Vici magistri

Vici magister (množina vici magistri, grč. στενώπαρχος, stenoparh, starešina ulice) je u antičkom Rimu bio naziv za člana kolegijuma, koji je bio nadležan pre svega za kult ulice ili gradske četvrti (lat. vicus).

Zadatak članova kolegijuma (vici magistri) bilo je staranje o kultu lara, koji je negovan na istaknutim raskrsnicama i stoga uglavnom na granici vikusa. Te raskrsnice zvale su se compitum, a po njima njima su lari, kao i njihova mala svetilišta, koja su uglavnom sastojala od edikula i oltara, nazvani compitales. Osim toga, članovi kolegijuma su bili zaduženi za organizovanje praznika povezanih kultom lara kompilata (ludi compitales ili compitalicii).

Vici magistri u Rimu

*Basis Capitolina* (*CIL* 6, 975), Kapitolski muzej, Rim.

Istorija i organizacija

Vici magistri su zabeleženi još u vreme Rimske republike. Sudeći po komentaru Askonija Pedijana na Ciceronovov govor Protiv L. Kalpurnija Pizona (In L. Calpurnium Pisonem) može biti da su identični magistrima kolegija (magistri collegiorum) iz vremena Republike.^[a] Tit Livije pominje već pod godinom 428. pre n. e. kultove i svetilišta povezane s vikusima, što se generalno smatra projekcijom njegovog vlastitog vremena u pogledu takvog odnosa između gradskih četvrti i lokalnih svetilišta.^[b]

Kao i ostale kolegije, i kolegije magistra vikusa su u političkim nemirima pozne Republike postale instrument političkih frakcija, te su na zahtev optimata 65. godine pre n. e. zabranjene. Šest godina kasnije ponovo ih je dozvolio konzul Lucije Kalpurnije Pizon, Ciceronov oštar protivnik i zet Gaja Julija Cezara. Ciceron, tada optimat, prebacio je to Pizonu u svojoj optužnici protiv njega. Međutim, nedugo potom Cezar je ponovo ograničio slobodu delovanja kolegija. Najkasnije sa Julijevim zakonom o municipijama (lex Iulia municipalis) iz 45. godine pre. n. e. vike su potpale pod magistratsku upravu edila. Za kultna pitanja posebno su bile odgovorne kurilske edile.

Oktavijan Avgust je 12. godine pre n. e. preduzeo u Rimu velike organizacione reforme, koje su završene 7. godine pre n. e. U okviru ovih reformi organizovao je Rim na 14 regiona. Ovim regionima podelio je 265 vikusa, koje se kod Plinija zovu compita larum. Tom prilikom ne samo što su ponovo povučene granice (pri čemu se Avgust u velikoj meri oslanjao na stare oblasti kompita), nego je i nezakonito prisvojeno javno zemljište ponovo vraćeno u posed države a kult lara oživljen. Avgust je otišao korak dalje od svojih uzora i obnovio centralni hram lara na najvišoj tački Svetog puta (Via Sacra), kako navodi u izveštaju o svojim delima (Res Gesta divi Augusti).

Za kult kompilata sada su bila zadužena po četvorica magistara vikusa, potpomognuti četvoricom slugama (ministri). Magistri su uglavnom bili oslobođenici, a ministri državni robovi (servi publici).^[v] Primera radi, 136. godine od 275 magistara vikusa poznatih sa natpisa na basis Capitolina, svega 36 njih su bili Rimljani rođeni od slobodnih roditelja. Počev od 7. godine pre n. e. birani su na godinu dana, i to iz redova stanovnika vikusa. Postojala je mogućnost reizbora. Kolegije magistara vikusa, koji su svoju službu počinjali 1. avgusta tekuće godine, numerisane su od uvođenja magistara u službu. Tako su se kolegije iz prve godine zvale su se primi anni, iz druge secundi anni ili - kao npr. u slučaju compitum Acili - vici magistri secundi itd.

