Никарагва

Из Википедије, слободне енциклопедије
Република Никарагва
República de Nicaragua
Застава Никарагве Грб Никарагве
Застава Грб
Химна
'Salve a ti, Nicaragua'
Положај Никарагве
Главни град Манагва
12°9′N 86°16′W
Службени језик шпански
Облик државе Република
 — Председник Данијел Ортега
Независност Од Шпаније 
 — Проглашена 15. септембар 1821
 — Призната 25. јул 1850
Површина  
 — укупно 129.494 km² (97)
 — вода (%) 07,14
Становништво  
 — 2011. 6.071.045 [1] (111)
 — густина 42/km² (157.)
БДП (ПКМ) 2005 приближно
 — укупно $20,996 милијарди (108.)
 — по глави становника $3.636 (119.)
Валута Кордоба (NIO)
Временска зона UTC -6
Интернет домен .ni
Позивни број +505

Никарагва (шп. Nicaragua), званично Република Никарагва (шп. República de Nicaragua), држава је у Средњој Америци. Смештена је између 11. и 14. степена СГШ. Према северу се граничи са Хондурасом а према југу са Костариком. Излази на Тихи океан према западу, док према истоку има излаз на Карипско море. Према физичко-географским карактеристикама може се поделити на три веће области: Пацифичка низија; средишње планине; и Карипска низија. На пацифичкој обали Никарагве налазе се два највећа језера у Средњој Америци – Манагва и Никарагва. Ова језера окружују плодне равнице које се пружају према северозападу дуж раседне долине залива Фонсека. Тамошње земљиште је обогаћено пепелом са оближњих вулкана. Никарагва обилује биолошки веома важним и јединственим екосистемима чиме доприноси богатству флоре и фауне у Средњој Америци. Главни град, Манагва, трећи је град по броју становника у Средњој Америци.

Шпанско царство покорило је ову област у 16. веку. Никарагва је независност од Шпаније стекла 1821. године. Након независности, Никарагва је прошла кроз раздобља политичких немира, диктатуре, и финансијске кризе – што су били главни узроци Никарагванске револуције током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Данас је Никарагва парламентарна демократија која током последњих година има политичку стабилност и бележи привредни раст. Од 2007. председник државе је Данијел Ортега.

Географија и клима[уреди]

Резерват природе вулкан Момбачо

Никарагва се простире на површини од 130.967 км2 и може се поделити на три физичко-географске целине: Пацифичку низију, Америске планине, и Обалу комараца (атлантско приобаље).

Природни ресурси низија на атлантској обали, широких 97 километара, експлоатишу се дуже време.

На пацифичкој страни Никарагве налазе се два највећа слатководна језера у Средњој АмерициМанагва и Никарагва. Плодне равнице окружују ова језера и пружају се према северозападу дуж долине рифтова залива Фонсека. Њихово земљиште је обогаћено вулканским пепелом са оближњих вулкана у средишњим планинама. Захваљујући обиљу биолошки значајних и јединствених екосистема Никарагва даје значајан допринос разноврсности флоре и фауне Средње Америке.

Скоро петину Никарагве чине заштићене области као што су национални паркови, резервати природе, и биолошки резервати. Према северу Никарагва се граничи са Хондурасом, на истоку излази на Карипско море, према југу се граничи са Костариком, а на западу излази на Тихи океан. Геофизички, Никарагву окружују Карипски плато, океанска тектонска плоча испод Средње Америке и Кокосов плато. У Никарагви се налази највећи број средњеамерички вулкана.

