Костарика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Република Костарика
República de Costa Rica  (шпански)
Крилатица: Vivan siempre el trabajo y la paz
(Живели рад и мир)
Положај Костарике
Главни град Сан Хосе
Службени језик шпански
Владавина
 — Председник Луис Гиљермо Солис
Историја
Независност Од Шпаније
15. септембар 1821.
Географија
Површина
 — укупно 51.100 км2(125)
 — вода (%) 0,7
Становништво
 — 2013. 4.667.096 [1](120)
 — густина 81/км2
Економија
Валута Костарикански колон
 — стоти део валуте ‍100 центима‍
Остале информације
Временска зона UTC -6
Интернет домен ‍.cr‍
Позивни број +506

Костарика (шп. Costa Rica), званично Република Костарика (шп. República de Costa Rica), држава је у Средњој Америци .[2] Према северу се граничи са Никарагвом, према југоистоку са Панамом, према истоку излази на Карипско море а према западу на Тихи океан. Костарика је земља која од 1949. нема војску, што је дефинисано и њеним уставом.[3][4][5] Једина је латиноамеричка земља која има демократску власт од 1950. или раније.[6] Костарика је константно међу водећим земљама Латинске Америке по Индексу хуманог развоја, док је у светским оквирима на 62. месту, према подацима за 2012. годину.[7]

По Индексу заштите животне средине (енгл. Environmental Performance Index) на петом је месту у свету и на првом у Америци.[8] Влада Костарике је 2007. обзнанила план да до 2021. Костарика постане прва земља на свету са нултом емисијом угљеника.[9][10][11]

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Костарика се налази на средњеамеричкој превлаци, између 8 и 12 степени СГШ и 82 и 86 степени ЗГД. Према истоку излази на Карипско море у дужини ид 212 километара, према западу излази на Тихи океан у дужини од 1016 километара, према северу се у дужини од 309 километара граничи са Никарагвом, према југоистоку се граничи са Панамом, са којом има границу у дужини од 639 километара. Површина Костарике је 51.100 km² уз 589 km² територијалних водâ.

Геологија и рељеф[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Највиши врх у земљи је Серо Чирипо (шп. Cerro Chirripó) који је висок 3819 метара; што га чини петим врхом по висини у Средњој Америци. Највиши вулкан у Костарики је вулкан Иразу (шп. Irazú) висок 3431 метар. Највеће језеро у Костарики је језеро Аренал.

Највећа острва у која припадају Костарики су: Калеро са површином од 151,6 km² и Кокос са површином од 24 km².

Воде[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима[уреди]

С обзиром на близину екватора Костарику карактерише тропска клима. Међутим у Костарики постоји више микроклиматских области које се јављају због надморске висине, количине падавина, топографије и географије појединих области.

Костарика има два годишња доба која су одређена према количини падавина у одређеном раздобљу. Лето, тј. суво годишње доба, траје од децембра до априла, док зима, или кишно годишње доба, траје од маја до новембра, што се скоро поклапа са сезоном урагана на Атлантику, и током овог периода киша непрестано пада у одређеним деловима Костарике.

Највише падавина је на падинама планине Кордиљера Сентрал са карипске стране, више од 5000 мм годишње. Влажност је већа на карипској него на пацифичкој страни. Просечна годишња температура је у обалском делу 27 степени, 20 степени у најнасељенијем делу планине Кордиљера Сентрал, и испод 10 °C на највишим планинама у земљи.[12]

Клима Костарике
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 27
(81)
27
(81)
28
(82)
28
(82)
27
(81)
27
(81)
27
(81)
27
(81)
26
(79)
26
(79)
26
(79)
26
(79)
26,8
(80,5)
Минимум, °C (°F) 17
(63)
18
(64)
18
(64)
18
(64)
18
(64)
18
(64)
18
(64)
18
(64)
17
(63)
18
(64)
18
(64)
18
(64)
17,8
(63,8)
Количина падавина, mm (in) 6,3
(0,248)
10,2
(0,402)
13,8
(0,543)
79,9
(3,146)
267,6
(10,535)
280,1
(11,028)
181,5
(7,146)
276,9
(10,902)
355,1
(13,98)
330,6
(13,016)
135,5
(5,335)
33,5
(1,319)
1,971
(77,6)
Сунчано време — месечни проценти 40 37 39 33 25 20 21 22 20 22 25 34 28,2
Извор: [13]

Флора и фауна[уреди]

Више од четвртине површине Костарике чине национални паркови. Такође, Костарика има највећу густину биљних и животињских врста на свету.[14]

Историја[уреди]

Преколумбовско раздобље[уреди]

Камена лопта настала током Дикис културе у дворишту Народног музеја Костарике. Камена лопта је симбол културног идентитета Костарике.

