Историја Србије

Историја Србије се може посматрати од времена најстаријих праисторијских људских насеобина у Европи, односно времена мезолита и културе Лепенског Вира, која је постојала на просторима Србије. Или се може уже посматрати од досељавања Срба,на Балканске просторе у 7.веку н.е. од којих и потиче назив Србија. Етмолошки, Србија (грч.Σερβία, лат. Servia) значи земља Срба (грч.Σέρβοι). У раном средњем веку (до 10.века) прва помињања Србије у смислу државне територије не говоре о тачно дефинисаним границама, већ се овај израз може тумачити у ширем смислу као земља Срба. Док се као државне територије Срба, наводе мање и веће Византији вазалне државе: Рашка, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија и Босна. Такође под појмом Србија имамо изворе који подразумевају сигурно Рашку и Босну, док се приморске области Срба: Дукља, Травунија, Захуље(Хум) и Паганија сврставају у Приморје. Прва позната владарска српска династија је династија Властимировића, која се наводи и као Вишеславићи, по првом познатом имену српског кнеза Вишеслава. Власт Властимировића се засигурно у 9.века протезала и на Србију и на Приморје. У време краља Константина Бодина (11.век), из династије Војисављевића која је владала Дукљом, његова власт се протезала и на области Србије (односно Рашке и Босне). Доласком династије Немањића на власт у Рашкој (друга половина 12.века) све ове државне области, осим Босне и Паганије постају јединствен простор под влашћу Немањића, те се прецизно од тог времена назив Србија користи као државотворна област-Краљевство Србија.

Период династије Немањића (од друге половине 12. до друге половине 14.века) је период највећег уздизања средњевековне Србије као државе. Успостављањем аутокефалне српске архиепископије од стране Светог Саве 1219. (касније уздигнуте у патријаршију) успостављена је нераскидива веза црквено-државног јединства. Србија је константно јачала и ширила своју територију на уштрп све слабијег Византијског царства, обухватајући Арбанију, Македонију, западне бугарске области, Епир и Тесалију, те у време краља Стефана Душана Силног достиже свој највећи обим поставши царство. Стефан Душан Силни се 1346. у Скопљу крунише титулом цара Срба и Грка. Његов наследник, цар Стефан Урош Нејаки, уједно последњи владар из династије Немањић не успева да сачува оволику државу.

Оставивиши престо без наследника, смрћу последњег српског цара, нестаје и централна власт у Србији, те Србија постаје скуп већих самосталних властелина, који између себе покрећу савезе или ратове у жељи да ојачају своју самосталну власт. У таквој нејединственој ситуацији, Србија дочекује инвазију Турака Османлија, који након освајања области јужних и источних српских властелина, некадашње српске државе, долазе и до средишњих делова. Рашки племићи окупљају се око кнеза Лазара Хребељановића, који влада средишњим делом некадашње српске државе, са својом престолницом у Крушевцу, а за који се историјски искристалисао назив Моравска Србија, због територије која је подразумевала слив Западне, Јужне и Велике Мораве. Кнез Лазар покушава да окупи ширу коалицију из других српских држава која би се супроставила турском походу, који предводи лично султан Мурата I на Моравску Србију. Међутим једино краљ Срба, Босне, Приморја и Западних страна Тврко I Котроманић, шаље један одред под командом свог војводе, у помоћ суседу и савезнику Лазару. Косовска битка 28.јуна 1389.на Газиместану у близини Приштине, оставила је неизбрисив траг у целокупној историји Србије, колективној свести народа и политичком кретању Србије кроз целокупан историјски период до данашњег доба. Историјске чињенице потврђују су да су оба владара, и кнез Лазар и султан Мурат, погинула (што је ретко забележен пример у историји), да се турска војска убрзано повукла из Србије након битке , али да Лазареви наследници (супруга кнегиња Милица и син Стефан) су остали са толиким војним губицима да нису могли да наставе даље ратовање. Додатно суочени са Мађарима који покрећу напад на Србију са севера, Моравска Србија прихвата да буде турски вазал.

Ипак је у једном специфичном облику који се кретао од вазалства до полувазалства и отвореног сукоба са Турцима, Србија опстаје до 1459. Овај период сматрамо периодом Српске Деспотовине. Стефана Лазаревић, од Угарске добија Београд, који постаје први пут престолница Србије. Родбинском везом са Балшићима добија и Зету (бивша Дукља). Чиме је накратко успостављена територија која је обухватала највећи део старих српских земаља. У време султана Мехмеда II Освајача, Турци освајају 1459. Смедерево, последњу престолницу Српске Деспотовине чиме Србија коначно губи државност. Западне државе Срба такође падају под Турке. Краљевина Босна 1466, Војводство од Светог Саве (Херцеговина) 1482, а Црна Гора (Зета Црнојевића)1496. Овиме отпочиње период вишевековног турског ропства, уз одсуство било какве државности.

Први српски устанак 1804. под командом врховног вожда Србије Карађорђа Петровића, означио је почетак периода који називамо Српска револуција. Карађорђеви устаници ослобађају северне делове Србије од Турака и сам Београд, као најутврђенији турски град у Србији, успостављају српску власт и граде институције чиме отпочиње период обнове државности Србије. Иако је устанак угушен 1813. и турска власт се вратила на период пре устанка, 1814. је букнула Хаџи-Проданова буна која је такође угушена од стране Турака, да би већ 1815. под вођством Милоша Обреновића подигнут Други српски устанак. Други српски устанак је завршио незваничном поделом власти између турских паша које су управљале државним пословима из Београда и Милоша Обреновића који је као народни кнез управљао народом без уплитања Турака у српска питања. Добијањем султановог Хатишерифа 1830. Србији је званично и од стране Порте признат статус аутономне Кнежевине Србије, право наследног кнеза, а касније и све територије и градови које је су Срби освојили у Првом српском устанку. Успостављањем Кнежевине Србије завршен је период Српске револуције, а отпочео период борбе за обнову самосталне државе Србије и уједињење са Србима који су живели ван граница Кнежевине у још увек од Турака не ослобођеним областима. Дипломатским успесима Милошевог наследника кнеза Михајла Обреновића постигнуто је да 1867. турска војска напусти гарнизоне у Кнежевини Србији. Устанак Срба у Босни и Херцеговини 1875.против турске власти, допринео је да Кнежевина Србија иако још увек војно неспремна објави рат Турској 1876. Српско-турски ратови су вођени 1876-1878. и завршени су ослобађањем јужних српских градова: Ниша, Лесковца, Врања, Пирота, Прокупља и Куршумлије. На Берлинском конгресу 1878. Србији су признате нове ослобођене територије, а Кнежевина Србија добија независност, да би већ 1882. била уздигнута у Краљевину Србију ,а српски кнез Милан Обреновић постаје први нововековни краљ Србије.

Почетак 20.века донео је Мајски преврат 1903. у коме је убијен последњи владар из династије Обреновић краљ Александар Обреновић, а на власт у Краљевини Србији долази династија Карађорђевић. Карађорђев унук Петар I Kарађорђевић постаје нови краљ Србије. Коалиција балканских краљевина Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке покреће Први балкански рат 1912. за потпуно протеривање Турске са преосталих балканских простора. Србија и Црна Гора ослобађају од Турака Стару Србију што је био назив за Косово и Метохију, Рашку област (Санџак) и Македонију. Након Другог балканског рата 1913. вођеног између Бугарске и осталих балканских савезница, а због територијалног спора у области Македоније, Бугарска је поражена те су ове области придружене Србији, а делови Метохије и Санџака Црној Гори. Дефинитивна победа и коначно протеривање Турске са целог српског етничког простора слављени су као освета Косова након пет векова. Победничко славље и планове око дуго очекиваног уједињења Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе прекинуо је почетак Првог светског рата 1914. нападом Аустро-угарске на Краљевину Србију.

Краљевина Србија учествовала је у Првом светском рату, као придружена чланица сила Антанте. По броју жртава које је поднела у Првом светком рату, Србија је без премца. Губици од 1.100.000 људи (450.000 војника и 650.000 цивила), представљало 26% популације предратне Србије. Од 28.јула 1914. до краја 1915. Србија је уз велике жртве успешно одолевала нападима знатно моћније Аустроугарске монархије. Али крајем 1915. офанзивом на Србију коју су повеле Аустроугарска и Немачка, а Бугарска у том тренутку улази у рат на страни Централних сила, те напада са истока, Србија се нашла у окружењу и пред потпуним сломом. Надирањем непријатеља са свих страна, краљ, влада и војни врх сабијени са остацима војске на Косову, доносе судбоносну одлуку. Да се избегне предаја и капитулација и крене у неизвесно повлачење преко Албаније ка јонској обали где би пробали да се повежу са савезницима. У оштру зиму 1915/1916 извршено је повлачење кроз високе албанске планине у неколико праваца. На челу са остарелим краљем Петром I Kарађорђевићем и његовим сином регентом Александром, целом владом и скупштином Краљевине Србије, државном администрацијом, трезором и војском, повлачио се и део народа. Због глади, преморености, смрзавања у снегу али и напада на заостале учеснике повлачања од стране пљачкашких албанских банди, сматра се да је 72.000 људи преминуло само током овог преласка албанских планина. Овакво колосално страдање носи назив Албанска голгота. Изласком на обалу, голгота није завршена, због немогућности да буду превезени савезничким бродовима из медовског залива и Драча део изморене српска војска бива принуђен да хода додатних преко 100 километара до Валоне. Целокупна евакуација бродовима је трајала око 90 дана и завршена је тек у априлу 1915. Уз масовно умирање у камповима на јонској обали, пребацивањем на „острво спаса“ Крф, ово је настављено због тифуса. Укупна процена да је овај пут однео преко 240.000 живота. Институције Краљевине Србије настављају рад у у избеглиштву на острву Крф, док се војска опоравља.Да би већ крајем 1916. опремљени од стране савезника, наставили ратовање на Солунском фронту.

