u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama sveta. U jednom takvom istraživanju, posmatrali su jednog sedmogodišnjeg dečaka od trenutka kada se probudio, 26. aprila 1949. godine, dok nije otišao da spava tog dana.

Zabeležili su sve što je dečak radio, gde je išao, i sve što mu se, usput, dešavalo. Istraživači su utvrdili da je ovaj dečak samo tokom jednog dana učestvovao u oko 1300 različitih aktivnosti u najrazličitijim okruženjima, u koje su bile uključene stotine objekata i desetine ljudi. Ova posmatranja dala su uvid u širok obim veština koje deca uzrasta 7 godina poseduju i u mnoge socijalne zahteve koji se pred njih postavljaju.

Za Berkera i Rajta, stvar ponosa i principa bila je da zabeleže sve što su mogli da primete o dnevnom ponašanju deteta i kontekstima u kojima se to ponašanje javljalo. Drugi istraživači koji proučavaju decu u različitim kontekstima, prave veću selekciju. Obično, unapred odluče koji će tip ponašanja posmatrati u različitim kontekstima, ili izaberu nekoliko važnih konteksta u okviru kojih će obaviti detaljno posmatranje različitih ponašanja koje dete ispoljava.

Na primer, u izučavanju majanske dece, uzrasta od 1 do 14 godina, u jednom selu u Gvatemali, Barbara Rogof izabrala je nekoliko kratkih vremenskih perioda za „slikanje” aktivnosti dece. Rogof je napravila listu opservacija koje je planirala da izvede i napravila je raspored po kome su ona i njen saradnik posmatrali svako dete 10 minuta, nekoliko puta dnevno, tokom različitih dana u nedelji. Tokom ovog vremena beležili su sa kim je dete i šta radi. Rogof je utvrdila da majanska deca, kao i američka, provode dosta vremena odvojena od odraslih.

Međutim, kada provode vreme sa odraslima, njihovo iskustvo je dosta različito od iskustva dece u Americi. Kada su majanska deca sa odraslima, od njih se očekuje da pomognu odraslima pri obavljanju uobičajenih poslova. U industrijskim društvima, kao što je naše, deca ne mogu (ili im nije dozvoljeno) da pomažu odraslima u mnogim poslovima. Umesto toga, kada su američka deca sa odraslima, najčešće dobijaju uputstva od njih, čak i van škole.

Posmatranje u jednom kontekstu

Širina ekološkog pristupa zahteva mnogo vremena i truda za njegovu primenu. Zbog toga, razvojni psiholozi često ograničavaju svoja posmatranja na jedno socijalno okruženje koje se često sreće i koje je važno za život deteta. Oni vrlo detaljno posmatraju interakcije licem-u-lice između dece, ili između dece i odraslih, i načine na koje učesnici u ovim interakcijama nastoje da zajedno regulišu svoja ponašanja. Na primer, Lisa Srbin i kolege ispitivali su interakcije između nastavnika i učenika u 15 predškolskih odeljenja da bi videli da li bilo šta u ponašanju nastavnika može, nenamerno, podsticati agresivnost kod dečaka i zavisnost kod devojčica. Utvrdili su da nastavnici nisu obraćali podjednaku pažnju na neprimereno ponašanje dečaka i devojčica. Nastavnici su strogo javno kažnjavali dečake za veći broj njihovih nedela, nego devojčice.

Često je ovaj selektivni tretman povećavao agresivnost kod dečaka. U paralelnom nizu posmatranja, istraživači su utvrdili da nastavnici nagrađuju zavisno ponašanje devojčica jer više obraćaju pažnju na one devojčice koje sede blizu njih; dečacima su poklanjali podjednaku pažnju, bez obzira na to gde su sedeli. Kada se takva praksa eksplicira, nastavnicima se mogu predložiti novi obrasci interakcije koji bi podsticali prihvatljiva ponašanja školske dece oba pola. Ograničenja prirodnih posmatranja.

