Tit Kvinkcije Flaminin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tit Kvinkcije Flaminin
Novčić sa likom Flaminina (Britanski muzej).
Datum rođenjaoko 227. p. n. e.
Mesto rođenjaRim
Datum smrti174. p. n. e.
Mesto smrtiRim

Tit Kvinkcije Flaminin (lat. Titus Quinctius Flamininus, oko 227. p. n. e. — 174. p. n. e.) je bio rimski političar, vojskovođa i konzul, poznat po osvajanju Grčke. Pobedio je Filipa V Makedonskoga 197. p. n. e. u bici kod Kinoskefala. Nakon pobede nametnuo je mirovni sporazum, koji je omogućio rimsku hegemoniju u Grčkoj. Vodio je i rat protiv spartanskoga kralja Nabida, kojim je i na Peloponezu uspostavio stanje po rimskoj meri. U Grčkoj je stvarao sistem ravnoteže snaga, tako da nije dozvolio da se potpuno porazi Etolski savez, koji mu je bio potreban kao konkurent Makedoniji. Po istom principu ravnoteže snaga sprečavao je da Ahajski savez ostvari veliku hegemoniju na Peloponezu.

Rane dužnosti[uredi | uredi izvor]

Član je roda Kvinkcija, a brat mu je isto tako bio konzul Lucije Kvinkcije Flaminin.

Pošto je bio mlad za vreme Drugoga punskoga rata veoma rano je izučio vojni zanat na bojnom polju. Služio je 208. p. n. e. kao vojni tribun u vojsci Marka Klaudija Marcela.[1] Nakon Marcelove pogibije bio je 205. p. n. e. imenovan upravnikom oblasti oko Tarenta, uključujući i sam Tarent, koji je tada bio ponovo osvojen. Tu se istakao i na bojnom polju i pravičnom administracijom.[1] Bio je izabran za glavnoga komesara zaduženoga da deli javnu zemlju u Samnijumu i Apuliji Scipionovim ratnim veteranima. Bio je izabran za trijumvira nadležnoga da popuni koloniju u Venusiji, u kojoj je zbog rata znatno smanjen broj stanovnika. Bio je kvestor 199. p. n. e.

Izabran za konzula[uredi | uredi izvor]

Kandidovao se 198. p. n. e. za konzula iako pre toga nije bio ni edil, ni tribun ni pretor.[2] Narodni tribuni su zbog toga protestovali, pa je Senat onda dao narodu na odlučivanje. Izabran je za konzula, iako još nije imao 30 godina, a pre toga nije bio biran ni za edila.[2] Dobio je Makedoniju kao provinciju. Rimska republika je od 200. p. n. e. vodila sa Makedonijom Drugi makedonski rat. Prema odluci Senata mobilizovao je dodatnih 8.000 pešaka i 800 konjanika, kao pojačanje vojsci, koja je već bila angažovana u Drugom makedonskom ratu. [3] Izabrao je istaknute veterane, koji su tokom Drugoga punskoga rata ratovali u Hispaniji i Africi.

Makedonija, Grčka, Mala Azija 200. p. n. e.

Dolazak u Epir[uredi | uredi izvor]

Požurio je u Grčku, sa ciljem da ne izgubi dragoceno vreme poput njegovih prethodnika. Otplovio je iz Brundizija na Korkiru, pa onda u rimski logor u Epiru, gde je preuzeo zapovedništvo od Publija Vilija Tapula. Imao je dve mogućnosti, da zaobilaznim putevima napadne Makedoniju ili da napadne direktno makedonsku vojsku, koja se tada nalazila na izuzetno povoljnom položaju na prelazu Antigoneji. [4] Bojao se da bi u slučaju da krene okolnim putevima ponovo čitavo leto mogao da izgubi, a da ne dođe do odlučne bitke sa neprijateljem, što se desilo prethodnoj dvojici konzula. Planine kraj reke Aus na prelazu Antagoneji držala je makedonska falanga, a njihovi položaji bili su zaštićeni strelcima, lakom pešadijom i velikim brojem katapulta i balista raspoređenih po planinskim obroncima.[5]

Bitka na reci Aus[uredi | uredi izvor]

