Tripko Džaković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tripko Džaković
Tripko Džaković
Datum rođenja1838.
Datum smrti1875.

Tripko Džaković (1838 — 30. oktobar 1875) je bio crnogorski vojvoda.

Godine 1852. učestvuje u borbama sa pljevaljskim Turcima kod Bistrice, gdje je ranjen dva puta. Za vrijeme Crnogorsko-turskog rata 1862. istakao se junaštvom i bio je plemenski barjaktar. Od Turaka je priznat za starješinu plemena Šaranaca i Jezera poslije razgraničenja 1859. godine. Postavljen je za plemenskog vojvodu zbog velikih zasluga.

Ustanak u Hercegovini[uredi | uredi izvor]

Tripko je na prvi glas o ustanku, sa kapetanom Joksimom Kneževićem, uzeo upravu šaranačke vojske i otpočeo prve bitke, na poljima Premćana i dalje, sve do Bijelog Polja i Plevalja. U petak, 24. oktobra 1875. godine Turci su udarili na selo Premćane, Šaranci su uspijeli da ih odbiju i odbrane prelaz preko Tare, ali je tom prilikom poginuo Tripkov otac Simo Džaković, koji je i sam bio jedan od viđenijih Crnogoraca.[1] Sutradan, dogodio se drugi udar Turaka na isto mijesto i tom prilikom opkolili su Tripka sa još osamnaestoricom ustanika koje su, posle dužeg otpora, uspeli da poraze.[1]

To su bile prve žrtve ovog ustanka i narod ih je iskreno žalio, a posebno je isticano Tripkovo junaštvo:

I ti pade - sudbina je bila!

Tvome letu slomiše se krila.

Klonu ruka što činjaše čuda,

i dževerdar što stizaše svuda.

Telo pade, ali duh se vinu,

Pred prestole Božje u visinu.

I sada je tamo naša nada,

„Đe Obilić nad sjenima vlada!”[1]

Srpska štampa o smrti Tripka Džakovića izveštavala je na sledeći način:

„Nije junački vojvoda šaranački pao samo zato što je njegovo srce bilo slobodno, što duša njegova nije znala za strah, i što mu je njegova gvozdena volja zapovedala da i u poslednjem trenutku čini onako kako je činio. Drukčijega, višega, etičkog značaja smrt je njegova. Ona je tragični momenat u sukobu, koji je morao nastati između dvojakih težnji dva različita plemena: težnje za bićem, za životom, i težnje za uništavanjem toga bića, takoga života. Služi na čast srpskom plemenu što je ono nosilac one prve ideje, najplemenitije odlike pravoga duha. A imenu vojvode Tripka ostaje večita slava što je njegov nosilac - sam pokojni vojvoda - bio višom voljom, voljom sudbine, određen za predstavnika takve težnje, što mu je bilo dodeljeno da dade izraza moralnoj snazi kroz vekove tlačenoga Srpstva. Nema više njega, ali je ta misao, baš zato svetlija, življa i jasnija: gorski je vetar raznio sa skorašnjega razbojništva gustu maglu puščanoga praha: dažd je nebeska sprala onu svetu krv sa stenja, trave i suve zemlje; studena planinska rečica opet bistro struji tokom svojim, i u nemom strahu prolazi ispod mosta na kome se odigrala krvava tragedija kakva se za čitavo stoleće ne ponavlja - ali je vazduh onih kršnih krajeva zadahnut, jače i osetnije, onom strujom koja rađa munje i gromove. A u oblasti munja i gromova neka se rastoče vrazi koji dave čitav jedan narod. To je želja svega obrazovanoga sveta, želja prosvećenosti našega veka, čiji je sin bio i besmrtni vojvoda Tripko. Takav čin nije samo za istoriju plemena u kome se odigrao: njega primaju listovi opšte čovečanske istorije plemenitoga i uzvišenoga duha.”[1]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Ur. Gavrilović, Andra (1904). Znameniti Srbi XIX veka II tom. Zagreb: Naklada i štampa Srpske štamparije. str. 43—44. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трипко_Џаковић&oldid=27026987”