Победа Србије и сила Антанте у Првом светском рату, допринела је испуњењу ратних циљева Србије постављених Нишком декларацијом још у децембру 1914. А то је ослобођење и уједињење све наше неслободне браће и стварање велике државе југословенских народа у коју би поред Србије и Црне Горе ушле следеће територије које су се налазиле у Аустроугарској: Хрватска и Славонија, Словеначке земаље, Војеводина (некадашње Српско Војводство), Босна и Херцеговине и Далмација. Крфском декларацијом 1917. коју си објавили Југословенски одбор састављен од Хрвата, Словенаца и Срба из Аустроугарске и Влада Краљевине Србије, ударени су темељи будућем уједињењу под династијом Карађорђевић. Након завршетка рата, Аустроугарска монархија званично престаје да постоји 31.октобра 1918.године. На народним скупштинама у Срему 24. новембра, а Бачке, Баната и Барање 25.новембра 1918. донета је одлука о директном присаједињењу Краљевини Србији. Одлуку о присаједиње Краљевине Црне Горе Краљевини Србији донела је Подгоричка скупштина 29.новембра 1918. Да би 1. децембра 1918. била проглашена нова држава Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, уједињењем Краљевине Србије и државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је обуватила остале југословенске крајеве бивше Аустроугарске монархије. А 1929. и званичан назив ове државе постаје Краљевина Југославија. Србија уневши своју државност у Краљевину Југославију (СХС) формално престаје политички да постоји, јер је Краљевина Југославија била територијално организована у почетку по принципу 33 области, а касније 9 бановина које су носиле називе по највећим рекама.

У нападу сила Осовине 6.априла 1941. на Краљевину Југославију, након дванаестодневног Априлског рата, Југославија је капитулирала. Немачка и Италија са својим савезницама Мађарском и Бугарском су поделиле делове Југославије, од највећег дела бивших Аустроугарских територија формирана је и нацистичка Независна држава Хрватска, а Србија у приближним границама из 1878. бива под Немачком окупацијом под називом подручје војног заповедника у Србији. У окупираној Србији у првим месецима након окупације отпочиње устанак и шири се и на друге делове Југославије. У Југославији су током Другог светског рата деловала два оружана покрета отпора. Четнички са званичним називом Југословенска војска у отаџбини и партизански познат и као Народно ослободилачка војска Југославије. Први под вођством генерала Драгољуба Драже Михаиловића је окупљао присталице краља и монархије, а други покрет под вођством Јосипа Броза Тита присталице Комунистичке партије Југославије. Од новембра 1941. ова два покрета су ушла у међусобни рат који се водио до истребљења. Током Другог светског рата у Србији је од Немаца успостављена колаборационистичка влада на чијем челу је био Милан Недић, која је имала за циљ да држи окупирану Србију држи у стању покорности Трећем Рајху.

У Другом светском рату у Југославији надјачао је партизански покрет, који је добио отворену подршку западних савезника, а под притиском Енглеза и декларативну подршку од југословенског краља Петра II Карађорђевића. Уз помоћ Црвене Армије која је продрла са истока, партизанске јединице су ослободиле Србију и Београд у октобру 1944. и успоставиле своје прве органе управе. Рат за ослобођење западних делова Југославије је трајао до маја 1945. Након завршетка рата Југославија је поново успостављена под влашћу Комунистичке партије и Јосипа Броза Тита. Ово се називала друга Југославија због дистинкције са предходним режимом у Краљевини, иако је социјалистичка Југославија била правна наследница Краљевине Југославије. По угледу на Совјетски савез, Комунистичка партија у Југославији је увела федерално уређење земље наспрам унитарног уређења какво је имала Краљевина Југославија. Овиме су комунисти сматрали да се решава национално питање у Југославији. СР Србија је била једна од шест социјалистичких република које су чиниле југословенску федерацију, иако су Срби као аутохтони народ живели у свим републикама осим најзападније СР Словеније. Територија Србије је била умањена у односу на ону коју је унела 1.децембра 1918 у Краљевину СХС за Републику Македонију, Републику Црну Гору и област Барање које је припала СР Хрватској. Као највећа и најмногољуднија република, у оквиру Србије су основане и 2 аутономне покрајине АП Војводина и АП Косово и Метохија. Уставом СФР Југославије из 1974. аутономија ових покрајина је уздигнута на ниво приближан републикама. Овиме је створена ситуација да покрајина Србије може да блокира сваку одлуку Србије.

Након смрти доживотног председника СФР Југославије маршала Јосипа Броза Тита 1980, отпочињу јавно да се испољавају све веће сепаратистичке тежње западних република, првенствено Словеније а касније и Хрватске. Али и отворена тежња албанског комунистичког руководства у АП Косово и Метохија, за посебном Републиком одвојеном од Србије, што је било у складу са тежњама традиционалних албанских иридентиста на КиМ који су се залагали за припајање КиМ Албанији. Доласком Слободана Милошевића, крајем 1980-их на место председника комуниста у Србији, а касније на место председника председништва СР Србије зауставља се процес косовског клижења у независност, а уставним променама успева да врати надлежности СР Србије над својим покрајинама. Ово убразава тежње словеначког руководства које инсистира на конфедералном уређењу Југославије, које није прихваћено на 14.конгресу Савеза комуниста Југославије почетком 1990. Напуштањем словеначких делегата, овог никад завршеног конгреса, престаје и постојање СКЈ. До краја исте године одржани су по свим републикама први вишестраначки избори за скупштине и председнике Република. На изборима у Србији као фаворит убедљиво побеђује Слободан Милошевић за место председника Србије, а његова странка Социјалистичка партија Србије осваја највећи број места у Скупштини и формира владу Републике Србије. Нова руководства Словеније и Хрватске су се отворено залагала за дезинтеграцију Југославије по републичким границама успостављеним у комунистичкој Југославији. Руководства Србије и Црне Горе су заговарала опстанак Југославије, макар у суженим границама, а како би се остварила историјска тежња из 1918. да српски народ остане у једној држави. Битан фактор у овом распаду Југославије представљала је и Југословенска Народна Армија као једина легитимна оружана формација под командом политички нејаког Председништва СФРЈ, које чине делегирани представници република и покрајина. Отпочињањем грађанског рата у Хрватској (април 1991), убрзаним изласком Словеније из Југославије и њеним 10.дневним ратом са ЈНА (јун 1991), референдумом о независности Македоније (септембар 1991) и договорним изласком ЈНА (фебруар-март 1992) уследио је и рефендум у етнички највише хетерогеној Републици Босни и Херцеговини и једнострано проглашење независности (представници 2 од 3 конститутивна народа БиХ). Овиме је и у БиХ отпочео грађански рат (март 1992). ЈНА се повукла према Србији и Црној Гори у мају 1992.

Србија и Црна Гора проглашавају 27. априла 1992. заједничку државу под називом Савезна Република Југославија састављену од ове две републике, инсистирајући на континуитету државности са СФР Југославијом. Ово се сматрало трећом Југославијом. Међутим међународна заједница ово није прихватила, те сматра да Југославија више не постоји, а да је СРЈ нова држава настала распадом Југославије. Одмах на свом настанку СРЈ се суочила са великим изазовом. Перципирана као кривац за ситуацију у БиХ, Савет безбедности Уједињених нација уводи економске санкције против СР Југославије (Србије и Црне Горе). Санкције су довеле до пропасти индустријске производње, привредног замирања, хиперинфлације астрономских размера (друге највеће у историји) а динар је потпуно изгубио вредност. Огромна незапосленост подстакла је сиву економију као доминантни облик преживљавања становништа, а дошло је и до моралне кризе друштва и развоја криминалитета који је постало тешко контролисати. И поред свега Србија је проналазила начине да у овако тешкој унутрашњој ситуацији, не доживи унутрашњи слом система и банкрот и да помаже ратне напоре српског народ у Републици Српској Крајини и Републици Српској који су се налазили у рату. Након завршетка рата 1995. дошло је до постепеног смањења и укидања појединих санкција, али су санкције као средство притиска на Србију и СРЈ, коришћене све до политички промена које су уследиле у октобру 2000.

Већ током 1996. и 1997. мирни албански бојкот државе прешао је у оружане акције на Косову и Метохији, које изводи новооснована екстремистичка организација ОВК. ОВК изводи на Космету акције напада на српске полицијске патроле и пунктове, контроле путних праваца у унутрашњости Космета, киднаповања и нападе на Србе у срединама где су чинили мањину, али и ликвидације албанских првака који су на било који начин сарађивали са властима Србије. Акције током 1998. достижу размере правог рата на Косову и Метохији. У акције чишћења терена од ОВК успешно се укључује и Војска Југославије, те ОВК бива углавном поражена и одбачена у Албанију. Иако у почетку означена од стране ЦИА као терористичка организација, ОВК наједном од стране САД бива сматрана као група бораца за слободу, те добија америчку подршку. А путем политичких притиска и претњи, покушава се забранити Србији да се обрачунава са овом албанском организацијом, која се насилним путем залагала за одцепљење Космета. Под оптужбама да изазива хуманитарну кризу на Космету и етничко чишћење, од Србије се затим тражило да повуче своје безбедносне снаге из своје покрајине, да Нато војно уђе у Србију и на Космет и да се након 3 године организује референдум о независности (преговори у Рамбујеу). Након одбијања ових захтева, 27.марта 1999. САД и Уједињено Краљевство уз војну подршку 17 земаља НАТО-а, мимо дозволе Савета безбедности УН, покренуле су бомбардовање СРЈ, укључујући целу територију Србије и Црне Горе. Овај рат трајао је 77 дана. Подразумевао је осим војних, бомбардовање и строго цивилних циљева, а у следећој фази НАТО је почео да разрађује и копнени план инвазије на Србију. Суочена са немогућности било какве војне и политичке помоћи, СРЈ на чијем челу се налазио Слободан Милошевић, као председник од 1997, потписује Кумановски војно-технички споразум са НАТО пактом, по ком ће СРЈ и Србија повући своје безбедносне снаге са простора Косова и Метохије, а одржавање безбедности у покрајини поверити међународним снагама КФОР. Предуслов за повлачење српских снага са Космета било је и изгласавање Резолуције 1244 УН којој се потврђује суверенитет Србије на Косову и Метохији уз обавезу доласка УНМИК мисије на Космет, која ће успоставити привремене институције управе. А да ће се у УН решавати даљи статус покрајине. Одлазак војске и полиције покренуо је и истовремени одлазак већине Срба и целих цивилних институција, у областима јужно од Ибра, знајући да без своје војске и полиције безбедност неће бити могућа. Једино на Северу покрајине,северно од реке Ибар, где су Срби представљали компактну већину, наслоњени на централну Србију, исељавања у овој фази није било.