Oko 40 dana Tit Kvinkcije Flaminin nije uspevao da nađe rešenje kako da zauzme prelaz Antigoneju. Počeo je zbog toga i da pregovara sa makedonskim kraljem Filipom V Makedonskim.[6] Međutim tražio je od Filipa previše, tako da je Filip njegove predloge da oslobodi Grčku i Tesaliju mogao samo da protumači kao drske predloge mladoga vojskovođe, koji se još nije prekalio. [6] Harop, vođa prorimske frakcije u Epiru, doveo je jednoga pastira, koji je poznavao okolne planinske puteve, uz pomoć kojih je mogao da se izbegne prelaz, koji je zauzimala makedonska vojska. [7] Flaminin je onda odabrao 4.000 pešaka i 300 konjanika i poslao ih da idu sa pastirom.[6] Trećega dana stigli su na pozicije iznad makedonske vojske i javili su se dimnim signalom.[8] Rimska vojska je napala sa dve strane i isterala je makedonsku vojsku sa prelaza. Makedonska vojska je izgubila oko 2.000 vojnika, [8] a Filip V Makedonski se posle toga povukao u Tesaliju. [9]

Pohod na Tesaliju[uredi | uredi izvor]

Epir se odmah nakon toga predao Rimljanima, pa je rimska vojska krenula preko planinskih prolaza u Tesaliju. Filip je odlučio da neprijatelju ostavi pustoš, pa je tokom povlačenja kroz Tesaliju iza sebe spaljivao i savezničke teritorije, koje nije mogao da brani. Flaminin je zauzeo Falorij nakon opsade i žilavoga otpora makedonskoga garnizona.[10] Grad je kao upozorenje ostalima opljačkao i spalio do temelja. Međutim važniji gradovi u Tesaliji bili su dobro utvrđeni i branjeni, a Filip je uspostavio logor kraj Tempe, odakle je pružao pomoć svojim saveznicima. Flaminin je nakon dugotrajne i mučne opsade Haraksa na Peneju bio prisiljen da digne opsadu, pa je nakon pustošenja okolnih teritorija otišao u Fokidu.

Mirovni pregovori[uredi | uredi izvor]

Predalo mu se nekoliko gradova u Fokidi. U to vreme je Titov brat Lucije Kvinkcije Flaminin komandovao je flotom i uspeo je da ubedi Ahajski savez da stupi u savez sa Rimljanima. Nakon dužega opsedanja Tit Kvinkcije Flaminin zauzeo je Elateju, a nakon toga rimska vojska je zimovala u Lokridi i Fokidi.[11][12] Tokom zime 198/197. p. n. e. Opus se pobunio, pa je makedonski garnizon morao da se povuče u utvrđenje.[12] Deo građana je pozvao Etolce, a aristokrati su pozvali Rimljane. Građani nisu pustili Etolce u grad, a Tita Kvinkcija Flaminina su pustili, iako je stigao kasnije.[12] Makedonski garnizon je ostao u akropolju ne predajući se. Filip V Makedonski je tražio pregovore sa Flamininom. Na pregovorima su bili prisutni i rimski saveznici Etolci, Ahajci, Pergam i pored Rimljana oni su Filipu ispostavili čitavu listu zahteva. Posebno su se u isticanju zahteva isticali Etolci. Osnovni zahtev bio je da Filip povuče svoje garnizone iz grčkih gradova. Rimski saveznici su smatrali da pregovori treba odmah da se prekinu ukoliko Filip ne prihvati taj osnovni zahtev. Cilj Tita Kvinkcija Flaminina bio je drugačiji, da se odloži donošenje odluke, tako da je ugovoreno dvomesečno primirje, tokom koga je trebalo da obe strane odu u Rim.[13] U Senatu su Flamininovi izaslanici i izaslanici saveznika tražili da se makedonski garnizoni povuku iz gradova, koji su se smatrali okovima Grčke, a to su Demetrijada, Halkida i Korint.[14] Makedonski izaslanici nisu mogli da se izjasne o tom pitanju tvrdeći da o tome nemaju instrukcije.[14] Senat ih je onda uputio da dalje treba da pregovaraju sa Flamininom, koji je tada od Senata dobio puna ovlaštenja da sklapa sporazum sa Filipom.[14] Flamininu je imperij produžen za godinu dana, odnosno ostao je kao prokonzul u Makedoniji.

