Црвена куга

Crvena kuga
Korice knjige srpskog izdanja
Nastanak
Autor	Džek London
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	naučno-fantastični, apokaliptični, distopijski roman
Tema	Svet nakon zarazne bolesti koja je ubila skoro celu ljudsku populaciju.
Izdavanje
Izdavanje	1912
Izdavač	Macmillan
Broj stranica	94
Prevod
Datum izdavanja	1912.
Klasifikacija
ISBN ?	9788680430294

Crvena kuga je postapokaliptični roman američkog pisca Džeka Londona, prvobitno objavljen u Londonskom magazinu 1912. godine. Knjiga je postala poznatija 2020. godine, zbog sličnosti sa pandemijom Kovid-19, posebno imajući u vidu da ju je London pisao u vreme kada se u svetu putovanja nisu dešavala brzo kao danas. Međutim, za razliku od Kovida-19, u ovoj priči, žrtve su umirale u roku od sat vremena, a smrtnost crvene kuge je bila praktično 100%.

Rezime radnje

Radnja se odvija 2073. godine, šezdeset godina nakon što je nekontrolisana epidemija, poznata kao Crvena kuga, napustila planetu. Džejms Smit je jedan od preživelih iz ere pre nego što je zahvatila crvena kuga i još uvek je živ u oblasti San Franciska, a putuje sa svojim unucima Edvinom, Hu-Huom i Zečjom usnom. Njegovi unuci su mladi i žive kao prvobitni lovci-sakupljači u veoma depopulacionom svetu. Njihov intelekt je ograničen, kao i jezičke sposobnosti. Edvin pita Smita, koga zovu "Grenzer", da im priča o bolesti koja se naziva skarletna kuga, crvena kuga ili crvena smrt.

Smit prepričava priču o svom životu pre kuge, kada je bio profesor engleskog jezika. U 2013. godini, godinu dana nakon što je „Morgan Peti imenovan za predsednika Sjedinjenih Država od strane odbora magnata“, bolest se pojavila i brzo se proširila. Pacijenti bi postali crveni, posebno u licu, i njihovi ekstremiteti bi trnuli. Žrtve su obično umirale u roku od 30 minuta od prvih simptoma. Uprkos njihovim naporima, doktori i naučnici nisu mogli da pronađu lek, a oni koji su to pokušali takođe su ubijeni od bolesti. Unuci dovode u pitanje Smitovo verovanje u "klice" koje izazivaju bolest, jer se ne mogu videti.

Smit svedoči svojoj prvoj žrtvi kuge dok se nalazi na fakultetu i podučava studente, kada lice mlade žene postaje crvene boje. Ona brzo umire, a panika obuzima kampus. Smit se vraća kući, ali njegova porodica odbija da mu se pridruži jer se plaše da je zaražen. Ubrzo, epidemija zahvata oblast i stanovnici počinju da se bune i ubijaju jedni druge. Smit se sastaje sa kolegama u zgradi hemije svog koledža, gde se nadaju da će sačekati problem. Ubrzo shvataju da se zbog bezbednosti moraju preseliti na drugo mesto i krenuti na sever.

Ubrzo, cela Smitova družina izumire i on ostaje kao jedini preživeli. Živi tri godine sam u društvu ponija i dva psa. Na kraju, njegova potreba za društvenom interakcijom ga primorava da se vrati u oblast San Franciska u potrazi za drugim ljudima. Konačno otkriva da je stvorena neka vrsta novog društva sa nekoliko preživelih, koji su se razbili na plemena.

Smit brine da se on poslednji seća vremena pre kuge. Priseća se kvaliteta hrane, društvenih klasa, svog posla i tehnologije. Kako shvata da mu vreme postaje kratko, pokušava da svojim unucima prenese vrednost znanja i mudrosti. Njegovi napori su, međutim, uzaludni, jer deca ismevaju njegova sećanja na prošlost, koja im zvuče potpuno neverovatno.

Istorija publikacije

Crvena kuga je napisana 1910. godine, ali nije objavljena sve do izdanja Londonskog magazina za maj – jun 1912. godine. Objavio ju je kao knjigu 1915. Makmilan.

London je objavio u obliku knjige u trenutku svoje karijere koji su biografi i kritičari nazvali „profesionalnim padom“, od septembra 1912. do maja 1916. U tom periodu je prestao da piše kratke radove i prešao na duža dela, uključujući Džon Berlejkorn (1913), Pobuna Elsinora (1914), Zvezdani rover (1915), između ostalih.

Crvena kuga je kasnije ponovo štampana u izdanju Famous Fantastic Mysteries iz februara 1949. godine. Čitaoci su bili impresionirani činjenicom da je London očekivao strahove atomskog doba.

Džek London je delimično inspirisan pripovetkom Edgara Alana Poa iz 1842. „Maska crvene smrti“, iako sam virus ima različite simptome. I Poova priča i London spadaju u žanr apokaliptične fikcije sa univerzalnom kugom koja je skoro uništila čovečanstvo. Drugi primeri uključuju „Poslednji čovek” Meri Šeli (1826), „Zemlja živi” Džordža R. Stjuarta (1949), „Svoj Andromeda” Majkla Krajtona (1969), „Utočište” Stivena Kinga (1978), Opustošenje Renea Barjavela (1943)...