Hipertekst

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Hipertekst je struktura koja se sastoji od međusobno povezanih jedinica informacije prikazana na nekom elektronskom uređaju. Za razliku od jednostavnog tradicionalnog teksta, hipertekst nema jedinstven redosled čitanja, nego ga čitalac dinamički određuje, tj. određuje ga tokom čitanja. Zato kažemo da je tradicionalni tekst sekvencijalan, a hipertekst nesekvencijalan.

Hipertekst je modularan, čime se želi naglasiti da on u određenom smislu nikada nije dovršen, jer se uvek može dodati novi modul. Hipertekst ne mora biti potpun kako bi bio funkcionalan, te se može objaviti u stanju za koje autor smatra da je prikladno.

Hipertekst je pojam koji se pojavio, devedesetih godina 20. veka, sa pojavom tekstualnih datoteka koje liče na knjige. Knjiga je po svojoj prirodi sekvencijalni medijum, jer se čita od prve do poslednje strane. Zbog toga je na počeku (a ponegde na kraju) knjige dodat poseban odeljak, sadržaj. Taj odeljak nam pomaže da po knjizi na osnovu broja stranice pronađemo neki deo, ali ako unapred znamo naslov poglavlja ili podpoglavlja. Na taj način možemo čitati knjigu i na preskoke. Međutim, ni to nije dovoljno kod obimnih knjiga za snalaženje pa se uvodi i indeks pojmova gde se alfabetski navode bitni pojmovi u knjizi i gde se sve mogu naći prema broju stranice. Ovo je posebno koristan, ali i izuzetno naporan način čitanja knjige. Dalje se komplikuje uvođenjem indeksa slika, tablica, formula itd. Primer komplikove knjige za pretragu je Enciklopedija Britanika gde pored tomova sa sadržajem pridružen izvestan broj tomova koji sadrže samo indekse.

Računarski čitljiv tekst omogućuje da se načinu čitanja i pretrage pristupi drugačije. Tekst jeste napisan tako da se može čitati sekvencijalno, od početka do kraja, ali postoji način da se potom krene u hijerarhijsko iščitavanje (po grupisanju pojmova) u smislu razrade započete tematike ili od pojedinačnog ka opštem. Međutim, sem ovoga, postoji i način za potpuno slobodno obeležavanje pojmova kao čvornih mesta od kojih se može ići u razradu (iščitavanje) sledećeg pojma. Ovakva mesta su posebne veze i zato imaju naziv hiperveze (hiperlinkovi). Tekst koji je na poseban način obrađen da sadrži isprepletane hiperveze između relevantnih reči se zove hipertekst, a postupak pravljenja hiperteksta se naziva hipertekstovanje.

Vrste[uredi]

Postoje 2 vrste hiperteksta:

  • statični – hipertekst koji je predodređen i unapred zadan te se ne menja tokom rada
  • dinamični – hipertekst koji se kontinuirano menja u interakciji s korisnikom.

Hipermedija[uredi]

Hipertekst je sklop koji se bavi samo tekstom, dok hipermedija povezuje više medija, npr. tekst, slike, video i sl. Međutim, skup raznih medija sam po sebi nije hipermedija ako ti mediji nisu međusobno povezani.

Navigacija[uredi]

Čitanje hiperteksta naziva se još i „pregledanje“ (engl. browsing) ili „navigacija“ kako bi se istaknuo način na koji funkcioniše. Hipertekst sadrži veze (hiperlinkove) na druge sadržaje, koji takođe mogu sadržati veze koje vode negde drugde. Korisnik dolazi do drugih sadržaja obično klikom na poveznice. Jedinica informacije u kojoj se nalazi link na engleskom se zove engl. anchor node, a jedinica informacije na koju taj link vodi zove se destinacioni čvor.

Kratka istorija[uredi]

Mnogi ljudi smatraju da je hipertekst počeo pojavom World Wide Webа, ali sama ideja razvila se mnogo ranije.