Studije posmatranja su kamen-temeljac istraživanja dečijeg razvoja i ključni izvor podataka o socijalnom razvoju dece. Međutim, kao i u slučaju sa izveštajima o sebi, postoje ograničenja u vezi onoga što možemo saznati iz njih. Istraživači pristupaju posmatranju sa očekivanjem šta će videti, a svi imamo tendenciju da opažamo selektivno, u skladu sa Geri Trudo kroz strip komentariše pojavu utvrđenu u okviru istraživačkih posmatranja - da nastavnici različito reaguju na dečake i devojčice u svom odeljenju.

Posmatrač ne može zabeležiti sve, tako da su informacije nepovratno izgubljene. U nekim istraživanjima, unapred pripremljene sheme za beleženje specifikuju šta treba tražiti i kako to zabeležiti. Problem sa takvim shemama je što nisu dovoljno fleksibilne da uzmu u obzir neočekivane događaje, tako da su, takođe i na ovaj način, detalji izgubljeni. Ako prođe vreme između događaja i beleženja, posmatranje može biti dalje iskrivljeno, jer selektivno pamćenje ljudi pojačava problem selektivnog posmatranja. Snimanje ponašanja na traci ili filmu je korisno, ali zahteva jako mnogo vremena za analizu. Druga teškoća sa istraživačkim posmatranjem je u tome što se ponašanje ljudi menja kada znaju da su posmatrani, stvarajući lažnu sliku njihovog stvarnog ponašanja. Laboratorijsko istraživanje interakcije između majki i dece potvrdilo je ovaj problem. Grejvs i Glik tražili su od majki da pomognu svojoj deci, staroj 18 do 25 meseci, da sklope jednostavne pazle. Da bi utvrdili uticaj koji posmatranje ima na ponašanje majki, istraživači su polovini uzorka rekli da više ne radi oprema korišćena za snimanje interakcija.

Utvrdili su da se majke koje su verovale da ih ne snimaju, ponašaju manje formalno nego majke koje su znale da ih snimaju, ali da nisu bile toliko od pomoći svojoj deci. Možda je najveći problem sa prirodnim posmatranjem u tome što ne omogućava istraživaču da utvrdi uzročne odnose među pojavama, što je osnovni naučni cilj.

Poređenjem posmatranja može se utvrditi da li postoji korelacija između dva faktora; tj. da li promene jednog faktora variraju sa promenama drugog faktora. Ali, korelacija nam ne govori da li jedan faktor uzrokuje drugi, ili su oba faktora uzrokovana trećim, neutvrđenim faktorom. Na primer, u svojoj ekološkoj studiji Berker i Rajt su otkrili mnoge veze između okruženja u kojima se deca nalaze i karakteristika dečijeg ponašanja u tim okruženjima; slično tome, Srbin i kolege otkrili su interesantne obrasce u odnosu nastavnika prema dečacima i devojčicama. Međutim, ni jedno od navedenih istraživanja nije ukazalo na uzroke opisanih obrazaca.

Eksperimentalne metode

Eksperiment se u psihologiji obično sastoji od uvođenja neke promene u iskustvo osobe ili životinje, a zatim u merenju efekata te promene na ponašanje osobe ili životinje. Idealno, svi ostali mogući uzročni uticaji drže se konstantnim dok se faktor koji se ispituje varira, da bi se utvrdilo da li taj faktor dovodido neke promene. Ako je eksperiment dobro osmišljen i izveden, trebalo bi da pruži dokaze za potvrđivanje naučne hipoteze o uzrocima posmatranog ponašanja. Naučna hipoteza je pretpostavka koja je dovoljno precizna da se može proveriti i za koju se može pokazati da nije tačna. Ako ne postoji način da se hipoteza ospori, ona ima mali naučni značaj. Jedno istraživanje o razvoju straha od visine, Kamposa i kolega, pokazuje kako eksperimentalna metoda može pomoći u razjašnjavanju sumnji u vezi sa uzročnim faktorima razvoja. Mnogo godina verovalo se da je strah od visine urođen.

