Pređi na sadržaj

Hadži Todor Dimitrijević

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hadži Todor Dimitrijević
Datum rođenja(1889-03-01)1. mart 1889.
Mesto rođenjaVranje, Kraljevina Srbija
Datum smrti30. novembar 1977.
Mesto smrtiBeograd, SFR Jugoslavija

Hadži-Todor Dimitrijević (Vranje, 1.mart 1889 – Beograd, 30.novembar 1977. godine) bio je pisac, novinar, publicista i folklorista. Jedan od značajnijih Vranjanaca, za koga su mnogi govorili da je srpski Don Kihot.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Hadži-Todor Dimitrijević rođen je 1. marta 1889. godine u Vranju, od oca Aksentija, albatina, i majke Sofke, domaćice. Preci su mu poreklom iz Žbevca, iz roda Liškovci. Potiče iz familije Magaričiki. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Beograd je otišao 1905. godine pešice da bi nastavio gimnazijsko školovanje. Kao učenik gimnazije mnogo je putovao, obilazeći celu Srbiju. Godine 1910. upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, ali ga ubrzo silom prilika napušta. Uhapšen je prilikom uličnih demonstracija i policija terazijskog kvarta donosi odluku da ga protera u rodno mesto. Umesto u Vranje, u Ameriku odlazi 1911. godine, gde se intenzivno bavio novinarstvom. Najpre je sarađivao u Srbobranu, a zatim je postao njegov urednik.

U Čikagu 1914. godine objavljuje knjigu „Propast Austrije“. Ovom knjigom je izazvao reakciju Austro-Ugarske, koja ga u notama velikih sila proglašava za jednog od uzročnika Prvog svetskog rata. U Beču mu se sudi u odsustvu. Presuda je glasila - smrt vešanjem. Ovaj veliki rodoljub dao je značajan doprinos u odbrani Srbije na svetskoj političkoj sceni, držeći predavanja u korist Srbije i srpske vojske. Za ovu zaslugu Crveni krst ga je 1917. godine na Krfu odlikovao najvećim priznanjem – zlatnim krstom. Hadži-Todor Dimitrijević je kao publicista objavio mnoge knjige na srpskom, engleskom, španskom, nemačkom i portugalskom jeziku. Od 1932. do 1941. godine izdavao je list Naše selo. Po završetku Drugog svetskog rata bavio se filologijom i leksikografijom.

Putovanja i rad[uredi | uredi izvor]

Za rad na prikupljanju folklorne zaostavštine bio je 1908. nagrađen od Srpske kraljevske akademije nauka. Za vreme Prvog svetskog rata i posle obišao je celu Evropu, pa i dalje. Nemirne prirode, nigde se nije dugo zadržavao i kao da mu je takav način života najviše i odgovarao. Najpre je ranjen kao dobrovoljac na rusko-nemačkom frontu. Tokom lečenja u Petrogradu stupa u kontakt sa grupom boljševika i carske vlasti ga proteruju u Finsku, odakle odlazi u London i piše knjigu na engleskom „Evropski konflikt“[2] . Na osnovu recenzija Bogdana Popovića i Nikolaja Velimirovića, srpska vlada ga novčano nagrađuje. Nikolaj Velimirović pokušava da mu preuzme autorstvo i novčani deo nagrade, ali Dimitrijević uspeva da pred sudom u Londonu odbrani svoja autorska prava.

Godine 1915. boravi u Japanu, 1916. proteran je iz Rusije za Finsku, 1917. odlikovan je na Krfu, 1918. u Brazilu publikuje prvu knjigu, 1919. dobija nagradu od čileanske vlade, 1920. postaje direktor Crvenog krsta, od 1922-1930. nalazi se u Čehoslovačkoj, gde objavljuje na češkom i slovačkom. Godine 1924. stupa u sukob sa slovačkim nacinalistima i raskrinkava ih u knjizi „Pravda vitezi“, na osnovu koje državno tužilaštvo pokreće postupak pred sudom, koji nacinalističkog vođu i budućeg Hitlerovog saradnika Vojteha Pavela Tuku šalje na dugogodišnju robiju. Godine 1928. sa majkom posećuje Hristov grob i od tada postaje poznat kao Hadžija. Krajem 1930. vraća se u Jugoslaviju i počinje borbu koja će ga dovesti do položaja narodnog poslanika pčinjskog sreza .

U Vranju piše kratke publikacije koje imaju napadački karakter. Napada gimnazijske profesore i direktore ove škole, vladiku Nikolaja Velimirovića, neke crkvene starešine, upravu Duvanskog stovarišta u Vranju, Akademiju nauka, njenog člana Aleksandra Belića, vranjske advokate i neke imućne ljude; piše studiju o ženidbi kralja Aleksandra, a na terenu, u Vranju i okolini, radi pripreme za poslaničke izbore, rastura parole koje pale i draže široke narodne slojeve pčinjskog sreza . Dvorskoj kamarili šalje laskave i lažne pozdrave za njen život i zdravlje koji su u jednom momentu ličili na glumu. Parole su mogle da imaju komunistički karakter. Agitacijom i svojom dvostrukom ličnošću, Dimitrijević ja probudio vranjski siromašni svet i ukazao na njegov značaj, naročito za politiku, jer je taj svet do tada bio uspavljivan od strane radikala i demokrata. Godine 1931. dobio je poslanički mandat od četiri godine. Godine 1932. pokreće nedeljni list „Naše selo” u kome seljacima davao razne pouke i savete za obradu zemlje. U njemu nastavlja poznate napade, a i objavljuje čuvene vranjske poslovice. On će sa ovom zbirkom narodnog blaga ostati da trajno živi. List seljacima i građanima deli besplatno. Todor Dimitrijević, se u ovom listu i u svim drugim akcijama, pokazao kao vrlo dinamičan i čovek bez ikakvih skrupula. On se ničega mije plašio, niti od čega prezao.