Vici magistri su od vremena avgustovskih reformi bili potčinjeni magistratima, koji su bili zaduženi za upravu nad regionima i koji su žrebom dodeljivani edilima, pretorima i narodnim tribunima. Ovaj oblik organizacije poznat sa natpisa na basis Capitolina izgleda da je ostao nepromenjen barem do Hadrijanovog vremena. Restrukturiran je najkasnije pod Konstantinom Velikim. Njihov broj nije više određivan prema vikusima, nego je — prema Notitia i Curiosum, katalogu regija grada Rima sastavljenom početkom 4. veka — svaka regija imala 48 magistara vikusa — nezavisno od toga koliko je imala kvartova —, koji su po regionu bili podređeni dvojici kuratora. Uopšte, u Konstantinovo vreme bilo je 672 magistara vikusa naspram 1060 iz vremena Avgustove reforme.

Dužnosti

Kultu lares compitalicii na svim kompitima (compita) pridodan je kult Avgustovog genija, koji su magistri vikusa morali negovati. Kasniji carevi dodavali su svog genija kultu lara. U okviru toga vici magistri bili su zaduženi za izgradnju i održavanje manjih svetilišta (sacella), tražili od magistrata zaduženih za nadzor regiona neophodne građevinske dozvole i prinosili žrtvu larima i geniju Avgusta (genius Augusti).

Osim toga, u domenu njihovih dužnosti bilo je organizovanje kompitalija, koje su u Ciceronovo vreme priređivane 1. januara, a u kasnijem periodu Carstva od 3. do 5. januara. Za vreme igara vici magistri su obavljali dužnosti nižih policijskih organa. Zbog toga su nosili togu pretekstu, što ih je sa obeležjem kurilskog službenika, purpurnim prugama, izdvajalo od okoline. Prilikom obavljanja zvaničnih poslova pratila su ih dvojica liktora. Prisustvo liktora isticalo je vlast (imperium) magistara vikusa, koja je trajala tokom praznika.

U administrativne dužnosti magistara vikusa spadala je i briga oko vatrogasne službe Rima. Ona je spadala u njihovu nadležnost sve do 6. godine pre n. e., kada su obrazovani specijalni odredi (cohortes vigilum) zaduženi za gašenje požara, koji su stavljeni pod komandu regionalnih magistrata. U svrhu gašenja požara magistrima vikusa su na raspolaganje stavljeni državni robovi.

Stoga je i kult Majke koja zaustavlja požar (Stata mater) spadao u njihovu nadležnost. Tu obavezu su vršili i posle obrazovanja odreda nadzornika. Kao podređeni magistrat bili su uključeni u raspodelu žita, zbog čega su vršili popis stanovništva svoje četvrti i na taj način pomagali prefektu anone (praefectus annonae). Čini se da su učestvovali u raspodeli carskih legata (zaveštanja) ili su bili primaoci istih.

vici magistri izvan Rima

Podela gradova na vikuse kao i uvođenje kompitalskih kultova mogu se posvedičiti i izvan Rima. Barem u Italiji se mogu pronaći kolegijumi magistara vika. U Pompeji jedan natpis navodi kolegijum magistara vikusa i kompita: mag(istri) vici et compiti. Natpis datira iz 47. ili 46. godine pre n. e., tj. iz godine neposredno pre donošenja Cezarevih zakona o municipijama. On potvrđuje da su kompiti postojali još u predavgustovsko vreme u municipijama Italije i, kao i u Rimu, bile povezane sa podelom grada na vikuse. Za razliku od Rima u Pompeji npr. nedostaje veza sa kultom genija Avgusta, koji je od avgustovskog vremena u Rimu bio obavezna komponenta svakog kompituma. Poznato je da su u Veroni i Napulju, kao i u Ostiji, postojali odgovarajući kolegijumi. Širenjem vikusa kao oblika naselja u rimskim provincijama magistri vikusa javljaju se u oblastima veoma udaljenim od centra, kao u Nauportu (u Sloveniji), ili u Salodurumu, današnjem Zoloturnu (u Švajcarskoj).

