Хадријан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хадријан
Bust Hadrian Musei Capitolini MC817 cropped.jpg
Мермерна Хадријанова биста, Капитолски музеј, Рим
Пуно име Публије Елије Трајан Хадријан
Датум рођења 24. јануар 76.
Место рођења Италика, Хиспанија (непотврђено)
Римско царство
Датум смрти 10. јул 138. (62 год.)
Место смрти Баје
Римско царство
Гроб Хадријанов маузолеј
Династија Антонини
Отац Публије Елије Хадријан Афер
Мајка Домиција Паулина
Супружник Вибија Сабина
Потомство Луције Елије (усвојен)
Антонин Пије (усвојен)
Римски цар
Период 10. август 11710. јул 138. (21 год.)
Претходник Трајан
Наследник Антонин Пије

Хадријан, пуним именом након усиновљења Публије Елије Трајан Хадријан (лат. Publius Aelius Traianus Hadrianus; рођен 76. године н. е., ступио на престо 117. године, умро 138. године), био је римски цар, наследник и посинак Трајанов, припадник антонинске династије и трећи у низу "петорице добрих царева“. Извршио значајне реформе у Римском царству и утврдио границе у Германији и Британији, где је подигао Хадријанов бедем за заштиту од упада Пикта. Био је велики поштовалац грчке културе и покровитељ умјетности, писао је стихове, вајао и сликао.

Биографија[уреди]

Младост и долазак на власт[уреди]

Рођен је у хиспанском граду Севиљи, у породици која је порекло водила из италске покрајине Пиценума, и био у далеком сродству с Трајаном, јер је био унук сестре Трајановог оца. Трајан никада није званично одредио свога наследника, али је његова удовица Плотина тврдила да је на самрти Хадријана прогласио за наследника и свога посинка.

Пошто је био Трајанов штићеник, Хадријан је био најближи томе да наследи престо иако га Трајан није званично усвојио што је учинио тек на самрти, и по неким изворима, на инсистирање супруге Плотине која је подржавала Хадријана. Пошто је документ потписала сама Плотина, могуће је да је Трајан тада већ био мртав.

Део Хадријановог зида, северна Енглеска.

Осигуравши подршку и сената и уклонивши Лусија Квијета, популарног генерала блиског Трајану, Хадријан је консолидовао свој положај. Одмах се посветио сузбијању јеврејске побуне а одмах потом лично је дошао на дунавску границу царства и постарао за тамошње послове. Хадријанова владавина највећим делом остала је мирна, за разлику од Трајанове експанзионистичке политике, Хадријан се одлучио за одбрану постојећих граница. Оваква политика подразумевала је подизање јаких утврђења на границама царства. Најпознатији такав подухват јесте изградња зида на северу данашње Енглеске, познатог као Хадријанов зид. На Дунаву и Рајни подигнут је низ утврђења и постаја. Хадријанова политика тежила је миру кроз демонстрацију римске моћи која је имала да учини утисак на потенцијалне непријатеље и одврати их од напада.

Историчари описују Хадријана као најсвестранијег римског цара, склоног космополитизму. Цар је често волео да демонстрира своје интелектуалне вештине а највише је ценио уметност чији је био велики покровитељ. Његова вила код Тибура (данас Тиволи) најфинији је пример александријског врта у римској архитектури.

Римско царство 125. године, за време Хадријанове владавине.

Један од најпознатијих грађевинских подхвата за време Хадријанове владавине је обнова старог Агрипиног пантеона који је уништен у пожару 80. године. Пантеон је данас један од најочуванијих и најпознатијих грађевина старог Рима а и доказ римских градитељских вештина и достигнућа у техници. Иако је Пантеон дело славног архитекте Аполодора из Дамаска, постоји могућност да је и сам Хадријан учествовао у пројектовању грађевине будући да се веома интересовао за архитектуру.

Сам Хадријан писао је поезију на латинском и грчком језику а написао је и детаљну аутобиографију. Хадријан, страствени хеленофил, први је римски император после Нерона (који је такође био велики љубитељ грчке културе) који је носио браду што ће следити скоро сви императори након њега, али не због љубави према грчкој култури, већ због постојећег тренда. Као заштитник хеленистичке културе, Хадријан је био упознат са делима филозофа Епиктета, Хелиодорија и Фаворина. Иако није укинуо ропство, Хадријан је изменио правни систем да би ублажио тежак положај робова и забранио је мучење. Многи каснији историчари сматрају Хадријана мудрим и праведним владарем, Шилер га је назвао "Првим слугом царства" а британски историчар Едвард Гибон диви се његовим "огромном и непресушном генију" а 1776. рекао је да је Хадријаново доба део "Најсрећнијег доба у људској историји."

Тврђава Светог Анђела ( Castel Sant'Angelo), цилиндрична грађевина на десној обали Тибра, првобитно маузолеј изграђен за цара Хадријана и његову породицу. У V веку претворен у тврђаву, служио је као папски замак и ризница а данас је музеј. Некада је важио за највишу грађевину у Риму.