Историја[уреди]

Преколумбовско раздобље[уреди]

Отисци стопала стари 2.100 година сачувани у вулканском блату поред језера Манагва

Подручје приобаља Никарагве настанила су племена из данашње Колумбије. Дијалекти и језици у овој области слични су језиком чибча, којим се говори у северној Колумбији. Припадници народа Пипил доселили су се у Никарагву из централног Мексика после 500. године.[2]

У тренутку доласка Шпанаца у ове крајеве, крајем 15. века, запад Никарагве настањивало је неколико домородачких народа који су припадали астечкој и мајанској цивилизацији.[3] Истовремено, карипску обалу Никарагве настањивали су други народи, углавном говорници чибча језика.[4] Углавном су се бавили ловом и сакупљањем плодова.[5]

Колонијално раздобље[уреди]

Кристифор Колумбо је 1502, током путовања ка Панамској превлаци, постао први Европљанин који је дошао на подручје данашње Никарагве. Током свог четвртог путовања истражио је Обалу комараца на карипској обали Никарагве.[6] Педро Аријас Давила (познат као Педраријас) предводио је прву експедицију с циљем оснивања трајних насеобина на подручју данашње Никарагве. Након што је постао гувернер Панаме 1519. године, Педраријас је послао свог рођака Хила Гонзалеза Давилу[7] да истражи пределе северно према Никарагви. Гонзалез Давила је 1522. први пут покушао да заузме област данашње Никарагве али су га зауставили Индијанци. Педраријас је затим одлучио да пошаље Франсиска Ернандеза де Кордобу, који је до 1524. успоставио трајне насеобине у Никарагви. Љубоморан на Ернандез де Кордобин успех, Педраријас га је убио[8] и 1527. именовао је себе гувернером Никарагве.[7] Дужност гувернера обављао је до смрти 1531. године.

Шпанско освајање Никарагве довело је до погрома над домородачким становништвом у Пацифичком региону. Процењује се да је за три деценије од доласка Шпанаца број домородачког становништва сведен са милион на неколико десетина хиљада људи.[7] Половина је умрла од болести које су донели Европљани а остали су углавном продати у робље за друге шпанске колоније у Новом свету. Мањи број је страдао у војним сукобима. Страдање домородаца утицало је на заостајање Никарагве за другим деловима Шпанске империје. Центри моћи у Никарагви били су градови Гранада и Леон. Успону Гранаде допринела је пољопривреда и трговина са Шпанијом преко реке Сан Хуан; док је Леон зависио од трговине са шпанским колонијама на пацифичкој обали. Оба града су често била изложена нападима пирата. Крајем 17. века, Енглеска је склопила савез са народом Мискито на карипској обали, где је основана насеобина Блуфилдс. Британци су се настанили на Обали комараца, а од 1740. до 1786. ова област је била британски протекторат.

С обзиром да са конкистадорима нису долазиле жене, Шпанци су склапали бракове са припадницама народа Никирано и Чоротега, чији су потомци местици. Данас они чине највећи део становништва на западу Никарагве.[3]

Независност[уреди]

Проглашењем независности Мексичког царства септембра 1821. престала је да постоји Генерална капетанија Гватемале, а Никарагва је ушла у састав Првог мексичког царства. Након свргавања мексичког цара 1823, Никарагва се придружила новоствореним Уједињеним провинцијама Средње Америке, касније преименованим у Савезну Републику Средњу Америку. Независност је коначно стекла 1838. године.[9]

Прве године независности обележило је ривалство између либерала у Леону и конзервативаца у Гранади. Овај сукоб је често прерастао у грађански рат, нарочито током четрдесетих и педесетих година 19. века. Либерали су 1855. позвали америчког авантуристу Вилијама Вокера да им помогне у борби против конзервативаца. Наредне године су организовани лажни избори на којима је Вокер изабран за председника Никарагве. Конзервативци су уз помоћ Костарике, Хондураса и других средњеамеричких земаља 1857. истерали Вокера из Никарагве,[10][11][12] након чега су непрекидно владали током наредне три деценије.

Велика Британија, која је држала Обалу комараца као протекторат од 1655, поверила је 1859. ову област Хондурасу да би је 1860. предала Никарагви. Обала комараца задржала је широку аутономију до 1894. године када је потпуну власт над њом стекла Никарагва. У част ондашњег никарагванског председника, Хосеа Сантоса Зелаје, током чијег мандата је остварен суверенитет над Обалом комараца, ова област је постала део Департмана Зелаја. Крајем 19. века, САД и неколико европских сила разматрало је могућности о изградњи канала кроз Никарагву, чиме би повезали Пацифички и Атлантски океан.[13]

Интервенција САД (1909–33)[уреди]

Вођа побуњеника Аугусто Сесар Сандино

Сједињене Америчке Државе су 1909. пружиле политичку подршку побуни снага предвођених конзервативцима против председника Зелаје. Ратни бродови САД су 18. новембра 1909. послати у ово подручје након што је по наређењу Зелаје погубљено петсто револуционара, међу којима су била и двојица Американаца. Крајем исте године Зелаја је поднео оставку.

