Hipereozinofilni sindrom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hipereozinofilni sindrom
Sinonimihypereosinophilic syndrome[1]
Specijalnostihematologija
Slična oboljenjaKlonalna eozinofilija, Reaktivna eozinofilija

Hipereozinofilni sindrom (HES) je retko zdravstveno stanje iz heterogena grupa bolesti, nepoznate patogeneze uzrokovano preopterećenjem belim krvnim zrnacima zvanim eozinofili. Eozinofili štite čovekoovo telo od parazitskih infekcija i reaguju na alergene. Normalno, eozinofili čine 5% do 7% čovekovih belih krvnih zrnaca, ili oko 100 do 500 eozinofila po mikrolitru krvi. Kod određenih stanja, kao što su alergije, eozinofili se umnožavaju i izazivaju stanje koje se zove eozinofilija.

Hipereozinofilni sindrom se dešava kada se u eozinofiliji ubrzavaa proizvodnja eozinofila i povećava njihov broj. Ovo preopterećenje eozinofilima može oštetiti organe, uključujući srce, pluća, kožu i nervni sistem.

HES je retko stanje, a zdravstveni radnici nisu sigurni koliko ljudi ima HES. Svako može da razvije hipereozinofilni sindrom, ali se najčešće primećuje kod ljudi starosti od 20 do 50 godina.

Ako se ne leči, hipereozinofilni sindrom može biti opasan po život. Brza ipravilna dijagnoza omogućava da više od 80% onih sa dijagnozom hipereozinofilnog sindroma živi i do pet godina nakon postavljanja dijagnoze.

Definicija[uredi | uredi izvor]

HES se prema kriterijumima Čusida i sar.(3) definiše kao: prisutnost eozinofilije veće od 1,5xlO9 /l,, u trajanje od najmanje 6 meseci, uz isključivanje poznatih uzroka eozinofilije i zahvaćenosti visceralnih organa i njihova disfunkcija usled toksičnog efekta tkivne infiltracije eozinofilima.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Učestalost

Različiti izvori ukazuju da je pravi idiopatski hipereozinofilni sindrom retkost.[2] Zbog napretka dijagnostičkih tehnika, uzroci eozinofilije mogu se identifikovati u proporciji slučajeva koji bi u prošlosti bili klasifikovani kao idiopatski. Najčešći uzrok eozinofilije u Sjedinjenim Američkim Državama je alergijska reakcija ili alergijska bolest. Širom sveta, najčešći uzrok eozinofilije je parazitoza.[3]

Rasne razlike

Nije prijavljena rasna sklonost za hipereozinofilni sindrom.[2]

Polne razlike

Kod hipereozinofilnog sindroma dominiraju muškarci, sa odnosom između muškaraca i žena od 9:1.[2]

Straost

Hipereozinofilni sindrom se najčešće dijagnostikuje kod pacijenata starosti 20-50 godina, sa vrhuncem incidencije u četvrtoj deceniji. Hipereozinofilni sindrom je retkost kod dece. Čini se da se incidencija hipereozinofilnog sindroma smanjuje kod starije populacije.[2]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Hipereozinofilni sindrom (HES) je mijeloproliferativni poremećaj (MPD) koji karakteriše uporna eozinofilija koja je povezana sa oštećenjem više organa.[4][5][6][7][8][9][10][11]

HES se klasifikuje na:

Primarni (klonalni) HES,
Reaktivni HES
Idiopatski HES (kada je etiologija nejasna)

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je ažurirala svoju definiciju i klasifikaciju eozinofilnih poremećaja i revidirala dijagnostičke kriterijume za idiopatski HES. Za dijagnozu idiopatskog HES-a, apsolutni broj eozinofila (AEC) mora biti iznad 1.500/µL duže od 6 meseci i mora biti prisutno oštećenje tkiva. Pored toga, mora se isključiti sledeće:[12]