Bitka kod Kinoskefala[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka kod Kinoskefala

Pošto je Ahajski savez postao rimski saveznik Filip je jako teško mogao da brani Argos, pa ga je predao kralju Sparte Nabidu, sa kojim je sklopio sporazum.[15] Flaminin je nakon toga sklopio sporazum sa Nabidom, po kome Nabid sklapa primirje sa Ahajskim savezom i daje Rimljanima manju vojnu podršku. Flaminin je nakon toga uz podršku Atala i Aristena uspeo da pridobije dotada neodlučnu Beotiju.[16][17] Bio je to veliki uspeh, jer su Makedonci nakon toga imali još samo jednoga saveznika Akarnaniju. U proleće 197. p. n. e. Tit Kvinkcije Flaminin je okupio rimsku vojsku i vojsku grčkih saveznika i krenuo je u pohod protiv Makedonije. Rimska vojska je bila podjednako brojna kao i makedonska vojska, ali zahvaljujući etolskom kontingentu imala je više konjice.[18] Dve vojske su imale prve okršaje kraj Fere u Tesaliji. U konjičkoj bici pobedila je rimska vojska, a nakon toga obe vojske su se kretale paralelno jedna drugoj prema Skotuzi. Dve vojske sukobile su se u bici kraj Kinoskefala 197. p. n. e. U toj odlučnoj bici Drugoga makedonskoga rata rimska vojska pod komandom Tita Kvinkcija Flaminina pobedila je makedonsku vojsku pod komandom Filipa V Makedonskoga. U bici je poginulo oko 8.000 makedonskih vojnika.[19] Filip se nakon poraza povukao u Makedoniju, a tesalijski gradovi su se predali Rimljanima.

Nametanje mirovnoga sporazuma Makedoniji[uredi | uredi izvor]

Filip je nakon poraza kod Kinoskefala tražio mir. Etolski strateg Feneja je naljutio Tita Kvinkcija Flaminina svojim hvalisanjem, da su oni najzaslužniji za pobedu.[20] Flaminin je nakon toga ignorisao Etolce, a sa Filipom je počeo da pregovara o miru. Etolci su se zalagali za uništenje Makedonije kao države, ali to nije bila u interesu Rima, jer bi onda Etolski savez postao dominantna sila u Grčkoj. Flaminin je naglasio da bi u slučaju da nema Makedonije Grčka bila ugrožena od Tračana, Ilira i Gala. Filip je pristao na sve rimske zahteve. Filipu je zabranjeno da se meša u poslove drugih grčkih država, morao je da plaća ratnu štetu od 1.000 talanata i da preda taoce. Tit je bio umeren u nametanju mira Filipu, jer je imao u vidu da je Hanibal nagovarao Antioha Velikoga da napadne Rimljane. Etolci su raširili glasine da je Filip podmitio Tita Kvinkcija Flaminina.[20] Senat je poslao komisiju od 10 članova da pomognu Titu u sređivanju situacije u Grčkoj. Savetovali su ga da grčke gradove ostavi slobodne, ali da zadrži garnizone u Korintu, Halkidi i Demetrijadi kao osiguranje protiv Antioha Velikog.[21] Etolci su na to otvoreno pozvali gradove da se pobune i pozvali su Tita da oslobodi „okove Grčke“.

Zločini u Beotiji[uredi | uredi izvor]

Nakon bitke kod Kinoskefala Flaminin je velikodušno oslobodio sve Beoćane, koji su bili zarobljeni boreći se u makedonskoj vojsci. Beoćani su bili ogorčeni na Tita Kvinkcija Flaminina, koji je na prevaru početkom 197. pre hrista zauzeo Tebu.[22] Zbog toga su nakon okončanja rata za beotarha izabrali Brahila, koji je bio promakedonski orijentisan.[23] Prorimska frakcija Tebe organizovala je atentat na Brahila uz znanje Flaminina. [24] Nakon toga Beoćani su počeli da napadaju Rimljane, koji bi putovali kroz Beotiju. Napadi su toliko eskalirali, da je ukupno ubijeno oko 500 Rimljana, a Flaminin je onda tražio od Beoćana da plate odštetu zbog tih zločina i isporuče krivce. [24] Kada su se Beoćani oglušili počeo je da pustoši Beotiju i blokira Koroneju, gde je ubijeno najviše Rimljana. Beoćani su uspeli uz pomoć Ahajaca da dobiju mir pod povoljnijim uslovima.[23]

Konačni mirovni sporazum[uredi | uredi izvor]

U proleće 196. p. n. e. stiglo je 10 rimskih komesara, koji je trebalo da uređuju situaciju u Grčkoj zajedno sa Flamininom. Zajedno sa Titom Kvinkcijem Flamininom usaglasili su konačni mirovni sporazum, kojim je okončan Drugi makedonski rat sa Filipom V Makedonskim. Filipu je odobren mir pod sledećim uslovima:[25]