Преколумбовска Костарика се сврстава у Истмо-колумбијску област. На полуострву Никоја, на северозападу земље, пре доласка Шпанаца се налазила Науатл култура, док су у другим деловима Костарике живели народи који су говорили чибча језиком.

Утицај урођеничких народа на савремену костариканску културу је релативно мали у односу на друге земље, јер на територији данашње Костарике пре доласка Шпанаца није постојала снажна домородачка цивилизација. Већина урођеника се стопила са шпанским колонистима, осим малих остатака, од којих су најзначајнији народи Брибри и Борука који и даље настањују планине Кордиљера де Таламанка на југу Костарике.

Шпанска колонизација[уреди]

Шпанска колонизација је започела 1502. доласком Кристифора Колумба на источну обалу данашње Костарике. Након овог путовања уследиле су бројне шпанске експедиције, да би 1524. била основана прва шпанска колонија Виља Бруселас.[15] Током шпанске владавине Костарика је углавном била најјужнија провинција Генералне капитаније Гватемале, која је формално била део Вицекраљевства Нова Шпанија, али је у стварности функционисала као аутономан регион унутар Шпанске империје. Удаљеност Костарике од главног града у Гватемали, законска забрана трговања са својим јужним суседом Панамом, у то време делом Вицекраљевства Нова Гранада, и недостатак сировина као што су злато и сребро допринели су да Костарика постане сиромашна, изолована и ретко настањена област Шпанске империје.[16]

Још један важан чинилац који је допринео сиромаштву Костарике је недостатак урођеника који су служили као робовска радна снага, што је значило да су досељеници морали сами да обрађују своју земљу те није било могуће стварање хасијенди тј. великих газдинстава. Због свега овога шпанска Круна није придавала значај Костарики и оставила ју је да се сама развија. Сиромаштво ситних земљопоседника, недостатак робовске радне снаге, етничка и језичка хомогеност, и изолованост Костарике од шпанских колонијалних центара у Мексику и на Андима допринели су развоју једног аутономног аграрног друштва. Такође, развила се традиција егалитаризма. Костарика је у овом раздобљу постала „рурална демократија“ без местика или урођеника који би ометали развој друштва.

Независност[уреди]

Као и у другим деловима Средње Америке ни Костарика се није борила за независност од Шпаније. Дана 15. септембра 1821, након последњег пораза Шпанаца у Мексичком рату за независност, власти у Гватемали су прогласиле независност целе Средње Америке. Овај дан се слави као Дан независности у Костарики. Заједно са другим средњеамеричким државама Костарика се прикључила краткотрајном Првом мексичком царству на чијем челу је био Агустин де Итурбиде. Након његове пропасти 1823. Костарика је постала провинција Уједињених провинција Средње Америке, које су постојале од 1823. до 1839. Године 1824. главни град Костарике је постао Сан Хосе, што је скоро довело до сукоба са бившим главним градом Картагом. Иако је Уједињене провинције Средње Америке захватио грађански рат и борбе између политичких фракција у Костарики није било већих сукоба.

Грб Костарике из 1849. на првој поштанској марки издатој 1862.

Године 1838. када су Уједињене провинције Средње Америке практично престале да постоје, Костарика је прогласила независност. За првог председника је изабран Хосе Марија Кастро Мадриз.

Током владавине Хуана Рафаела Море Пораса 1856. године Костарика је била изложена опасности од америчког пустолова Вилијама Вокера. Наиме, он је желео да Средњу Америку учини колонијом и да уведе робовласништво. Такође, желео је да доведе још америчких пустолова и колониста. Због тога је председник Костарике Хуан Порас између новембра 1855. и марта 1856. издао два прогласа којима је упозорио на опасност од америчких пустолова и позвао народ на оружје. Пустолови су поражени 20. марта 1856. у бици код Санта Росе и бици код Риваса 11. априла исте године.