У августу 1912, председник Никарагве, Адолфо Дијаз, затражио је од секретара за рат, генерала Луиса Мене, да поднесе оставку јер се плашио да он предводи побуну против њега. Мена је побегао из Манагве са својим братом, шефом полиције у Манагви, да би започео побуну. Када је америчко посланство затражило од председника Дијаза да осигура безбедност америчким грађанима и да заштити њихову имовину он им је одговорио да није у могућности да то учини и затражио је од Сједињених Држава да интервенишу у сукобу.[14]

Амерички маринци су држали Никарагву под окупацијом од 1912. до 1933,[15] изузев краја 1925. и 1926. године. Према Споразуму Брајан-Чаморо, потписаним 1914. године, САД су стекле власт над подручјем предвиђеним за изградњу канала, а закупиле су и нека острва у Карипском мору.[16] Након евакуације америчких маринаца 1926. долази до грађанског рата између либерала и конзервативаца, што је довело до повратка америчке војске.[17]

Од 1927. до 1933. генерал Аугусто Сесар Сандино водио је герилски рат прво против конзервативаца а након тога против америчких маринаца, с којима се борио више од пет година. Након одласка Американаца 1933, успостављена је Национална гарда,[18] састављена од војни и полицијских снага, које су Американци обучили и опремили с циљем заштите америчких интереса.

Пошто су се амерички маринци повукли из Никарагве у јануару 1933, Сандино и новоизабрана влада, на челу са Сакасом, склопили су споразум којим ће Сандино обуставити герилску борбу у замену за амнестију, као и да ће му бити додељена земља ради бављења пољопривредом и право да годину дана задржи сто наоружаних људи.[19] Међутим, нарастајућа нетрпељивост између Сандина и Сомозе довела је до Сомозиног наређења да Сандино буде убијен.[18][20][21] Плашећи се да му Сандино у будућности пружи оружани отпор, Сомоза га је позвао на састанак у Манагву, где су 21. фебруара 1934. Сандина убили војници Националне гарде. Стотине мушкараца, жена и деце са Сандинове пољопривредне колоније је касније побијено.[22]

Владавина породице Сомоза (1927–1979)[уреди]

Породица Сомоза на власт је дошла 1927. у склопу америчког плана којим је створена Национална гарда (шп. Guardia Nacional) с циљем преузимања контроле над државом.[23] Сомоза је убрзо уклонио официре Националне гарде које је сматрао претњом а онда је сменио Сакасу и постао председник 1. јануара 1937. након лажираних избора.[18]

Никарагва је 8. децембра 1941. објавила рат Немачкој.[24] У Другом светском рату нису учествовали никарагвански војници али је Сомоза искористио ову прилику да конфискује имовину Никарагванаца немачког порекла.[25] Никарагва је 1945. била међу оснивачима Уједињених нација.[26] На Сомозу је извршен атентат 21. септембра 1956. а неколико дана касније је и преминуо. Конгрес је након тог догађаја именовао Луиса Сомоза Дебајлу, његовог најстаријег сина, за председника.[18] Његова владавина је била веома кратка, управљао је државом само неколико година и изненада је преминуо од срчаног удара. Наследио га је Рене Шик Гутијерез, ког је већина Никарагванаца доживљавала као „марионету породице Сомоза“.[27]

Сомозе су били једна од неколико породица или интересних група која је побрала највећим део користи од привредног раста земље од педесетих до седамдесетих година 20. века. Процењује се да је у тренутку свргавања Анастасија Сомозе Дебајле 1979. године породице располагала имовином између петсто и милијарду и по долара.[28]