  • sve grčke države u Evropi i Aziji biti će nezavisni
  • Filip treba da iz njih povuče svoje garnizone i da ih preda Rimljanima
  • Trebalo je da se povuče iz gradova Azije: Eurom, Pedasa, Bargilija, Iasos, Mirina, Abid, Tasos i Perint i da ti gradovi budu slobodni
  • Filip je trebalo da preda Rimu sve dezertere i zarobljenike
  • treba da preda sve sem pet brodova i kraljevskoga broda
  • Vojska nije smela da prelazi broj od 5.000 vojnika
  • nije smeo da ratuje van granica Makedonije bez odobrenja Senata
  • trebalo je da plati 1.000 talanata, 500 talanata odmah, a 500 u deset godišnjih rata[25]

Gotovo sve grčke države, sa izuzetkom Etolskoga saveza, prihvatile su takav mirovni sporazum. U senatskom dekretu gradovi u Grčkoj i Aziji bili su proglašeni slobodnim, ali za Korint, Halkidu i Demetrijadu komisija je trebalo da odluči šta da se učini. Opasnost od Antioha Velikoga bila je razlog zašto nisu hteli da stvore za njega mogućnost da osvoji te strateški značajne gradove i iz njih započne svoje operacije. Danima je rimska komisija diskutovala zajedno sa Flamininom, koji je insistirao da Grčka ostane slobodna, ako žele da uvere Grke da su Rimljani došli da im donesu slobodu, a ne da su došli da za sebe osvoje teritorije, koje je ranije držao Filip.

Odlučeno je ipak da se Korint preda Ahajcima, a da Rimljani zadrže Akrokorint, Halkidu i Demetrijadu dok ne prestane opasnost od Antioha Velikoga. Flaminin i komisija podelili su Tesaliju na 4 države: Magnesiju, Perebiju, Dolope i Tesaliotidu, Etolci su dobili Ambrakiju, Lokridu i Fokidu, ali oni nisu bili sa time zadovoljni. Ahajski savez je dobio sve makedonske posede na Peloponezu.

Rat protiv Nabida[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rat protiv Nabida

Mir uspostavljen nakon pobede nad Makedonijom nije bio dugoga veka. Tit Kvinkcije Flaminin je 195. p. n. e. sazvao skupštinu grčkih država u Korintu da bi se odlučilo da li da se objavi rat Nabidu.[26] Bili su prisutni predstavnici Etolskoga saveza, Makedonije, Rima, Pergama, Rodosa, Tesalije i Ahajskoga saveza. Sve države zalagale su se za rat, sem Tesalije i Etolskoga saveza, koji su želeli da Rimljani odmah napuste Grčku.[27] Predstavnik Etolskoga saveza optužio je Rimljane da ratom sa Nabidom traže povod da ostanu u Grčkoj i da su zauzeli ključne strateške tačke u Grčkoj. [28] Flaminin je rat protiv Nabida iskoristio kao izgovor da bi nekoliko legija ostalo u Grčkoj. Pravi cilj bio je da u slučaju invazije Antioha III spreči Spartu i Etolski savez da postanu njegovi saveznici.

Tit Kvinkcije Flaminin je najpre poslao izaslanika u Spartu zahtevajući da Nabid preda Argos Ahajskom savezu ili se u suprotnom suoči sa ratom sa Rimom i njegovim grčkim saveznicima. Nabid je odbio da se povinuje Flamininovom ultimatumu, pa je 40.000 rimskih vojnika i njihovih grčkih saveznika krenulo na Peloponez. Na Peloponezu rimskoj vojsci se pridružilo 10.000 vojnika i 1.000 konjanika Ahajskoga saveza pod zapovedništvom Aristena.[29] U Argosu se nalazio jak spartanski garnizon, a kada se izjalovila Flamininova nada da će se Argivci dići na ustanak krenuo je u Lakoniju. Iako je Nabidova vojska bila manje brojna on se pripremio za žilav otpor. U dve bitke ispod bedema Sparte spartanska vojska je bila poražena, ali Flaminin je odustao od opsade Sparte. Odlučio je da pustoši teritoriju Lakonije. Uz pomoć svoga brata Lucija Kvinkcija Flaminina zauzeo je veoma važnu luku Gitij. Nakon predaje Gitija Nabid je Titu Kvinkciju Flamininu poslao izaslanike sa ciljem da se pregovara o mirovnom sporazumu.[30] Nabid je Flamininu ponudio da se povuče iz Argosa i da mu preda rimske dezertere i zarobljenike.[31] Za razliku od Flaminina većina rimskih saveznika bila je za nastavak rata, zauzimanje Sparte i svrgavanje Nabida.[32] Flaminin se bojao da bi tokom iduće godine jedan od konzula mogao da dobije odobrenje da nastavi rat sa Nabidom, pa bi njemu pripala slava okončanja toga rata. Tit Kvinkcije je zbog toga predložio mirovni sporazum sa Nabidom pravdajući ga veoma teškom operacijom opsade Sparte i opasnošću od rata sa Antiohom.[32] Međutim građani Sparte su odbili taj sporazum, pa se rat nastavio.