Владавина, 117. – 138.[уреди]

За време своје владавине, Хадријан је неуморно путовао својом пространом империјом, обилазећи провинције и вршећи инспекцију граница. Више од половине владавине провео је изван Италије, док је већина његових претходника напуштала Рим само због војних похода. Супротно томе, путовања су постала саставни део Хадријановог стила владавине.

130. године, Хадријан је посетио рушевине Јерусалима и римској провинцији Јудеји која је претрпела велика разарања током Првог јеврејско-римског рата (66. – 73. н.е.). Хадријан је обновио град, и намеравао да обнови и Јерусалимски храм, уништен 70. године али је од тога одустао и на месту старог јеврејског храма подугнут је храм посвећен Јупитеру. Напослетку је Хадријанова анти-јеврејска политика довела до великог устанка јевреја, које је предводио Шимон бар Кохба. Римски губици били су велики а могуће да је уништена и цела једна легија. Побуна је угушена 135. а према Диону, рат је изазвао смрт 580.000 хиљада јевреја, 50 утврђених вароши и 985 села сравњено је са земљом.

Последње године живота Хадријан је провео и Риму. Како је његово здравље било све лошије, Хадријан се окренуо питању одабира наследника. Усвојио је једног од конзула, Луција Елија Цезара али је он ускоро умро. Након тога усвојио је Тита Аурелија Арија Антонина (будућег цара Антонина Пија) који је служио као један од пет царских легата у Италији и као проконзул провинције Азија. Антонин је 138. године добио трибуницијске моћи и империјум чиме је и званично постао Хадријанов наследник. Да би осигурао будућност династије, Хадријан је од Антонина тражио да усвоји Луција Цејонија Комода (сина Елија Цезара, после усвојења од стране Антонина његово име је Луције Елије Аурелије Комод) и Марка Анија Вера (он је био унук истоименог утицајног сенатора, Хадријановог блиског пријатеља).

Антички извори наводе да су последње Хадријанове године обележене сукобима и несрећом.[1] Дуготрајна болест одвела је цара у депресију и неколико пута је покушао самоубиство.[2] Хадријан је умро 10. јула 138. у својој вили у месту Баје, у 62. години.

Хадријан је такође заслужан за значајне промене у цивилној управи. Витезови више нису морали обављати војне дужности да би напредовали у каријери, а многи од њих су ушли у царску бирократију. Формалне су титуле обележавале различите степене витешког достојанства: прокуратор је био vir egregius, обичан префект vir perfectissimus, префект преторија vir eminentissimus, што је очигледно била паралела сенаторској титули vir clarissimus. Од Хадријана витезови замењују ослобођенике на двору и у царевим канцеларијама, а појављују се и у Хадријановом царском савету (consilium principis).

Важну је Хадријанову меру представљало и издавање тзв. Вечитог едикта (Edictum perpetuum): по Хадријановом налогу истакнути правник Салвије Јулијан ревидирао је преторске едикте, начинио избор и систематисао оно што је сачувало значај за то време. Кодификација је завршена издавањем „Вечитог едикта“, у коме су здружени едикти градског претора и претора перегрина; на крају је донесен едикт курулних едила. Први део бавио се судским поступком пред магистратом, други правним формулама и грађанским парницама, док је трећи део садржавао прописе о судским решењима и њиховом извршавању. У правној је сфери значајна и Хадријанова одлука да суђења по грађанским парницама у Италији повери четворици конзулара. То је положај Италије учинило веома сличним положају провинција; Хадријанова намера, међутим, није била да умањи статус Италије, већ да све делове царства учини подједнако важним. За један део царства био је посебно заинтересован: много је времена провео у Грчкој, где је дао да се посбно раскошну украси град Атина. Овај цар је установио и звање правобраниоца (advocatus fisci), царског службеника који је заступао правне интересе царства у судским споровима.

Хадријан је одржавао добре односе са сенатом, који му, међутим, никада није у потпуности веровао. Његова је спољна политика изгледала нехеројска, његов космополитизам неримски, а његове реформе сматране су мешањем у традиционалне надлежности сената. Поред тога, током последње две године своје владавине понекад се понашао ћудљиво и тирански. Као и Август, није имао сопственог сина, па је грчевито трагао за наследником. Након што је погубио свог јединог мушког рођака, усвојио је 136. године Луција Цејонија Комода, који је узео име Луције Елије Цезар. Он је, међутим, ускоро умро, па је Хадријан 138. године изабрао богатог сенатора без деце, Тита Аурелија Антонина, коме је била 51 година. Али, очигледно у намери да заснује династију, наредио је Антонину да и сам одмах усвоји два младића, 17-годишњег Марка Аурелија, нећака Антонинове жене, и Луција Вера, сина Елија Цезара. Када је Хадријан ускоро потом умро, сенат је одбио да га деификује. Да би то постигао, Антонин је морао уложити знатне напоре. Према некима, управо је због те оданости према поочиму Антонин добио надимак Пије (Pius = Побожни).

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Трајан
Римски цар Наследник:
Антонин Пије
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}
  1. Касије Дион
  2. Хисторија Аугуста