Haritina Litovska

Haritina Litovska
Lični podaci
Datum smrti	oktobar 1281
Mesto smrti	Litvanija

Haritina Litvanska († 5. oktobar 1281) je svetiteljka Ruske pravoslavne crkve. Zaštitnica Litvanije.

Prema sačuvanim dokumentima, od kojih je najvažniji natpis na nadgrobnom spomeniku Haritine u novgorodskoj crkvi svetiha Petra i Pavla na Siničkoj gori, poticala je iz porodice litvanskih prinčeva, bila je monahinja Petropavlovskog manastira, koji je pripadao ovom hramu.

Žitije

Prepodobna Haritina je poticala iz kneževske porodice. Rođena je tokom stvaranja Velike kneževine Litvanije od strane Mindovga. Mindovg je nastojao da potčini susedne male specifične kneževine. Mnogi prinčevi su se pokorili, a mnogi nisu hteli da priznaju moć Mindovga i njegovih naslednika. Stoga je druga polovina 13. veka za Litvaniju bila burno i krvavo vreme. Mnogi Litvanci napustili su svoje domove i preselili se u Rusiju sa svojim porodicama, vojnicima i slugama. Tako se 1265. sveti knez Dovmont († 1299) žurno povukao iz Litvanije u Pskov, i dugi niz godina uspešno branio grad koji ga je primio u zaštitu. Njegov sin Tovtivil sa celim dvorom pobegao je iz Polocka u Novgorod.

Narodno predanje tvrdi da je princeza Haritina, zajedno sa roditeljima, takođe napustila svoju domovinu. Kada je odrasla, bila je verena za kneza Teodora Jaroslaviča, sina kneza Jaroslava Vsevolodoviča (1190—1246) i brata Svetog kneza Aleksandra Nevskog († 1263). Međutim, princ Teodor je misteriozno umro uoči svog venčanja (10. juna). Prema hronici, „budi na mestu zabave, plači sjajno“. Slomljenog srca, „knez Jaroslav, dade sve darove svojoj nevesti, s čašću neka ide svome ocu“. Međutim, nevesta je primila postrig sa imenom Haritina u manastiru Petra i Pavla na Siničkoj gori. Ništa drugo na svetu nije tražila i rešila je da ceo svoj život posveti služenju Gospodu. Njeno monaško ime Haritina znači „milosrdna, milosrdna“ i odražava njen duhovni rad.

U manastiru je mlada Haritina, kao i sve sestre manastira, ispunjavala svoja poslušanja, duhovno rasla svojim smirenjem i uzdržanjem, postom i molitvama. Verovatno su vrlinski život, nesebičnost i monaški podvizi Haritine poslužili kao razlog da je sestre izaberu za igumaniju manastira, gde je uzvedena u čin igumanije. I sve do svoje smrti, monahinja je bila uzor smirenja, čistote i strogog uzdržanja za potčinjene monahinje manastira.

Po crkvenom predanju, monahinja Haritina je svoje podvige dovršila oktobra 1281. godine, 5. dana, na dan proslavljanja sećanja na svetu mučenicu Haritinu. Ubrzo nakon njene smrti, u manastiru je počelo njeno lokalno poštovanje. A onda su počeli da poštuju Haritinu kao nebesku zastupnicu u Novgorodu i u zemljama Belorusije i Litvanije. Nakon pronalaska netruležnih moštiju svete Haritine, sastavljena je Crkvena služba i živopisane ikone svetitelja.