Балистика

Балистика је наука о кретању пројектила под дејством погонског пуњења. Дијели се на унутрашњу и спољну балистику.

Унутрашња балистика проучава динамичке и термодинамичке карактеристике погонског пуњења. Спољна балистика проучава кретање пројектила од тренутка напуштања уређаја за лансирање (цијеви, лансера) до завршне тачке лета. Свака захтијева кориштење посебних балистичких мјерења. Појам балистика на циљу (мети) се бави ефектима пројектила на циљу, и обрађен је у чланку пробојност зрна.

Подјела на унутрашњу и спољну балистику је настала у вријеме оруђа којима је највећа брзина саопштавана на устима цијеви изгарањем барута у комори. Са ракетним пројектилима који су погоњени и послије напуштања лансирног уређаја, све је теже правити разлику између ова два појма.

Историја и развој

Проблемима балистике се први бави Леонардо да Винчи, покушавајући да повеже утицаје дужине и пречника цијеви, положаја рупице за припалу барута, и других, на лет пројектила. У то вријеме се сматрало да пројектил иде хоризонтално, а да по губитку енергије вертикално пада на земљу. Николо Тартаља 1538. исправно закључује у „Quesiti et inventioni diverse“ да слободни лет пројектила није праволинијски ни у једном тренутку, и постулира да је домет највећи уз елевавију од 45 степени. Галилео 1638. описује путању лета као параболу, а Њутн 1684. уводи у разматрање и отпор ваздуха, сматрајући да се повећава с квадратом брзине тијела.

У 18. вијеку Француз Б. Белидор налази експериментално да је најбољи однос тежине барута и пројектила 1:3, а Енглез Бенџамин Робинс ствара балистичко клатно. Леонард Ојлер рјешава математички систем једначина кретања пројектила, који има и данас значај за брзине испод 240 m/s. Ојлер уводи и систем поступног рјешења система једначина по сукцесивним луковима, који се користи и данас.

Током 19. вијека многи научници раде на усавршавању мјерења и метода. Уводи се крешер за мјерење притиска гасова у цијеви, и хронограф за мјерење брзине пројектила. Утврђена је зависност силе барута, густине пуњења, и развијеног притиска гасова у комори константне запремине позната као Ејбел-Ноублов закон. Нађен је и закон отпора средине, од којих је Гавров кориштен до Првог свјетског рата. Италијан Анђело Сијачи с разрадама П. Шарбонијеа даје метод рјешавања једначина кретања у коначном облику, који је примјењив без обзира на кориштени закон отпора. С овим су сачињене таблице које се и данас користе.

У 20. вијеку долази до даљег развоја теоријског разматрања проблематике балистике, и развоја справа за мјерење и регистрацију. Увођењем електронских рачунара све више се користи Рунге-Кута метод нумеричког интеграљења.

Теорије о кретању ракетних пројектила дају Руси Константин Циолковски и Иван Мешчерски. Метод Рунге-Кута се користи данас и за ове врсте прорачуна. Кретање ракетних вођених пројектила великог домета и орбиталних летјелица се заснива на принципима небеске механике и астрономије.

Развој аеродинамике је омогућио дефинисање аеродинамичких особина пројектила, што омогућава дефинисање услова статичке и динамичке стабилности и кретања пројектила око тежишта. Основне услове дефинише Магнус де Спар 1894. Касније долази до великог напретка и на овом пољу балистике.

Тренутни проблеми

Најважнија питања савремене унутрашње балистике су проблеми процеса и начина сагоријевања погонске материје за оруђа великих почетних брзина пројектила, проблеми ракетних мотора с чврстим горивом, и таласни процеси при опаљењу.

Види још

• Балистичка мјерења
• Балистичка гађања

Спољашње везе

• Балистичке трајекторије

Литература

• Војна енциклопедија, Београд, 1970, књига прва, стране 446-447.