Током владавине Томаса Гвардије Гутијереза (1870—1882) Костарика је остварила корист од великих страних инвестиција у железницу и осталу инфраструктуру. Железничка пруга од Средишње висоравни до карипске луке Лимон завршена је 1890. На изградњи те железнице учествовали су имигранти са Јамајке.[17]

20. век[уреди]

Током историје, политичка сцена Костарике била је много мирнија и стабилнија него у другим земљама Латинске Америке. Од краја 19. века Костарику су у два наврата задесили периоди озбиљног насиља. Од 1917. до 1919. државом је владао генерал Федерико Тиноко Гранадос. Након његовог протеривања смањена је величина, моћ и политички утицај војске. Други пут је до сукоба дошло 1948. након председничких избора на којима је Отилио Улате победио бившег председника Рафаела Калдерона. Протести око исхода избора прерасли су у оружани сукоб у ком су снаге предвођене Хосеом Фигересом Ферером поразиле костариканску армију предвођену председником Теодором Пикадом, и комунистичке герилце.[18] У борбама је погинуло више од две хиљаде људи а 44-дневни грађански рат је био најкрвавији догађај у 20. веку у Костарики. Након успоставе власти војна хунта је распустила војску и једнострано донела нови устав.[19] Војна хунта је 8. новембра 1949. предала власт новој демократској власти. После државног пуча Фигерес је постао национални јунак, победивши 1953. године на првим изборима по новом уставу.

Административна подела[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.
Провинције Костарике

Костарика је подељена на седам провинција и на 81 кантон. На челу кантона се налази градоначелник којег народ бира на изборима сваке четири године. Кантони су подељени на дистрикте, којих има 473.

Провинције Костарике:

  1. Алахуела
  2. Картаго
  3. Гванакасте
  4. Ередија
  5. Лимон
  6. Пунтаренас
  7. Сан Хосе

Управа[уреди]

Спољни односи[уреди]

Костарика је једна од активних чланица Уједињених нација и Организације америчких држава. У њој су смештени Интерамерички суд за људска права и Универзитет мира Уједињених нација. Такође, чланица је бројних међународних организација које се баве људским правима и демократијом.

Главни спољнополитички циљ Костарике је неговање људских права и одрживог развоја као вида обезбеђивања стабилности и раста.[20]

Бивши председник Костарике Оскар Аријас је 18. марта 2009. успоставио дипломатске везе са Кубом које су прекинуте 10. септембра 1961.[21]

Са Никарагвом, Костарика има вишегодишње неслагање око границе на реци Сан Хуан. Ово се првенствено односи на право пловидбе за костариканску страну.[22] Године 2010. дошло је до несугласица око острва Калеро (шп. Isla Calero), и последица које изазива прокопавање корита у тој области.[23]

Међународни суд правде у Хагу је 14. јула 2009. потврдио пресуду по којој Костариканци имају права да користе реку у комерцијалне сврхе ради очувања рибарења на њиховој страни реке.[24]

Костарика је 1. јуна 2007. прекинула дипломатске односе са Тајваном, и била је прва средњеамеричка држава која је то учинила. Тадашњи председник Оскар Аријас је признао да је то учињено због економских потреба.[25] У знак захвалности, Народна Република Кина је изградила у Костарики један нови, 100 милиона долара вредан, модеран фудбалски стадион, у провинцији Сан Хосе.

Костарика је три пута бирана за несталног члана Савета безбедности Уједињених нација, последњи пут 2007. године.

Становништво[уреди]

Према попису из 2011. Костарика је имала 4.301.712 становника. Белци, кастици и местици су чинили 83,63 % становништва, док је црнаца било 1,05 %, 6,12 % мулата, 2,4 % Индијанаца, 0,2 % Кинеза и 6,6 % осталих.

У Костарики има нешто више од 104.000 Индијанаца тј. припадника домородачких народа. Већина их живи изолованим резерватима и подељени су на осам етничких група: Китириси (у Средишњој долини); Матамбу или Чоротега (у Гванакастеу); Малеку (северна Алахуела), Брибри (јужни део карипског приобаља), Кабекар (Кордиљера де Таламанка), Гвајми (југ Костарике, дуж границе са Панамом), Борука и Тераба (јужна Костарика). 38.550 држављана Костарике говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији је буглере (18.000).

Белачко становништво је углавном шпанског порекла, уз значајан број људи италијанског, немачког, енглеског, холандског, француског, ирског, португалског, либанског, мароканског, сиријског и пољског порекла, такође постоји и прилично велика јеврејска заједница. Већина црнаца, тј. Костариканца афричког порекла, су потомци имиграната са Јамајке, говорника креолског енглеског. У Костарики има знатно мање људи из мешовитих бракова између белаца и Индијанаца, него у другим латиноамеричким земљама. Изузетак је једино провинција Гванакасте, где скоро половину становништва чине местици.

