Filozofija kompozicije
Filozofija kompozicije je esej koji je napisao Edgar Alan Po (1809−1849), i koji razjašnjava teoriju načina na koji dobri pisci pišu, kada pišu dobra dela. Esej je prvi put objavljen u aprilskom izdanju „Grejemovog magazina“ 1846. godine. U eseju Po zaključuje da su dužina, „jedinstvo utiska“ i logičan metod važni preduslovi za dobro stvaranje. Takođe iznosi tvrdnju da „smrt... prelepe žene“ je „nesumnjivo najpoetičnija tema na svetu“. Po koristi kompoziciju svog Gavrana kao primer.
Sadržaj[uredi | uredi izvor]
Uopšteno, esej nas upoznaje sa tri svoje teorije književnosti. Autor koristi svoju najpoznatiju pesmu, Gavran, da ilustruje teoriju koja je suštinski kontrast npr. Kolridžovoj tvrdnji o „spontanom stvaranju“, kojom je objasnio svoju pesmu Kublaj Kan. Poovo objašnjenje procesa pisanja je tako okrutno logično, međutim, neki kažu da je esej zamišljen kao satira ili podsmevanje.
Tri centralna elementa Poove „Filozofije kompozicije“ su dužina, metod i jedinstvo utiska.
Dužina[uredi | uredi izvor]
Po je verovao da bi sva dela trebalo da budu kratka, sa izuzetkom novela. „Postoji“, navodi on, „jasno određena granica... za sva dela književne umetnosti – granica jednog dejstva.“ Posebno je istakao ovo „pravilo“, ali takođe je zabeležio da kratka priča ima prednost nad novelom baš iz ovog razloga.
Metod[uredi | uredi izvor]
Po je odbacio tvrdnju o umetničkoj intuiciji i dokazivao da je pisanje metodsko i analitičko, a ne spontano. „Većina pisaca, naročito pesnika“, kaže on, „više voli da svet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvesnog zanosa, i oni bi nesumnjivo zadrhtali kada bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa, na ono mučno i nesigurno sazrevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u poslednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi a nisu dospele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje – jednom rečju, na koturove i zupčanike, na sprave za pokretanje pozornice, na lestvice i pod koji se otvara, na petlovo perje, rumenilo i veštačke kreme što u devedeset devet posto slučajeva sačinjava pozornicu.“
Jedinstvo utiska[uredi | uredi izvor]
Esej potvrđuje Poovo uverenje da bi delo trebalo biti napisano samo ako je autor već ranije odredio kako će se ono završiti i kakav će emocionalni uticaj, ili „utisak“ ostaviti, opštepoznato kao „jedinstvo utiska.“ Kad je utisak već određen, autor bi trebalo da odredi sve druge stvari u vezi sa kompozicijom dela, uključujući ton, temu, mesto, likove, zaplet i fabulu. U ovom slučaju, Po logično bira „smrt... prelepe žene“ kao definitivno najviše pesnički predmet na svetu, i isto tako je van svake sumnje da je o takvom predmetu najpozvaniji da govori ožalošćeni ljubavnik.“ Neki kritičari i analitičari Poovog života su često govorili da je Poova obuzetost ovom temom uslovljena čestim gubitkom žena u njegovom životu, uključujući njegovu majku Elizu Po kao i pomajku Frensis Alan i, kasnije, suprugu Virdžiniju.
Gavran[uredi | uredi izvor]
U eseju Po prati logičan i postupan proces nastajanja, svoje pesme, kao pokušaj da „načini pesmu koja bi u isto vreme zadovoljila ukuse i čitalaca i kritičara.“ On tvrdi da je razmotrio svaki aspekt pesme. Na primer, kaže da je namerno načinio da veče bude burno i olujno, kako bi „naterao“ gavrana da potraži sklonište. Namerno je izabrao bledu mermernu bistu Palade kako bi napravio kontrast sa crnim perjem ptice. Nijedan deo pesme, tvrdi on, nije bio slučajan.
Čak i izraz „Nevermore“, „Nikad više“, je utemeljen na logici koja prati „jedinstvo efekta“. Prizvuk samoglasnika u reči, navodi on, ima dublje značenje od definicije same reči.
