Стаклена башта

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили ефекат загревања планете Земље, погледајте чланак Ефекат стаклене баште.
Стаклена башта у Сент Полу, Минесота.

Стаклена башта је грађевина где се култивишу биљке.[1] Стаклена башта је саграђена од стакла; она се загрева јер сунчево електромагнетно зрачење загрева биљке, земљу и остале ствари унутар грађевине. Ваздух загрејан топлотом са врућих унутрашњих површина се задржава у грађевини уз помоћ крова и зида.

Принцип стаклене баште[уреди | уреди извор]

Модерна стаклена башта

Стакло коришћено за стаклене баште ради као селективни медиј преноса за различите спектралне фреквенције, а његов ефекат је да зароби енергију унутар стаклене баште, која загрева и биљке и земљу. Ово отопљава ваздух у близини земље, а ваздух не може да се подигне и оде. Ово може да се демонстрира отварањем малог прозора близу крова стаклене баште: температура знатно опада. Овај принцип је основа аутовентилационог аутоматског система за расхлађивање. Стаклене баште, дакле, раде заробљавајући електромагнетно зрачење и спречавајући конвекцију. Погледајте Соларна стаклена башта за више техничких дискусија о раду соларних стаклених башти.

Историја[уреди | уреди извор]

Краставци који су досегли до плафона у стакленој башти у Ричфилду у Минесоти, у којој се узгајао широк асортиман култура за продају у Минеаполису, ц 1910
Оранжерија у Версајском дворцу, Француска (1684–1686).
Пластична ваздушно изолована стаклена башта Новом Зеланду
Гигантска стаклена башта у Холандији

Идеја о узгоју биљки у еколошки контролисаном окружењу је постојала од римских времена. Римски цар Тиберије је конзумрао поврће слично краставцима[2] на дневној бази. Римски баштовани су користили вештачке методе узгоја (сличне систему стаклене баште) да учене то поврће доступно за царску трпезу током целе године. Краставци су били посађени у колицима на точковима, која су свакодневно изгуривана на сунце, а затим су враћана унутра да би заржавала топлоту током ноћи. Краставци су били смештени под оквирима или у објектима за краставце застакљеним са било науљеном тканином познатом као спекуларија или са плочама од селенита (a.k.a. lapis specularis), према опису Плинија Старијег.[3][4]

Приви опис грејане стаклене баште потиче из Санга Јорока, расправе о узгоју коју је саставио краљевски лекар корејске династије Чосон током 1450-их, у поглављу о узгоју поврћа током зиме. Расправа садржи детаљна упутства за конструисање стаклене баште која омогућава култивацију поврћа, форсирање цвећа и сазревање воћа у вештачки загрејаном окружењу, користећи ондол, традиционални корејски систем подног грејања, за одржавање топлоте и влажности; земљане зидове за изолацију топлоте; и полутранспарентне науљене ханџи прозоре да би се омогућила пенетрација светла за раст биљки и пружила заштита од спољашње средине. Анали Чосенске династије потврђују да су структуре налик на стаклене баште са инкорпорираним ондолом биле конструисане да би се пружила топлота за мандаринска стабла током зиме 1438.[5]

Функција стаклене баште[уреди | уреди извор]

Стаклене баште се често користе за узгајање цвећа, поврћа, воћа и дувана. Бумбари су изабрани полинатори за већину опрашивања у стакленим баштама, мада се користе и остали типови пчела, као и вештачко опрашивање.

Дуван, поврће и цвеће се гаје у стакленим баштама у касну зиму и рано пролеће, а онда се преносе напоље како време отопљава. Започете биљке су обично доступне баштованима на пијацама за време преношења (пресађивања).

Стаклене баште су од све већег значаја у снабдевању храном за земље великих географских ширина. Највећи комплекс стаклених башта на свету је у Лимингтону у Онтарију (близу најјужније тачке Канаде) где око 0.8 km² парадајза расте у потпуности испод стакла.