Земљотрес који је 1972. погодио Никарагву уништио је скоро 90 посто главног града Манагве, уз велике људске жртве.[29] Привредна елита је временом отказивала подршку Сомози, јер је он монополизовао привредне гране неопходне у обнови земље након земљотреса.[30]

Никарагванска револуција[уреди]

Карлос Фонсека је 1961. основао Сандинистички народни ослободилачки фронт (FSLN) (шп. Frente Sandinista de Liberación Nacional).[18] Велики број младих Никарагванаца придружио се сандинистима након земљотреса 1972. и очигледне корупције Сомозиног режима.[31]

Сандинисти су до краја седамдесетих година 20. века били усмерени углавном на киднаповања угледних људи с циљем стицања популарности међу становништвом. Најзапаженија акција FSLN-а је била покушај киднаповања амбасадора САД-а Тјунера Шелтона, децембра 1974, када је убијен бивши министар пољопривреде Хосе Марија Кастиљо. Сомозина влада је тада прихватила да сандинистима исплати тражени откуп и да им омогући пребацивање на Кубу.[32]

Сандинисти су преузели власт у јулу 1979. године. Картерова администрација је одлучила да сарађује са новом владом, али је за узврат тражила да сандинисти не пружају подршку побуњеничким покретима у суседним државама.[33] Сомоза је побегао из земље и на крају се настанио у Парагвају, где је убијен септембра 1980. године. Претпоставља се да су атентат извршили припадници Аргентинске револуционарне радничке партије.[34]

ARDE Frente Sur Contras, 1987

Као одговор на сандинистичку власт основано је више побуњеничких група познатих под заједничким именом „контраши“. Реганова администрација је 1981. овластила Цију да контрашима пружи логистичку и стручну помоћ.[35] Контраши су акцијама руководили из суседних земаља, Хондураса и Костарике.[35] Започели су систематске терористичке акције против сеоског становништва Никарагве с циљем онемогућавања социјалних реформи друштва које су предузимали сандинисти. Неколико историчара је критиковало акције контраша и подршку коју им је пружала Реганова администрација, истичући бруталност и бројна кршења људских права. Ларами и Полакова, на пример, описују разарања домова здравља, школа и задруга у областима под контролом контраша.[36] Ноам Чомски наводи и велики број убистава, силовања и мучења у овим подручјима.[37]

Такође, контраши су саботирали привреду Никарагве и отежавали морски саобраћај постављањем подводних мина у луци Коринто.[38] САД су такође решиле да економски притисну сандинисте, па је Реганова администрација увела потпуну блокаду трговине са Никарагвом.[39] Поред контраша и сандинисти су оптужени за кршење људских права.[40][41]

Сандинисти су победили на општим изборима одржаним 1984, који су оцењени као слободни и поштени.[42][43] Реганова администрација је критиковала изборе и сматрала их је лажним јер на њима није учествовао Артуро Круз, кандидат коалиције Coordinadora Democrática Nicaragüense, коју су чиниле три десничарске партије. Међутим, администрација САД-а се тајно противила Крузовом учешћу јер би тиме избори добили легитимитет, што би умањило потребу за слањем америчке помоћи контрашима.[44]

Након што је 1983. конгрес САД забранио финансирање контраша Реганова администрација је наставила да их тајно финансира тако што је новац од продаје оружја Ирану преусмеравала побуњеницима у Никарагви (Афера Иран-контра).[45] Међународни суд правде је 1984. у спору Никарагве против Сједињених Држава пресудио да; „Сједињене Америчке Државе имају обавезу да обештете Републику Никарагву за све повреде учињене Никарагви кршењем обавеза међународног права и споразума чији су потписник Сједињене Америчке Државе“.[46] У сукобима између контраша и сандиниста погинуло је 30.000 људи.[47]

Постсандинистичко раздобље[уреди]

Виолета Чаморо је 1990. постала прва жена на положају председника на америчком континенту.