Читава деценија ратова и распада држава, санкција, економске осиромашености, привредног колапса, криминализације друштва, незадовољства ауторитативном владавином, незадовољства како оних који су се противили ратовима тако и оних који су очекивали јачу националну политику, ујединили су у ставу велики број становништва Србије да је време Слободана Милошевића завршено. Демократска опозиција Србије, широка коалиција од 20 политичких странака и организација води окупља око себе све опозиционе гласаче. Након Савезних избора одржаних 24.септембра 2000. ДОС проглашава да је њихов кандидат Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића у првом кругу Избора за председника СРЈ. Другачије тумачење од стране Изборне комисије, односно да није освојено довољно гласова те да треба ићи у 2.круг бива неприхваћено од опозионог блока, те ДОС покреће масовне протесте који кулминирају 5.октобра 2000 насилним уласком у Савезну скупштину, њеним паљењем и проглашењем Војислава Коштунице за председника СРЈ. Суочен са тиме да су сви безбедносни органи отказали послушност, Слободан Милошевић сутра дан признаје резултате избора и честита победу Војиславу Коштуници. Ово је довело и до ванредних републичких парламентарних избора у новембру 2000, на којима ДОС побеђује, а за председника Владе Републике Србије бива именован Зоран Ђинђић.

Прве године након промене власти донеле су круцијалне промене у Србији. Иако је била формално призната у УН од оснивања, СРЈ није била чланица Уједињених Нација те тек након петооктобарских промена СРЈ постаје званична чланица УН. Санкције су укинуте, а земља се окренула у орјентацији ка западу и Европској Унији. Отпочео је процес транзиције и приватизације привреде. Власти прихватају сарадњу са Хашким трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији, те прихватају обавезу да изручују своје држављане, укључујући и највише функционере војске и полиције против којих је хашко тужилаштво покренуло оптужницу. У том смилу је изручен и Слободан Милошевић 28.јуна 2001, на Видовдан, с обзиром да је предходно био ухапшен. Све веће сепаратистичке тежње руководства Црне Горе на челу са Милом Ђукановићем, након 2 године преговора, довеле су до договора са властима Србије да се 2003. СРЈ преименује у Државна заједница Србије и Црне Горе (СЦГ) и да се орочи на 3 године, након чега ће чланице имати право да покрену референдум о независности. СЦГ је имала минимална овлашћења, углавном у спољној политици, а заједничка војска је преименована у Војска Србије и Црне Горе. Атентат на председника Владе Србије др Зоран Ђинђића десио се 12.марта 2003. године. У Србији је уведено ванредно стање и полицијска акција „Сабља“ у којој је ухапшено преко 11.000 људи. За убиство су одговарали припадници Земунског клана и припадници специјалне јединице ЈСО. Након истека рока од 3 године Црна Гора је искористила своје право на референдум о независности, који је организован 21.маја 2006. Праг за излазак из Државне заједнице постављен је на 55%, а за независну Црну Гору се изјаснило 55,5% од броја оних који су гласали. Ово је био други референдум о државном статусу Црне Горе, док је први референдум из 1992. године (приликом стварања СРЈ) имао супротан резултат, са 95,96% гласова за заједничку државу. Изласком Црне Горе из Државне заједнице 2006. Србија је аутоматски обновила своју државност коју је 1918. уложила у заједничку државу.

У фебруару 2008. посланици Скупштине Косова прочитали су и усвојили Декларацију о независности Косова. Ово једнострано проглашење, супротно Резолуцији 1244 УН, Србија никад није прихватила, те је тадашњи председник Србије Борис Тадић тражио од УНМИК-а да распусти Скупштину Косова. Такође покренути су масовни протести у Србији против проглашења независности, које је подржала влада премијера Војислава Коштунице, а који су тражили поништење ове одлуке. Упркос свему уследила су појединачна признања од стране земаља које су се прогласиле покровитељима "Косовске независности" и без чије подршке се албански политичари не би усудили на овакав једнострани потез. То су САД, УК и највеће земље ЕУ, као и Турска која је прва земља која је признала Косово. Иако је водила дипломатску борбу у УН, пред Међународним судом правде, у оквиру ЕУ, Савета Европе, чак у више наврата водила акције лобирања за одпризнавање Косова код појединих мањих држава, Србија је успела да делимично заустави даља међународна признања, али се борба за заустављање пријема Косова у међународне институције води до данашњих дана. Највећу спољну подршку овој борби Србији представљају Русија и Кина као сталне чланице Савета безбедности које могу да ставе вето на сваку одлуку СБ УН по питању Косова, што је и разлог због чега Косово не може бити примљено у УН.

Праисторија

Палеолит

Током читаве људске праисторије Балкан и подручје Србије су били главни коридор између југозападне Азије и средње и западне Европе. Сматра се да је у хладним фазама долазило до померања на југ, а у топлим на север. Присуство људи на територији Србије датира дубоко у палеолит. Најстарије сведочанство представља вилица хомо бодоенсиса (homo bodoensis), која се датира 500.000-400.000 године п.н.е, пронађена код Мале Баланице у Сићевачкој клисури на југоистоку Србије. У Великој Баланици пронађени су остаци раних неандрталаца датираних 290.000-240.000 године п.н.е, алатке за обраду коже и остаци ватришта, који сведоче о почецима контролисане употребе ватре. У Малој пећини код Мајданпека, пронађени су остаци анатомски модерног човека-хомо сапиенса, датираног око 40.000 године п.н.е што представља доказ о најранијој појави хомо сапиенса на подручју централног Балкана.

Мезолит

Открића јединствености насеља из периода мезолита у источној Србији на Ђердапу променила су ранија виђења мезолита. Реч је о културу Лепенског вира 9500. до 7200. године п. н. е. где су откривене најстарије камене скулптуре у Европи, грађевине (станишта) трапезодине основе и остаци риба, које указују да су се становници ове културе интезивно бавили риболовом. Становници ове мезолитске културе срасли су са каснијим неолитским људима 6250. до 5500. што се сматра трећом фазом Лепенског вира.

Неолит

За ширење неолита од кључног је значаја захлађење које је захватило Анадолију и Блиски исток што је довело до померања земљорадничких заједница на запад, на Балкан и даље у централну и западну Европу. На том путу су ранонеолитске заједнице долазиле у контакт са локалним становништвом, што је довело до нових технологија. На подручју данашње Србије култура раног неолита се назива Старчевачком културом чији се почетак датира у 6.200 годину п. н. е. Постоји неколико стотина насеља која припадају Старчевачкој култури. Извесност коришћења млека и млечних производа и начин исхране довео је до неолитског полулацијског раста. Старчевачка култура је најпознатија по својој сликаној керамици коју су израђивали вешти мајстори. Уврежена схватања веровања ове културе повезују се са пронађеним фигуринама, женских божанстава и животиња.

На подручју Србије Старчевачку културу смењује касна неолитска Винчанска култура. Транзиција није у потпуности објашњена, али се претпоставља да је последица још једне миграције са истока.

Винчанска култура

Винчанска култура је најзначајнија култура млађег неолита у Србији названа по археолошком локалитету Винча — Бело брдо у близини Београда. Трајала је од 5.300—4.500 године п. н. е. Територијално је обухватала територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Такође на археолошком налазишту Плочник код Прокупља пронађене су две пећи које се могу сматрати првим местима топљења метала на свету, што је потпуно јединствено за период млађег каменог доба. Винчанско писмо је скуп непреведених симбола пронађених на артефактима из доба ове културе, за које се не може рећи да је сигурно писмо, те је једна од претпоставки да се ради о извесном обележавању (евидентирању) као потреба настала из трговине.^[1]

Стари век

Период пре романизације

У доба почетака историје (доба од настанка писма до данашњег дана), територију данашње Србије населило је неколико индоевропских народа илирског, трачко-дачког и келтског порекла. Фрагментирано се наводе и Трибали (подручје Шумадије и источне Србија) за које се сматра да су Илири, Трачани, мешавина Илира и Трачана, или чак посебан народ. Наводи се да се досељавање ових народа завршило доласком Келта у 4.веку п.н.е. Део Балканског полуострва између Дунава и Јадрана био је дуго на периферији античког света. Током класичног периода грчке историје и хеленистичке епохе била је то ретко насељена област, варварска, без градова, путева, успостављеног језика, без трагова уметности. У поређењу с Грчком или касније Римом представљао је нецивилизован део света. У већем делу своје античке историје народи насељени у овој области нису имали своју државу краљевину – већ је једина форма њиховог организовања био савез племена, о којем смо најчешће обавештени поводом рата с неком од античких држава.^[2]

Прве државе које се помињу на овом простору формирали су у периоду од 3. до 1. века п. н. е. келтски Скордисци, који су у то време владали Подунављем и чији је политички центар био Сингидунум (данашњи Београд), као и илирски Дарданци који су владали јужним деловима данашње Србије, укључујући Косово и Метохију. Касније се на ово подручје шире Римско царство и Дачка краљевина, док се са севера досељавају ирански Сармати (Јазиги).

Под римском влашћу

Значај и развој градова

Римско освајање Балкана текло је постепено. Победом над Дачанима, Римско царство укључује готово цело подручје данашње Србије, са изузетком Бачке, којом су владали Сармати.

У 1.веку Римљани су на месту келтског Сингидунума подигли каструм, чије су зидине видљиве на данашњој Калемегданској тврђави.Ту је боравила IV Флавијева легија са 6.000 војника. Данас се сматра да је статус муниципиума Сингидунум добио током средине II века, док статус колоније потиче из времена династије Севера. Цивилно насеље, град у ужем смислу, је обуваталао простор између данашњих београдских улица Душанове према северу и Карађорђеве према југу.^[3]Велики број и данас неистражених лагума испод Београда потиче из римског периода, а проналасци римских некропола, улица, предмета и других остатака античког Сингидунума скоро уобичајена појава приликом свих савремених грађевинских радова у центру Београда. Што указује на богато наслеђе Римског периода у Србији. Стратешки војни, трговачки и саобраћајни положај који је Београд задобио у римском период остао је до данас.

Ипак највећи и главни град провинције Горње Мезије (лат. Moesia Superior) у којој се налазио највећи део данашње Србије, је био Виминацијум, у близини данашњег Костолца. Уже градско језгро се протезало на 200 ha, док се шире језгро града простирало на 400 ha. Сматра се да је на врхунцу бројао 40.000 становника, што га чини једним од највећих градова на Балкану тог периода. Археолошким ископавањима која су почела у 21.веку откривено је свега 3–4% Виминацијума, укључујући амфитеатар, који је имао 6500–7000 места у гледалишту.^[4]

Важна раскрсница путева био је утврђени антички Наис (лат. Naissus), на чијем месту се налази данашњи Ниш. Место рођења римских царева Констанција III и Константина Великог, оснивача Константинопоља и владара који је хришћанство увео као званичну религију Римског царства. Археолошко налазиште Медија у близини Ниша представља остатке римског резиденцијалног насеља са вилама.