1945. 
Američki inženjer Vanevar Buš predložio je svoju zamisao o elektronsko-mehaničkom uređaju kojeg je nazvao Memex (engl. memory extender). Uređaj bi mogao velikom brzinom stvarati i slediti veze među dokumentima, pomoću korisnikovog arhiva mikrofilmova. Razlog zašto je Buš smislio takav uređaj bio je zato što je predvideo veliki porast u količini naučnih informacija, zbog kojeg naučnici više neće moći pratiti i reagovati na sve novosti. Uređaj, doduše, nikad nije realizovan, ali teorija je opstala.
1965. 
Sociolog, filozof i pionir informacijske tehnologije Ted Nelson izmislio je izraze hipertekst i hipermedija, kojima je hteo opisati nesekvencijalan način čitanja. Radio je na projektu Xanadu, koji je zamišljen kao spremište svega što je ikada napisano, tj. neka vrsta univerzalnog globalnog hiperteksta, ali taj krajnji cilj nikada nije bio postignut.
1967. 
Prvi upotrebljivi hipertekstualni uređaj bio je HES (engl. Hypertext Editing System), na osnovu kojeg je napravljen i FRESS (engl. File Retrieval and Editing System).
1968. 
Dr. Douglas Engelbart izveo je demonstraciju svog NLS (engl. oN-Line System) projekta, koji je imao obeležja hiperteksta iako generalno nije bio zamišljen kao hipertekstualni sistem.
1975. 
Započet je istraživački projekt veštačke inteligencije, ZOG, iz kojeg se razvio današnji hipertekstualni sistem KMS (engl. Knowledge Management System).
1978. 
Počinju se razvijati i hipermedijski sistemi, od kojih je prvi bio AMM (engl. Aspen Movie Map).
1983. 
Formira se istraživački projekt HyperTIES, koji koristi koncepte hiperteksta.
1985. 
Razvija se najpoznatiji originalni hipertekstualni istraživački sistem NoteCards. Dotad su se hipertekstualni sistemi koristili uglavnom za istraživanja unutar jedne ustanove, a prvi hipertekst koji je izašao iz okvira ustanove bio je simbolički ispitivač dokumenata. Izlazi i vrlo uspešan hipertekstualni sistem, Intermedija, koji je uglavnom zbog ograničenja samo na Epl-ovu verziju Juniks-a i propao.
1986. 
Razvija se Guide, prvi hipertekstualni sistem za PC računare.
1987. 
Izlazi HyperCards, vrlo uspešan hipertekstualni sistem za Makintoš računare. Uz HyperCards dolazi i programski jezik HyperTalk, čija je struktura slična kao kod Paskala i namenjen je za početnike u programiranju.
1991. 
World Wide Web je postao prvi globalni hipertekst, a s njim izlazi i istoimeni pregledač (WorldWideWeb) pomoću kojega se Veb mogao pregledati. Do ideje došao je Ser Tim Berners-Li dok je smišljao jednostavan način za prenos naučnih podataka.
1992. 
Izlazi Veb brauzer Lynx.
1993. 
Izlazi prvi grafički Veb brauzer – Mozaik.

Primena[uredi]

Najpoznatija primena hiperteksta je globalni informacijski internet servis World Wide Web (skraćeno WWW ili Veb). Za objavljivanje hipertekstualnog sadržaja koristi se HTML (engl. HyperText Markup Lanugage), a protokol koji se koristi zove se HTTP (HyperText Transfer Protocol).

Hipertekst u Vikipediji[uredi]

I sama Vikipedija je urađena na hipertekstualnom principu. Pojedini značajniji, manje poznati ili interesantni termini ili reči ili osobe se prilikom kreiranja obeležavaju da u završenom tekstu budu hipertekstualni prelazi tzv. hiperlinkovi.

Elektronske knjige kao što su Vikipedija i slične odmah pretražuju sopstvenu bazu i pronalaze da li tekst o obeleženoj reči - pojmu postoji. Ako postoji obeležava se plavom bojom, ako ne crvenom.

