Историја Црне Горе (1697—1852)

С Википедије, слободне енциклопедије
Црна Гора
(1697-1852)
1 Stara Crna Gora 2 Bjelopavlici i 3 Piperi 1796 34c.png
Уједињење (старе) Црне Горе и Брда (1796)
  Подручје Старе Црне Горе (1)
  Подручје два брдскa племена
Бјелопавлића (2) и Пипера (3)
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Главни град Цетиње
Друштво
Службени језик српски језик
Религија православље
Политика
Облик државе Хијерократија
 — Митрополит Данило I Петровић Његош
  Сава Петровић Његош
  Василије III Петровић Његош
  Арсеније Пламенац
  Петар I Петровић Његош
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1697.
 — Укидање 1852. (155 год.)
 — Статус бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 5,475 km²
Валута Црногорски перун
Земље претходнице и наследнице
Црне Горе
Претходнице: Наследнице:
Fictitious Ottoman flag 2.svg Османско царство Књажевина Црна Гора Flag of Montenegro (1852–1905).svg
Supposed Flag of the House of Crnojevic.svg Зета у доба Црнојевића

Историја Црне Горе од 1697. до 1852. године обухвата период у историји Црне Горе од избора владике Данила Петровића-Његоша (1697), до успостављања световне власти и стварања Књажевине Црне Горе (1852). Током овог раздобља, Црном Гором су управљале српске православне владике из куће Петровића-Његоша, који су имали положај духовних и народних поглавара.[1][2]

Кључни допринос изградњи Црне Горе као српског политичког ентитета у раздобљу од краја 17. до средине 19. века дала је Митрополија црногорско-приморска, која је представљала стожер окупљања духовних и народних првака.[3][4] Зхваљујући великом угледу у народу, цетињски митрополити су током овог раздобља успели да окупе често разједињене и међусобно завађене племенске главаре и поставе темеље за изградњу средишње земаљске управе у Црној Гори. Такав облик политичке власти, у коме се на челу земаљске управе налази свештено лице, означава се као хијерократија.[5] У том смислу, владика Данило I (1697–1735) се понекад потписивао и као „војвода српске земље”.[6][7][8] Након што су првобитној Црној Гори придружена и Брда, име државе је преименовано у Црна Гора и Брда.[9]

Историја[уреди | уреди извор]

Карта шире зетске области, са означеним подручјем првобитне Црне Горе, око 1690. године.

Током Млетачко-турског рата (1684–1699), Срби у Црној Гори су на челу са својим владикама и другим народним старешинама пристали уз Млетачку републику, укључивши се у ратне операције против Османског царства. Иако је турска војска 1692. године похарала Цетиње, црногорска племена су у заједничкој борби против непријатеља успела да очувају значајан степен унутрашње самоуправе, како у односу на турску власт, тако и у односу на непоуздане млетачке савезнике.

Стара Црна Гора (1697-1796)[уреди | уреди извор]

Грамата руског цара Петра Великог из 1711. године, упућена Црногорцима.

Године 1697. за владику је изабран Данило I Петровић Његош који је захваљујући својим личним способностима успео да обједини црногорска племена и постави темеље за развој средишње земаљске управе.[10] Након окончања рата (1699) и добијања архијерејске хиротоније од стране српског патријарха Арсенија III, владика Данило је приступио обнови Цетињског манастира. Његовим потоњим путовањем у Русију, код цара Петра Великог, постављен је темељ за развој политичких односа између црногорских Срба и Руса, односно између Црне Горе и Русије. У савезу са Русијом, владика Данило је обновио борбу против Турака у циљу ослобођења српских земља.

Стара Црна Гора и њена племена.

Владику Данила је 1735. године наследио синовац Сава Петровић Његош, који је од 1750. до 1766. године владао је упоредно са својим синовцем Василијем Петровићем. Владика Василије је архијерејску хиротонију примио од српског патријарха Атанасија II и за време своје владавине неколико пута је одлазио у Русију, где се пред руским властима залагао за ослобођење Црне Горе и осталих српских земаља. У Русији је такође штампао и прву историју Црне Горе. У његово време појављује се самозванац Шћепан Мали. Представљајући се као руски цар Петар III Фјодорович, Шћепан себе прозива господарем Црне Горе. Он успева да уједини и поједина суседна племена са Црном Гором. Због његове појаве, Турци су напали Црну Гору, а на њега је извршен атентат 1773. године.