Најлепши римски град-споменик на тлу данашње Србије је Феликс Ромулијана (Гамзиград), (лат. Felix Romuliana) код Зајечара, коју је саградио римски цар Гај Галерије Валерије Максимилијан и посветио својој мајци Ромулијани. Гај Галерије, родом из данашње источне Србије, био је млађи савладар цара Диоклецијана у доба тетрархије, почетком 4. века. Галерије је био последњи римски цар који је за живота уздигнут међу богове, а церемонија проглашења је изведена баш у Гамзиграду.

Сирмијум, на простору данашње Сремске Митровице је као римски град настао у 1. веку наше ере, на месту домородачких насеља. Налазио се на размеђу путева између западног и источног дела царства. Значај је добио крајем 3. и током 4. века, када је служио као једна од царских резиденција. Први цар који је ту боравио био је Лициније (савладар Константина Великог), а међу каснијима ту су боравили и цареви Константин, Диоклецијан и Марко Аурелије. У Сирмијуму и његовој околини рођено је 5 римских царева. Први од њих, цар Проб, први је донео винову лозу на Фрушку гору. У Сирмијуму су откривени остаци царске палате и античког хиподрома, јединог на тлу Србије и једног од највећих на свету.^[5]

Путеви

Најважнији уређени пут који су Римљани изградили у 1.веку је via militaris (via publicа). Ишао од Београда (Сингидунум) десном обалом Дунава до Костолца (Виминациум), одатле је скретао према југу, село Медвеђа (Idimmum), Ћуприја (Хореум Марги), тврђава Бован (Праесидиум Помпеи) и Ниш (Naissus), где је била важна саобраћајна раскрсница. Пут је, затим, ишао преко Беле Паланке (Ремезијана) и Пирота (Turres) на Софију (Сердика). Затим преко Пловдива (Филипополис), Једрена (Хадрианополис) и Хераклеје стизало се до Цариграда (Византион) . Укупно од Сингидунума до Византиона бројало се 31 преноћиште и 43 станице за измену коња и кола.

Други важан правац ишао је од Наиса на југ долином Јужне Мораве и Вардара преко Скопља (Скупи) и Стобија до Солуна (Тесалоника). Кроз целокупну историју Србије ова два путна коридора остају најзначајније копнене саобраћајнице до данашњих дана.^[6]

Трајанов мост којим је преброђен Дунав у Ђердапској клисури завршен је 105. године у време римског цара Трајана, у време његовог другог похода на Дачане. Мост је био дугачак 1.097,5 метара, што је било градитељски недостижно за наредних 1000 година. Сматра се да су га порушили Римљани у 3.веку када су под налетом варвара морали да напусте провинцију Дакију, или да је пао под силином Дунава, а има и тумачења да је срушен одмах након Трајанове смрти, по наређењу римског цара Хадријана.

Административна подела

Током римске власти, територија данашње Србије се првобитно у 1.веку налазила у римским провинцијама Далмација, Мезија и Панонија, али је поделом ових провинција на мање управне јединице, стварањем нових провинција, као и променом њихових граница, ова првобитна подела неколико пута измењена - Панонија је подељена најпре на две, а потом на четири провинције, док је Мезија подељена на две (Горњу и Доњу Мезију). Највећи део данашње Србије налазио се у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior), Срем је био у Доњој Панонији (лат. Pannonia Inferior), делови западна Србије у провинцији Далмацији (лат. Dalmatia), Пирот, Димитровград у провинцији Тракији (лат. Provincia Thracia), а Банат у Дакији (лат. Dacia Felix). Једино је област Бачке била ван римских граница.

Касније након повлачења Римљана из Дакије и Диоклецијановим реформама царства стварају се и нове провинције - Дакија Аурелијана (или нова Дакија) накнадно подељена на Дакију Рипензис и Дакија Медитеранеа , а установљена је провинција Дарданија и Мезија Прима. Те су се и делови данашње Србије налазили у овим новим провинције.

Такође у 4. веку, римско царство се дели на четири велике управне јединице - префектуре, а град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) на подручју данашње Србије био је управно средиште Префектуре Илирик, која је обухватала већи део Балканског полуострва и део средње Европе.

Становништво

Иако су Римљани освојили Балкан, они га нису населили, осим Јадранске обале и области уз Дунав где је формиран одбрамбени лимес. Развој трговине учинио је римске градове центрима из којих се римски утицај ширио међу домаћим становништвом. Романизација, односно прихватање латинског језика, римских обичаја и културе на Балкану је била најизраженија управо на простору Далмације, јер је прва покорена у Илирским ратовима још у III веку пре н.е. Чак 17(18) римских царева (петина укупног броја) рођено је на тлу данашње Србије.^[2]

Велика сеоба народа, подела и пад Западног римског царства

Велика сеоба народа је историјски процес између краја 4. и краја 9.века у којем је дошло до продора нових и померања старих народа на европском тлу, а који је као последицу имао и освајање Рима и пропаст Западног римског царства. Још од краја 3. века, како би се ефикасније руководило царством направљена је првобитна подела, да би дефинитивна подела царства извршена на крају владавине цара Теодосија I 395. Западним делом управљали су цареви из Рима, а источним делом римски цар из Константинопоља. После те године Римско царство више никад није било уједињено. Сама граница Западног Римског царства и Источног римског царства (за који се у историографији наметнуло име Византија), ишла је управо преко Балканског полуострва, али је до краја постојања западног царства, различитим разлозима мењана, те је подручје данашње Србије било углавном у Источном римском царству, а понекад и у Западном делу царства.^[7]

Велика сеоба народа је почела је 375.године продором Хуна кроз врата народа у Европу. Овај сурови ратнички народ коњаника-ратника, покренуо је покретање других народа, који су бежећи пред Хунима продрли на територији Римског царства. Тако германски народ Готи, вековни непријатељи Римљана, у страху од Хуна прелазе из Дакије у Тракију тражећи од Римљана дозволу да се ту населе. Незадовољни својим тешким положајем у Тракији, Готи покрећу рат против Римљана, те у бици код Хадријапоља 378. односе победу на римским трупама где гине и сам цар Валенс. Након готских победа Теодосије им дозвољава да се за стално населе на Балкану у Тракији. Готи (Визиготи и Остроготи) као нови унутрашњи елемент римског царства, али и други народи који су касније продрли унутар граница царства допринели су слабљењу царства. У њиховим нападима 378. Сингидунум је пострадао , а у својим нападима Готи су ишли су до Атине, да би касније прешли и у западни део царства.

Најезда Хуна у време њиховог вође Атиле, из свог седишта у Панонског низији, разорила је Сингидунум 441, а истовремено и друга утврђења на дунавској граници Римског царства. После тог разарања Сингидунум је остао више деценија пуст. Након Атилине смрти, Остроготи, који су били вазали Хуна, ослободили су се победом над Хунима 454, те су основали и Остроготску краљевину која се налазила на територији Паноније и Сирмијума, а уједно насељавају и Горњу Мезију. Продиру и у западне делове Илирика, а са новопридошлим Лангобардима (сродним германским народом) прелазе у Италију, где уједињени под Теодорихом освајају Рим 476. чиме је престало да постоји Западно римско царство. Њихови непријатељи су били суседни Гепиди који су држали Дакију и Сингидунум, те након одласка Осторогота преузимају накратко Сирмијум, али су након повратка Острогота у Панонију потиснути.

Тек са обновом границе царства почетком 6. века, у време цара Јустинијана I, Сингидунум је обновљен 535. Уједно Јустијан подиже на обронцима Радан планине, у близини данашњег Лебана, Јустинијана Прима (лат. Ivstiniana Prima) један од највећих и најзначајнијих византијских градова у унутрашњости Балкана. Који представља позноантичко и рановизантијског наслеђа на просторима Србије. У граду је 535. године установљена aрхиепископија Јустинијана Прима

Гепиди свој зенит доживљавају око 537. године када од Византије преотимају Сирмијум и пустоше околину Сингидунума. Град Сирмијум тада поново постаје средиште гепидске државе, а гепидски краљ Кунимунд ковао је и златнике у овом граду. Византијско царство се 546. године удружује са Лангобардима како би истерало Гепиде. Гепиди су слабили у борби са Лангобардима, који су живели у западним областима Паноније. Године 552. Лангобарди су поразили Гепиде, а непријатељства су се настављала и касније.Након смрти цара Јустијијана I (565), Лангобарди позивају Аваре који тада ступају на просторе Србије, Балкана и Паноније да им помогну у борби против Гепида. Током 567. године, Авари су поразили Гепиде и разорили њихову државу. Авари, 574. године, изнанада први пут заузимају Сингдунум.

Заједно са Аварима, на подручје данашње Србије појављују се и Словени у 6.веку. Који се пре сеобе на Балкан прво насељавају у Панонској низији. Прелазак првих Словена на територију Источног римског царства био је постепен. Они наступају заједно са Аварима, крећући се дуж трасираних римских путева и речних корита, нападајући слабо брањене градове, и враћајући се са пленом преко границе. У својим походима они пустоше по Тракији, Мезији, продиру до Драча и у Далмацију ,те разарају Салону. Продиру и на југ полуострва до Пелопенза. Неуспешна опсада Солуна 617. завршила се повлачем, међутим прве мање забележене области које насељавају Словени византијски извори бележе под називима склавиније (грч. Σκλαβηνίαι), које су се налазиле око Солуна, те широм Македоније и Хеладе. Долазак Словена трајно је предодредио даљу историју римског Илирика. Досељавањем, Словени доносе свој језик и културу. Уједно мешањем са романизованим домородачким становништвом, затим са остацима варварских народа који су пустошили просторе Илирика од 4 до 6.века, али и са касније досељеним народима попут Протобугара, створени су сви модерни данашњи јужнословенски народи. Након неуспешне опсаде Константинопоља 626. дошло је до раскида словенско-аварског савеза.^[8]

Досељавање Срба на Балкан

Насељавање Словена на Балканско полуострво отпочело је у 6. веку приливом Словена насељених на левој обали Дунава у Византију, а окончало се трајним насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво, закључно са доласком Срба и Хрвата у првој половини 7. века. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена. На Балкану су Срби и Хрвати (који долазе у исто време) окупили око себе остале, раније досељене Словене, и проширили на њих своје племенско име.

