Četvrto Kolumbovo putovanje
 Mapa putovanja u Karipskom moru. | |
| Sponzor | Izabela od Kastilje |
|---|---|
| Država |  Španija |
| Vođa | Kristifor Kolumbo |
| Početak | Kadis 9. maj 1502. |
| Završetak | Sanlukar de Barameda 7. novembar 1504. |
| Cilj | Traženje zapadnog puta za Začinska ostrva u Indoneziji. |
| Brodovi | 4 karavele |
| Posada | 140 |
| Gubici | 4 broda, 12 mrtvih |
| Postignuća | Otkriven Honduras, Nikaragva i Kostarika. |
Četvrto Kolumbovo putovanje (od 9. maja 1502. do 7. novembra 1504), poslednji pokušaj Kristifora Kolumba da pronađe pomorski put na zapad do Kine i Indije. Iako je otkrio i istražio obalu Srednje Amerike, Kolumbo nikada nije shvatio da je otkrio novi kontinent, a putovanje se završilo brodolomom na Jamajci, gde je Kolumbo ostao višeo od godinu dana.[1][2][3]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nakon što je na prva tri putovanja otkrio Velike i Male Antile i osnovao prve španske kolonije na Haitiju, koji je nazvan španskim imenom Hispanjola (najpre u Izabeli, a zatim u Santo Domingu), Kolumbo je sklopio savez sa lokalnim domorodačkim poglavicama, ubedivši ih da priznaju vlast španskog kralja i plaćaju danak u zlatu i proizvodima svoje zemlje (pamuku, hlebu i hrani). Međutim, admiral se pokazao kao podjednako nesposoban guverner koliko je bio sposoban kao moreplovac. Indijanska poljoprivreda na Haitiju, zasnovana na gajenju kukuruza i manioke (od koje se pravio tzv. kasava hleb), bila je veoma primitivna[a] i proizvodila je veoma malo viška, kojim bi se hranili španski kolonisti, a nasilno oduzimanje hrane izazvalo je pobune, masovan pokolj i pomor Indijanaca od gladi, što je dodatno smanjilo i onako nedovoljne prinose. Španski stanovnici kolonija oskudevali su u hrani i masovno umirali od gladi i tropskih bolesti, zlata koje je Kolumbo obećavao vladarima Španije nije bilo dovoljno, a lokalno indijansko stanovništvo masovno je umiralo od gladi, evropskih bolesti i preteranog izrabljivanja od strane Evropljana. Pokušaj da se prihodi kolonija povećaju izvozom indijanskih robova u Španiju nisu uspeli, pošto je polovina urođenika poumirala na putu do Španije, a ostali su, nenaviknuti na hladnu evropsku klimu i težak rad, poumirali u toku nekoliko godina. Uz sve to, Kolumbo nije uspeo da otkrije obećani prolaz do Indije i Začinskih ostrva, a španski doseljenici bunili su se protiv vlasti Kolumba i njegove braće (koji su bili Italijani), što je Kolumbo nemilosrdno kažnjavao, povećavajući tako i onako očajno stanje u Santo Domingu, jedinoj španskoj koloniji u Novom Svetu. U oktobru 1499. Kolumbo je poslao dve karavele u Španiju sa zahtevom da španski vladari Ferdinand i Izabela imenuju kraljevskog komesara koji bi mu pomogao u vladanju Haitijem. U odgovor, vladari su poslali komesara Fransiska de Bobadilju, davši mu punu vlast u kolonijama, čak i nad Kolumbom, koji je ostao samo admiral. Bobadilja je stigao u Santo Domingo dok je Kolumbo bio otsutan, te je čuo brojne pritužbe o načinu na koji su admiral i njegova braća Bartolomeo i Dijego vladali Hispanjolom. Kada se Kolumbo vratio sa puta, Bobadilja ga je bacio u okove i poslao u Španiju (1. novembra 1500). Nakon šest nedelja Kolumbo i njegova braća su oslobođeni i admiral je primljen od kralja i kraljice i vraćena mu je sva imovina uz poklon od 2.000 zlatnika. Iako su se sporazumom iz 1492. španski vladari obavezali da Kolumbu prepuste punu vlast u svim zemljama koje je otkrio, oni su smatrali da on nije sposoban da je vrši, pa mu je vlast nad kolonijama oduzeta i za novog guvernera Zapadne Indije postavljen je Nikolas de Ovando. Iako su mu priznata prava na desetinu od nalazišta zlata i trgovine na Hispanjoli, što ga je učinilo bogatim čovekom, Kolumbo je odbio da odustane od svog sna o Indiji i molio je vladare za još jednu flotu: molba mu je uslišena u proleće 1502. godine.[1]
Putovanje[uredi | uredi izvor]