После смрти Саве Петровића (1781), управу преузима владика Арсеније Пламенац. За време његове краткотрајне управе Црна Гора је ослабила, а племена су опет почела да се владају независно. После његове смрти (1784) на власт долази Петар I Петровић Његош, који је архијерејску хиротонију примио од карловачког митрополита Мојсија Путника.[11] Он је 1785. године био у посети Русији, где се супротставио настојањима руских државних власти да се Цетињска епархија подвргне рукој црквеној јурисдикцији.[12].

За време његовог одсуства Махмуд-паша Бушатлија је напао Црну Гору и запалио Цетињски манастир. Вративши се у отаџбину, владика Петар је припремио Црну Гору за учешће у рату који је избио 1787. године између Турске на једној и аустријско-руског савеза на другој страни. Упркос званичном окончању рата (1791-1792), непријатељства на црногорско-тусрској граници су настављена што је довело до чвршће сарадње између (старе) Црне Горе и Брда.

Црна Гора и Брда (1796-1852)[уреди | уреди извор]

Стега црногорска и брдска (1796) први писани законски акт (старе) Црне Горе и Брда

Током 1796. године, три историјска догађаја су означила прекретницу у даљем развоју државности. У јулском боју на Мартинићима, здружене снаге (старе) Црне Горе и Брда порзиле су турску војску, након чега је склопљена Стега црногорска и брдска, чиме је означен почетак политичког обједињавања две области. Потом је у октобру дошло до жестоке битке на Крусима, где су здружене снаге (старе) Црне Горе и Брда до ногу је потукле знатно већу Турску војску предвођену Махмуд-пашом Бушталијом. Сам паша је ту био заробљен, а његова глава одсјечена и однесена у Цетињски манастир. Даља изградња црногорско-брдске државности настављена је током 1798. године, када је донет Законик општи црногорски и брдски, а такође је установљено и Правитељство суда црногорског и брдског.[2]

У јесен 1803. године, због преговора са Француском, дошло је до неспоразума у односима са Русијом, која је позвала владику Петра да се појави пред Руским синодом, уз претњу да ће у случају неодазивања бити свргнут, а народ позван да изабере новог владику, који би ради хиротоније дошао у Русију. То је наишло на одбијање народних првака, који су средином 1804. године стали у одбрану владике Петра. У свом одговору, владика Петар је заједно са народним главарима побио све оптужбе, одбацивши било какву надлежност Руског синода над Црном Гором и српским земљама у целини. Тим поводом, Црногорци су подсетили руску владу да је српски народ имао своју Пећку патријаршију која је укинута силом, након чега је преостали део српске јерархије наставио да се залаже за њену обнову. Такође су пребацили Руском синоду да би већа корист била ако би се руска страна заложила за побољшање положаја српских епархија под турском влашћу, које су се налазиле у рукама грчке јерархије. Оваквим одговором, који је уважен од руске стране, отклоњена је опасност од отвореног сукоба са Руским синодом, након чега су спорна питања разјашњена, а руски цар је 1806. године владици Петру на поклон послао и белу митрополитску камилавку, у знак признања за заслуге у борби против заједничких непријатеља.[13][14][15]

Управо у то време, Француска је након Пожунског мира (1806) покушала да преузме дотадашњу аустријску Боку, али то није желела да допусти Русија, која је уз помоћ Црне Горе успела да накратко осујети француске намере. Недуго потом, према одредбама Тилзитског мира (1807), Русија је признала француска права у Боки, након чега је дошло до успостављања француске власти у тој области. Након низа француских пораза на европским ратиштима током 1813. године, на подручју Боке и Црне Горе ојачао је покрет за ослобођење и уједињење. Тада је образована и заједничка земаљска управа, која је 29. октобра 1813. године прогласила уједињење Црне Горе и Боке, а на челу новоформиране Централне комисије био је владика Петар. Иако је тиме постављена основа за стварање јединствене црногорско-бокељске државе, до тога ипак није дошло пошто су велике суле 1814. године потврдиле права Аустријске царевине, која је потом обновила своју власт у Боки.[16]