На општим изборима у Никарагви 1990. године победила је коалиција анти-сандинистичких странака (са левице и деснице) предвођена Виолетом Чаморо, удовицом Педра Хоакина Чамора. Виолета Чаморо је победила кандидата FSLN-а Данијела Ортегу, освојивши 55% гласова, чиме је постала прва жена на месту председника у некој земљи Северне и Јужне Америке.[48] Њена администрација наследила је уништену привреду као последицу вишедеценијског грађанског рата.[49] На следећим изборима 1996, Данијел Ортега и сандинисти су поново поражени, овог пута од Арнолда Алемана из Уставотворне либералне партије (шп. Partido Liberal Constitucionalista) (PLC). На изборима одржаним 2001. поново је победио PLC а Енрике Болањос је изабран за председника. Болањос је оптужио Алемана за корупцију а 2003. је осуђен на двадесет година затвора због проневере, прања новца и корупције.[50][51] Либерали лојални Алеману и посланици FSLN-а, ускратили су председничка овлашћења председнику Болањосу и члановима његовог кабинета, тражећи од њега да поднесе оставку претећи му опозивом. Овај тзв. успорени пуч је избегнут делом захваљујући притисцима средњеамеричких председника, који су обећали да неће признати ниједан покрет који свргне Болањоса; Сједињене Државе, Организација америчких држава, и Европска унија су се такође успротивиле успореном пучу.[52]

Избори за председника и народну скупштину су одржани 5. новембра 2006. године. За председника је изабран Данијел Ортега,[53] а реизабран је и 2011. године.

Административна подела[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Никарагве.

Никарагва је подељена на 15 департмана (Departamentos) и две аутономне области (Regiones Autónomas del Atlántico). Департмани се даље деле на општине.

Департман Број становника (05/2005)[54] Главни град
Боако 150.636 Боако
Каразо 166.073 Хинотепе
Чинандега 378.970 Чинандега
Чонталес 153.932 Хуигалпа
Естели 201.548 Естели
Гранада 168.186 Гранада
Хинотега 331.335 Хинотега
Леон 355.779 Леон
Мадриз 132.459 Сомото
Манагва 1.262.978 Манагва
Масаја 289.988 Масаја
Матагалпа 469.172 Матагалпа
Нова Сеговија 208.523 Окотал
Рио Сан Хуан 95.596 Сан Карлос
Ривас 156.283 Ривас
Северни атлантски аутономни регион 314.130 Пуерто Кабезас
Јужни атлантски аутономни регион 306.510 Блуфилдс

Привреда[уреди]

Никарагванска привреда је била оријентисана на извоз тропских биљака и производа: банана, кафе и дувана. Производио се и квалитетан рум и узгајала говеда. Током грађанског рата велики део инфраструктуре је оштећен или уништен, а економска блокада коју су наметнуле САД довела је до колапса привреде и огромне инфлације. Након рата приватизовани су многи индустријски погони који су били у власништву државе, а инфлација је сведена на подношљиву меру. Последњих година привреда бележи брз пораст.

Становништво[уреди]

Становништво Никарагве је мултиетничко. Њега чине домородачка племена са Обале комараца, Европљани, Африканци, Азијци, и људи пореклом са Блиског истока. Службени језик је шпански, док домородачка племена на источној обали користе своје језике: мискито, сумо, рама, као и енглески креолски. Мешавина културних традиција створила је изузетну разноврсност у уметности и књижевности, посебно треба споменути књижевни допринос никарагванских песника и писаца Рубена Дарија, Пабла Антонија Куадра и Ернеста Карденала. Разноврсност биљног и животињског света, топла тропска клима, и активни вулкани чине Никарагву све популарнијим туристичким одредиштем.[55][56]

