Хаџи Тодор Димитријевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Хаџи Тодор Димитријевић
Датум рођења(1889-03-01)1. март 1889.
Место рођењаВрање
 Краљевина Србија
Датум смрти30. новембар 1977.
Место смртиБеоград
 СФР Југославија

Хаџи-Тодор Димитријевић (Врање, 1.март 1889Београд, 30.новембар 1977. године) био је писац, новинар, публициста и фолклориста. Један од значајнијих Врањанаца, за кога су многи говорили да је српски Дон Кихот.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Хаџи-Тодор Димитријевић рођен је 1. марта 1889. године у Врању, од оца Аксентија, албатина, и мајке Софке, домаћице. Преци су му пореклом из Жбевца, из рода Лишковци. Потиче из фамилије Магаричики. У родном месту је завршио основну школу и шест разреда гимназије. У Београд је отишао 1905. године пешице да би наставио гимназијско школовање. Као ученик гимназије много је путовао, обилазећи целу Србију. Године 1910. уписује Филозофски факултет у Београду, али га убрзо силом прилика напушта. Ухапшен је приликом уличних демонстрација и полиција теразијског кварта доноси одлуку да га протера у родно место. Уместо у Врање, у Америку одлази 1911. године, где се интензивно бавио новинарством. Најпре је сарађивао у Србобрану, а затим је постао његов уредник.

У Чикагу 1914. године објављује књигу „Пропаст Аустрије“. Овом књигом је изазвао реакцију Аустро-Угарске, која га у нотама великих сила проглашава за једног од узрочника Првог светског рата. У Бечу му се суди у одсуству. Пресуда је гласила - смрт вешањем. Овај велики родољуб дао је значајан допринос у одбрани Србије на светској политичкој сцени, држећи предавања у корист Србије и српске војске. За ову заслугу Црвени крст га је 1917. године на Крфу одликовао највећим признањем – златним крстом. Хаџи-Тодор Димитријевић је као публициста објавио многе књиге на српском, енглеском, шпанском, немачком и португалском језику. Од 1932. до 1941. године издавао је лист Наше село. По завршетку Другог светског рата бавио се филологијом и лексикографијом.

Путовања и рад[уреди | уреди извор]

За рад на прикупљању фолклорне заоставштине био је 1908. награђен од Српске краљевске академије наука. За време Првог светског рата и после обишао је целу Европу, па и даље. Немирне природе, нигде се није дуго задржавао и као да му је такав начин живота највише и одговарао. Најпре је рањен као добровољац на руско-немачком фронту. Током лечења у Петрограду ступа у контакт са групом бољшевика и царске власти га протерују у Финску, одакле одлази у Лондон и пише књигу на енглеском „Европски конфликт“[2] . На основу рецензија Богдана Поповића и Николаја Велимировића, српска влада га новчано награђује. Николај Велимировић покушава да му преузме ауторство и новчани део награде, али Димитријевић успева да пред судом у Лондону одбрани своја ауторска права.

Године 1915. борави у Јапану, 1916. протеран је из Русије за Финску, 1917. одликован је на Крфу, 1918. у Бразилу публикује прву књигу, 1919. добија награду од чилеанске владе, 1920. постаје директор Црвеног крста, од 1922-1930. налази се у Чехословачкој, где објављује на чешком и словачком. Године 1924. ступа у сукоб са словачким нациналистима и раскринкава их у књизи „Правда витези“, на основу које државно тужилаштво покреће поступак пред судом, који нациналистичког вођу и будућег Хитлеровог сарадника Војтеха Павела Туку шаље на дугогодишњу робију. Године 1928. са мајком посећује Христов гроб и од тада постаје познат као Хаџија. Крајем 1930. враћа се у Југославију и почиње борбу која ће га довести до положаја народног посланика пчињског среза .

У Врању пише кратке публикације које имају нападачки карактер. Напада гимназијске професоре и директоре ове школе, владику Николаја Велимировића, неке црквене старешине, управу Дуванског стоваришта у Врању, Академију наука, њеног члана Александра Белића, врањске адвокате и неке имућне људе; пише студију о женидби краља Александра, а на терену, у Врању и околини, ради припреме за посланичке изборе, растура пароле које пале и драже широке народне слојеве пчињског среза . Дворској камарили шаље ласкаве и лажне поздраве за њен живот и здравље који су у једном моменту личили на глуму. Пароле су могле да имају комунистички карактер. Агитацијом и својом двоструком личношћу, Димитријевић ја пробудио врањски сиромашни свет и указао на његов значај, нарочито за политику, јер је тај свет до тада био успављиван од стране радикала и демократа. Године 1931. добио је посланички мандат од четири године. Године 1932. покреће недељни лист „Наше село” у коме сељацима давао разне поуке и савете за обраду земље. У њему наставља познате нападе, а и објављује чувене врањске пословице. Он ће са овом збирком народног блага остати да трајно живи. Лист сељацима и грађанима дели бесплатно. Тодор Димитријевић, се у овом листу и у свим другим акцијама, показао као врло динамичан и човек без икаквих скрупула. Он се ничега мије плашио, нити од чега презао.

