Umlaut
Umlaut (nemački: Umlaut) ili regresivna metafonija je glasovna promena karakteristična za germanske jezike u kojoj se vokali parcijalno jednače s vokalom ili sonantom u narednom slogu po mestu izgovora i labijalizaciji. Ovaj termin u širem smislu obuhvata sve vrste vokalnih asimilacija na daljinu u zapadnim i severnim germanskim jezicima,[1] dok u užem i prvobitnom smislu se odnosi na i-mutaciju u nemačkom jeziku, grafički ukazanu istoimenom dijakritikom „umlaut”, dvema tačkama iznad vokala: Ää Öö Üü.
U nemačkom jeziku[uredi | uredi izvor]
Nemački jezik je, tokom svog razvoja, prošao kroz dva umlauta: a-umlaut i i-umlaut. Prvi od ova dva, a-umlaut, je već bio gotov do kraja IV v. n.e. i karakteriše ga otvaranje pragermanskih kratkih visokih *u *i → *o *e:
Pozniji i poznatiji, i-umlaut, pomerao je vokale zadnjeg reda o u a u vokale prednjeg ä ö ü. Ova promena je zahvatila nemačko jezičko područje tek od ranog 8. veka, i u najranijim dokumentima je bila izvršena tek na otvorenom vokalu a → ä/e, ali ne i na drugim vokalima:[2]
- prager. *bazją → stvnem. beri → nem. Beere „bobica”
- prager. *bausiz → stvnem. bosi → nem. böse „zao”
- prager. *mōþiz → stvnem. muodi → nem. müde „umoran”
No, u nemačkom je ova promena bila sporadičnija nego u drugim germanskim jezicima, te nemački ima npr. Gast „gost” nasuprot engleskom guest, norveškom gjest „gost”, poreklom iz pragermanskog *gastiz.
Poreklo dijakritičke oznake i imena umlauta je iz nemačkog. Isprva su modifikovani vokali pisani uz slovo „e” (stoga ae oe ue za savremene ä ö ü; ovo poreklo se još vidi u nekim starijim nemačkim imenima i prezimenima poput Geteovog prezimena: Johann Wolfgang von Goethe) koje je posle prešlo iznad glavnog vokala, te je naposletku uprošćeno kao dve tačke.
Drugi germanski jezici[uredi | uredi izvor]
Pored nemačkog, umlaut se javlja i u svim ostalim savremenim germanskim jezicima. Prve jasne naznake a-umlauta se vide u severnogermanskom runskom jeziku već u 4. veku nove ere, i jasno je prisutan i u svim ostalim jezicima. Svi germanski jezici takođe pokazuju i i-umlaut, mada je svaki imao svoj jedinstven razvoj.
Promena specifična za staronordijski i islandski jezik, i u manjoj meri druge skandinavske jezike, je u-umlaut, koji uzrokuje labijaliѕaciju otvorenog a → ö u akcentovanom, i a → u u neakcentovanom slogu:
Dok je umlaut generalno neproduktivan u germanskim jezicima, u islandskom je u-umlaut još uvek aktivan:
- banana „banana”/nom. sg. → banönum, bönunum „bananama”/dat. pl.
Umlauti se ne javljaju u gotskom i drugim istočnogermanskim jezicima.
Upotreba u popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Pored pravopisne funkcije umlaut dijakritike, ona se takođe koristi i kao simbol „jakog zvuka” i „gotik horora” u imenima rok-grupa. Prva grupa koja je upotrebila ovo je bila Blue Öyster Cult.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ringe, Don; Taylor, Ann (2014). A Linguistic History of English: Volume II, The Development of Old English. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-199-20784-8.
- ^ Voyles, Joseph (1992). „On Old High German i-umlaut”. Ur.: Rauch, Irmengard; Carr, Gerald F.; Kyes, Robert L. On Germanic linguistics: issues and methods.
- ^ Syrett, Martin (1994). The Unaccented Vowels of Proto-Norse. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-9-027-27285-0.
- ^ Garofalo, Rebee (1997). Rockin' Out: Popular Music in the USA
. Allyn & Bacon. str. 292. ISBN 0-205-13703-2.