Прапостојбина и порекло Срба

Према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. De administrando imperio), „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Угарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“. Цар Порфирогенит такође додаје: „Пошто су два брата наследила од оца власт над Србијом, један од њих преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја“.^[9] Иако није тачно утврђено где се налазила ова прапостојбина Срба позната као Бојка или Бела Србија, једна од претпоставки је смешта у земљу Лужичких Срба у данашњој источној Немачкој, док су „два брата која су наследила од оца власт над Србијом“ према неким мишљењима били синови кнеза Дервана, који је владао земљом Лужичких Срба у 7. веку.^[10]

С обзиром да антички аутори помињу народ под именом Срби (Сирби, Серби), који је живео у Сарматији (северни Кавказ) у 1. веку нове ере, један број истраживача порекла Срба, сматра да су Срби првобитно били ирански (сарматски) народ са Кавказа, који се у време хунске најезде преселио на запад, где се временом стопио са Словенима, којима је дао своје име. Противници ове теорије сматрају да је у питању само случајна подударност са неким недефинисаним етником. Занимљиво је да неки аутори помињу Кавказ и као прадомовину неких других Балканских народа - Хрвата, Бугара и Албанаца.

Досељавање Срба

Сматра се да се насељавање Срба на Балкан може датирати између ова два историјска догађаја: након неуспеле аварско-словенске опсаде Цариграда 626. године ,а пре смрти византијског цара Ираклија 641. године. О самом досељавању Константин Порфирогенит даје драгоцен податак, да је византијски цар Ираклије примио Србе и дао им да се населе у Солунској теми у месту Сервији (Србица),“ која од тада носи тај назив“ . После неког времена, ти исти Срби су одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско учење, наводи Порфирогенит.^[9]

Име првог архонта (кнеза) под којим су Срби дошли није забележено, те га називамо Непознати кнез, мада се по неким савременим тумачењима (Тибора Живковића) заснованим на помену у Летопису попа Дукљанина (Барски родослов), његово име условно може узети као Селимир.^[10] Оно што је извесно да Порфирогенит помиње да је од тог првог архонта под којим су Срби дошли на ове просторе, низали су се архонти из истог рода, те се после извесног броја година од њих се родио Вишеслав (Војислав), што је прво забележено име српског кнеза који је управљао народом. Њега је наследио син Радослав, а Радослава његов син Просигој, да би Просигоја наследио његов син Властимир, владар о ком имамо јасне податке, те се по њему прва српска династија назива Властимировићи, која влада целим српским простором. Мада је све чешће у оптицају и израз Вишеславићи по првом познатом српском кнезу Вишеславу.

Етимолошки Србија (грч.Σερβία, лат. Servia) означава земљу Срба (грч.Σέρβοι) . У раном средњем веку прва помињања Србије у смислу државне територије не говоре о тачно дефинисаним границама, већ се овај израз може тумачити у ширем смислу као земља Срба.

Колика је била територија можемо наћи и код Ајхарда, хроничара Карла Великог, који у својем летопису који се односи на период између 818. и 823. године, наводи да је Људевит Посавски кнез доње Паноније, пребегао Србима, који држе велики део Далмације (бивше римске провинције), као и да Срби живе јужно од Саве.^[11]

Србија у средњем веку

Прве српске државе

Након досељавања Срба у 7.веку на простор ромејског (византијског) Илирикума, имамо и помене првих српских држава, које су вазалне Византији Иако су из периода раног средњег века извори оскудни, помен, развој и кретање ових држава можемо пратити тек од краја 8. или прецизније 9.века. Као прве српске државе (земље) наводе се:

За области у унутрашњости се током раног средњег века, користио јединствен назив Србија, те Србија засигурно обухвата Босну и Рашку. Док за приморске области (земље) Дукљу, Травунију, Захумље и Паганију користио заједнички назив Поморје, али и њих извори наводе као државе Срба. ^[12]

Србија током периода Властимировића

Властимировићи су прва српска владарска династија. Родоначелник је кнез Властимир који је живео у првој половини 9. века. Из ове династије потекло је више владара који су Србијом владали све до средине 10. века. Србија Властимировића је такође доста зависила и од међусобних односа других балканских држава, пре свега Византије и Бугарске. Готово увек је признавала врховну власт или једне или друге, међутим, такође је често долазила у сукоб са њима, а нарочито с Бугарском.^[13]

Преци кнеза Властимира су били владари (архонти) под чијом су се влашћу Срби доселили на Балкан. О

Христијанизација у Србији

Не може се везати за конкретан догађај или годину, већ је то био вишевековни процес, који се дешавао управо у овом периоду историје Србије. У време доласка Срба (7.век) и стварања раносредњевековне Србије, градови су били разорени и опустели током Велике сеобе народа, те од старе црквене јурисдикције није остало практично ништа, осим хришћанства у приморским утврђеним градовима. Порфирогент наводи, да је византијски цар Ираклије, одмах по досељавању Срба, послао њиховом архонту свештенике из Рима, а да су Срби прихватили хришћанство. Историчари су сагласни да је ефекат овог таласа покрштавања био слаб. Такође, није нам познат ни ефекат контакта и интеграција са староседелачким романизованим становништвом, које је вероватно било христијанизовано током римске владавине. Односно, не знамо ништа о могућности ширења хришћанства преко староседелачког становништва. Вишеславова крстионица, камени артефакт на коме је урезано име кнеза Вишеслава, а коју данашња Хрватска баштини као доказ раног покрштавања Словена, се може везати за српског кнеза Вишеслава, првог познатог архонта Србије,који је владао у време датирања настанак крстионице. Касније у време кнеза Србије, Мутимира Властимировића, а у време византијског цара Василија I, познато је да је Мутимир морао да прими хришћанске мисионаре у земљу, те се за масовнију хритијанизацију везује период између 867. и 873. године. Као доказ тога, имамо и прва хришћанска имена припадника владарске династије. Мутимиров син Стефан, затим Петар, син Гојника ( Мутимировог брата). Такође печат кнеза Стојимира (другог Мутимировог брата) носи натпис Боже помози Стојимиру и крст у средини, а с обзиром да се печат датира у другу половину 9. века може указивати да је део српске владарске елите био покрштен и пре мисије солунске браће Ћирила и Методија,а које цар Василије I шаље у покрштавање Словена, тј. између 867. и 873. Назив за Неретљанску кнежевину- Паганија, а о чему говори и сам Порфирогент половином 10.века, потиче од назива за некрштене Србе који у њој живе, а које други Срби називају паганима, јер још нису примили хришћанство. Срби су примали хришћанство и из Рима и из Византије, али је временом од 10.века преовладао грчки утицај. Могуће да је процес христијанизације заокружен тек у време Светог Саве (у прелазу 11. на 12.век) и стварања аутокефалне Српске православне цркве (Жичке архиепископије). Многи обичаји и народна веровања у Србији и даље указују на дубоку везу са предхришћанским наслеђем.

историјату ове породице пре досељавања Срба готово се ништа не зна. Из извора Константина Порфирогенита (De Administrando Imperio) посредно се закључује да је ова породица имала истакнуто место и у прапостојбини. Први по имену познати владари из ове породице били су Вишеслав (који је владао око 780), затим Радослав и Просигој. О њима се осим имена готово ништа не зна. Тек је за Властимира могуће дати неке прецизније биографске податке. Властимир је владао између 836. и 851.године. Искористио је рат између Бугара и Франака, као и заузетост Византије са Арабљанима и осамосталио се од Византије. До времена кнеза Властимира, Срби су били у миру са Бугарима, који су након Срба, 681. започели досељавање на Балкан. Бугарски кан Пресијам покреће рат против Србије (847—850) у ком је Србија под кнезом Властимиром победила. С обзиром да је Бугарска почетком 9. века већ важила за европску силу, чињеница даје простора за претпоставку да Срби у то доба нису били неорганизовано племе, него да су већ имали државу, способну да се успешно брани од спољњег непријатеља, што подразумева високу војну и административну организацију.

Поуздано можемо знати да је Травунија тада била под влашћу владара Србије. Историчар Тибор Живковић закључује да је највероватније то био случај и са другим српским кнежевинама, Паганијом и Дукљом. Србија у време Властимировића простирала се од Јадранског мора до северне границе која је вероватно на Сави. На истоку се помиње град Рас као погранична област према Бугарској, док се на западу граничи са Хрватском у области око Сиња, односно реке Цетине. Највећи и најзначајни град тадашње Србије је Достиника, чија тачна локација није поуздано утврђена.

Властимир је имао три сина — Мутимира, Стројимира и Гојника. После Властимирове смрти, Мутимир је постао врховни владар (владао од око 851—891) док су остала браћа Стојимир и Гојник, добила делове земље на управу (као удеони кнезови). На бугарски престо долази Борис I (852—889), који покреће нови рат против Србије. Бугари су претрпели пораз, а Борисов син Владимир и 12 бољара су били заробљени. Склопљен је мир, а заробљеници ослобођени и отпраћени у пратњи Мутимирових синова до границе. Том приликом су обе стране такође размениле дарове. Мутимир је своју браћу Стојимира и Гојника изолавао из Србије протеравши их у Бугарску. Да би онемогућио будуће покушаје своје браће да му одузму престо, задржао је Петра, Гојниковог сина, као таоца, који је касније побегао у Хрватску. Међутим, кад је на византијски престо 866. године ступио цар Василије I Македонац, Мутимир је, ослабљен ратовима са својом браћом, морао да призна врховну власт Византије и да прими хришћанске мисионаре у земљу. ^[13]

Мутимир је имао тројицу синова Прибислава, Брана и Стефана, а након његове смрти 891/92. године наследио га је Прибислав.