Око 69% популације чине местици, потомци Европљана и домородачког становништва. Потомака досељених Европљана има око 17%, углавном шпанског порекла. Током 19. века долазило је до малих таласа миграције из земаља Средоземља. Око 5% осталих су чисти потомци аутохтоног становништва.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Национална агенција за статистику [1]
  2. Fowler Jr, WR (1985). „Ethnohistoric Sources on the Pipil Nicarao: A Critical Analysis”. Ethnohistory (Columbus, Ohio: American Indian Ethnohistoric Conference) 32 (1): 37–62. DOI:10.2307/482092. JSTOR 482092. OCLC 62217753. :38; Kaufman, Terrence (2001) (PDF). The history of the Nawa language group from the earliest times to the sixteenth century: some initial results. Revised March 2001. Project for the Documentation of the Languages of Mesoamerica Приступљено 2007-10-07. 
  3. 3,0 3,1 „Nicaragua: Precolonial Period”. Library of Congress Country Studies Приступљено 2007-06-29. 
  4. Gloria Helena Rey, "The Chibcha Culture – Forgotten, But Still Alive", Colombia, Inter Press Service (IPS) News, 30 Nov 2007, accessed 9 Nov 2010
  5. „Nicaragua: VI History”. Encarta. 2007-06-13. 
  6. „Letter of Columbus on the Fourth Voyage”. American Journey Приступљено 2007-05-09. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Nicaragua: History”. Encyclopædia Britannica Приступљено 19.6.2015. 
  8. Duncan (1995).
  9. Smith, RS (1963). „Financing the Central American federation, 1821–1838”. The Hispanic American Historical Review 43 (4): 483–510. DOI:10.2307/2509898. JSTOR 2509898. 
  10. Walker (1860).
  11. Juda, F (1919). „California Filibusters: A History of their Expeditions into Hispanic America (excerpt)”. The Grizzly Bear (official organ Native sons and native daughters Golden West) XXI (4): 3–6, 15, 19 Приступљено 2011-07-20. 
  12. Baker (2001), стр. 67.
  13. Colquhoun (1895).
  14. Foreign Relations of the United States. 1912. p. 1032. 
  15. „US violence for a century: Nicaragua: 1912–33”. Socialist Worker Приступљено 2007-08-21. 
  16. „Bryan–Chamorro Treaty”. Encyclopædia Britannica Приступљено 24.6.2015. 
  17. „General Augusto C. Sandino: The Constitutional War”. ViaNica Приступљено 24.6.2015. 
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 „The Somoza years”. Encyclopædia Britannica Приступљено 24.6.2015. 
  19. „Biographical Notes” Приступљено 24.6.2015. 
  20. „History of U.S. Violence Across the Globe: Washington's War Crimes (1912–33)”. 2001-12-16 Приступљено 2007-05-09. 
  21. Solo, T (2005-10-07). „Nicaragua: From Sandino to Chavez”. Dissident Voice Приступљено 2007-05-09. 
  22. „The Somoza Dynasty” (PDF). University of Pittsburgh. p. 1 Приступљено 24.6.2015. 
  23. Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  24. „Nicaragua Declares War on Germany and Her Allies” (PDF). The New York Times. 1918-05-08 Приступљено 2009-04-20. 
  25. „El asalto de Somoza a los alemanes” (на Spanish). 6 January 2005 Приступљено 25.6.2015. 
  26. United Nations (1945-06-26). Charter of the United Nations and Statute of the International Court of Justice. San Francisco: United Nations. p. 49. 
  27. Leonard, TM (2003). „Against all odds: U.S. policy and the 1963 Central America Summit Conference”. Journal of Third World Studies. p. 11 Приступљено 25.6.2015. 
  28. Annis, B (1993). „Nicaragua: Diversification and Growth, 1945–77”. The Library of Congress Приступљено 25.6.2015. 
  29. „Headline: Nicaragua Earthquake”. Vanderbilt Television News Archive. 1972-12-16 Приступљено 25.6.2015. 
  30. „A Battle Ends, a War Begins”. TIME. 1978-09-11 Приступљено 25.6.2015. 
  31. „The Sandinistas and the Revolution”. Grinnell College. Архивирано из оригинала на датум 2007-02-06 Приступљено 18.7.2015. 
  32. Constable & Valenzuela (1991), стр. 150.
  33. Pastor (2001).
  34. „Timeline: Nicaragua”. Stanford University Приступљено 2007-05-09. 
  35. 35,0 35,1 „Nicaragua: Growth of Opposition, 1981–83”. Ciao Atlas Приступљено 18.7.2015. 
  36. LaRamee & Polakoff (1999), стр. 141-205.
  37. Chomsky (1985).
  38. Truver, SC. „Mines and Underwater IEDs in U.S. Ports and Waterways...” (PDF). p. 4 Приступљено 19.7.2015. 
  39. „US Policy: Economic Embargo: The War Goes On”. Envío (Central American University – UCA) Приступљено 19.7.2015. 
  40. John Norton Moore, The Secret War in Central America (University Publications of America, 1987) p143n9; Roger Miranda and William Ratliff, The Civil War in Nicaragua (Transaction, 1993), p193; Insight on the News, July 26, 1999
  41. „Annual Report 1992-1993”. Inter-American Commission on Human Rights. 1993-03-12 Приступљено 19.7.2015. 
  42. „1984: Sandinistas claim election victory”. BBC News. 5.11.1984.. 
  43. „NICARAGUAN VOTE:'FREE, FAIR, HOTLY CONTESTED'”. The New York Times: p. 30. 
  44. Taubman, Philip (21 October 1984). „KEY AIDES DISPUTE U.S. ROLE IN NICARAGUAN VOTE”. The New York Times: p. 12. 
  45. Baker (2007), стр. 101.
  46. „Case concerning military and paramilitary activities in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States of America), International Court of Justice, Order of 26 september 1991”. 
  47. The PRIO Battle Deaths Dataset, 1946-2008, Version 3.0: Documentation of Coding Decisions by Bethany Lacina
  48. „Was February 25 a 'triumph'? National Review v. 42”. Tulane University. Архивирано из оригинала на датум September 1, 2006 Приступљено 19.7.2015. 
  49. Dennis, G (December 1993). „Social conditions of Nicaragua”. The Library of Congress Приступљено 19.7.2015. 
  50. „Political Climate in Nicaragua”. Business Anti-Corruption Portal Приступљено 24 March 2014. 
  51. „Nicaragua: Political profile” Приступљено 2007-05-09. 
  52. „Nicaragua 'creeping coup' warning”. BBC News. 2005-09-30 Приступљено 19.7.2015. 
  53. „Bolaños Will Move To The National Assembly After All”. Envío Magazine. 2006 Приступљено 19.7.2015. 
  54. Thomas Brinkhoff: City Population Бројеви базирани на подацима никарагванског Националног института за статистику и пописе
  55. Dicum, G (17. 12. 2006.). „The Rediscovery of Nicaragua”. Travel Section. New York: TraveThe New York Times Приступљено 17. 10. 2014.. 
  56. Davis, LS (22. 4. 2009.). „Nicaragua: The next Costa Rica?”. Mother Nature Network. MNN Holdings, LLC Приступљено 17. 10. 2014.. 

