Махмуд-паша Бушатлија
Махмуд-паша Бушатлија | |
|---|---|
.jpg) Кара Махмуд Бушати | |
| Датум рођења | 1740. |
| Место рођења | Скадарски санџак, Османско царство |
| Датум смрти | 22. септембар 1796. |
| Место смрти | Круси, Црна Гора |
Махмуд-паша Бушатлија је био османски паша који није био много истицан од стране Османлија. Међутим, у походу на Црну Гору предводио је војску и у више наврата задао Црној Гори теже посљедице. У рату против владике Петра I, Бушатлија је тврдио да је потомак Станка Црнојевића. Бушатлија је успио да 1785. продре у Цетиње и спали Цетињски манастир. На то је св. владика Петар I Петровић Његош направио савез са Аустријом и Русијом против Турака.
По историчару Андрији Лубурићу Бушатлији је главу одсјекао (битка на Крусима) Богдан Вуков Николић из села Залази код Његуша.[1] Томо Ораовац је писао да је витез над витезовима Вукић Попов Петровић из Куча, убијен од Петровића, и због тога јер је његов ђед на Крусима убио Махмуд пашу Бушатлију и због других заслуга, а то је изазвало завист Петровића према угледнијим људима.[2] Павле Ровински наводи податак да је Петар I Петровић сматрао, са осталим народом, да је здухач био паша Бушатлија. Након што је погубљен у бици на Крусима1796. године, Петар Први га је ожалио као велики губитак за цијели крај. Народ је то тумачио да је он био здухач и да му је душа излазила из тијела и летјела да се бије са истим таквим душама са оне стране Јадранског мора. Тако је он цијели тај крај (Црна Гора и Албанија) штитио од временских непогода: суше, града и сл. Народ је констатовао да од његове смрти више није било онако родних година као раније, ни у Албанији ни у Црној Гори.[3] Глас Црногорца је објавио и текст Ровинског о Здухачима. Ту се наводе ријечи Петра Првог о смрти Бушатлије: Ми смо га убили, али за срећу земље боље би било, да је остао жив, јер га је мати носила под пасом три године, и он је био понајјачи здухач, кога нијесу могли савладати сви прекоморски...[4][1]
Данас се лобања чува у Цетињском манастиру.[5] Приликом научног скупа о Црнојевићима, митрополит црногорско-приморски Амфилохије је јавности показао лобању Бушатлије.[6] Бушатлије носе презиме по селу из којег потичу, Бушата.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Лубурић, Андрија (1940). Поријекло и прошлост династије Петровића. Београд. стр. 164.
- ^ Ораовац, Томо (2017). Писмо Његовом Величанству Краљу Николи I. Подгорица: Књижевна задруга српског националног савјета. стр. 28.
- ^ Ровински 1998, стр. 276.
- ^ Ровински, Павле (1888). Глас Црногорца за 22. мај, бр. 22, Поглед Црногорца на свијет. Цетиње. стр. 1.
- ^ Потомак Махмут-паше Бушатлије вратио се православљу. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 11. 10. 2017.
- ^ (Видео): Завршен дводневни Научни скуп о Црнојевићима и Бушатлијама, видео снимак од 26.20 минуте.
Литература
[уреди | уреди извор]- Anscombe, Frederick (2006). The Ottoman Balkans: 1750-1830. Princeton, New Jersey: Markus Wiener Publishers. ISBN 978-1-55876-383-8.
- Hickok, Michael Robert (1997). Ottoman Military Administration in Eighteenth-Century Bosnia. Leiden, New York, Köln: BRILL. ISBN 978-90-04-10689-5.
- Jazexhiu, Olsi (2002). The Albanian Pashalik of Shkodra under Bushatlis 1757 – 1831. Kuala Lumpur: IIUM. Архивирано из оригинала 27. 6. 2015. г. Приступљено 17. 11. 2012.
- Jaxhezi, Olsi. „Kara Mahmud Pashë Bushati: Bualli i Shkodrës”. Архивирано из оригинала 11. 4. 2011. г. Приступљено 7. 3. 2012.
- Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: Eighteenth and Nineteenth Centuries. 1. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25249-2.
- Malcolm, Noel (1998). Kosovo: A Short History. Washington Square, New York: New York University Press. ISBN 978-0-8147-5598-3.
- Roberts, Elizabeth (2007). Realm of the Black Mountains: A History of Montenegro. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4601-6.
- Shaw, Stanford (1971). Between Old and New: The Ottoman Empire under Sultan Selim III (1789—1807). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
