Hargita (planina)

Koordinate: 46° 09′ S; 25° 26′ I / 46.15° S; 25.43° I / 46.15; 25.43
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hargita
(rum. Munții Harghita mađ. Hargita hegység)
Selo Sekelja na Hargiti
Geografske karakteristike
Najviša tačkaHargita–Madaraš
Ndm. visina(1801 m) m
Koordinate46° 09′ S; 25° 26′ I / 46.15° S; 25.43° I / 46.15; 25.43
46° 09′ S; 25° 26′ I / 46.15° S; 25.43° I / 46.15; 25.43
Dimenzije
Dužina80 km km
Širina30 km km
Površina~ 1400 km2 km2
Geografija
DržaveRumunija
PokrajineKovasna
RegijeTransilvanija
MasivZapadni Karpati
Geologija
Starost stenaKvartar
Vrsta planinevulkanska

Hargita (rum. Munții Harghita; mađ. Hargita) je vulkanski planinski lanac planina Kaliman-Hargita u okrugu Hargita u današnjoj Rumuniji, u delu Unutrašnjih istočnih Karpata.

Opseg je dugačak oko 80 kilometara (50 milja) i širok 20 km (12 milja) i predstavlja „najveću masu andezita” i „najveće vulkansko telo u celoj Evropi”.[1] Njegov najviši vrh je Hargita Madaraš (Madaraši Hargita), sa 1.801 m (5.909 ft).[2]

Poreklo imena[uredi | uredi izvor]

Johanes Troster i Georg Krekvic verovali su da je planina dobila ime po dvorcima. Međutim, prema Jožefu Benkou, dva saksonska istoričara su pomešala planinu sa Nemere planinama tokom procesa imenovanja, a ime Hargita potiče od dakoslovenskog naziva Hori geta, odnosno planina Geats.[3]Balaž Orban je ovu etimologiju smatrao neopravdanom, po njemu „poreklo imena svakako potiće od drevnih Sekelja koji tamo žive, koji čuvaju tradiciju i ovaj verni arhiv naroda koji nisu mogli da zaštite. U hronikama Čiki se pominje kao Hethavaš (Sedam snežnika).“[4] Prema legendi i narodnom predanju, Hargita je ime vođe Huna koji je pobegao ovamo posle Atiline smrti, zbog čega se pominje i kao Sv. Planina Sekelja.

Opis[uredi | uredi izvor]

Hargita je deo vulkanskog lanca Istočnih Karpata (Kelemen-Gergeni-Hargita). Na severu, sa planinskim vrhom Liban-tete, povezan je sa Gurgiu-Havašom, na jugu, kod Hatod-hagoa nadovezuje se sa sa planinama Baroti, a kod Torja jazbine sa planinama Bodoki.

Dužina planinskog venca duž linije grebena je 70 km, a širina 20–25 km. Planinski venac je podeljen na tri dela: Severna Hargita, Centralna Hargita i Južna Hargita.

Severna Hargita[uredi | uredi izvor]

Severna Hargita se proteže od vrha Liban preko sedla Ferte, čija je najviša tačka vrh Ferto (1.589 m).

Najvažnije planinski vrhovi Severne Hargite od severa ka jugu:: Greceš (1.128 m), Čik (1.152 m), Eljveš (1.373 m), Oštoroš (1.386 m), Kameni čuvar (1.374 m), Ferte (1.589 m).

Centralna Hargita[uredi | uredi izvor]

Ostaci kratera Kezponti-Hargita
Mijerkureja Čuk naselje ispod Hargite

Najviši vrhovi planinskog lanca nalaze se na Kezponti-Hargiti, koja se nalazi između sedla Ferta i prevoja Tolvajoš (985 m). Planine koje prelaze 1,7 kilometara su ostaci ogromnog kratera stratovulkana. To je najveći vulkanski planinski venac u ovoj oblasti. Planine polukružnog oboda kratera su: Mihalj-Havaš (1685 m), Hargita–Madaraš (1801 m), Rakoši-Hargita (1758 m), Madefalvi-Hargita (1710 m) i Čičo-Hargita (1755 m). Madaraši-Hargita ima najveće ljudsom rukom izgrađeno sklonište u planinskom lancu, koje je izgrađeno 1941. godine uz podršku tadašnje mađarske vlade. Hargitafirde se nalazi na južnoj strani Čičo-Hargita, na nadmorskoj visini od 1.300–1.400 m, i predstavlja najviše ljudsko naselje u okrugu Hargita. Mofete i isparenja u Hargitafurdou i izvori gvožđa, magnezijuma i jako gazirane mineralne vode uobičajeni u perifernom regionu svedoče o snažnom vulkanskom delovanju [5].

