Tri krsta
Tri krsta (litv. Trys kryžiai , polj. Góra Trzykrzyska) je istaknuti spomenik u Vilnjusu, Litvanija, na brdu Tri krsta, prvobitno poznatom kao Ćelavo brdo (litv. Plikasis kalnas), u parku Kalnai. Prema legendi, koja svoj izvor nalazi u pojedinim istorijskim događajima, na vrhu brda je sedam franjevaca odsečena glava. Od ranog 17. veka na lokaciji su postavljeni drveni krstovi, koji su postali simbol grada i sastavni deo obrisa grada.
Kako je drvo trulilo, krstove je trebalo periodično menjati. Godine 1916, betonski spomenik je projektovao poljsko-litvanski arhitekta i vajar Antoni Vivulski ili Antanas Vivulskis na litvanskom. Spomenik je srušen 1950. godine po nalogu sovjetskih vlasti. Na njegovom mestu 1989. godine podignut je novi spomenik koji je dizajnirao Henrikas Šilgalis. Spomenik je bio prikazan na novčanici od 50 litasa. Panorama Starog grada Vilnjusa može se posmatrati sa male osmatračnice u podnožju krstova.
Legenda[uredi | uredi izvor]
Prema Bihovječkoj hronici, četrnaest franjevaca je u Vilnjus iz Podolije pozvao Petras Goštautas.[1] Fratri su javno propovedali jevanđelje i psovali litvanske bogove. Ogorčeni stanovnici grada spalili su manastir i pobili svih četrnaest fratara. Sedmorici njih su odsekli glave na Golom Brdu; ostalih sedam je razapeto i bačeno u reku Viliju.[1] Činjeničnoj tačnosti priče je predmet rasprave među istoričarima. Priča bi mogla biti uleošana verzija iz Chronica XXIV Generalium o dvojici franjevaca ubijenih oko 1340. godine[2] ili razrađena verzija priče iz De Conformitate Vitae B. P. Francisco Bartolomeja Rinonika o pet franjevačkih mučenika. Ukoliko se priča odigrala u vreme o kojem piše Rinoniko, događaj se najverovatnije dogodio 1369.[3]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Bez obzira da li je legenda o franjevačkim mučenicima istinita ili ne, njihova priča se širila od početka 16. veka.[1] Prvobitna drvena Tri krsta podignuta su na Golom brdu, mestu gde je sedmoro fratara pogubljeno, negde pre 1649. godine. To je godina kada su krstovi prikazani u panegiriku biskupu Jeržiju Tiškjeviču. Otprilike u isto vreme Tiškevič je započeo postupak kanonizacije četrnaest fratara.[4] Postoje dokazi da su krstovi izgrađeni pre 1636. godine, jer su, prema Janu Nepomucenu Fijaleku, krstovi bili prikazani i na dva srebrna portreta Svetog Kazimira koji su napravljeni 1636. godine i okačeni u Vilnjuskoj katedrali. Međutim, portreti nisu sačuvani i Fijalekova tvrdnja se ne može proveriti.
Drveni krstovi su se srušili 1869. godine i carske vlasti nisu dozvolile obnovu. Novi spomenik od armiranog betona po projektu Antonija Vivulskog podignut je avgusta 1916. godine, dok su Vilnjus tokom Prvog svetskog rata okupirali Nemci.[5] Spomenik su sovjetske vlasti srušile 30. maja 1950. godine. Stanovnici Vilnjusa su želeli da se vrate. Za vreme pokreta za nezavisnost Litvanije spomenik je obnovljen na starim temeljima prema projektu vajara Henrikasa Šilgalisa. Spomenik je otkriven 14. juna 1989.[5] Sada su obnovljeni krstovi 18 metara visoki i viši su od prethode verzije spomenika iz 1916. godine. Nekoliko metara ispod obnovljenog spomenika vide se polomljeni delovi starog spomenika.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Gidžiūnas, Viktoras (1955). „Legendariškieji pranciškonų kankiniai Vilniuje”. Aidai (na jeziku: litvanski). 10. ISSN 0002-208X.
- ^ Nikžentaitis, Alvydas (1989). Gediminas (na jeziku: litvanski). Vilnius: Vyriausioji enciklopedijų redakcija. str. 55—57. OCLC 27471995.
- ^ Rowell, S. C. (1989). „Lithuania and the West, 1337–41—A question of sources”. Journal of Baltic Studies. 4 (20): 312. ISSN 0162-9778. doi:10.1080/01629778900000161.
- ^ Baronas, Darius (2003). „Pranciškonų kankiniai Vilniuje: gyvoji atmintis ir kapų tyla”. Istorinė tikrovė ir iliuzija: Lietuvos dvasinės kultūros šaltinių tyrimai. Acta Academiae artium Vilnensis (na jeziku: litvanski). 31. Vilniaus dailės akademijos leidykla. str. 51, 54. ISSN 1392-0316.
- ^ a b Baužienė, Morta (2010). „Kiaunorių bažnyčios architektas Henrikas Kęstutis Šilgalis. (1944–2007)” (PDF). Žemaičių žemė (na jeziku: litvanski). 2: 66. ISSN 1392-2610. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 04. 2016. g. Pristupljeno 30. 05. 2022.