Након годину дана владавине Прибислава је збацио Гојников син, Петар Гојниковић (владао 892—917), који се вратио из Хрватске кнежевине, где је сад протерао Прибислава и његову браћу. Након три године (око 895/96) други Мутимиров син, Бран, покушао је да збаци Петра са престола, али га је Петар заробио и ослепео. Затим 897/98. Стројимиров син, Клонимир, такође се укључио у борбу за престо, међутим Петар је изашао као победник из тих сукоба и наредне две деценије је мирно владао. Имао је подршку Византије чију је врховну власт признавао. Успоставио је и добре односе са Бугарима којима је владао Симеон Велики (893—927). Петар Гојниковић се окумио са Симеоном. Симеон, који се сматра највећим бугарским владаром, био је у сталним сукобима са Византијом и 917. године јој је нанео тежак пораз у бици код Анхијaла, након чега је Бугарска држава била на врхунцу моћи. Византија је свим средствима тражила савезнике у борби против Симеона. Уочи те битке, негде на Неретви, Петар Гојниковић се састао са византијским управником у Драчу, стратегом Лавом Равдухом, који му је предлагао да заједно са Угарском нападне Бугаре. Симеон сазнаје за овај састанак, преко Михајла Вишевића, владара Захумља. Стога Симеон напада Србију и Петра Гојниковића. Заведен бугарским обећањима да му се неће ништа десити, Петар се предао, те је заробљен и одведен у Бугарску, где је умро у заточеништву. Бугари су довели на власт Павла сина ослепљеног Брана, Мутимировог сина,

Павле Брановић је Србијом владао три године између 917. и 920. године, признавајући врховну бугарску власт. Покушао је да га збаци други Мутимиров унук, Прибиславов син, Захарија, који се до тада налазио у Цариграду, те као византијски штићеник уз помоћ византијске восјке напада Павла Брановића. Павле је успео да порази византијску војску , а Захарија зароби и пошаље у Бугарску као заробљеника. Али се потом и сам Павле окренуо Византији.^[13]

Симеон је затим уклонио Павла и на престо у Србији поставио Захарију 921, који се такође, недуго затим окренуо Византији. Симеон је послао војску и против њега, али је она била поражена, а главе бугарских војсковођа Мармена и Теодора Сигрице биле послате у Цариград. Нови бугарски поход са знатно јачом војском уследио је 924. године, или 926, са циљем тоталног слома Србије. Уз своју војску је Симеон послао и Часлава, Клонимировог сина и Захаријиног брата од стрица. Захарија је пред огромном бугарском војском пребегао у Хрватску, не упуштајући се у борбу. А бугарска војска је напала и Хрватску, али је била поражена и одбијена. Након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Када су се жупани појавили, Бугари су их све похватали, након чега су упали у Србију и опустошили је, а жупане су са Чаславом одвели у Бугарску. Даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима. Забележено је да је Србија тада опустошена, а велики део становништва одведен у Бугарску као робље.

После Симеонове смрти 927. дошло је до опадања бугарске моћи. С друге стране, Византија је јачала под мудрим вођством Романа I Лакапина, који је владао као регент и таст младог Константина VII Порфирогенита. Византија је, у жељи да ојача Србе, који су били природни такмац Бугарима, помогла Часлава који је око 931. године побегао из Бугарске у Србију и почео окупљати виђеније људе око себе, не би ли опет преузео власт у Србији.

Историјски извори говоре да је Часлав Клонимировић у Србији нашао само 50 људи, мушкараца без жена и деце, коју су преживљавали ловом. Што се сматра потпуно неверодостојним податком. Часлав је успео да поврати знатан део становништва из Бугарске и Хрватске. Пошто је утврдио своју власт Часлав је створио српску државу која се простирала од Саве и Јадранског мора па све до Мораве и која је окупљала у једну заједницу готово сва српска племена и све српске земље. Међутим појавила се нова опасност, а то су били Мађари, који су се доселили у Панонију крајем 9.века и формирали снажну државу на северним границама Србије. У борбама са Мађарима, на Сави у Мачви, гине последњи познати владар Србије из династије Властимировића, Часлав Клонимировић. Око године смрти има доста несугласица, али узима се да је приближно половином 10.века, можда и 960. Додуше, Летопис попа Дукљанина даје информације о Часлављевим потомцима, међутим, данашња историографија их потпуно одбацује као измишљене и легендарне.^[13]

Од 11.века Босна и Рашка функционишу као посебни ентитети, а центар државности Срба се помера на Приморје, где ће Дукља бити кључна област у наредна два века.

Период доминације Дукље

Србија током периода Немањића

У 12. веку, доласком на власт Стефана Немање, почиње највећи успон Србије у средњем веку. Његови наследници су изградили значајну државу на Балкану, која је постала краљевина 1217. године, за време владавине Немањиног средњег сина Стефана Првовенчаног, а 1346. године и царевина, за време владавине Душана Силног, потомка Немањиног. Немања и његови потомци су водили Србију у XII, XIII и XIV веку. Последњи Немањин потомак на трону Србије био је цар Урош Нејаки. Поред Србије, од 12. века је постојала и српска држава Босна, а крајем 13. и почетком 14. века, постојала је и самостална Сремска краљевина под влашћу краља Стефана Драгутина из лозе Немањића и његовог сина Владислава. После смрти цара Душана, српско царство се дели на две царевине - царство цара Уроша (које је обухватало етнички српске земље некадашњег Душановог царства) и царство цара Симеона Уроша и његовог сина Јована Уроша (које је обухватало делове данашње Грчке и Албаније).

Србија је доживела процват за време династије Немањића. Развила се војно, политички, економски, проширила се територијално и развила је свој правни систем. Може се рећи да је Србија у то доба била једна од најразвијенијих држава у Европи. Србија је прва у Европи донела правни акт којим је уредила све области друштвеног живота - устав. Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.^{[тражи се извор]} Законоправило^[14] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских^[15] Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства^[16]^[17] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Душанов законик из 1349. и 1354. године је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права^{[тражи се извор]} Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Србија је преко Законоправила већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред тога, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије.

Србија је током средњег века у потпуности преузела римско-византијску цивилизацију, културу и право. Српски град Ново Брдо, код данашње Приштине, је у 14. веку имао 50.000 становника (тада је Лондон имао 80.000 становника). У то време су 99% становника на Косову били Срби. Рудник сребра и злата код Новог Брда је тада снабдевао 20% европских потреба за племенитим металима, а после припајања Сребренице тај удео је порастао на 35%^[18]. Београд је у 15. веку имао 100.000 становника, био је највећи град у Европи и културни центар Србије. Смедерево, град близу Београда, је био главни град Србије пре пада под Османско царство. Данас је у Смедереву највећа очувана тврђава у Европи.

Распад српског царства и Моравска Србија

Након смрти цара Уроша долази до разградње српског царства на мање државе, којима владају локални владари. Једини владар који је покушао да врати Србији стару славу био је кнез Лазар Хребељановић, који је владао Моравском Србијом. У томе би можда и успео да Србију нису напали Турци Османлије. Главна битка Срба са Османлијама догодила се на Косову пољу 1389. године, а у бици је погинуо и кнез Лазар. Историјски извори не дају веродостојан податак ко је победио у тој бици, али с обзиром да Србија није више имала снаге да се брани прихватила је османску врховну власт, као вазална држава.

Српска деспотовина

Син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, добија титулу деспота од византијског цара 1402. године и све до 1459. године Србијом владају деспоти. Те године Српска деспотовина губи самосталност и пада под директну власт Османлија.

Државе локалних српских владара на подручју Македоније пале су под османску власт знатно пре Српске деспотовине, док су се нешто дуже одржале српске државе на западу. Владар Босне, Стефан Твртко I Котроманић, крунисао се круном српских владара и постао краљ Срба и Босне 1377. године. 1463. године, Босну освајају Османлије, да би Херцеговину, која се нешто раније осамосталила од Босне, потпуно освојили 1483. године. Од средњовековних српских држава своју самосталност је најдуже сачувала Црна Гора, али и она пада под османску власт 1499. године.

Србија између Османског царства и Хабзбурга

Током ратова са османлијама, знатан број Срба се иселио са подручја средњовековних српских држава у Панонску низију под управом Краљевине Угарске, где су многи од њих ступили у војну службу и помагали у одбрани Угарске од Османлија. Угарски владари су обновили титуларно достојанство српских деспота, који су имали седиште у граду Купинику (данас Купиново) у Срему. Међутим, ови деспоти нису имали деспотовину којом би владали, већ су представљали локалне феудалне господаре на својим поседима у Угарској. Један значајнији покушај обнове српске државности десиће се током угарско-османских ратова, 1526. године, када самозвани српски цар Јован Ненад ствара једну краткотрајну независну државу са центром у Суботици, на подручју данашње Војводине. Њега је у војно-политичком смислу наследио војвода Радослав Челник, владар Срема (1527—1530), који је био последњи српски владар пре пада свих земаља настањених Србима под директну османску власт.

Мехмед-паша Соколовић (рођен као Бајица - Бајо Ненадић), велики везир у Османском царству, најпознатији Србин исламске вере

Све до краја 17. века целокупна територија данашње Србије била је под влашћу Османског царства. Србија у ово време није постојала као држава, а територије насељене Србима биле су издељене на османске пашалуке, који су се делили на управне јединице нижег реда - санџаке. Иако је период османске власти био негативан по српску државност, извесни позитивни ефекти османског периода огледају се у чињеници да је српски народ у ово доба проширио своје етничке границе, с обзиром да су османске власти насељавале Србе у делове суседних држава који су прикључени царству. Супротно овоме, период слабљења османске власти у Европи и обнављања српске државности, био је такође и период смањења српског етничког простора и повлачења Срба према свом новом политичко-државном средишту у Подунављу, док су се на територије са којих су се Срби повлачили насељавали Немци, Мађари, Хрвати, Румуни и други. На подрују Косова и Метохије, етничко повлачење Срба и ширење Албанаца је почело још за време османске власти и наставило се до данас. Знатан број Срба је током османске власти прешао у исламску веру; њихови потомци су сачували свој језик и један део националне културе и обичаја, али су током времена изгубили свој национални идентитет и данас себе сматрају припадницима посебног народа - Бошњака.

Крајем 17. века, северни део данашње Србије (Бачку и део Срема) осваја Хабзбуршка Монархија, да би се 1718. године хабзбуршка власт проширила на велики део територије данашње Србије - остатак Срема, Банат, Мачву, Шумадију, источну Србију. Тада се јужно од Дунава и Саве формира нова хабзбуршка круновина названа Краљевина Србија. Тиме је Србија фактички поново враћена на мапу Европе, али 1739. године ова круновина поново постаје посед Османског царства и престаје да постоји. Тада се османско-хабзбуршка граница устаљује на Дунаву и Сави и дели подручје настањено Србима између два царства. Срби на подручју Хабзбуршке Монархије су били у повољнијем положају када је у питању очување српске културе, а уживали су и извесну аутономију у хабзбуршкој војној граници, као и културно-верску аутономију у Монархији. Хабзбурзи међутим нису имали намеру да Србима у Монархији дају онакву аутономију какву су они тражили, тако да ће српска држава бити обновљена јужно од Дунава и Саве, на подручју под османском влашћу, након почетка Српске револуције предвођене Карађорђем 1804. године.

Средином 18. века, након укидања једног дела хабзбуршке војне границе у Потисју и Поморишју, део Срба са овог подручја се исељава у Руско царство, где се за ове исељенике на територији данашње Украјине формирају две засебне територије под називом Нова Србија (постојала од 1752. до 1764) и Славеносрбија (постојала од 1753. до 1764). Тиме се име Србија у политичко-територијалном значењу појавило привремено у другом делу Европе, у време када га на матичним просторима Срба није било. Ове две територије су, међутим, биле кратког века, а Срби за које су оне основане су се након њиховог укидања постепено утопили у локално источнословенско становништво.