Prilikom kretanja kursorom miša kroz tekst na ekranu nailaskom hipertekstuano obeleženog pojma, kursor miša se pretvara u sliku ljudske ruke koja ima sve prste zgrčene osim kažiprsta koji pokazuje na gore.

Ako se klikne mišem na plavu hipertekstualnu reč ili grupu reči automatski se prelazi na novu stranu gde postoji članak o obeleženoj reči ili pojmu.

Čitalac može dalje da putuje hipertekstualno kroz Vikipediju i slično rađene elektronske knjige a može i da se vraća na početni tekst.

Ovo je veoma pogodno za čitaoca koji o nekom pojmu želi da sazna više, i da se po čitanju članka o njemu vrati nazad.

Ako je, u Vikipediji, hipertestualna reč crvene boje znači da o njoj ne postoji članak i da kliktanjem na tu reč otvara se „beli papir“ na kome je moguće napisati novi, nedostajući članak.

Hipertekst je naročito pogodan za udžbenike gde učenik ili student može u svakom trenutku da sazna šta neki pojam u tekstu znači. Naravno pretpostavlja se da je pisac teksta imao osećaj da hipertekstualno obeleži reči ili pojmove za koje je očekivati da ih čitalac možda neće znati.

Dobar primer je i ovaj članak u kome su gotovo sve obeležene reči u momentu nastanka članka (19. septembar 2005.) crvene!

Reference[uredi]

  • Barnet, Belinda (2004). „Lost In The Archive: Vision, Artefact And Loss In The Evolution Of Hypertext”. University of New South Wales, PhD thesis. 
  • Bolter, Jay David (2001). Writing Space: Computers, Hypertext, and the Remediation of Print. New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 978-0-8058-2919-8. 
  • Buckland, Michael (2006). Emanuel Goldberg and His Knowledge Machine. Libraries Unlimited. ISBN 978-0-313-31332-5. 
  • Byers, T. J. (1987). „Built by association”. PC World. 5: 244—251. 
  • Cicconi, Sergio (1999). „Hypertextuality”. Mediapolis. Ed. Sam Inkinen. Berlino & New York: De Gruyter.: 21—43. 
  • Conklin, J. (1987). „Hypertext: An Introduction and Survey”. Computer. 20 (9): 17—41. doi:10.1109/MC.1987.1663693. 
  • Crane, Gregory (1988). „Extending the boundaries of instruction and research”. T.H.E. Journal (Technological Horizons in Education) (Macintosh Special Issue): 51—54. 
  • Engelbart, Douglas C. (1962). „Augmenting Human Intellect: A Conceptual Framework, AFOSR-3233 Summary Report, SRI Project No. 3579”. 
  • Ensslin, Astrid (2007). Canonizing Hypertext: Explorations and Constructions. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-9558-7. 
  • Heim, Michael (1987). Electric Language: A Philosophical Study of Word Processing. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07746-9. 
  • Landow, George (2006). Hypertext 3.0 Critical Theory and New Media in an Era of Globalization: Critical Theory and New Media in a Global Era (Parallax, Re-Visions of Culture and Society). Baltimore: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8257-9. 
  • Nelson, Theodor H. (1965). „Complex information processing: a file structure for the complex, the changing and the indeterminate”. ACM/CSC-ER Proceedings of the 1965 20th national conference. 
  • Nelson, Theodor H. (1970). „No More Teachers’ Dirty Looks”. Computer Decisions. 
  • Nelson, Theodor H. (1973). „A Conceptual framework for man-machine everything”. AFIPS Conference Proceedings VOL. 42. str. M22—M23. 
  • Nelson, Theodor H. (1992). Literary Machines 93.1. Sausalito CA: Mindful Press. ISBN 978-0-89347-062-3. 
  • van Dam, Andries (1988). „Hypertext: '87 keynote address”. Communications of the ACM. 31 (7): 887—895. doi:10.1145/48511.48519. 
  • Yankelovich, Nicole (1987). „Creating hypermedia materials for English literature students”. SIGCUE Outlook. 20 (3): All.  Nepoznati parametar |coauthors= ignorisan [|author= se preporučuje] (pomoć)