Rimljani su negovali kompitalske kultove i izvan Italije. Najpoznatiji primer je „Agora kompetalijasta“ na Delosu, koja je dobila ime po odgovarajućem kompitalskom društvu. Društvo kompetalijasta (κομπεταλιασταί) prvi put se pominje na jednom natpisu 97/96. godinu pre n. e. Posedovali su na Agori centralni hram lara kompitala. Bili su uglavnom oslobođenici i robovi, ali su na muralima predstavljeni kao Rimljani obučeni u togu, delom sa purpurnim prugama, tj. u togu pretekstu kakvu su nosili magistri vikusa. Prikazani su kako prinose žrtvu prema rimskom obredu (ritus), tj. capite velato (s velom preko glave) i kako organizuju igre u čast lara kompitala. Međutim, nije naveden naziv funkcije koju obavljaju.

Napomene

^ „Magistri kolegija su obučeni u togu priređivali igre kompitalije, baš kao što su to radili magistri vikusa. Ukidanjem kolegija ukinute su i ove igre.“
^ Livius 4,30,10; o ovoj diskusiji vidi John Bert Lott: The neighborhoods of Augustan Rome. Cambridge University Press, Cambridge/New York 2004, S. 39–41.
^ O organizaciji od vremena Avgusta vidi Jörg Rüpke: Religiöse Organisation und Text: Problemfälle religiöser Textproduktion in antiken Religionen. In: Karl E. Grözinger, Jörg Rüpke (Hrsg.): Literatur als religiöses Handeln? (= Religion, Kultur, Gesellschaft. Band 2). Berlin-Verlag, Berlin 2000, S. 72–81.

Literatura

Jochen Bleicken: vici magister. In: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (RE). Band VIII A,2, Stuttgart 1958, 2480–2483.
John Bert Lott: The neighborhoods of Augustan Rome. Cambridge University Press, Cambridge/New York 2004, 51–60 i passim.
Alfred Reese: Die Bürger und ihr Kaiser. Die plebs urbana zwischen Republik und Prinzipat. Dissertation Universität Bochum 2004, 104–107.
Jörg Rüpke: Fasti sacerdotum. Die Mitglieder der Priesterschaften und das sakrale Funktionspersonal römischer, griechischer, orientalischer und jüdisch-christlicher Kulte in der Stadt Rom von 300 v. Chr. bis 499 n. Chr. tom 3: Quellenkunde und Organisationsgeschichte (= Potsdamer Altertumswissenschaftliche Beiträge. tom 12, 3). Steiner, Stuttgart 2005, 1501–1516 (o natpisima magistara vikusa).
Tesse Dieder Stek: A Roman cult in the Italian countryside? The Compitalia and the shrines of the Lares Compitales. u: BABESCH – Annual Papers on Mediterranean Archaeology. tom 83, 2008, 111–132

[1] „Magistri kolegija su obučeni u togu priređivali igre kompitalije, baš kao što su to radili magistri vikusa. Ukidanjem kolegija ukinute su i ove igre.“

[2] Livius 4,30,10; o ovoj diskusiji vidi John Bert Lott: The neighborhoods of Augustan Rome. Cambridge University Press, Cambridge/New York 2004, S. 39–41.

[3] O organizaciji od vremena Avgusta vidi Jörg Rüpke: Religiöse Organisation und Text: Problemfälle religiöser Textproduktion in antiken Religionen. In: Karl E. Grözinger, Jörg Rüpke (Hrsg.): Literatur als religiöses Handeln? (= Religion, Kultur, Gesellschaft. Band 2). Berlin-Verlag, Berlin 2000, S. 72–81.

[a]

[b]

[v]