У Костарики је велики број избеглица, углавном из Колумбије и Никарагве. Као резултат тога и илегалне имиграције процењује се да између 10 и 15 посто становништва, што је између четиристо и шестсто хиљада људи, чине Никарагванци.[26][27] Одређени број Никарагванаца долази у Костарику као сезонски радници. Током седамдесетих и осамдесетих година 20. века велики број избеглица из земаља Латинске Америке дошао је у Костарику, највише из Чилеа и Аргентине, као и из Салвадора.[28]

Према подацима Светске банке у 2010. у Костарики је било 489.200 избеглица, углавном из Никарагве, Панаме, Салвадора, Хондураса, Гватемале, и Белизеа, док је 125.306 Костариканаца живело ван земље у САД, Панами, Никарагви, Шпанији, Мексику, Канади, Немачкој, Венецуели, Доминиканској Републици, и Еквадору.[29]

Привреда[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Извори[уреди]

  1. Национална агенција за статистику
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. El Espíritu del 48. „Abolición del Ejército” (на језику: Spanish). Приступљено 9. 3. 2008. 
  4. „Costa Rica”. World Desk Reference. Приступљено 9. 6. 2009. 
  5. „Costa Rica”. Uppsala University. Приступљено 9. 6. 2009. 
  6. „Costa Rica's new president: Thriller for Chinchilla”. The Economist. 11. 2. 2010. Приступљено 16. 2. 2010. 
  7. UNDP Human Development Report 2012. „Costa Rica - Country Profile: Human Development Indicators”. UNDP. Приступљено 15. 3. 2013. 
  8. Yale Center for Environmental Law & Policy / Center for International Earth Science Information Network at Columbia University. „2010 EPI Rankings”. Приступљено 25. 1. 2012. 
  9. Burnett, John (18. 2. 2008). „Costa Rica Aims to Be a Carbon-Neutral Nation”. National Public Radio (NPR.org). Приступљено 27. 4. 2009. 
  10. Herro, Alana (12. 3. 2007). „Costa Rica Aims to Become First "Carbon Neutral" Country”. Worldwatch Institute. Приступљено 27. 4. 2009. 
  11. Vargas, Alejandro (21. 2. 2007). „País quiere ser primera nación con balance neutro de carbono” (на језику: Spanish). La Nación. Приступљено 27. 4. 2009. 
  12. Eggar, Marc. „Climate/Weather”. Приступљено 28. 6. 2011. 
  13. „Costa Rica Weather”. Costa Rica Guides. Приступљено 25. 8. 2016.
  14. „estudiofi”. Inbio.ac.cr. Приступљено 26. 6. 2010. 
  15. Costa Rica History | Guías Costa Rica
  16. „A Brief History of Costa Rica: Colonial Times”. Архивирано из оригинала на датум 22. 9. 2007. Приступљено 21. 12. 2007. 
  17. „Blacks of Costa Rica”. World Culture Encyclopedia. Приступљено 23. 11. 2007. 
  18. See Ian Holzhauer, "The Presidency of Calderón Guardia" (University of Florida History Thesis, 2004)
  19. "The Happiest People". The New York Times. January 6, 2010.
  20. „Costa Rican Ministry of International Relations Declaration of Objectives”. Costa Rican Ministry of International relations. Приступљено 23. 4. 2011. 
  21. Costa Rica re-establishes ties with Cuba CNN World, 2009-03-18.
  22. „IJC Court Ruling”. nacion.com. Архивирано из оригинала на датум 6. 9. 2012. Приступљено 8. 3. 2011. 
  23. „International Court of Justice recent provisional Costa Rica-Nicaragua decision” (PDF). Приступљено 2. 11. 2011. 
  24. „WORLD COURT SETTLES SAN JUAN RIVER DISPUTE; NICARAGUA AND COSTA RICA BOTH CLAIM VICTORY”. Allbusiness.com. 16. 7. 2009. Приступљено 21. 12. 2010. 
  25. Costa Rica Boots Taiwan, Welcomes China In Diplomatic Switch. allbusiness.com (2007-06-14). Retrieved: 2010-05-20
  26. www.state.gov Background Note: Costa Rica – People
  27. Dickerson, Marla; Kimitch, Rebecca (23. 3. 2006). „Costa Rica Seeks to Shut Its Doors to Illegal Migrants From Nicaragua”. Los Angeles Times. Приступљено 2. 5. 2010. 
  28. Biesanz, Karen Zubris; Biesanz, Mavis Hiltunen; Biesanz, Richard (1998). The Ticos: Culture and Social Change in Costa Rica. Boulder: Lynne Rienner Publishers. стр. 118. ISBN 978-1-55587-737-8. 
  29. „Costa Rica country profile (from the Migration and Remittances Factbook 2011)” (PDF). World Bank. Приступљено 17. 8. 2011. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]