  • Reaktivna eozinofilija
  • Hipereozinofilne varijante limfocita (HE)
  • Hronična eozinofilna leukemija, nije drugačije naznačena (CEL-NOS)
  • Mijeloidne neoplazme povezane sa eozinofilijom
  • Mijeloidne/limfoidne neoplazme sa eozinofilijom i preuređivanjem PDGFRA, PDGFRB ili FGFR1 ili sa PCM1-JAK2

Ako su svi ostali kriterijumi ispunjeni, ali nema oštećenja tkiva, poželjna dijagnoza je idiopatska hipereozinofilija, a ne idiopatski hipereozinofilni sindrom (HES).[12]

Patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Proizvodnjom eozinofila upravlja nekoliko citokina, uključujući interleukin-3 (IL-3), IL-5 i faktor stimulacije kolonije granulocita-makrofaga (GM-CSF). Čini se da je IL-5 najvažniji citokin odgovoran za diferencijaciju eozinofilne linije.[3]

Za razliku od neutrofila, eozinofili mogu da prežive u tkivima nedeljama. Njihov opstanak u tkivima zavisi od trajnog prisustva citokina. Samo eozinofili i bazofili i njihovi prekursori imaju receptore za IL-3, IL-5 i GM-CSF. In vitro, eozinofili preživljavaju manje od 48 sati u odsustvu citokina.

Eozinofilne granule sadrže toksične katjonske proteine, koji su primarni medijatori oštećenja tkiva. Ovi toksini uključuju glavni osnovni protein, eozinofil peroksidazu, neurotoksin koji potiče od eozinofila i eozinofilni katjonski protein. Poslednje dve su ribonukleaze. Slobodni radikali proizvedeni eozinofilnom peroksidazom i oksidativnim putem respiratornog pucanja infiltrirajućih eozinofila dodatno pojačavaju oštećenje.

Eozinofili pojačavaju inflamatornu kaskadu tako što luče hemoatraktante koji regrutuju više eozinofila. Takvi hemoatraktanti uključuju sledeće:

  • Eotaksin
  • Faktor aktivacije trombocita
  • Citokin RANTES (reguliše se nakon aktivacije, normalne T ćelije eksprimiraju i luče).

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

HES se može javiti u bilo kom uzrastu, iako je češći kod odraslih. Bolesnici sa HES-om mogu patiti od različitih simptoma, u zavisnosti od toga koji su delovi tela zahvaćeni bolešću. Ovi simptomi uključuju:[13]

  • osip na koži kao što je urtikarija ili angioedem
  • vrtoglavica
  • gubitak pamćenja ili konfuzija
  • kašalj
  • kratak dah
  • umor
  • groznica
  • rane u ustima

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Pružaoci zdravstvenih usluga koriste proces eliminacije da bi dijagnostikovali HES. Na primer, ako pacijent ima uporni osip koji svrbi, lekar će verovatno uraditi testove da proveri određene kožne poremećaje i propisati tretmane za te poremećaje.

Ako i dalje simptomi perzistiraju lekar bi mogao da testira krv pacijenta na visoke nivoe eozinofila. Na primer, ako simptomi ukazuju na probleme sa jetrom, a lekar isključi druge uzroke, potrebno je izvršiti test krvi za ispitivanje funkcije jetre. Može se izvršiti i biopsiju kako bi se potvrdili dijagnoza hipereozinofilnog sindroma.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Da li i kako lečiti simptomatski hipereozinofilni sindrom zavisi od kliničke slike, laboratorijskih nalaza i mutacione analize.[14] Trenutno se ne preporučuje lečenje asimptomatskih pacijenata sa hipereozinofilnim sindromom, jer sam tretman nije bez rizika. Takvi pacijenti se pažljivo prate merenjem serumskog troponina svakih 3-6 meseci, a ehokardiografijom i testovima plućne funkcije svakih 6-12 meseci.

Nasuprot tome, slučajeve hipereozinofilnog sindroma sa mijeloproliferativnim karakteristikama, posebno one sa mutacijom FIP1L1/PDGFRA, treba tretirati agresivno. Ovi pacijenti imaju lošiju prognozu bez lečenja.