Prema ovom stanovištu, strah od visine postaje uočljiv kada beba počne da se samostalno kreće, ne zato što strah uzrokuje kretanje niti kretanje uzrokuje strah, već zato što su i jedno i drugo rezultat maturacionih faktora i slučajno se razvijaju u isto vreme. Kampos i njegove kolege nisu se slagali sa ovom hipotezom. Oni su verovali da je strah od visine posledica iskustva, posebno iskustva koje beba stiče kada počne da puzi. Kampos i kolege počeli su sa proučavanjem grupe beba, uzrasta od 6 do 8 meseci, nedelju ili dve dana nakon što su počele da puze. Otkrili su da su u prvih nekoliko prilika koje su im pružene sve bebe prešle vizuelnu liticu – platformu koja je ostavljala utisak da je oštra strmina deli od mnogo niže platforme. Međutim, u sledećim pokušajima bebe su sve više odbijale da pređu preko vizulene litice, iako nikad nisu doživele neku neprijatnost kada su to činile. Kao da se nešto oformljivalo u glavama beba kako su sticale iskustvo.

Kampos i kolege osmislili su eksperiment da bi testirali hipotezu da je početak straha od visine posledica iskustva kretanja. Izdvojili su 92 bebe koje su bile blizu uzrasta na kome se moglo očekivati da će početi da puze i da ispoljavaju strah od visine. Bebe su, po principu slučajnosti, raspoređene u jednu od dve grupe. Jedna grupa je bila eksperimentalna grupa – grupa u eksperimentu u čiju sredinu se uvodi promena. Tokom nekoliko dana, bebe iz ove grupe imale su više od 40 sati iskustva kretanja u ’dubku’ za bebe, pre nego što su počele da puze. Druga grupa dece, nazvana kontrolna grupa – grupa u eksperimentu koja je, što je moguće više, po svim karakteristikama slična eksperimentalnoj, osim što nije uključena u eksperimentalnu manipulaciju – nije imala nikakvo posebno iskustvo kretanja. Ako je hipoteza Kamposa i kolega tačna, razlika u iskustvu između eksperimentalne i kontrolne grupe u količini iskustva koje su deca imala u kretanju trebalo bi da dovede do razlika u njihovim reakcijama na vizuelnu liticu.

Četrdeset sati vozikanja po sobi u dubku može delovati kao neveliko iskustvo, ali je, očigledno, dovelo do velike razlike u načinu na koji su bebe iz eksperimentalne grupe reagovale kada su stavljene na vizuelnu liticu. Iako su se reakcije nešto razlikovale, u celini, bebe iz eksperimentalne grupe ispoljile su strah pri prvom viđenju vizuelne litice, dok bebe iz kontrolne grupe, koje nisu imale iskustvo kretanja, nisu pokazale strah u prvim susretima sa liticom.

Ovaj eksperiment pružio je snažnu podršku hipotezi da razvoj kretanja igra veliku ulogu u razvoju straha od visine. Dodatna istraživanja mogla bi doprineti da se isključe mogućnosti koje ovo istraživanje nije obuhvatilo. Na primer, da su deca bila u malim vozilima koja bi im omogućila ispitivanje sredine, ali bez njihovog kretanja, javilo se pitanje da li bi i tada ispoljavala strah na vizuelnoj litici. Često je neophodan čitav niz istraživanja da se izdvoje specifični uzroci, jer složenost ponašanja prevazilazi mogućnosti istraživača da kontrolišu sve značajne faktore u jednom eksperimentu. Uopšteno, jaka strana eksperimentalnih metoda je u njihovoj mogućnosti da izdvoje uzročne faktore na način na koji ni jedna druga metoda istraživanja to ne može postići. Dva osnovna faktora ograničavaju upotrebu ove metode kao izvora informacija o razvoju: iz etičkih razloga mnogi eksperimenti se ne mogu izvesti; i sama kontrola sredine, koju mnogi eksperimenti zahtevaju, može iskriviti valjanost dobijenih podataka.