Српска револуција

Иако је било и ранијих покушаја Срба да се ослободе османске власти (на пример Банатског устанка из 1594. или Кочине крајине из 1788), успешна ослободилачка борба започеће 1804. године дизањем Првог српског устанка. Тада је створена Карађорђева Србија, чиме је обновљена српска државност. Иако је Први српски устанак доживео пораз 1813. године, а Србија поново окупирана од стране османске војске, идеја ослобођења Србије није се више могла угасити, па већ 1815. године избија Други српски устанак, након којег се формира аутономна Кнежевина Србија, призната од стране османских власти.

Кнежевина Србија и Српска Војводина

Предаја кључева од градова кнезу Михајлу

1817. године, након Другог српског устанка, Србија постаје аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. У почетку је Кнежевина Србија обухватала територију некадашњег османског Смедеревског санџака (Београдског пашалука), да би 1833. године добила територијално проширење и обухватила целу територију коју је имала Карађорђева Србија пред слом Првог српског устанка 1813. године. Истовремено са ослобађањем од османске власти Србија наставља своју уставотворну традицију. Убрзо после Српске револуције за време владавине Милоша Обреновића проглашен је Сретењски устав. Србија у то време још није стекла пуну независност, а добила је један од најлибералнијих устава у Европи. Сретењски устав је трећи српски устав, али га наука уставног права сматра за први у новијој историји, јер има сва уставна обележја која су у савременом праву неопходна да би се неки правни акт сматрао за устав. Проглашен је на празник Сретење, 15. фебруара 1835. године. Зато је овај дан проглашен за Дан уставности Републике Србије.

Србија је одбацила стари феудални друштвени поредак и прихватила је нови капиталистички поредак. Ухватила је прикључак у индустријској револуцији која је тек почињала у Европи. Са развојем нових друштвено-економских односа јавила се потреба за њиховим уређењем. Милош Обреновић уз помоћ аустријских власти ангажује правника и књижевника Јована Хаџића на изради грађанског законика. Хаџић је у изради Српског грађанског законика (СГЗ) користио Аустријски грађански законик у скраћеној верзији, уз уношење установа из Савиног Законоправила и српског обичајног права. Тако је СГЗ изграђен на основама римског права и преко Аустријског грађанског законика и преко Савиног Законоправила. Хаџић је израдио нацрт СГЗ који је прихваћен од стране законодавне комисије и проглашен Закоником 25. март 1844. године. Српски грађански законик из 1844. године примењиван је у Србији сто година, све до 1944. године. Пошто социјалистичка власт после Другог светског рата није донела нови грађански законик, прописи СГЗ који нису били у супротности са новим друштвеним поретком су се и даље примењивали у пракси. То стање је трајало све до доношења Закона о облигационим односима 1978. године. Овај закон је у великом делу заснован на прописима Српског грађанског законика. Тако СГЗ постоји у пракси и данас, само кроз нове законе.

Као одговор на Мађарску револуцију из 1848. године, Срби у Аустријском царству проглашавају аутономну Српску Војводину, чије су прокламоване границе укључивале Срем, Бачку, Банат и Барању. Уследио је рат између Срба и Мађара на подручју Војводине, а војвођанске Србе је тајно помагала Кнежевина Србија, из које су у Војводину пристигли и многи добровољци који су се прикључили борбама. Након пораза Мађарске револуције 1849. године, Војводина постаје званична аустријска крунска област и добија званични назив Војводство Србија и Тамишки Банат. Ова област, међутим, није укључивала јужне делове Војводине који су остали у саставу војне границе, а прикључени су јој источни, етнички румунски, делови Баната, тако да је становништво области било мешовитог састава. Област је укинута 1860. године, да би након формирања двојне Аустроугарске монархије 1867. године њена територија дошла под власт Мађара. Војвођански Срби ће добити другу прилику да остваре своје националне тежње 1918. године.

Кнежевину Србију у потпуности ослобађа од османског војног присуства кнез Михаило Обреновић, син кнеза Милоша Обреновића, 1867. године, када је издејствовао повлачење османске војске из гарнизона на територији Кнежевине Србије. Овај догађај је запамћен као добијање градова. Кнежевина Србија постаје међународно призната независна држава одлукама Берлинског конгреса 1878. године, у новим границама које су укључивале проширење у Јужном Поморављу.

Краљевина Србија

Србија постаје краљевина за време владавине Милана Обреновића 1882. године. Велики удео у успесима српске политике тог времена имао је Никола Пашић, председник Владе Краљевине Србије.

Током Балканских ратова 1912—1913. године, Србија проширује своју територију на југ и укључује подручје Новопазарског санџака (Рашку), Косова и Македонију. Србија је привремено контролисала и северне делове данашње Албаније, али је морала да их уступи новоствореној албанској држави.

Током Првог светског рата (1914—1918), Србију окупирају снаге Централних сила, а српска војска се повлачи из земље. Након пробоја солунског фронта 1918. године, српска војска ослобађа Србију, као и друге српске и југословенске земље којима је до тада владала Аустроугарска. У новембру 1918. године, пре стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Србији се прикључују Срем, Банат, Бачка и Барања и Црна Гора и тако проширена Србија потом улази у састав нове југословенске државе.

Србија 1913. године - првобитне фактичке границе после пораза Османског царства у Првом балканском рату
Србија 1913. године - коначне границе
Србија у новембру 1918. године

Краљевина Југославија

Још током Првог светског рата, Нишком декларацијом из 1914. године, Србија као свој ратни циљ одређује „ослобођење и уједињење у једну државу свих јужнословенских народа на Балканском полуострву“. Сходно овој одлуци тадашње Скупштине Србије, српска војска је 1918. године ослободила од Аустроугарске окупације територију читаве касније Југославије, а у Београду је 1. децембра 1918. проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (»троједног народа«) на челу са српском династијом Карађорђевић. Краљевина СХС је 1929. године преименована и назива се Краљевина Југославија и као таква постоји до Другог светског рата, односно до њеног комадања на окупационе зоне и квислиншке државе.

Србија своју државност уноси у Југославију, која има карактер унитарне државе све до формирања Бановине Хрватске 1939. године. Након формирања ове националне бановине Хрвата, износе се предлози да се од остатка Југославије формирају Бановина Србија и Бановина Словенија. Ово, међутим, никад није реализовано.

Други светски рат

Краљевину Југославију окупирају Силе Осовине 1941. године и деле је на три квислиншке државе - Независну Државу Хрватску, Недићеву Србију и Црну Гору. Периферни делови Југославије су анектирани од стране околних фашистичких држава - Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Квислиншка Србија је обухватала највећи део територије касније познате као Централна Србија, Банат, северни део Косова и источни Срем, који је касније предат Независној Држави Хрватској. Банат је имао аутономију у оквиру Србије и њиме су управљали локални Немци. Србија је била окупирана од стране немачких и бугарских трупа и стављена под немачку војну управу, под чијим надзором су деловале марионетске српске владе: најпре Комесарска управа Милана Аћимовића, а потом и Влада народног спаса Милана Недића. Током окупације, на територији Србије су деловала два покрета отпора - ројалистичка Југословенска војска у отаџбини и комунистичка Народноослободилачка војска Југославије. Ови покрети су се борили како против окупатора и квислиншких оружаних формација, тако и међусобно. Доласком совјетске Црвене армије 1944. године, немачке окупационе трупе се повлаче из Србије, а уместо квислиншке Србије се формира нова социјалистичка Србија у оквиру обновљене Југославије.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија

На Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године Краљевина Југославија је проглашена за републику под називом Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ), а династији Карађорђевић је забрањен повратак у земљу. Овај назив је убрзо (1946) промењен у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ). Србија након Другог светског рата постаје једна од шест федералних Народних Република, а територију Србије су чиниле такозвана Ужа Србија и аутономне покрајине Војводина и Косово. Уставом Југославије из 1963. године држава мења назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), а уставом из 1974. године покрајине Србије добијају елементе државности, што је уставом Србије из 1990. године укинуто.

Савезна Република Југославија

После распада СФРЈ у ратовима, Србија остаје у федерацији са Црном Гором и заједно проглашавају Савезну Републику Југославију (СРЈ) 27. априлa 1992. године. Савезна Република Југославија је, као федерација Србије и Црне Горе, постојала до 2003. године, када су републике чланице донеле одлуку о промени својих односа и прогласиле државну заједницу под називом - Србија и Црна Гора (СЦГ).

Током грађанских ратова у Хрватској (1991—1995) и Босни и Херцеговини (1992—1995), Југославија је политички подржавала припаднике српског народа који су се борили за независност од ових држава и који су прогласили Републику Српску Крајину и Републику Српску. Република Српска Крајина је војно поражена од стране хрватске војске (коју је наоружао и обучио НАТО пакт) 1995. године, а током војне акције хрватске војске протерано је са подручја Крајине око 250.000 Срба. Потписивањем Дејтонског споразума крајем 1995. године, Република Српска је интегрисана у Босну и Херцеговину као један од два политичка ентитета са високим степеном самоуправе.

Због оружаних сукоба који су избили на Косову и Метохији између југословенске војске и српске полиције са једне стране и албанских сепаратиста са друге стране, НАТО пакт је у пролеће 1999. године бомбардовао Југославију и приморао југословенске власти да повуку војне и полицијске снаге са Косова и Метохије и да препусте управу над Косовом и Метохијом Уједињеним нацијама и војним снагама НАТО пакта.

Србија и Црна Гора

Савезна Република Југославија се 2003. године трансформише у државну заједницу Србија и Црна Гора. Србија и Црна Гора није била јединствена држава, већ заједница две државе, која је организационо била нешто више од конфедерације. Обе државе чланице су у унутрашњој политици задржале високи степен самосталности и функционисале су као савез две државе, док су у спољној политици наступале као једна држава. Оваква заједница се показала нефункционалном и престала је да постоји пошто су грађани Црне Горе на референдуму 21. маја 2006. године изабрали независност те државе. Тиме је и Република Србија постала независна држава. Народна Скупштина Републике Србије је на седници у Београду 5. јуна 2006. године констатовала независност Републике Србије.

Република Србија

Србија је распадом СЦГ 2006. године поново постала независна држава. Локалне албанске власти на Косову и Метохији проглашавају независност од Србије 2008. године, што је признао један број држава. Ово проглашење независности није признала сама Србија, као и многе државе у свету, а влада Србије Косово и Метохију и даље сматра покрајином Србије.