Krećući se odmalena, širom Evrope i sveta, Dimitrijević je upoznao mnoge zemlje i njihove ljude, stekao ogromno životno iskustvo i došao do saznanja da je za uspeh u životu vrlo često potrebna drskost, lukavost, dvoličnost, pa i nepoštenje. Svakom prilikom on je na putu kroz životne bodlje sve ove osobine koristio, pa je i uspevao u mnogim stvarima. Hadži-Todor Dimitrijević, zvani „Magariče”, bio je i ostao vrlo složena ličnost , neujednačena priroda čoveka, kakvih nema mnogo kod nas. Dimitrijević ukazuje na činjenicu da čovek dela i radi onako kakvi su društveni uslovi života.

Godine 1945. osniva "Radnički front", s namerom da učestvuje na izborima, ali ga osujećuje hapšenje.

U Beogradu 1951. pokreće glasilo „Pravopisni bilten” koji je povremeno izdavao. I u ovom glasilu on nastavlja sa raznim napadima. U jezičnoj borbi tražio je nekakvo čistunstvo kakvo ne postoji. A kada je zašao u godine starosti, kada je trebalo da ode u penziju i malo odmori, od tolikih silnih borbi, nije mogao da prikupi radni staž ni deset godina, niti da reguliše penziju. Onako star i iznemogao produžio je da živi od milostinje plemenitih ljudi i male socijalne pomoći jedne beogradske ustanove.

Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 30. novembra 1977. godine. Nije ostavio potomstvo za sobom.[3]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Navodimo neka dela Todora Dimitrijevića, pisana na više stranih jezika, rasturena širom belog sveta:

  1. Poslovice o alkoholu, na engleskom, 1912. Njujork
  2. Propast Austrije i vaskrs Jugoslavije, na engleskom, 1915. Čikago
  3. Evropski konflikt, na engleskom, 1916. London
  4. Balkan u karikaturi, na engleskom, 1916.London
  5. Car u karikaturi, na španskom, 1917. Čile
  6. Kajzer i svetski rat, na više strana jezika, 1971. Čile
  7. Bugarska varvarstva i car Ferdinand, na engleskom, 1917.
  8. Crna Gora, na portugalskom, 1918.
  9. Pitanje Pacifika, Čilea, Peru i Bolivije, na španskom, 1919.
  10. Vilson i njegova otadžbina, 1920. Beograd
  11. Duhovno srodstvo kod Srba, 1922. Njujork
  12. Marijada ili ženidba kralja Aleksandra, 1922, 1933. i 1934.
  13. Pravda vitazi, na slovačkom, 1924. Brno
  14. Huver ili Smit, 1928. Njujork
  15. Putovanje po Svetoj zamlji, 1929. Beograd
  16. Rečnik Jugoslovensko-nemački-latinski, I, 1931. Vranje
  17. Memorandum Udruženja proizvođača duvana Njegovom Veličanstvu Aleksandru I kralju Jugoslavije, 1931. Vranje
  18. Iz Svete zemlje, 1934. Beograd
  19. Spomenica o tragičnoj smrti viteškog kralja Aleksandra ujedinitelja, 1934. Beograd
  20. Album iz Svete zemlje, 1935. Beograd
  21. Vranjske poslovice, I, 1935. Beograd
  22. Pismenost Akademija nauka, 1936. Beograd
  23. Otvoreno pismo ministru prosvete, 1938. Beograd
  24. Poslanica Nj. Sv. Patrijarhu, 1938. Beograd
  25. O gnojivu, gnojištu i gnojenju, 1939. Beograd
  26. Besednikov jezik, 1940. Beograd
  27. U službi za opšte dobro, Naš javni radnik Pero Šoć, 1940.
  28. Naše crkveno pitanje, 1940. Beograd
  29. Rat i Biblija, 1940. Beograd
  30. Crkvena lica o Nikolaju, 1940. Beograd
  31. Enciklopedijsko-pravopisni rečnik, I-XII svezaka, 1966-67.
  32. Klasična mudrost, I-II, 1973. Beograd[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zdravković Džonov, Ljubica (2015). Znameniti Vranjanci. Vranje: Istorijski arhiv "31. januar" Vranje. str. 125—144. ISBN 978-86-88105-13-2. 
  2. ^ „Karpenko A.L. Gomoseksualьnostь i naše buduщee”. NB: Pedagogika i prosveщenie. 1 (1): 106—120. januar 2012. ISSN 2306-4188. doi:10.7256/2306-4188.2012.1.23. 
  3. ^ a b Simonović, Rista (1984). Ljudi i dela. Vranje: Vranje : Štamparija "Nova Jugoslavija". str. 32—34. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хаџи_Тодор_Димитријевић&oldid=26243178”