Škola čiste zemlje

Škola čiste zemlje (jap. 浄土宗, Džodo-šu) je najpopularnija budistička sekta u Japanu, nastala krajem 12. veka.^[1]^[2] ^[3]

Pozadina

Amida Buda, centralna figura Škole čiste zemlje, jedno je od najpopularnijih božanstava u budističkom panteonu, a njegovo ime (i njegove Čiste zemlje) pominje su u preko 270 svetih spisa, više od trećine mahajana kanona. Kult Amide nastao je na vrlo ranom stupnju razvoja indijskog mahajana budizma, smatrajući ga spasiteljem koji je, svojim beskonačnim zaslugama, stvorio Čistu zemlju (raj), koja je obećana svim živim bićima koja pokažu veru u njega određenim pobožnim delima. Ovaj kult, poznat u Kini kao Budizam čiste zemlje, konačno je formulisao Šan-tao, koji je, iako priznajući vrednost tradicionalnih budističkih verskih postupaka (čitanja sutri, meditacije, obožavanja idola i prinošenja žrtvi) ustvrdio da je izgovaranje imena Amide glavni čin pobožnosti koji garantuje ponovno rođenje u Čistoj zemlji.^[4]

Kult Amide i Čiste zemlje pojavio se u Japanu već u 9. veku, ali samo kao sporedni element u učenju škole Tendaj, koja je najveći značaj pridavala meditaciji. U okviru škole Tendaj najveću pažnju Čistoj zemlji posvetio je učitelj Genšin (942-1017), koji je pisao da je dugotrajna i svakodnevna meditacija nedostupna za većinu duhovno slabih ljudi (u koje je ubrajao i sebe), pa je običnim ljudima preporučivao da svakodnevno izgovaraju molitvu poznatu kao Nembutsu (jap. 南無阿弥陀仏, Namu Amida Butsu, u prevodu Priklanjam se Budi Beskonačnom) i meditiraju o Amidi i ponovnom rođenju u Čistoj zemlji, ili da bar na samrti glasno prizivaju Amidu i drže u ruci konopac vezan za idol Amide, pomoću koga će se uspeti u raj.^[4]

Dok je aristokratija prihvatila obožavanje Amide u hramovima, praćeno složenim i raskošnim ritualima koji su imali da predstave raskoš Čiste zemlje, niži slojevi naroda primili su učenje o Čistoj zemlji i nembutsu od siromašnih putujućih propovednika, meću kojima je najpoznatiji bio Kuja (903-972), koji se izdržavao gradnjom puteva, kopanjem bunara i kremiranjem pokojnika, propovedajući prostom narodu na pijacama. Tako je od kraja 10. veka kult Amide i Čiste zemlje postao popularan među japanskim zemljoradnicima, ribarima i ratnicima.^[4]

Ideologija

Osnivač sekte bio je japanski monah Honen (1133-1212), koji je istupio iz sekte Tendaj, u to vreme dominantne u Japanu, razočaran ideološkim i klasnim elitizmom koji su propovedali zvanični budistički učitelji - da je spasenje namenjeno samo odabranim, učenim i bezgrešnim pojedincima. Honen je verovao da budizam treba da omogući spasenje svim živim bićima, pa je prihvatio i propovedao učenje kineskog učitelja Šandao-a (613-681), jednog od osnivača budizma čiste zemlje: da je siguran put u spasenje iskrena vera i molitva Budi Amidi, dostupna svakom čoveku. Jedina molitva potrebna vernicima bila je Nambutsu, ponavljanje imena Bude Amide, od sveg srca i u svakoj prilici. Ovakvo shvatanje religije, oslobođeno složenih rituala i obimne budističke literature dostupne samo obrazovanim i posvećenim sveštenicima i monasima, bilo je veoma popularno među ljudima iz nižih slojeva društva, koji su u to vreme činili ogromnu većinu Japanaca. Honen je propovedao i obećavao spasenje svima bez razlike (uključujući i žene, što je za ono vreme bilo jedinstveno), od aristokrata do seljaka, razbojnika i prostitutki, pa je nova sekta veoma brzo stekla ogroman broj pristalica.^[1]^[2]^[3]

Međutim, nova sekta stekla je ogorčene protivnike među sveštenicima i monasima bogatih i uticajnih budističkih manastira, koji su joj zamerali odbacivanje učenosti i budističkih tradicija, duhovno izjednačavanje muškaraca i žena, kao i najprostijih vernika sa sveštenicima, čime bi manastiri i celibat postali nepotrebni. Honen i njegovi učenici, među kojima je bio i Šinran (1173-1262), osnivač Prave škole čiste zemlje, proterani su iz Kjota 1207, što im je omogućilo da propovedaju po provincijama, čime je nova vera dobila još veći zamah.^[1]^[2]^[3]

Reference

^ ^a ^b ^v „JODO SHU English”. www.jodo.org. Pristupljeno 2022-03-10.
^ ^a ^b ^v Jo��do Shinshu�� Honganji-ha (Japan) (2002). Jodo Shinshu: a guide. (na jeziku: engleski). Kyoto, Japan: Hongwanji International Center. ISBN 978-4-89416-984-5. OCLC 154512074. replacement character u |last= na poziciji 3 (pomoć)
^ ^a ^b ^v Foard, James Harlan; Solomon, Michael; Payne, Richard Karl (1996). The Pure Land tradition: history and development (na jeziku: engleski). Berkeley, Calif.: Regents of the University of California. ISBN 978-0-89581-092-2. OCLC 35319329.
^ ^a ^b ^v The Cambridge history of Japan (Volume 2). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 507—516. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:2-1] v „JODO SHU English”. www.jodo.org. Pristupljeno 2022-03-10.

[:0-2] v Jo��do Shinshu�� Honganji-ha (Japan) (2002). Jodo Shinshu: a guide. (na jeziku: engleski). Kyoto, Japan: Hongwanji International Center. ISBN 978-4-89416-984-5. OCLC 154512074. replacement character u |last= na poziciji 3 (pomoć)

[:1-3] v Foard, James Harlan; Solomon, Michael; Payne, Richard Karl (1996). The Pure Land tradition: history and development (na jeziku: engleski). Berkeley, Calif.: Regents of the University of California. ISBN 978-0-89581-092-2. OCLC 35319329.

[:3-4] v The Cambridge history of Japan (Volume 2). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 507—516. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[1]

[2]

[3]

[4]