Контрола микроклиме[уреди | уреди извор]

Затворено окружење стаклене баште има своје посебне услове, у поређењу са производњом напољу. Штеточине и болести, као и велике врућине и влажности ваздуха, морају да се контролишу, а наводњавање је обавезно за пружање воде. Могуће је да су потребни значајни додаци у виду топлоте и светлости, посебно код зимске производње поврћа топлог времена. Посебне врсте одређених култура, као на пример парадајза, се генерално користе за комерцијалну производњу.

Стаклена градина у Македонији

Стаклене баште штите расаде од превелике топлоте или хладноће, штите биљке од мећава прашине и онемогућавају приступ штеточинама. Контрола светлости и температуре омогућава стакленим баштама да претворе необрадиво земљиште у обрадиво. Стаклене баште могу да нахране изгладнеле нације где културе не могу да опстану услед тешких пустиња и арктичких пустара. Хидропоника се такође може користити у стакленим баштама како би се најбоље искористио унутрашњи простор.

Биолог Џон Тод је изумео стаклену башту која претвара канализациону у пијаћу воду, путем природних процеса бактерија, биљака и животиња

Пластеник[уреди | уреди извор]

Пластеник је варијација стаклене баште где се стакла користи се провидна пластична фолија. Време израде је брже а трошкови су знатно мањи је је пластична фолија далеко јефтинија од стакла а и лакше се уграђује.

Стакленик ботаничке баште Јевремовац[уреди | уреди извор]

Стакленик ботаничке баште Јевремовац у Београду
Стаклена башта у Ванкуверу, Блудел конзерваторијум

Велика стаклена башта, подигнута у викторијанском стилу, са централном куполом и два крила, покрива око 550 квм површине и под својим сводом чува преко 1000 различитих тропских, суптропских и медитеранских врста зељастих и дрвенастих биљака, груписаних географски, по континентима и еколошки. У јужном крилу и под централном куполом расте раскошан и бујан, биљни свет тропских кишних шума у оквиру изложбене поставке Тропи у Београду и разнолики свет водених биљака у оквиру поставке Водене баште.

Богата колекција сукулентних биљака, свет пустиња, песка, камена и сунца, неизмерне лепоте и чудесних метаморфоза расте у северном крилу стаклене баште.[6]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „greenhouse”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  2. ^ Janick, J; Paris, HS; Parrish, DC (2007). „The Cucurbits of Mediterranean Antiquity: Identification of Taxa from Ancient Images and Descriptions”. Annals of Botany. 100 (7): 1441—1457. PMC 2759226 Слободан приступ. PMID 17932073. doi:10.1093/aob/mcm242. 
  3. ^ Note:
    • Pliny the Elder with John Bostock and H. T. Riley, trans., Natural History (London, England: Henry G. Bohn, 1856), vol. 4, book 19, chapter 23: "Vegetables of a cartilaginous nature – cucumbers. Pepones.", p. 156.
    • The Roman poet Martial also briefly mentions greenhouses or cold frames in: Martial with Walter C. A. Ker, trans., Epigrams . London: William Heinemann.1920., vol. 2, book 8 (VIII ), no. 14 (XIV), p. 13.
  4. ^ rogue classicism: Roman Greenhouses? Cartilaginum generis extraque terram est cucumis mira voluptate Tiberio principi expetitus Nullo quippe non die contigit ei pensiles eorum hortos promoventibus in solem rotis olitoribus rursusque hibernis diebus intra specularium munimenta revocantibus
  5. ^ Yoon, Sang Jun; Woudstra, Jan (1. 1. 2007). „Advanced Horticultural Techniques in Korea: The Earliest Documented Greenhouses”. Garden History. 35 (1): 68—84. JSTOR 25472355. doi:10.2307/25472355. 
  6. ^ Стаклена башта ботаничке баште Јевремовац у Београду Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016) Приступљено 7. 12. 2015.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стаклена_башта&oldid=24001267”