Крећући се одмалена, широм Европе и света, Димитријевић је упознао многе земље и њихове људе, стекао огромно животно искуство и дошао до сазнања да је за успех у животу врло често потребна дрскост, лукавост, дволичност, па и непоштење. Сваком приликом он је на путу кроз животне бодље све ове особине користио, па је и успевао у многим стварима. Хаџи-Тодор Димитријевић, звани „Магариче”, био је и остао врло сложена личност , неуједначена природа човека, каквих нема много код нас. Димитријевић указује на чињеницу да човек дела и ради онако какви су друштвени услови живота.

Године 1945. оснива "Раднички фронт", с намером да учествује на изборима, али га осујећује хапшење.

У Београду 1951. покреће гласило „Правописни билтен” који је повремено издавао. И у овом гласилу он наставља са разним нападима. У језичној борби тражио је некакво чистунство какво не постоји. А када је зашао у године старости, када је требало да оде у пензију и мало одмори, од толиких силних борби, није могао да прикупи радни стаж ни десет година, нити да регулише пензију. Онако стар и изнемогао продужио је да живи од милостиње племенитих људи и мале социјалне помоћи једне београдске установе.

Умро је у Београду, у дубокој старости, 30. новембра 1977. године. Није оставио потомство за собом.[3]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Наводимо нека дела Тодора Димитријевића, писана на више страних језика, растурена широм белог света:

  1. Пословице о алкохолу, на енглеском, 1912. Њујорк
  2. Пропаст Аустрије и васкрс Југославије, на енглеском, 1915. Чикаго
  3. Европски конфликт, на енглеском, 1916. Лондон
  4. Балкан у карикатури, на енглеском, 1916.Лондон
  5. Цар у карикатури, на шпанском, 1917. Чиле
  6. Кајзер и светски рат, на више страна језика, 1971. Чиле
  7. Бугарска варварства и цар Фердинанд, на енглеском, 1917.
  8. Црна Гора, на португалском, 1918.
  9. Питање Пацифика, Чилеа, Перу и Боливије, на шпанском, 1919.
  10. Вилсон и његова отаџбина, 1920. Београд
  11. Духовно сродство код Срба, 1922. Њујорк
  12. Маријада или женидба краља Александра, 1922, 1933. и 1934.
  13. Правда витази, на словачком, 1924. Брно
  14. Хувер или Смит, 1928. Њујорк
  15. Путовање по Светој замљи, 1929. Београд
  16. Речник Југословенско-немачки-латински, I, 1931. Врање
  17. Меморандум Удружења произвођача дувана Његовом Величанству Александру I краљу Југославије, 1931. Врање
  18. Из Свете земље, 1934. Београд
  19. Споменица о трагичној смрти витешког краља Александра ујединитеља, 1934. Београд
  20. Албум из Свете земље, 1935. Београд
  21. Врањске пословице, I, 1935. Београд
  22. Писменост Академија наука, 1936. Београд
  23. Отворено писмо министру просвете, 1938. Београд
  24. Посланица Њ. Св. Патријарху, 1938. Београд
  25. О гнојиву, гнојишту и гнојењу, 1939. Београд
  26. Беседников језик, 1940. Београд
  27. У служби за опште добро, Наш јавни радник Перо Шоћ, 1940.
  28. Наше црквено питање, 1940. Београд
  29. Рат и Библија, 1940. Београд
  30. Црквена лица о Николају, 1940. Београд
  31. Енциклопедијско-правописни речник, I-XII свезака, 1966-67.
  32. Класична мудрост, I-II, 1973. Београд[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Здравковић Џонов, Љубица (2015). Знаменити Врањанци. Врање: Историјски архив "31. јануар" Врање. стр. 125—144. ISBN 978-86-88105-13-2. 
  2. ^ „Карпенко А.Л. Гомосексуальность и наше будущее”. NB: Педагогика и просвещение. 1 (1): 106—120. јануар 2012. ISSN 2306-4188. doi:10.7256/2306-4188.2012.1.23. 
  3. ^ а б Симоновић, Риста (1984). Људи и дела. Врање: Врање : Штампарија "Нова Југославија". стр. 32—34. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]