Зимоцвет
| Зимоцвет | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | Chimonanthus
|
| Биномно име | |
| Chimonanthus praecox (L.) Link
| |
Зимоцвет (Chimonanthus praecox (L.) Link, синоним Chimonanthus fragrans Lindl., базионим Calycanthus praecox L.) је једини представник рода Chimonanthus који се узгаја као украсна биљка. Име рода од грчких речи ξειμων = зима и ανθοσ = цвет. Име врсте praecox је латинског порекла и значи ран, што је често име за биљке које цветају пре листања. Епитет синонима fragrans значи миришљав.
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Расте као листопадни жбун висине до 3 m, широкоокругластог хабитуса. На гранчицама терминално се јављају два пупољка.
Листови су наспрамни, цели, елиптичноовални до овалноланцетасти, 7-15 (20) cm дуги, и 3-7 cm широки, светлозелени, сјајни, на лицу голи, на наличју дуж нерава маљави.
Цветови су 3-4 cm широки, висећи, окренути према тлу, спирално распоређени, седећи и бројни. Латице су сумпорно жуте боје, воскасте и готово прозирне док је средиште цвета љубичасто. Хермафродитни су и опрашују се инсектима. Цветови шире опојан, слаткаст мирис који подсећа на мирис љубичице. Настају из пупољака у пазуху листова на 3-4 године старим гранама. Зимоцвет цвета врло рано, обично од новембра до фебруара, зависно од временских услова[1].
Плод је псеудокарп - хипантијум 3-4 cm дуг и 1,5 cm широк, која на врху има отвор кроз који прави плод - ахенија испада када је зрео. У хипантијуму 2-5 дугуљастих, тамноцрвених и сјајних ахенија дужине 1,2 cm и ширине 0,5 cm. Семе сазрева крајем лета. Ексалбуминско је и са спирално увијеним котиледонима. Има висок проценат клијавости, треба га сејати у априлу. Клијање епигеично[2].
Ареал[уреди | уреди извор]
Расте у централној и источној Кини. У природи ова врста насељава гребене, кланце и врлети, и може се наћи на надморској висини до 3000 m. Честа је у планинским шумама (500-1100 m н.в.).
Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Врста се гаји на отвореним и полусеновитим местима заштићеним од налета ветра. По распрострањењу припада климатској зони 7-9 и може издржати мразеве до -18 °C. На нижој температури долази до промрзавања свих надземних делова. Врста није избирљива према земљишту али најбоље успева на растреситим и свежим глиновитим земљиштима[3]. Слабо дренирано земљиште може довести до појаве пега и жутила на листовима. Отпорна је на болести и штеточине. Потребно је избегавати орезивање жбуна, а уколико је оно неопходно треба га извршити непосредно по прецветавању.
Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]
Познатији унутарврсни таксони су: Chimonanthus praecox ‘Grandiflorus’ са 4-5 cm дугим, интензивно жутим цветовима и јасно израженим кестењастим средиштем цвета. Chimonanthus praecox var. luteus (syn.-{‘Concolor’-)} се одликује сјајним, ланцетастим листовима, око 12 cm дугим и воштано жутим једнобојним, јако миришљавим цветовима. Сорта Chimonanthus praecox ‘Margaret Best’ ређе се среће.
Примена[уреди | уреди извор]
Карактеристика врсте Chimonanthus praecox (L.) Link да цвета зими, чини је веома интересантном са становишта примене у различитим категоријама зелених простора. Поред тога, интензиван и пријатан мирис цвета омогућава да се цветне гране користе за аранжмане. Цветови се користе у фармацеутској и индустрији парфема, за ароматизовање чајева, и као зачин (цветови су јестиви). Цветови и пупољци садрже 0.5-0,6% есенцијалних уља која у свом саставу имају бензил алкохол, бензил ацетат и друге састојке који их чине лековитим.
Размножавање[уреди | уреди извор]
И поред изузетних одлика, зимоцвет се ретко среће на зеленим површинама у Србији. Разлог томе може бити што већина референтних публикација не даје податке о начинима масовне, комерцијалне производње ове врсте. Већина публикација говори о генеративном начину размножавања[4]. Размножавање семеном, с обзиром на мали број унутарврсних таксона, може да буде добар начин за добијање нових сорти. Међутим, зимоцвет се карактерише касним ступањем у репродуктивну фазу, 5-12 година од сетве до цветања, што је основни разлог потраге за алтернативним методама размножавања. Код вегетативног размножавања примат се даје полегању[5]. Метод ожиљавања зелених резница се показао као неодговарајући због малог процента ожиљавања. Резултати зависе од степена одрвењености и неуједначени су[6]. Попречни пресек једногодишњег летораста указује на рану појаву склеренхима, који представља механичку сметњу издуживању коренских зачетака. У условима стакленика и мист система ожилило се 35% зелених резница третираних са 50 ppm IBA , док су нетретиране резнице дале 15% ожиљеница[7].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
- ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
- ^ Шилић, Ч. (1990): Украсно дрвеће и грмље. ИП „Свјетлост“ Сарајево
- ^ Lamb, J.G.D., Kelly, J.C. & Bowbrick, P. (1975): Nursery Stock Manual. Grower Books. London
- ^ Macdonald, B.(1986): Practical Woody Plant Propagation for Nursery Growers. B.T. Batsford Ltd. London
- ^ Козомара, Б., Винтерхалтер, Б., Скочајић, Д., Грбић, М. & Радојевић, Љ. (2003): Вегетативно размножавање Chimonanthus praecox ожиљавањем резница и културом изданака in vitro. XV симпозијум Југословенског друштва за физиологију биљака. Програм и изводи саопштења, Врдник: 68
- ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. . Београд. ISBN 978-86-7602-009-6.