Литература[уреди]

  • Duncan, David Ewing (1995). Hernando de Soto – A Savage Quest in the Americas – Book II: Consolidation. New York: Crown Publishers. 
  • Walker, W (1860). The War in Nicaragua. New York: S.H. Goetzel & Company. 
  • Baker, CP (2001). „The William Walker Saga”. Moon Handbooks: Costa Rica (4th ed.). New York: Avalon Travel Publishing. p. 67. ISBN 978-1-56691-608-0 Приступљено 20.6.2015. 
  • Colquhoun, AR (1895). The key of the Pacific: the Nicaragua canal. Westminster, England: Archibald Constable and Company. 
  • Constable, Pamela; Valenzuela, Arturo (1991). A Nation of Enemies: Chile Under Pinochet. pp. 150. ISBN 0-393-30985-1. 
  • Pastor, Robert (2001). Exiting the Whirlpool: U.S. Foreign Policy Toward Latin America and the Caribbean. Westview Press. ISBN 0-8133-3811-5. 
  • LaRamee, Pierre; Polakoff, Erica (1999). Undermining of the Sandinista Revolution. New York: Palgrave Macmillan. pp. 141–205. 
  • Chomsky, Noam (1985). Turning the Tide. Boston, MA: South End Press. 
  • Baker, Dean (2007). The United States since 1980 (The World Since 1980). Cambridge, UK: Cambridge University Press. p. 101. ISBN 0-521-86017-2. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Координате: 11°-15° СГ Ш, 83°-88° ЗГД