Битка код Кукуша

Битка код Кукуша
	Део Српско-бугарских ратова
	; Сотирис Христидис, литографија битке Килкис
Време	2. јул 1913.
Место	недалеко од Килкис,; Централна Македонија
Исход	одлучујућа грчка победа
Сукобљене стране
; Краљевина Бугарска	; Краљевина Грчка
Команданти и вође
Никола Иванов; Иван Сарафов	Константин I Грчки
Јачина
75.000 војника; 40.000 бајонета и сабља	117.861 војника; 117.000 бајонета и сабља, 117 артиљеријских оруђа
Жртве и губици
6.971 убијених и рањених, 2.500 мушкараца и 19 артиљеријских оруђа заробљено	8.828 убијено и рањено

Битка код Кукуша је била битка између Краљевине Грчке и Краљевине Бугарске у Другом балканском рату. Обе војске су претрпеле велике губитке, али је победа припала Грцима, што је био и њихов највећи успех у рату.

Позадина[уреди | уреди извор]

У октобру 1912. године Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка су основали Балкански савез с циљем да протерају Турке с Балкана. Краљевина Црна Гора је прва објавила рат Турској. После Црне Горе у напад на Турску кренуле су остале чланице савеза. Турци су доживели поразе на свим фронтовима. Најзначајнији успех је постигла српска војска која је после победе у Кумановској бици напредовала према југу, одбацила турску вардарску армију и ослободила велики део данашње Македоније. Српска и црногорска војска су ослободиле Рашку и Метохију. Након тога, склопљен Лондонски споразум који је због неслагања довео до Другог балканског рата.

Почетак битке[уреди | уреди извор]

Бугарска 2. армија у јужној Македонији је држала линију од Дојранског језера према југоистоку преко језера Лангаза (данашње Језеро Коронија) и Бешика (данашње језеро Волви), па до луке Кавала у Егејском мору. Бугарска војска је бројила 40.000 војника^[1]^[2], исцрпљених у борбама из Првог балканског рата. Армијом је командовао генерал Никола Иванов и састојаласе од две дивизије. Грчка војска, под командом краља Константина, имала је девет пешадијских дивизија и једну коњичку дивизију (укупно 120.000 људи). Бугари су заузели одбрамбене положаје код Кукуша, а поседовали су и претходно заробљене турске топове који су доминирали равницом. Грци су 3. јула кренули у јуриш уз подршку артиљерије. Уз доста губитака, успели су да заузму бугарске ровове. У међувремену, с леве бугарске стране, Седма (грчка) дивизија је освојила Нигриту, а Прва и Шеста дивизија Лахану. Са десне стране је освојена Ђевђелија и врх Матсикова. Тако је бугарска линија за повлачење код Дорјана била угрожена и Ивановљева армија је започела одступање које је претило да постане неконтролисано.

Исход битке[уреди | уреди извор]

Дана 24. јула 1913. године битка се завршила бугарским повлачењем и грчком победом. Бугари су имали 7.000 погинулих 6.000 заробљених војника и 130 топова а Грци су имали 8.700 погинулих. После овог пораза, Бугари су тада почели да нападају српске положаје у централној Македонији.

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б Hall 2000, стр. 112.
^ ^а ^б Raphaël Schneider, Les guerres balkaniques (1912-1913), revue Champs de Bataille, n°22, juin-juillet (2008). стр. 50.
^ Hall 2000, стр. 113
^ ^а ^б A concice history of the Balkan Wars 1912-1913, Hellenic Army General Staff Army History Directorate, Athens 1998, paragraph 286

Литература[уреди | уреди извор]

Hall, Richard (2000). „Interallied war”. The Balkan Wars, 1912-1913: Prelude to the First World War. Minnesota State University. стр. 112.

[FOOTNOTEHall2000112-1] а ^б Hall 2000, стр. 112.

[automatski_generisano1-2] а ^б Raphaël Schneider, Les guerres balkaniques (1912-1913), revue Champs de Bataille, n°22, juin-juillet (2008). стр. 50.

[Hall-3] Hall 2000, стр. 113

[Staff_Army_History_Directorate_1998-4] а ^б A concice history of the Balkan Wars 1912-1913, Hellenic Army General Staff Army History Directorate, Athens 1998, paragraph 286

[1]

[2]

[3]

[4]