Kod svih pacijenata bez mutacije FIP1L1/PDGFRA, glukokortikoidi su terapija prve linije.[6] Otprilike jedna trećina ovih slučajeva ne reaguje na steroide. Kod takvih pacijenata, interferon alfa i hidroksiurea su preporučeni lekovi druge linije.[15] Za terapiju treće linije, visoke doze (400 mg/d) imatiniba su tretman izbora.

Za pacijente sa mutacijom FIP1L1/PDGFRA, imatinib je lek izbora. Stopa odgovora u ovim slučajevima približava se 100% u različitim studijama.[2]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „OMIM Entry - # 607685 - HYPEREOSINOPHILIC SYNDROME, IDIOPATHIC; HES”. omim.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 5. 2019. 
  2. ^ a b v g d „Hypereosinophilic Syndrome: Practice Essentials, Background, Pathophysiology”. emedicine.medscape.com. 2023-10-24. 
  3. ^ a b O’Connell, Elise M.; Nutman, Thomas B. (2015). „Eosinophilia in Infectious Diseases”. Immunology and Allergy Clinics of North America. 35 (3): 493—522. ISSN 0889-8561. doi:10.1016/j.iac.2015.05.003. 
  4. ^ Curtis C, Ogbogu P. Hypereosinophilic Syndrome. Clin Rev Allergy Immunol. 2016 Apr. 50 (2):240-51.
  5. ^ Galli SJ, Goetzl EJ. Eosinophils, basophils, and mast cells. Handin RI, Stossel TP, Lux SE, Stossel TP, eds. Blood: Principles and Practice of Hematology. Baltimore, Md: Lippincott Williams & Wilkins; 1995. 621-40.
  6. ^ a b Klion AD, Bochner BS, Gleich GJ, et al, and The Hypereosinophilic Syndromes Working Group. Approaches to the treatment of hypereosinophilic syndromes: a workshop summary report. J Allergy Clin Immunol. 2006 Jun. 117(6):1292-302.
  7. ^ Chusid MJ, Dale DC, West BC, Wolff SM. The hypereosinophilic syndrome: analysis of fourteen cases with review of the literature. Medicine (Baltimore). 1975 Jan. 54(1):1-27.
  8. ^ Simon HU, Rothenberg ME, Bochner BS, Weller PF, Wardlaw AJ, Wechsler ME, et al. Refining the definition of hypereosinophilic syndrome. J Allergy Clin Immunol. 2010 Jul. 126(1):45-9.
  9. ^ Klion AD. Eosinophilic myeloproliferative disorders. Hematology Am Soc Hematol Educ Program. 2011. 2011:257-63.
  10. ^ Liao W, Long H, Chang CC, Lu Q. The Eosinophil in Health and Disease: from Bench to Bedside and Back. Clin Rev Allergy Immunol. 2015 Sep 26.
  11. ^ Valent P, Degenfeld-Schonburg L, Sadovnik I, Horny HP, Arock M, Simon HU, et al. Eosinophils and eosinophil-associated disorders: immunological, clinical, and molecular complexity. Semin Immunopathol. 2021 Jun. 43 (3):423-438.
  12. ^ a b Shomali W, Gotlib J. World Health Organization-defined eosinophilic disorders: 2022 update on diagnosis, risk stratification, and management. Am J Hematol. 2022 Jan 1. 97 (1):129-148.
  13. ^ „Hypereosinophilic Syndrome”. Pristupljeno 17. 12. 2023. 
  14. ^ Roufosse, Florence (2015). „Management of Hypereosinophilic Syndromes”. Immunology and Allergy Clinics of North America. 35 (3): 561—575. ISSN 0889-8561. doi:10.1016/j.iac.2015.05.006. 
  15. ^ PARRILLO, JOSEPH E. (1978-08-01). „Therapy of the Hypereosinophilic Syndrome”. Annals of Internal Medicine. 89 (2): 167. ISSN 0003-4819. doi:10.7326/0003-4819-89-2-167. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хипереозинофилни_синдром&oldid=27442864”