Najvažnije planine Centralne Hargite od severa ka jugu: Nađ Madaraš (1.503 m), Hargita–Madaraš (1.801 m), Rakoši-Hargita (1.756 m), Mihalj-Havaš(1685 m), Šiljati kamen (1.571 m), Madefalva-Hargita (1.709 m), Čičo-Hargita (1.755 m), Velika katastrofa (1.483 m), Planina vina (1.379 m).

Južna Hargita[uredi | uredi izvor]

Južna Hargita (ranije poznata kao planine Hermanji) nalazi se na granici okruga Hargita i okruga Kovasna, između Tolvajoša i Hatoda. Južno od Tolvajoša nalazi se najveća visoravan Transilvanije, tresetište Luks, čija je površina 3 x 4 km i koju drenira potok Kormoš. Jedino planinsko odmaralište u Južnoj Hargiti je Bidošfirde u Čiksentimreu, koji se nalazi na 1.250 m, sa izvorima mineralne vode i mofetama. Najsnažnije izvorište gasa u Hargiti (koji sadrži 99% ugljen-dioksida) se može naći ovde. Zbog lošeg puta koji ovde vodi, malo je turista, uglavnom meštani.

Južno od Bidoešfirdea nalazi se ostatak vulkana koji uključuje najviše planine Južne Hargite, uključujući planinu Kakuk (1558 m). U južnom podnožju Feketea (1.368 m), u dolini Fenješ-patak, nalazi se železara Bodvaj. Kod Nađ-Piliške (1.374 m) Južna Hargita se grana u dva pravca. Prema Hatod-hagou nalazimo Nađ-Murgo, koji je najjužniji član vulkanskog lanca Istočnih Karpata. Planine Čomad koje se protežu pored reke Olt mogu se klasifikovati kao Južna Hargita, u čijem se netaknutom dvostrukom krateru nalaze jezero Sent Ana i tresetište Mos.

Najvažnije planine Južne Hargite od severa ka jugu: Talabor (1292 m), Velika kamena bukva (1.231 m), Kestenova stena (1.312 m), Kemence (1.193 m), Anđeoski vrh (1.458 m), Kukavičji vrh (1.558 m), Aladarov vrh (1.370 m), Vrata (1.423 m), Mitač (1.280 m), Nađ-Piliške (1.373 m), Nađ-Murgo (1.016 m), Nađ-Čomad (1.301 m).

Klima[uredi | uredi izvor]

Zbog porasta vazdušnih masa, broj sunčanih sati godišnje je relativno mali (1.600 - 1.900 sati). Vedro vreme se češće očekuje u periodu od 20. januara do 10. februara i od 25. jula do 10. novembra. Prosečna godišnja temperatura na najvišim vrhovima iznosi 2 °C. Najhladniji mesec je januar (-10 °C), najtopliji jun (8 °C) iznad 1.500 metara. Mrazni dani traju od kraja septembra do početka juna, ali se ponekad mogu javiti i leti. Količina padavina na vrhovima je 1.200 mm/god.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Földvary, G.Z. (1988). Geology of the Carpathian Region. Singapore: World Scientific Publishing Company. str. 223. ISBN 978-9971503444. OCLC 17840458. 
  2. ^ „Munții Harghita-Mădăraș”. visitharghita.com (na jeziku: rumunski). Pristupljeno 11. 9. 2022. 
  3. ^ Benkő: 23. stranica.
  4. ^ Orbán: XIII. A Hargita
  5. ^ Vodič, opis Hargitafirde

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Benkő József: Transsilvania specialis : Erdély földje és népe II. Ford. és szerk. Szabó György. Bukarest; Kolozsvár: Kriterion. 1999. 23–26. o. ISBN 973-26-0524-3
  • Lóczy Lajos (geológus, 1849–1920): Magyarország geológiai térképe (1890)
  • Orbán Balázs : A Székelyföld leírása: Történelmi, régészeti, természetrajzi s népismei szempontból
  • Pomjánek Béla – Vargyas Antal – Zsigmond Enikő: Barangolás Székelyföldön. 1.: Hargita megye (Pallas-Akadémia Könyvkiadó, Csíkszereda, 2002)
  • Torjai Rácz Zoltán: Erdély hegyei 2: Hargita-hegység (Pallas-Akadémia Könyvkiadó, Csíkszereda, 1998)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hargita na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харгита_(планина)&oldid=27040249”