Галерија

Српска војска прелази Колубару током Колубарске битке 1914.
Краљ Александар Карађорђевић
Недићева Србија, 1941—1944
Априлски рат
Ослобођење Београда 1944
Грб Социјалистичке Републике Србије конституционалне државе СФРЈ
Слободан Милошевић
НАТО бомбардовање
Мапа Србије и Црне Горе - републике и покрајине
Против ваздушна одбрана покушава да обори НАТО бомбардере

Референце

^ „КОРЕНИ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ - ЛЕПЕНСКИ ВИР, СТАРЧЕВО, ВИНЧА”. online.fliphtml5.com. Приступљено 2026-03-04.
^ ^а ^б „Античка прошлост Балкана између Дунава и Јадрана”. Историјска читанка (на језику: српски). 2023-04-30. Приступљено 2026-03-04.
^ arhmin (2023-09-18). „Singidunum”. Aрхеолошки институт (на језику: српски). Приступљено 2026-03-06.
^ „Arheološki park”. viminacium.org.rs. Приступљено 2026-03-06.
^ „Античка прошлост Балкана између Дунава и Јадрана”. Историјска читанка (на језику: српски). 2023-04-30. Приступљено 2026-03-06.
^ admin (2022-07-20). „ŽILA KUCAVICA BALKANA: Ovaj drevni put je kretao iz Beograda i bio je ključan za mnoga carstva! | Serbiantimes.info”. serbiantimes.info (на језику: српски). Приступљено 2026-03-06.
^ admin (2019-01-11). „PODJELA RIMSKOG CARSTVA – granica na Drini?” (на језику: бошњачки). Приступљено 2026-03-08.
^ „[Projekat Rastko] Jovan Kovacevic: Doseljenje Slovena na Balkansko poluostrvo”. www.rastko.rs. Приступљено 2026-03-08.
^ ^а ^б „De administrando imperio/32. О Србима и земљи у којој сада станују — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 2026-03-11.
^ ^а ^б „HIC RHODUS, HIC SALTA: Дерван, српски кнез у Полабљу”. www.barskiportal.com (на језику: српски). Приступљено 2026-03-11.
^ Дача (2017-11-11). „Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације”. РАСЕН (на језику: српски). Приступљено 2026-03-11.
^ Новаковић, Др Реља (1981). „ГДЕ СЕ НАЛАЗИЛА СРБИЈА ОД VII ДО XII ВЕКА” (PDF). ivoandric.no. Приступљено 2026-03-16. line feed character у |title= на позицији 23 (помоћ)
^ ^а ^б ^в ^г „Властимировићи - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 2026-03-19.
^ „Miodrag Petrovic – Zakonopravilo Sv.Save.zip – 4shared.com – online file sharing and storage – download”. 4shared.com. 11. 3. 2008. Приступљено 13. 1. 2012.
^ „Номоканон - Историјска Библиотека”. Istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 13. 1. 2012.
^ „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. Constitution.org. 19. 6. 2002. Приступљено 13. 1. 2012.
^ Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 12. 2011). „::: The Roman Law Library (Last Update : December 19, 2011 )”. Web.upmf-grenoble.fr. Архивирано из оригинала 31. 8. 2012. г. Приступљено 13. 1. 2012.
^ „Едиција УПОЗНАЈТЕ СРБИЈУ, 09 Српски средњовековни утврђени градови”. Nacionalnarevija.com. Приступљено 13. 1. 2012.

Литература

Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
Руварац, Иларион (1888). О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557—1690). Задар.
Руварац, Иларион (1896). Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху. Београд: Српска Краљевска Академија.
Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Архивирано из оригинала 18. 02. 2019. г. Приступљено 24. 08. 2017.
Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Архивирано из оригинала 18. 02. 2019. г. Приступљено 24. 08. 2017.
Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Архивирано из оригинала 18. 02. 2019. г. Приступљено 24. 08. 2017.
Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Архивирано из оригинала 02. 08. 2020. г. Приступљено 24. 08. 2017.
Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Архивирано из оригинала 02. 11. 2020. г. Приступљено 24. 08. 2017.
Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Архивирано из оригинала 18. 12. 2021. г. Приступљено 24. 08. 2017.
Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126.
Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168—1371. Београд: Вајат.
Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ.
Благојевић, Милош (2004). Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Благојевић, Милош (2006). Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII-XV век): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Благојевић, Милош (2006). „Српска административна подела Косова и Метохије у XII веку”. Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа (PDF). Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 125—138. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 31. 8. 2017.
Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
Калић, Јованка (2001). Срби у позном средњем веку (2. изд.). Београд: Историјски институт.
Калић, Јованка (2006). Европа и Срби: Средњи век. Београд: Службени лист СРЈ.
Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.
Попов, Чедомир (1981). „Србија 1868—1878. године”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 303—421.
Mitrović, Andrej (1981). Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908—1918. Beograd: Nolit.
Митровић, Андреј (1983). „Сучељење са средњоевропским империјализмом”. Историја српског народа. књ. 6, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 7—106.
Митровић, Андреј (1983). „Надрастање пораза и подела”. Историја српског народа. књ. 6, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—254.
Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга.
Митровић, Андреј (1987). Устаничке борбе у Србији 1916—1918. Београд: Српска књижевна задруга.
Митровић, Андреј (1993). Топлички устанак: Место у српској историји. Београд: Српска академија наука и уметности.
Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914—1918. West Lafayette: Purdue University Press.
Мишић, Синиша (2002). Југоисточна Србија средњег века. Врање-Пожаревац: Међуопштински архив, Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине.
Мишић, Синиша, ур. (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља: Према писаним изворима. Београд: Завод за уџбенике.
Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
Стојанчевић, Владимир (1986). Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса. Београд: Историјски институт, Просвета.
Стојанчевић, Владимир (1988). Србија и српски народ за време рата и окупације 1914—1918. године. Лесковац: Народни музеј.
Стојанчевић, Владимир (1990). Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Стојанчевић, Владимир (1996). Југоисточна Србија у XIX веку (1804—1878). Ниш: Просвета.
Стојанчевић, Владимир (1998). Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1876—1878. Београд: Службени лист СРЈ, Балканолошки институт САНУ.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Рајић, Сузана (2013). „Краљица Наталија и Русија - од развода до преверавања” (PDF). Српске студије (4): 231—252. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 24. 8. 2017.
Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914—1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.
Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века (The Lexicon of Serbian Middle Ages). Београд: Knowledge.
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
Веселиновић, Андрија (1995). Држава српских деспота (1. изд.). Београд: Војска.
Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
Пантелић, Душан (1927). Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791—1794. Београд: Српска краљевска академија.
Пантелић, Душан (1930). Кочина крајина. Београд: Српска краљевска академија.
Пантелић, Душан (1949). Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794—1804. Београд: Научна књига.
Pavlowitch, Stevan K. (2002). Serbia: The History Behind the Name. London: C. Hurst & Company.
Павловић, Стеван К. (2004). Србија: Историја иза имена. Београд: Clio.
Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940—1945. New York: Columbia University Press.
Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.
Радовановић, Милован (1998). „Десрбизација и албанизација косово-метохијске Старе Србије”. Архив за правне и друштвене науке. 84 (3): 3—38.
Суботић, Момчило (2009). „Отимање Космета у процесу расрбљивања Балкана” (PDF). Национални интерес: Часопис за национална и државна питања. 5 (3): 49—71. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 02. 2015. г. Приступљено 17. 02. 2018.
Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.

Спољашње везе

Србија у очима путописаца („Вечерње новости”, фељтон, мај 2016) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. јул 2016)

[1] „КОРЕНИ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ - ЛЕПЕНСКИ ВИР, СТАРЧЕВО, ВИНЧА”. online.fliphtml5.com. Приступљено 2026-03-04.

[:0-2] а ^б „Античка прошлост Балкана између Дунава и Јадрана”. Историјска читанка (на језику: српски). 2023-04-30. Приступљено 2026-03-04.

[3] rhmin (2023-09-18). „Singidunum”. Aрхеолошки институт (на језику: српски). Приступљено 2026-03-06.

[4] „Arheološki park”. viminacium.org.rs. Приступљено 2026-03-06.

[5] „Античка прошлост Балкана између Дунава и Јадрана”. Историјска читанка (на језику: српски). 2023-04-30. Приступљено 2026-03-06.

[6] (2022-07-20). „ŽILA KUCAVICA BALKANA: Ovaj drevni put je kretao iz Beograda i bio je ključan za mnoga carstva! | Serbiantimes.info”. serbiantimes.info (на језику: српски). Приступљено 2026-03-06.

[7] (2019-01-11). „PODJELA RIMSKOG CARSTVA – granica na Drini?” (на језику: бошњачки). Приступљено 2026-03-08.

[8] „[Projekat Rastko] Jovan Kovacevic: Doseljenje Slovena na Balkansko poluostrvo”. www.rastko.rs. Приступљено 2026-03-08.

[:1-9] а ^б „De administrando imperio/32. О Србима и земљи у којој сада станују — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 2026-03-11.

[:2-10] а ^б „HIC RHODUS, HIC SALTA: Дерван, српски кнез у Полабљу”. www.barskiportal.com (на језику: српски). Приступљено 2026-03-11.

[11] Дача (2017-11-11). „Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације”. РАСЕН (на језику: српски). Приступљено 2026-03-11.

[12] Новаковић, Др Реља (1981). „ГДЕ СЕ НАЛАЗИЛА СРБИЈА ОД VII ДО XII ВЕКА” (PDF). ivoandric.no. Приступљено 2026-03-16. line feed character у |title= на позицији 23 (помоћ)

[:3-13] а ^б ^в ^г „Властимировићи - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 2026-03-19.

[14] „Miodrag Petrovic – Zakonopravilo Sv.Save.zip – 4shared.com – online file sharing and storage – download”. 4shared.com. 11. 3. 2008. Приступљено 13. 1. 2012.

[15] „Номоканон - Историјска Библиотека”. Istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 13. 1. 2012.

[16] „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. Constitution.org. 19. 6. 2002. Приступљено 13. 1. 2012.

[17] Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 12. 2011). „::: The Roman Law Library (Last Update : December 19, 2011 )”. Web.upmf-grenoble.fr. Архивирано из оригинала 31. 8. 2012. г. Приступљено 13. 1. 2012.

[Србија_-_Национална_ревија-18] „Едиција УПОЗНАЈТЕ СРБИЈУ, 09 Српски средњовековни утврђени градови”. Nacionalnarevija.com. Приступљено 13. 1. 2012.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

Нормативна контрола
Државне	Израел Сједињене Државе
Остале	Енциклопедија Британика