Раздвајање црквене и свјетовне власти[уреди | уреди извор]

После смрти Петра I Петровић Његоша на власт долази његов синовац Петар II Петровић Његош, који је наставио рад на унутрашњој изградњи државне управе. У његово време заокружен је процес обједињавања Црне Горе и Брда. После његове смрти на власти долази Данило Петровић, кога Црногорски сенат проглашава за књаза Црне Горе. Тиме се раздваја световна и црквена власт у Црној Гори и настаје нова држава Књажевина Црна Гора.

Владари[уреди | уреди извор]

Списак владара Црне Горе, 1697–1852:[17]

Административна подјела[уреди | уреди извор]

Руска карта Црне Горе из 1838.

По часопису Грлицa из 1835. Црна Гора је тада била раздељена на 8 окружја, од које четири Нахије, а друга четири Брда зову се. Нахије су следеће:

  • Катунска Нахија, са девет племена (Кнежина): Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Комани, Загарач, и Пјешивци.
  • Ријечка Нахија, са пет племенима: Грађани, Љуботин, Цеклин, Добрско-Село, и Косјери.
  • Љешанска Нахија, са племенима: Дражовина, Градац, и Бурон.
  • Црмничка Нахија, са племенима: Бољевићи, Лимљани, Глухи-до, Брчеле, Дупило, Сотонићи, и Подгор.

А Брда ово су:

  • Бјелопавлићи, са племенима: Петрушиновићи, Павковићи, и Вражегрмци.
  • Пипери, са племенима: Црнци, Стијена, и Ћурковић.
  • Морача, са племенима: Доња-Морача, Горња-Морача, и Ровци.
  • Кучи, који су тек 1831. к осталој Црној Гори прибављени, са племенима: Дрекаловићи, Братоножићи, Васојевићи, Орахово, и Затребач. У овом последњом све сами римокатолици Албанезкога језика живе.[18]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Станојевић 1975, стр. 229-499.
  2. ^ а б Љушић 2001.
  3. ^ Стаматовић 1999.
  4. ^ Стаматовић 2014a.
  5. ^ Kuljić 1994, стр. 215-230.
  6. ^ Metropolit Danilo I. (1696–1735) nannte sich selbst „Danil, Metropolit von Cetinje, Njegoš, Fürst des serbischen Landes“ („Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи...“)
  7. ^ Matica srpska, Lingvistička sekcija (1974). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Volume 17, Issues 1-2. Novi Sad: Matica srpska. стр. 84. »Данил, митрополит Скендерије u Приморја (1715. г.),28 Данил, владика цетински Његош, војеводич српској земљи (1732. г.).« 
  8. ^ Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje u Crnoj Gori. Svetigora. »То се види не само по његовом познатом потпису „Данил Владика Цетињски Његош, војеводич Српској земљи“ (Запис 1732. г.) него и из цјелокупког његовог дјелања као митрополита и господара. Занимљиво је у том контексту да ...« 
  9. ^ Etnografski institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1952). Posebna izdanja, Volumes 4-8. Naučno delo. стр. 101. »Када, за владе Петра I, црногорсксу држави приступе Б^елопавлиЬи, па после и остала Брда, онда je, званично, „Црна Гора и Брда“« 
  10. ^ Станојевић 1955.
  11. ^ Станојевић 1975, стр. 415-416.
  12. ^ Станојевић 1975, стр. 416-418.
  13. ^ Слијепчевић 1962, стр. 480.
  14. ^ Слијепчевић 1966, стр. 270.
  15. ^ Дурковић-Јакшић 1991, стр. 28.
  16. ^ Милићевић 1981.
  17. ^ Montenegro
  18. ^ Грлицa - календар црногорски за годину 1835. ст. 42 и 43.

Литература[уреди | уреди извор]