Nabidov poraz[uredi | uredi izvor]

Tit Kvinkcije Flaminin je poveo 50.000 vojnika na Spartu.[33] Nekoliko dana trajali su okršaji Rimljana i Spartanaca ispred bedema Sparte, a peti dan Rimljani su pobedili i naterali Spartance da se povuku u grad.[34] Započela je opsada Sparte. Kada se Sparta našla u očajnoj poziciji, gotovo pred padom Nabid je ponovo tražio mir, pa mu je ponovo ponuđen sporazum, koji je ranije bio odbio. Odmah nakon završetka rata Flaminin je prisustvovao Nemejskim igrama u Argosu i proglasio je grad slobodnim. Argos se odmah pridružio Ahajskom savezu.[35] Oslobodio je obalne gradove Lakonije i stavio ih pod ahajski protektorat.

Uspostavlja stanje u Grčkoj po rimskoj meri[uredi | uredi izvor]

Flaminin je tečno govorio grčki i Tit Livije ga opisuje kao filhelena. Bio je veliki pobornik grčke kulture, a Grci su ga slavili kao oslobodioca. Verovatno je Flaminin razumevao slobode kao slobode za grčku aristokratiju kao rimske klijente, za razliku od perioda kada su bili potčinjeni makedonskoj vlasti. Radilo se samo o mekšem obliku potčinjenosti. Da bi suzbio etolsku propagandu o tome da je Grčka umesto makedonskih okova dobila nove rimske okove Flaminin je savetovao Senatu da se povuku rimski garnizoni iz Akrokorinta, Halkide, Demetrijade i drugih grčkih gradova. Kada je konačno udesio stvari u Grčkoj onako kako je to Rimljanima odgovaralo Flaminin se 194. p. n. e. oprostio sa Grcima savetujući ih da pametno koriste novostečene slobode i da ostanu verni Rimu. Flaminin je pri kraju svoga mandata u Grčkoj otkupio brojne Rimljane, koji su još tokom Drugoga punskoga rata bili prodani u roblje, a Rim je odbijao da ih otkupi. Po povratku u Rim Flamininu je odobren veliki trijumf.

Ponovo posreduje i pošteđuje Spartu[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon što je rimska vojska napustila Grčku Etolci su potakli Nabida i Antioha Velikoga da se pobune protiv rimskoga poretka u Grčkoj. Nabid je krenuo da opseda Gitij, koji su ranije Rimljani predali Ahajcima. Rimski Senat je poslao pretora Gaja Atilija sa flotom sa zadatkom da zaštiti saveznike.[36] Poslali su i izaslanstvo na čelu sa Flamininom. On je stigao pre rimske flote i savetovao je Grke da ništa ne preduzimaju pre nego što stigne rimska flota. Ipak Gitiju je pretila opasnost, pa je bila nužna hitna akcija. Ahajski savez pod komandom Filopemena uspeo je da pobedi Spartance, koji su se onda zatvorili u Spartu. Spartanci su se nakon poraza zatvorili u gradove, pa su Ahajci mesec dana neometeno pustošili Lakoniju.[37] Kada je stigao Flaminin on je nagovorio Filopemena da poštedi Spartu, a Nabid je prihvatio predaju pod istim uslovima kao i prvi put. Flaminin je i dalje sledio uobičajenu shemu rimske politike, da zaustavlja jačega.

