Čebinčeva afera

Čebinčeva afera je bio sudski proces sa kraja 1894. protiv vođa Narodne radikalne stranke Ranka Tajsića, Ace Stanojevića, Alekse Žujovića i Koste Taušanovića, optuženih da pripremaju navodnu zaveru protiv kralja Aleksandra Obrenovića i da na presto Srbije žele da dovedu dinastiju Karađorđević. Afera je dobila ime po prvooptuženom Mijailu Čebincu, kraljevačkom trgovcu i kamenorescu, koji je održavao veze sa knezom Petrom Karađorđevićem i koji je na sudu priznao svoju krivicu i optužio radikale da pripremaju nasilnu smenu dinastije. Ostali okrivljeni nisu priznavali krivicu i optuživali su Čebinca da je on provokator.

Čebinac je 5. maja 1894. godine bio uhapšen na beogradskoj železničkoj stanici, nameravajući da putuje za Beč. Prilikom pretresa pronađeno je njegovo pismo za Petra Karađorđevića i dnevnik koji je sadržao jedine dokaze navodne zavere. Ubrzo su ubili uhapšeni i Sima Đaković, Ranko Tajsić, Aleksa Žujović, a potom i Kosta Dinić, Aca Stanojević, Đorđe Novaković. Kosta Taušanović i Jakov Nenadović nisu bili u zemlji, ali je i protiv njih bila podignuta optužnica.

Sedmomesečna istraga je rezultirala suđenjem, koje je počelo 28. novembra 1894. godine. Optuženi su bili osuđeni za veleizdaju, odnosno da su planirali da podignu ustanak kojim bi zbacili dinastiju Obrenović i na presto doveli Petra Karađorđevića. Čebinac je dobio dve godine zatvora. Mijailo Čebinac je u početku radio na formiranju zajedničke odbrane sa ostalim osumnjičenima, ali je kasnije prihvatio ulogu saradnika policije. Kako je bio pod velikim pritiskom policije od početka ovog procesa, moguće je da je upravo zbog toga prihvatio da sarađuje sa njom. Svi optuženi su jasno izrazili stav da je Čebinac bio policijski agent. Tokom boravka u zatvoru drugi optuženci su često grdili Čebinca, koji je zbog toga jednom prilikom perorezom napao Đakovića.

Uhapšene radikalske vođe su osuđene na kaznu od jednu do tri godine tamnice, ali su posle šest meseci amnestirani od nove naprednjačke vlade Stojana Novakovića, jer je javno mišljenje verovalo da je ceo proces bio montiran. Na to da je čitava afera bila rezultat Nikolajevićevog i Čebinčevog plana sumnjao je i Aca Stanojević. Na isti zaključak navodi i to što je već na dan Čebinčevog hapšenja, 5. maja 1894. godine obavljen veliki broj pretresa stanova i hapšenja članova Radikalne stranke širom Srbije. Namera Nikolajevića da ovom zaverom natera radikale da se primire je bila uspešna. Nikola Pašić se po povratku iz Rusije sklonio van zemlje. Najverovatnije je Čebinca na ovakav postupak, pored prijateljstva sa Nikolajevićem, navelo i to što je bio nezadovoljan radikalima.

Literatura

• Radenić, Andrija (1973). Progoni političkih protivnika u režimu Aleksandra Obrenovića 1893-1903. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 
• Drašković, Dragan (2023). „Mijailo Čebinac: industrijalac, političar i ...”. Publicistika u razvoju društva i države I: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 227—250.