Etika eksperimentalnih metoda

Osnovno etičko načelo svih psiholoških istraživanja je: Ako istraživačka procedura može naškoditi bilo kome, ne treba je sprovesti. Međutim, etički problemi u psihološkim istraživanjima nisu uvek tako jasni kao što ovo načelo sugeriše. Praktično, svaka intervencija u život druge osobe uključuje neki rizik, pa je ta odluka teška. Šta više, faktori koji su uzeti u obzir često variraju od jedne kulture do druge i od jednog istorijskog perioda do drugog. Bihejviorista, Džon Votson i Rozali Rajner, 1920. godine objavili su rezultate eksperimenta kojim su pokazali da dečiji strah od životinja nije urođen, već oblikovan sredinom (pogledati: eksperiment sa malim Albertom).

Psihološka procena etičnosti eksperimenta Votsona i Rajnerove sigurno bi danas bila drugačija nego tokom 1920-tih. Psiholozi su danas mnogo manje sigurni, nego što je Votson bio, u svoju sposobnost da izazovu, ili spreče, psihološke procese i mnogo potpunije prihvataju činjenicu da naučno znanje nikako nije sigurno znanje. Da bi zaštitili prava dece, savremene istraživače nadgledaju njihove institucije i vladine organizacije. Pre nego što mogu da sprovedu istraživanje, istraživači moraju ubediti odbor svojih kolega da neće nauditi ljudima koji učestvuju u njihovom istraživanju i da istraživanje tim ljudima nudi neku dobrobit na duže.

Metod kliničkog intervjua

Pijaže:..kažeš da snovi dolaze ”iz noći”. Gde idu?
Dete: Svuda.
Pijaže: Čime sanjamo?
Dete: Našim ustima.
Pijaže: A gde se nalazi san?
Dete: U noći.
Pijaže: Gde se dešava?
Dete: Svuda. U sobama. U kućama.
Pijaže: Gde tačno?
Dete: U krevetu.
Pijaže: Može li da se vidi?
Dete: Ne, jer je tu samo noću.
Pijaže: Da li bi iko mogao da zna da ti sanjaš?
Dete: Ne, jer je skroz uz nas.
Pijaže: Možeš li da ga dodirneš?
Dete: Ne, zato što spavaš kada sanjaš.

Adaptirano iz Piaget, 1929, str. 93

Suština kliničkog metoda je usklađivanje pitanja prema pojedinačnom subjektu, pri čemu svako pitanje zavisi od odgovora na prethodno pitanje. Kao što naziv govori, klinički intervju se često koristi za ispitivanje problema osoba koje imaju teškoća, ili koje nisu dobro. Kada razvojni psiholozi koriste metod kliničkog intervjua na ovaj način, oni, kao i lekari, istražuju niz odgovarajućih, pomoćnih sredstava. U razvojnoj psihologiji, najpoznatija primena kliničkog intervjua potiče od Sigmunda Frojda, koji je smatrao da je rana porodična istorija deteta suštinska za kasniji razvoj ličnosti. On je, iz pacijentovih opisa, nastojao da utvrdi ključni događaj koji je stvorio teškoće od kojih je osoba patila. U Frojdovoj upotrebi kliničkog metoda, analiza je bila udružena sa terapijom; teorija analitičara proveravana je efikasnošću tretmana u razrešavanju problema osobe.

Međutim, klinički metodi nisu ograničeni samo na patologiju. Žan Pijaže je često koristio tehniku kliničkog intervjua da bi ispitivao dečije razvojno razumevanje sveta. U primeru koji sledi, primetno je da bi za Pijažea bilo nemoguće da pretpostavi odgovore ovog 7½-godišnjeg deteta. Zbog toga je on prilagođavao svoja pitanja toku razgovora. Pijaže je verovao da intervjuisanjem velikog broja dece, različitog uzrasta, o tako poznatim pojavama, može da otkrije osnovne promene kroz koje znanje prolazi tokom razvoja. Istraživač proverava shvatanje ispitanika ispitujući različite linije mišljenja i ukazujući na različite (nekada netačne) alternative, zavisno od ranijih odgovora ispitanika.

Reference