Rimski protektorat[uredi | uredi izvor]

Pred Rimsko-sirijski rat sa Antiohom III Velikim Flaminin je nagovorio Filipa V Makedonskoga da bude na rimskoj strani u predstojećem ratu. Etolski savez uspeo je da nekoliko grčih država nahuška protiv Rima. Dolaskom Antioha Velikoga povećao se broj njegovih saveznika. Flaminin je prisustvovao kongresu u Egijumu, na kome su se pojavili i predstavnici Etolskoga saveza i Antiohovi izaslanici. Etolci su tražili od Ahajaca da ostanu neutralni, ali Flaminin se oštro protivio tom savetu, pa su Ahajci ostali lojalni rimski saveznici. Rat protiv Antioha u Evropi okončao se rimskom pobedom u bici kod Termopila 191. p. n. e. Flaminin je i dalje ostao u Grčkoj, koja je bila pod njegovim nadzorom u jednom obliku protektorata. Nakon odlaska Antioha nastavio se rat u Grčkoj protiv Etolaca. Oba puta Flaminin je intervenisao štiteći slabiju stranu. Dok je konzul Manije Acilije Glabrion opsedao Naupakt Flaminin je došao i zaštitio Naupakt od pada Etolce od potpunoga poraza i rimske osvete. Flaminin je shvatio da nije u rimskom interesu da ostavi u Grčkoj oslabljeni Etolski savez, koji ne bi imao dovoljnu moć da ograničava širenje makedonskoga uticaja. U to vreme izbilo je nekoliko pobuna na Peloponezu. Potrudio se tada da ometa Ahajski savez i da posije seme razdora na Peloponezu. Sprečio je da Ahajski savez zauzme Mesenu, a Ahajci su morali da Rimljanima predaju Zakintos, koji su na prevaru preuzeli od Aminandrovoga guvernera. U rimskom interesu nije bilo ni da Ahajski savez postane previše jak i zbog toga je ometao njegovo jačanje.

Cenzor[uredi | uredi izvor]

Nakon pacifikacije Grčke vratio se u Rim 190. p. n. e. Flaminin je izabran za cenzora 189. p. n. e. zajedno sa Markom Klaudijem Marcelom (k. 196. p. n. e.). Najuticajniji ljudi u to vreme u Rimu bili su Scipion Afrikanac i Marko Porcije Katon Stariji. Scipiona Afrikanca je postavio za princepsa Senata. Katon je ranije uklonio Lucija Flaminina iz Senata, pa je postao smrtni neprijatelj Tita Kvinkcija Flaminina i suprostavljao se svim njegovim političkim akcijama.

Uloga u Hanibalovoj smrti[uredi | uredi izvor]

Tokom 183. p. n. e. poslali su ga u diplomatsku misiju u Bitiniju kod kralja Prusije I, koji jse bojao rimske osvete. Tražio je od Prusije da isporuči Hanibala, koji je kod njega našao utočište. Međutim kada je Prusija pokušao da Hanibala uhapsi da bi ga predao tada je Hanibal popio unapred pripremljeni otrov. Kada je ta vest stigla u Senat mnogi su smatrali da je Tit bio okrutan, jer Hanibal je bio tada bezopasan.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Plutarh Flaminin 1
  2. ^ a b Plutarh Flaminin 2
  3. ^ Livije 32.8
  4. ^ Livije 32.9
  5. ^ Plutarh Flaminin 4
  6. ^ a b v Livije 32.10
  7. ^ Livije 32.11
  8. ^ a b Livije 32.12
  9. ^ Livije 32.13
  10. ^ Livije 32.15
  11. ^ Livije 32.24
  12. ^ a b v Livije 32.32
  13. ^ Livije 32.36
  14. ^ a b v Livije 32.37
  15. ^ Livije 32.38
  16. ^ Livije 33.2
  17. ^ Plutarh Flaminin 6
  18. ^ Livije 33.4
  19. ^ Livije 33.10
  20. ^ a b Plutarh Flaminin 9
  21. ^ Plutarh Flaminin 10
  22. ^ Livije 33.1
  23. ^ a b Livije 33.27
  24. ^ a b Livije 33.28
  25. ^ a b Livije 33.30
  26. ^ Livije 34.22
  27. ^ Livije 34.23-24
  28. ^ Livije 34.23
  29. ^ Livije 34.25
  30. ^ Livije 34.30
  31. ^ Livije 34.31
  32. ^ a b Livije 34.33
  33. ^ Livije 34.38
  34. ^ Livije 34.37
  35. ^ Livije 34.41
  36. ^ Livije 35.22
  37. ^ Livije 35.30

Literatura[uredi | uredi izvor]

Konzul Rimske republike
zajedno sa Sekstom Elijem Petom Katom
198. p. n. e.
Tit Kvinkcije Flaminin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тит_Квинкције_Фламинин&oldid=27024259”