Devetog maja 1502. Kolumbo je iz Kadisa počeo svoje četvrto putovanje, sa četiri broda i 140 ljudi, uključujući brata Bartolomea i sina Fernanda. 15. jula ugledao je Martinik. 29. jula, predosećajući buru, usidrio se na zaklonjenom mestu na obali Haitija, nedaleko od Santo Dominga. Flota od 30 brodova upravo se spremala da isplovi za Španiju iz glavne luke. Kolumbo je javio guverneru da se sprema uragan, ali ga je Ovando ignorisao i poslao flotu na more. Kada je ciklon stigao, admiralovi brodovi su ostali čitavi, dok je guvernerova flota većinom potopljena, zajedno sa bogatim tovarom zlata. U ovom brodolomu poginuli su Fransisko de Bobadilja, Pedro Alonso Ninjo i Fransisko Roldan, kao i zarobljene indijanske poglavice Gvarioneks, Behečio i Kaonabo.[b][4][5]
I dalje nepokolebljivo uveren da se nalazi u blizini azijskog kopna, Kolumbo je produžio na zapad, tražeći kontinent za koji je bio uveren da je Azija. Otkrio je obalu Hondurasa i istražio obalu Nikaragve i Kostarike, u nadi da će naći moreuz koji bi ga odveo do kine i Indije. 5. decembra 1502, počela je bura sa kišom, koja je potrajala punih 12 dana. Flota je pristala u luci blizu istočnog kraja današnjeg Panamskog kanala, gde su proslavili Božić 1502. i Novu 1503. godinu, ne znajući da su u Americi i da je Pacifik udaljen samo 40 milja, ali kopnenim putem. Međutim, počele su nedaće: svi brodovi su zbog crvotočine propuštali vodu, brodske pumpe su radile danonoćno, a dva broda su morala biti napuštena. uz to, lokalni Indijanci napali su čamac koji je krenuo uz reku u potrazi za pijaćom vodom i pobili 12 mornara. Preostali brodovi jedva su doplovili do Jamajke, gde su morali da se nasuču kako ne bi potonuli (25. juna 1503). Tu je admiral sa posadom ostao godinu i 5 dana kao brodolomnik, gladujući pošto su lokalni Indijanci, iako prijateljski raspoloženi, i sami imali premalo hrane. Kolumbov oficir Dijego Mendes uspeo je da u izdubljenom kanuu sa 6 hrišćana i 10 Indijanaca preplovi 455 milja (samo 80 van vidika kopna) do Santo Dominga i obavesti guvernera, ali sve do maja 1504. Ovando nije organizovao spasilačku ekspediciju. U međuvremenu, Kolumbo je uspeo da impresionira Indijance na Jamajci izračunavši pomračenje meseca za 29. februar 1504, zapretivši im da će hrišćanski bog uništiti Mesec ako ne budu hranili njegove ljude. Pomoć je stigla tek posle 4 meseca: stigavši u Santo Domingo, Kolumbo se sa bratom i sinom na tuđem brodu vratio u Španiju (7. novembra 1507).[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Poslednje Kolumbovo putovanje zavrilo se neuspehom: španski dvor bio je razočaran što nije našao zlato, ili prolaz u Indijski okean, a kraljica Izabela, njegova zaštitnica, bila je na samrti. Posle njene smrti, kralj Ferdinand odbio je da vrati Kolumbu sve titule i prihode koji su mu obećani 1492, ali mu je priznao pravo na desetinu prihoda sa Haitija. Bogat, ali razočaran, admiral je umro u Valjadolidu 20. maja 1506, nadživevši kraljicu Izabelu za samo 18 meseci, nikada ne shvativši da je otkrio novi kontinent.[1]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Na nivou mlađeg kamenog doba. Španski istoričar Ovijedo (Prirodna istorija Indija, str 15) navodi da prinos kukuruza sa 1 fanege zemlje (0.66 hektara) nije prelazio 20-80 fanega kukuruza (1 fanega je 55,5 litara).
- ^ Po Pjetru Martiru (O novom svetu, str.108), Kaonabo je umro na putu za Španiju znatno ranije, 1496. godine.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Djurant, Vil (2000). REFORMACIJA: istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina 1300-1564. Beograd: Narodna knjiga - Alfa. str. 259—261.
- ^ Živojinović, Dragoljub B. (1985). ISTORIJA EVROPE: USPON EVROPE 1450-1789. Novi Sad: Matica Srpska. str. 43.
- ^ Ollhof, Jim (2014). Great Explorers: Christopher Columbus. Edina: ABDO Publishing Company. str. 20-23. ISBN 978-1-61783-964-1.
- ^ Bedini, Silvio A., ur. (1992). The Christopher Columbus encyclopedia. Basingstoke, Hants: Macmillan. str. 517—518. ISBN 978-0-333-55899-7.
- ^ DE LAS CASAS, BARTOLOMÉ (1992). A Short Account of the Destruction of the Indies. Prevod: GRIFFIN, NIGEL. London: Penguin Books. str. 54-55. ISBN 9780141912691.